Natrag

Intervju

U razgovoru za Magazin Tabloid srpska rediteljka Mira Erceg, koja godinama živi i radi u Nemačkoj, sasvim otvoreno kaže:

Kosovo su izdali

Iako je završila studije u Moskvi, živela i radila u Istočnom Berlinu, režirala u Belgiji, Nemačkoj, Holandiji, Norveškoj..., Mira Erceg se, sa puno elana i ljubavi, vraćala beogradskim pozorištima, šokirajući ih i kulturno uzdižući u sam vrh svetskih pozorišnih trendova. Uvek originalno-avangardna i temeljna, za drugi deo Geteovog "Fausta" pripremala se, ni manje, ni više, već dvadeset godina! Stoga ne treba da čudi što su ovaj filozofsko-poetski tekst u dramskoj formi Beograđani videli pre svih. Jer, kako sama kaže, želela je da upozna naše gledaoce sa biserom svetske literature.

Zahvaljujući Miri Erceg i njenoj rediteljskoj smelosti, Beograđani su prvi put u istoriji Nacionalnog teatra, pre par godina, uživali u kapitalnom delu svetske literature. Trudila se da s Faustom i Mefistom i publika na nesvakidašnji način putuje kroz tunel žanrova.

Razgovarala: Nađa Andrejević Keleri

- Gete spada u vrhunce svetske literature i malo ko zna da njegov dramski ep "Faust" ima dva dela. Taj drugi deo je filozofsko-poetski spev u dramskoj formi. On nema radnju na koju su ljudi navikli. Nemci su veoma zainteresovani da pogledaju beogradskog "Fausta", jer on nije prvi samo u Srbiji, već na celom Balkanu.

Pošto je tema drugog dela "Fausta" putovanje Fausta kroz veliki svet politike, kulture, političkog kriminala, ratova, kolonizacije, globalizacije... zajedno sa Faustom i Mefistom putuje i publika, tj. predstava se seli iz jednog pozorišnog prostora u drugi, treći, pa se ponovo vraća. Faust ne može da se radi u klasičnoj kutiji.

Za taj rediteljski poduhvat trebalo je imati hrabrosti?

- Pošto se "Faust" smatra za neigriv tekst, malo ko se usuđuje da ga postavi na scenu i u Geteovoj Nemačkoj. Bila sam vrlo hrabra, a hrabrost je uvek skopčana sa rizikom. Hvala Bogu, da me ne interesuje ziheraški teatar. Ja nisam ziheraš, već umetnik. Trudila sam se da predstava bude dosta atraktivna i za mlađu generaciju koja je odrasla u vremenima nekulture.

Zbog čega u Vama „čuče" dva reditelja?

- U meni čuči reditelj koji mora da zaradi pare. Tog reditelja mrzim, iako on nema nikakvih problema. On uzme neki loš američki komad, u kome je sve unapred izrežirano, dobre glumce, i uradi to za čas. Međutim, ja sam pre svega reditelj-autor, koji se dosta namuči dok postavi delo na scenu. Te režije podele publiku na onu sa kojom sam na istoj talasnoj dužini i na onu sa kojom nisam. Sa velikim delima se osećam autorski, jer veliki pisci inspirišu reditelja-autora da preko njihovih tekstova osmisle sadašnji trenutak u klasičnom delu. Mene, pre svega, interesuje klasika kao ogledalo ne samo istorije, već i sadašnjeg trenutka.

Mora li uspešan reditelj da ima glumca u sebi?

- Imam neku pospanu glumicu u sebi, ali mislim da je sreća za pozorište da ja nisam postala glumica. Moj osećaj pozorišta je jako tipičan. Ne volim pozorišne klišee, zbog toga je jako mučno mene razumeti. Volim da istražujem zajedno sa glumcima, a za to se nažalost obično nema vremena, pogotovu ne ovde.

U kolikoj meri je pozorište ogledalo nacije?

- Pozorište je ogledalo nadsvetova, života i ideja. Ne interesuje me pozorište koje se trudi da na televizijski način opisuje sadašnje vreme. To je domen televizije, kao brzog medija. Pozorište je spor medij i treba da sačuva duhovnost, da u starim, velikim dramskim tekstovima otkrije damar ovog vremena.

Jesu li današnji političari glavne glumačke zvezde?

- Političari su manekeni i glumci. Jer, preko televizije svoje potencijalne birače zavode i pridobijaju za sebe. Danas su čak i primorani da budu glumci. Bil Klinton je bio savršeni šoumen. On je bio fantastično televizijsko lice. Naši političari ponekad omanu u tome pa se desi bruka. Ne kad pokažu svoje glumačke maske, već kad te maske padnu sa njih.

Kako bi izgledala budućnost Srbije u Vašoj režiji?

- Kao Srpkinja, osećam se odgovorno za ono što su uradili Srbi. Nemam poverenja u današnje političare, iako su danas na vlasti političari mog izbora. Nemaju dugoročnu viziju o budućnosti zemlje koja još uvek nema svoj status. Zajednica sa Crnom Gorom je prošlost, Kosovo će nažalost pripasti Albancima. Oni svršavaju poslove na Kosovu za nekog drugog, a ne za interes Srbije.

Živeći u Nemačkoj, kako vidite naš ulazak u Evropu?

- Procenat ljudi koji kroz tri godine mogu ući u Evropu je sedam odsto, ne više: ni mentalno, ni higijenski, ni verbalno... Naši ljudi su bosonogi i nepismeni stizali u Nemačku, ulazili iz jednog sistema u drugi. Nemački sistem ih nije formirao u Nemce, oni su ostali pravoslavci i patriote, ali su postali Nemci u odnosu prema radu, higijeni, disciplini, odgovornosti... Ovde ne treba da dođu Nemci, već sistem da se izmeni. Na tom krvavom putu će biti mnogo žrtava i bede, s obzirom da naša država nema novca za rešenje socijalnih pitanja. Kriminala će biti još dugo, zbog velikog siromaštva, uprkos skromnim donacijama i kreditima.

Da li na čelu Srbije treba da bude žena?

- Mislim da u Srbiji, kao i Crnoj Gori, nikada ne bi bila izabrana žena. Da se na izborima pojavi kandidatkinja i da pobedi, bila bih presrećna. Ali, mala je verovatnoća za to.

Glosa 1.

„Ovde ne treba da dođu Nemci, već sistem da se izmeni. Na tom krvavom putu će biti mnogo žrtava i bede, s obzirom da naša država nema novca za rešenje socijalnih pitanja. Kriminala će biti još dugo, zbog velikog siromaštva, uprkos skromnim donacijama i kreditima".

Glosa 2.

„Političari su manekeni i glumci, jer preko televizije svoje potencijalne birače zavode i pridobijaju za sebe. Bil Klinton je bio savršeni šoumen, fantastično televizijsko lice. Naši političari ponekad omanu u tome pa se desi bruka. Ne kad pokažu svoje glumačke maske, već kad te maske padnu sa njih".

Glosa 3.

„Kao Srpkinja, osećam se odgovorno za ono što su uradili Srbi. Nemam poverenja u današnje političare, jer nemaju dugoročnu viziju o budućnosti zemlje koja još uvek nema svoj status".

podeli ovaj članak:

Natrag