Natrag

Razaranje

Smederevo: kako je UNESCO-u podmetnuto konzervatorsko kukavičje jaje

Kriva kula na krivom putu

Kakva je međusobna veza između kukavičjeg jajeta i smederevske tvrđave, kako je godinama rekonstruisana krezuba tvrđava, zašto su pojedine kule obnovljene kao ruševine, zašta je izmuzen novac od Đerdapskih elektrana i kako je uopšte obnovljen bedem duž Dunava? Kada je iskopana crkva i zašto je konzervaciju čekala 30 godina, da li je železnička škola postala sastavni deo spomenika, kako je zahvaljujući eks ministru kulture Predragu Markoviću Smederevo dobilo svoju krivu kulu? Odgovarajući na ova pitanja, Tabloidov istraživač otkriva brojne skandale i kriminalne radnje raznih restauratora, konzervatora i prevaranata svih boja koji su zaodenuti u odore "stručnih lica", pokušali da prevare i UNESCO.

Stanislav Živkov

Obična kukavica (Cuculus canorus) (u prošlosti nazivana i "Evropska kukavica") ptica je iz reda kukavica (Cuculiformes). Velika je poput gugutke, a perje joj je najvećim delom sivo. Pored specifičnog glasa koje zvuči kao "ku-ku" (što joj je i donelo ime "kukavica"), ova vrsta je, pored sklonosti uzurpaciji tuđih gnezda, daleko poznatija po podmetanju svojih jaja drugim pticama. Odatle potiče izraz "Podmetnuti kukavičje jaje", odnosno nasamariti nekoga.

Ova izreka se, pre svega, odnosi na ljude koji se ponašaju kao kukavice i koji svesno podmeću svoje brljotine drugima kako bi ispunili svoje težnje da bi bile ostvarene tuđim naporima.

Tipičan primer konzervatorskih kukavičjih jaja svakako su pojedini spomenici podmetnuti UNESCO-u, da se sa njima bakće, pošto podmetači misle da je to idealan način da se namaknu pare a da se ne uradi ništa korisno ni pametno. Najidealniji primer za ovako nešto svakako je slučaj Smederevske tvrđave, na kojoj se danas na najgori mogući način mogu sagledati diletantizam, neodlučnost i nedoslednost arhitekata konzervatora, bahatost urbanista i nepostojanje iole suvisle ideje o budućnosti spomenika koji sve to hteo - ne hteo trpi i dalje.

Smederevska tvrđava sagrađen je kao privremena utvrđena prestonica srednjovjekovne Srbije i predstavlja poslednje veliko delo srpske vojne gradnje i jednu od najvećih tvrđava u jugoistočnoj Europi. U prvoj fazi, između 1427. i 1430. godine podignut je utvrđeni dvorac prvobitno projektovan kao samostalna tvrđava.

Desetak godina kasnije (oko 1440. godine), sagrađen je takozvani Veliki grad. Na površini od oko 10 hektara, namenjenoj za gradsko naselje, do sada su pronađeni jedino temelji crkve i turskog hana.

Što nisu srušili Turci, srušili su komunisti

Smederevska tvrđava je trouglastog (550 m x 502 m x 400 m), i okružena je snažnim zidinama. Unutrašnje utvrđenje, odnosno Mali grad odvojen je bedemom sa četiri kule od Velikog grada. Jedna od njih još uvek čuva ime Despota Đurađa Brankovića i ukrašena je opekom. Glavna kula Branič je na uglu tvrđave, prema ušću reke Jezave. Ispred osnovnih bedema nalaze se manji spoljni bedem koji je rana struktura, ne samo na srpskoj, nego u evropskoj vojnoj arhitekturi.

Zgrade dvorca (tzv. Mali grad) u unutrašnjosti su naslonjene na sve tri strane bedema, te uokviruju trougaono dvorište sa bunarom u sredini. Glavna i svakako najreprezentativnija zgrada je imala veliku dvoranu na gornjem spratu, od koje su danas ostale samo prozori s četiri bifore. To je verovatno bila dvorana za prijeme koja se spominje kao mesto gde je 1434. godine potpisan sporazum između srpskog vladara i Venecije.

Stambeni prostori su bili u velikoj kamenoj zgradi koja je naslonjena na glavni južni bedem a još jedna, verovatno pomoćna zgrada nalazila se duž bedema uz Jezavu. Takozvani Veliki grad, bio je namenjen za urbano naselje koje je zatvoreno sa dvostrukim bedemima prema istoku i jugu. Najvažniji deo tvrđave bio je južni bedem, koji je branio grad od pristupa sa kopna. Zid je bio pojačan sa 11 jakih kula, postavljenih u jednakim razmacima, ispred kojih je predziđe sa širokim jarkom i vodom. Zid prema reci Jezavi je ojačan sa tri kule, a bedem prema Dunavu je prvobitno imao samo jednu kulu a nešto kasnije, dodane su još četiri kule ukrašene opekom.

Osim gradnje stanova za vojnu posadu, u ovom prostranom utvrđenom području su građene i glavne gradske institucije. Tako se u jugoistočnom uglu nalaze ostaci crkve (za koju se pretpostavlja da je čak starija od tvrđave), koja je bila pretvorena u džamiju nakon turske invazije. Unutar gradskih zidina, postojala je i velika crkva posvećena Naveštenju, zadužbina i grobni hram Despota Đurađa koji su srušeni već u drugoj polovini 15. stoleća. Kao i u Beogradu, izvan gradskih zidina je bilo naselje koje se najverovatnije branilo rovovima i palisadnim zidovima.

U doba turske vlasti, dograđen je spoljni pojas bedema sa četiri kule za topove, koji je manje više ostao neizmenjen sve do 1880. godine, kada je potpuno nepotrebno, radi gradnje više koloseka pruge, srušen kompletan spoljni bedem ka gradu sa jednom topovskom kulom! Uz to je još probijen zid na dva mesta, kako bi se kroz tvrđavu sproveo ranžirni kolosek!

Tvrđava je stradala u Prvom svetskom ratu, kada je do tada dobro očuvana branič kula, odnosno donžon napola srušena direktnim pogotkom. Početkom Drugog svetskog rata, tvrđava je teško stradala u eksploziji nagomilane municije koju su nemačke snage čuvale unutar same tvrđave. Samo zahvaljujući kvalitetnoj gradnji tvrđave, grad Smederevo je spašen od daleko većeg razaranja!

U vrlo crvenom posleratnom periodu, po svaku cenu je sakrivana činjenica da je čitavu diverziju organizovao slavni agent NKVD-a, Mustafa Golubić, koga je u to vreme u Beograd poslao lično Josif Visarionovič Staljin, sa zadatkom da preuzme KPJ i da razreši dužnosti Valtera (Jospipa Broza Tita).

Posto je Beograd bio okupiran, otišao je u Smederevo i tamo izveo eksploziju sa stravičnim posledicama. Pošto je poginulo preko 2.500 ljudi, a srušeno 80% kuća i zgrada, komunisti lokalnog odbora KP hvalili su se Glavnom štabu PO i NVJ kako je uspešno izvedena još jedna akcija i da je okupatoru naneta velika šteta u ljudstvu i materijalu. O nevinim žrtvama ni reči!

Zahvaljujući ogromnim naporima Nedićeve vlade, do 1943. godine, i uz veliku pomoć dobrovoljaca, obnovljen je gotov čitav grad Smederevo, a takođe je sačinjen i projekat obnove tvrđave, kojim je bilo predviđeno da obnova počne od delova sa najmanjim oštećenjima i redom do samog mesta eksplozije.

Sledeće godine, u savezničkom bombardovanju Smedereva, tvrđava je ponovno stradala! Napola je srušena jedna od kula Malog grada, a jedna od kula bedema prema gradu dobila je direktan pogodak u temelj, tako da se odvalila od samog bedema i tako iskrivljena ostala da stoji sve do danas.

Skori kraj rata, omeo je planirani početak obnove, ali su zato 1947. godine izvedeni urgentni radovi na takozvanoj Despotovoj kuli sa natpisom kako bi se sprečilo njegovo propadanje.

Pacov u penziji i dalje rovari

Nakon Drugog svetskog rata, vršena je asanacija terena u tvrđavi kako bi se uklonila ogromna količina neeksplodirane municije, a istovremeno je zatrpan i ogroman krater na mestu eksplozije iz 1941 koja je na tvrđavi nanela ogromnu štetu jer je tada jedna od kula prema gradu srušena u potpunosti a od druge je ostao samo patrljak, dok su svim drugim kulama srušena kruništa i svodovi a gotovo na svim bedemima tvrđave srušeno je krunište sa zupcima.

Obnova tvrđave najpre je krenula sa sanacijom zida palate prema Dunavu koji je, jako nagnut pretio da padne u Dunav a koji je saniran u zatečenom stanju. Programom radova bila je predviđena i izvedena je obnova Malog grada koja predstavlja tipičan primer trulog kompromisa između rekonstrukcije, statičke sanacije i prikazivanja mučne istorije srpskog naroda.

Naime, sve projekte obnove odobravala je štetočinska Komisija za srednjevekovno nasleđe u kojoj su decenijama prethumno sedele najistaknutije konzervatorske štetočine poput Đurđa Boškovića, Vojislava Koraća, Slobodana Nenadovića, koji su sistematski opstruisali svaki suvisli rad na obnovi ugroženih spomenika, pre svega insistirajući na sprečavanju kompletne obnove iako su za to uglavnom postojali podaci.

Kao rezultat svega ovoga, konzervacija i restauracija Malog grada izvedena prema projektu dr Jovana Neškovića, predstavlja pravi primer nedovršenosti i nedoslednosti.

Tako se danas jedan pored drugog, duž zida Malog grada, prema Velikom gradu, nalaze sledeći objekti: Jerinina kula, koja je sanirana nakrivljena s tim što je opasana eskarpom obloženom kamenom za koju je dva puta naplaćen isti projekat koja je konzervirana kao naherena ruševina, odmah do nje je kula napola srušena u ratu, koja je potom napola i obnovljena jedva nešto iznad visine šetnice na bedemu sa čijeg se bočnih fasada iskrpljenih cementnim malterom povremeno odvaljuju pozamašne krpe fasade.

Sledeće dve kule bile su obnovljene u potpunosti, ali ne i Jezavska kula i Donžon, čije je prizemlje obnovljeno u celosti a prvi sprat samo dopola. On je konzerviran kao ruševina iz koje naveliko rastu u botanici do sada neproučavane vrste ruševinske flore!

Naravno, nikome na pamet nije palo da se pozabavi restauracijom krovova koji su takođe deo spomenika kulture a čija je prvenstvena uloga da zidove ispod zaštite od kiše snega leda i mraza.

Sačuvani najniži delovi palate i ostalih zgrada u dvorskom kompleksu unutar Malog grada samo su konzervirani i nadzidani prezentacije radi a čitava unutrašnjost Malog grada Smederevske tvrđave u najmanju ruku podseća na enterijer nekakve stambene zgrade iz šezdesetih godina pošto je patosan teraco podom sačinjenim od velikih ploča kamena.

U vreme gradnje hidroelektrane Đerdap II zbog koje je odobreno povišenje kote uspora Dunava, sa prvobitno projektovanih 69 metara na 71,5 metara čime je ugroženo sve ono što nije ugrozio Đerdap I, i još mnogo toga usput, izmuzena su sredstva za tzv konzervaciju i restauraciju bedema duž Dunava. Tada je sagrađena obaloutvrda, odnosno nasip na kome je rekonstruisan gornji deo spoljnog bedema i to tako što su radi scenografskog doterivanja, i pored pouzdano poznate visine kruništa i zubaca, oni u najvećem delu ostali samo delimično obnovljeni. Projektant ove obnove takođe je bio Jovan Nešković.

Da bi se pojačao utisak krezube tvrđave, novcem izmuzenim od projekta HE Đerdap II pristupilo se i obnovi unutrašnjeg bedema duž Dunava ali bez kula koje su ostavljene da se i dalje krune i obrušavaju.

Sanacija i konzervacija bedema izvedena je tako što su oni očišćeni od razraslog zeleniša, uklonjeni su nestabilni delovi, iskrpljene rupe i pukotine na samom platnu bedema, koji su samo mestimično obnovljeni do prvobitne visine šetnice, iz samo njemu poznatih razloga, umesto obnove kompletnog kruništa sa zupcima bedema duž Dunava. Nešković je obnovio samo po nekoliko zubaca kraj svake kule.

Iako su neke od kula duž Dunavskog bedema kasnije dograđene i izvedene sasvim drugom, raskošnijom tehnikom, uz bogatu primenu opeke i dekorativnih venaca u samom zidnom platnu, sve ove kule do danas su ostale nesanirane, odnosno dobrim delom porušene sa tendencijom daljeg urušavanja.

Smederevska tvrđava proglašena je spomenikom kulture od izuzetne važnosti još 1979. godine a pre gotovo pet godina, tačnije 15 aprila 2010. godine, Republika Srbija je nominovala Smederevsku tvrđavu za upis na UNESCO popis mesta svetske baštine u Evropi. I od tada se nalazi na listi kandidata odnosno na listi brljotina srpske službe zaštite, o čemu svedoče poslednji događaji...

Nedavno se po svim mogućim novinama, gromoglasno talambasilo kako su konzervirane ruševine srednjevekovne crkve, unutar Smederevske tvrđave, što bi samo po sebi bilo za pohvalu, ali...

Poznato je da je ta crkva iskopana i istražena još 1981. godine, pa se postavlja pitanje: zbog čega su njeni ostaci svega 34 godine bile nekonzervirani i izloženi svakovrsnom razaranju da bi na kraju gotovo potpuno uništeni mrazom i ledom bili pretvoreni u đubrište?

Naravno, čini se da se konzervaciji prišlo tek kada je komisijom ministarstva predsedavao penzioner, dr Marko Popović zvani Pacov, koji je odobrio sredstva za konzervaciju koju je uslovio revizionim iskopavanjima već iskopane crkve kojima je rukovodio takođe on- Marko Pacov!

Zbog svega toga, crkva je nakon konzervacije ostala u svojvrsnom krateru, pošto je čitava unutrašnjost tvrđave zasuta kasnijim nanosima visine preko jednog metra.

Fantom iz tvrđave: zao duh ili turistička atrakcija?

Što se samih arheoloških istraživanja tiče, u severnom delu Velikog grada nalaze se jedva vidljivi temelji nekadašnjeg turskog hana koji se gotovo 50 godina nekonzervirani raspadaju, a nikome na pamet ne pada da se pozabavi njihovom konzervacijom.

Bivši ministar kulture Predrag Marković nije odobrio sredstva za ispravljanje smederevske krive kule br. 11. On je, obilazeći radove koje je u Smederevu finansiralo njegovo ministarstvo izjavio: "...Odluka koju ćemo doneti na osnovu istraživanja koje smo imali na kuli 11 glasiće-kula će ostati nakrivljena! Bezbedno je i jedno i drugo, i da se ispravi i da ostane ovako, a vi sada slobodno možete da idete da pričate: Šumadinac nakrivio kapu, Smederevac nakrivio kulu. Imaćete jednu novu vrstu atrakcije...".

Međutim, u Zavodu za zaštitu spomenika su tada izjavili da su istraživanja još u toku. Ova kula nakrivila se posle bombardovanja 1944. godine i do danas tako stoji.

Da podsetimo, u pitanju je kula koja je od savezničkog bombardovanja u Drugom svetskom ratu, ostala nakrivljena, a istraživanje koje bi trebalo da pokaže kako da ona bude obnovljena, nikako da budu završena. Da stvar bude tragičnija nikome ni najmanje nije zasmetala činjenica da se ovde radi o težini od nekoliko hiljada tona zida pa je ispred kule uređen parking , na kome u sezoni uvek bude po nekoliko autobusa sa decom na ekskurzijama.

Uglavnom, bivši ministar Marković je ostao dosledan samom sebi podsećajući na Patrijarha kad god je u prilici kaže nešto zbog čega obavezno treba da se izvini.

Za ovako brzopletu izjavu kad je u pitanju tvrđava odnosno kula trebao je da se izvini nekoliko puta. Bar što se tiče zaštite spomenika morao je da konsultuje bolje i odgovornije savetnike od onih kojima se obraćao. Bio je u Studenici i kao vrlo je zadovoljan viđenim a nije mu rečeno da je pogrešno zameniti ikonostas iz 19.veka mermernom tvorevinom koja nije ni ikonostas ni oltarska pregrada i koja će doprineti haosu od stasidija, nacifranih stolova, smešnih i nepotrebnih zastirki.

Ishitrena izjava pre završenih istraživanja koja se odnose na niz problema na kuli vidljivih i onih koji svakog trenutka mogu da nas neprijatno pa i tragično iznenade najmanje mu je trebala. Postoji i jedan faktor koji je nemoguće sa sigurnošću utvrditi kod srednjevekovnih materijala a to je zamor materijala zvanog malter čiji sastav, kvalitet i izdržljivost nikada nije dovoljno poznat a trajanje pouzdano. Ako već nekoga ne uvredi onda rado zbija šale na nečiji račun često veoma neprimerene njegovom položaju. Vraćanje kule iz osnove u vertikalu uz nagib od dva metra u principu je moguć uz pomoć hidraulike i specijalne konstrukcije kojom bi čitava kula bila opasana sa svih strana a nešto slično je već izvedeno pedesetih godina kada je čitav južni zid crkve sv Sofije u Ohridu dužine 20 metara poduhvaćen i uspravljen. Istraživači „jedanaestice", međutim, nastavljaju radove: čak iako kula ostane kriva, moraće da se obezbedi, a akcenat je stavljen na utvrđivanje tačke preloma. Još se, naime, ne zna da li je on nastao metar ispod zemlje, ili se temelj okrenuo i odvojio od zidova.

Iako se svi agitpropovski busaju u grudi da je najvažniji prioritet kompletna obnova smederevske tvrđave niko u javnosti nije izjavio ni jedno slovce o tome šta to sve podrazumeva. Iako se stalno govori o tome kako je Jezavski bedem, koji se obnavlja poslednjih godina, navodno najugroženiji, namerno se prećutkuje činjenica da nikome ni najmanje nije zasmetala činjenica da se na mestu odavno srušenog turskog spoljnog bedema već decenijama nalazi zgrada Železničke škole, zajedno sa sportskim terenima, na čije preseljenje i rušenje niko ni ne pomišlja. Još je tragičnije stanje bedema prema gradu, čije su kule najteže oštećene prilikom eksplozije 1941. godine i koje se doslovce krune, jer na njima nije rađeno apsolutno ništa.

Na sve strane su vidne vertikalne pukotine širine i po 20-30 santimetara, na mnogim mestima su odvaljeni delovi fasada od po nekoliko kvadratnih metara pri čemu se jezgro zida kruni i urušava i nikom ništa.

O tome da ne postoji nikakav generalni plan definitivnog uređenja tvrđave govori činjenica da se i dalje na mestu nekadašnjeg turskog zida jednim delom nalaze desetine železničkih koloseka, a na drugom veliki parking scenografski kompletiran naherenom kulom koja samo čeka da u nekoj budućnosti napravi umetničku instalaciju sačinjenu od presovanog metala i faširanog mesa!

Sve ovo je očiglednoj suprotnosti sa gromoglasnom izjavom bivšeg ministra kulture Predraga Markovića koji je takođe izjavio kako se ovde radi "...jedan od najvrednijih projekata kada je u pitanju kultura u Srbiji, a to je kompletna restauracija i konzervacija Smederevske tvrđave", te da nemamo pravo ni na kakvu pauzu.

Svoj "kreativni doprinos" ovoj stvari, dodao je i smenjeni pomoćnik za pranje prljavog veša Miladin Lukić koji je u vreme svog srećom prekinutog mandata mrtav hladan izjavio: "...Da bi Tvrđava ušla na listu svetske baštine, mora da se pokaže volja da se ovaj prostor štiti. To uključuje konzervaciju, sanaciju, zaštitu, ukupan programski tretman tvrđave, njeno mesto u turističkoj ponudi. Na nama je da, kad dolaze eksperti UNESCO-a i procenjuju da li nešto treba staviti na listu, pokažemo autentičnost, istorijsku vrednost, raritetnost u svojoj vrsti...".

Očito je da će sledeći prioritet biti poštovanje istorijske slojevitosti smederevske tvrđave i rariteta kojima ona obiluje. A, u smederevskoj tvrđavi ima nesaglediva količina rariteta. Počevši od duha Mustafe Golubića, železničke škole, sportskih terena, seoskih kuća, teraco dvorišta, krezubog Malog grada, železničke stanice, smederevske Krive kule... Kako bi se ambijentalnost poboljšala, trebalo bi postaviti i razglas i tokom noći puštati rekonstruisane snimke fantoma tvrđave koji je plašio zaljubljene pre četrdesetak godina, nakon čega bi trebali snimiti i film "Fantom iz Smedereva", nakon čega bi se svi obogatili...I posvađali oko para!

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane