Natrag

Su(lu)dovanje

Davno izgubljena čast srpskih sudija i državnih tužilaca, i njihova zlodela (51)

Ako nema krivice i tuženog, tu su sudije da ih stvore

Srpski sudovi još donose presude "U ime naroda". I, uglavnom, protiv naroda, odnosno običnih građana, koji ne pripadaju gornjoj strukturi društva, niti organizovanim kriminalnim grupama koje drže na vezi i apanaži veći broj sudija i državnih tužilaca. Za razliku od državnih tužilaca, koji svojim zamenicima mogu da izdaju obavezujuća uputstva, sudije su potpuno samostalne u svom radu i odlučivanju. Na žalost, najveći broj delilaca pravde tako se i ponaša - nasilno, priprosto, ne poštujući zakonitost ni javni moral. Za tužioce i delioce pravde u Srbiji birani su podobni i prepodobni, loši studenti i još lošiji ljudi. Najgori medu njima je, svakako, ministar pravde Nikolica Selaković. O tome piše naš urednik Milan Glamočanin, nekadašnji načelnik uprave u policiji.

Milan Glamočanin

Vučićeva pravda u Srbiji nadmašila je za nekoliko kopalja zlo koje je iza sebe ostavila ministarka pravde Snežana Malović, sprovodeći reforme pravosudnog sistema po konceptu Demokratske stranke i njenog tadašnjeg vođe Borisa Tadića.

Ministarstvo pravde je leglo razvrata i bluda. Ministar je gde god je mogao posadio, ili bolje reći usadio svoje dečkiće iz kreveta. Pederski lobi uselio se u Ministarstvo pravde Srbije, u sudove, u zatvore, u sudnice...

Sodoma i Gomora u srpskim robijašnicama uselila se i mnogim osuđenicima nema spasa.Srbija je verovatno jedina država u savremenoj Evropi u kojoj zatvorenici imaju tretman ravan onome koji su imali robijaši u srednjem veku. Sve priče vlastodržaca o evropskim standardima, sve parole o ljudskim pravima padaju pred sramnim, neljudskim tretmanom osuđenika, dok zatvorske administracije i nadređeni državni organi bezočno lažu o uređenoj pravnoj državi i poštovanju zakona

Fenomen koji zavređuje pažnju, i koji je kamen spoticanja je izvesni Velimir Vidić, savetnik - kooridnator u Ministarstvu pravde. Velimir Vidić je sa mesta upravnika KPZ Zabela otišao u penziju, a onda se iznenada povampiruje kod Snežane Malović, kao njen savetnik! Ni on sam nije siguran u to šta mu je pravi posao, ali su mu ovlašćenja da svoj potpis stavlja na sve odluke koje ne želi niko drugi da potpiše.

Za uzvrat je mogao članove svoje porodice da udomi u istom ministarstvu. Njegova ćerka Maja je takođe zaposlena u UZIKS-u, a i sin mu radi u ovom ministarstvu!

Najinteresantnije je rešenje broj 112-01-197/1/2011-03 od 30. maja 2011. kojim brižni suprug Velimir na "privremeni" rad u Okružni zatvor u Beogradu šalje svoju ženu - Mirunu Vidić.

Miruna je, navodno, bila službenik KPZ Istok, ali se nje niko ne seća iz vremena pre izmeštanja ovog zatvora sa Kosmeta. Izgleda da je Velimirova žena na to radno mesto primljena posle bekstva iz južne srpske pokrajine, kada je zatvor postojao još jedino na papiru. Zato je i pomenuto rešenje o prebacivanju na rad u CZ u rangu državne tajne, da se među nižim zaposlenima ne bi pročulo kako postupa "koordinator".

U Vidićeva ovlašćenja spada i izdavanje naređenja za mučenje zatvorenika. Tako je posle jedne njegove posete KPZ Zabeli straža divljački prebila dvadesetak osuđenika istražujući po "koordinatorovim" uputstvima ko to Tabloidu dojavljuje o dešavanjima u ovom zatvoru.

Direktor Uprave za izvršenje krivičnih sankcija u vreme mandata Snežane Malović bio je Milan Obradović, ali je on, očigledno, bio razvlašćen, i umesto njega je sve odluke donosio penzionisani upravnik više zatvora Velimir Vidić. Vidići su polupismena porodica sa Kosmeta, ali su pozicionirani, mada nikom nije jasno ko ih drži na takvim mestima sa kojih pljačkaju ko ludi.

Ni novi direktor Uprave za izvršenje krivičnih sankcija Milan Stevović nije ni pokušao da ograniči Vidićevu vlast. Prošlog meseca smenjen je upravnik KPZ Sremska Mitrovica Marko Sekulić, koji je oslobodio i zaposlene i osuđena lica straha i tenzija, olakšao je svima njima život, a zatvor je, poslujući preko svojih ekonomskih jedinica, ostvario i veće prihode od rashoda. To je razbesnelo Vidića i njegovu organizovanu kriminalnu grupu, jer skoro svi zatvori su stecište kriminala.

Od upravnika zatvora se izdvavaja upravnik niškog kazamata, koji je pristojan i razuman čovek, ali njegov zamenik je Željko Gradiška, bivši upravnik KPZ Zabela, koji nameće svoja pravila rada, i koji je ugledni član gej zajednice Ministarstva prave Srbije.

Magazin Tabloid je u broju 258, 10. maja 2012. godine, objavio tekst o stanju u srpskim zatvorima pod naslovom ''Ženske naravi muških upravnika'', opisujući Sodomu i Gomoru u srpskim robijašnicama. Ceo tekst objavljujemo u ovom broju u antrfileu pod naslovom "Ženske naravi muških upravnika", da čitaoci imaju potpun uvid u priču koja sledi.

Nezadovoljni pominjanjem u ovom tekstu, 17 zaposlenih u Ministarstvu pravde i u KPZ Zabela, na čelu sa tadašnjim direktorom Uprave za izvršenje krivičnih sankcija, Milanom Obradovićem, podnose Višem sudu u Požarevcu tužbu, radi naknade nematerijalne štete kojom traže 3.400.000 dinara, zbog ''povrede časti i ugleda''. Obradović kasnije odustaje od tužbe, jer shvata da mu nije mesto među pomenutom gospodom.

Iako je većina tužilaca iz Beograda, tužbu podnose sudu u Požarevcu, jer je brat predsednika suda Dragana Vučićevića, zaposlen u KPZ Zabela!

Predmet je prvo dodeljen sudiji Vesni Vuković koja je tražila svoje izuzeće. Zatim, izuzeće traži i sudija Svetlana Savić, kojoj je predmet dodeljen. I njeno izuzeće predsednik usvaja, kao i zahtev za izuzećem koji je podnela sudija Mirjana Savić. Isto je to učinila i sudija Branislava Savović, ali je predsednik suda njen zahtev da sudi u ovom predmetu obio kao neosnovan.

Odgovorili smo na tužbu, osporili njene navode i istakli smo prigovor nedostatka pasivne legitimacije. Naime, prema odredbi člana 80 tadašnjeg Zakona o javnom informisanju za naknadu nematerijalne štete solidarno odgovaraju pravno lice koje je osnivač javnog glasila, novinar-autor informacije i odgovori urednik javnog glasila.

Advokat tužilaca označio je kao izdavača lista ??? ???????? ???????. Priložili smo sudu potvrdu Agencije za privredne registre da takvo privredno društvo nije upisano u registar ove agencije, dakle, ne postoji, naveli da je potvrda javna isprava koju je izdao organ javne vlasti i da se u nju ne može sumnjati.

U međuvremenu promenjen je i Zakon o uređenju sudova, i za presuđenje je određene Viši sud u Beogradu, za teritoriju cele Srbije.

Nakon pritužbe koju su tuženi uputili predsednici Apelacionog suda u Kragujevcu, Dubravki Damjanović, sudija Branislava Savović donosi rešenje kojim se oglašava mesno nenadležnom i spise predmeta upućuje Višem sudu u Beogradu. Međutim, sudija Maja Čogurić odbija da sudi i traži od Vrhovnog kasacionog suda da predmet vrati sudu u Požarevcu! Njen stric Slobodan je bio dugogodišnji predsednik tog suda, danas je advokat. Bio je među najkorumpiranijm sudijama u zemlji.

Pod teškim pritiskom, sudija Branislava Savović donosi 26. januara ove godine, bez prisustva tuženih, jer su advokati u to vreme štrajkovali.

Ona donosi presudu kojom menja oznaku tuženog preduzeća i označava novo privredno društvo, a tuženog Milovana Brkića, u presudi označava kao direktora, glavnog i odgovornog urednika magazina Društva za izdavanje magazina Tabloid!

Sudija Savović je objasnila našem novinaru da je bila pod presijom iz Ministarstva pravde i da je na nju pritisak vršio predsednik Apelacionog suda u Beogradu Duško Milenković, ali da je ona napisala presudu koja se mora ukinuti. Pogrešno je navela naziv tuženog izdavača lista, pogrešno je označila svojstvo tuženog Milovana Brkića.

Ipak, Apelacioni sud u Kragujevcu potvrđuje presudu. Većem je predsedavala sudija Smiljana Ristić. "Predsednica suda Dubravka Damjanović mi je objasnila da je sud ovlašćen da slobodno tumači činjenice. Pozivala se na važene kolege iz Beograda. Stidim se svoje odluke, ali...", potvrdila nam je sudija Smiljana Ristić.

Po ovoj skandaloznoj presudi, nepostojeće privredno društvo i urednik ovog lista treba da isplate tužiocima 1.600.000 dinara za pretrpeljene duševne bolove i još oko 700.000 dinara na ime sudskih troškova, za zastupanje od strane advokata koji nije znao ni tužbu da sastavi. Ali, ako propusti advokat, tu je sud da pomogne gospodi iz Ministarstva pravde Srbije.

Objavljujemo dokumente sa sajta Višeg suda u Požarevcu, kopiju presude ovog suda, potvrdu Agencije za privredne registre koje potvrđuje da je tuženo nepostojeće privredno društvo, ali, ako ga nema u tužbi, ima ga u presudi.

Nažalost, presuda je nenaplativa. Privredno društvo je nepostojeće, a urednik nema nikakve imovine koja bi bila predmet plenidbe. Ali, uzvratićemo mafiji iz pravosuđa, koja rukovođena svojim kriminalnim interesima, preko noći građanima otima stanove kuće, decu, živote...

Zašto je sudija Višeg suda u Beogradu Maja Čogurić vratila spise na suđenje u Požarevac? Njen stric je do 2000. godine bio predsednik ovog suda!

Pred ovim sudijom vodi se postupak po tužbi Vučićevog kuma Nikole Petrovića protiv izdavača Magazina Tabloid, odgovornog urednika Milovana Brkića i našeg novinara Predraga Popovića.

Tužba je uredna, nju je sastavila advokat Vesna Lončar, supruga ministra zdravlja Zlatibora Lončara. Sudija Čogurić je kuma predsednika Višeg suda u Beogradu Aleksandra Stepanovića. Brzo je napredovala u službi, rukovodilac je odeljenja za suđenje u parničnim postupcima prvog stepena. Njen otac Radovan Čogurić je bio sudija Vrhovnog suda Srbije, bio je, bez sumnje, jedan od najkorumpiranijih, kao i njegov brat Slobodan. Razrešen je dužnosti sudije, jer je u teško pijanom stanju pogazio na pešačkom prelazu u Žarkovu, u Beogradu, rođaku Mirjane Marković. Postupak je sproveo Drugi opštinski sud u Beogradu, iako je sudija bio u stanju teškog pijanstva. Spasio ga je bivši sudija Okružnog suda u Beogradu Miodrag Jović, a Čogurić je bio jedno vreme zamenik predsednika Okružnog suda. Ipak, na kraju je osuđen na samo pet meseci zatvora! Skupština Srbije razrešila ga je sudijske dužnosti, ali ga je dolaskom DOS-a na vlast, Ustavni sud SR Jugoslavije vratio na posao, nakon izdržane kazne.

Drugi stric Maje Čogurić, Milisav Čogurić, je nedavno razrešen dužnosti pomoćnika ministra u Ministarstvu pravde Srbije, na zahtev ministra Selakovića, jer je uhvaćen u korupciji. On je, inače, pisao zakon o amnestiji, prilagođavajući ga svom sinu, koji je bio na izdržavanju kazne, zbog saobraćajnog udesa.

Čogurići gaze sve pred sobom. To im je u krvi. Na raspravi zakazanoj 27. aprila po tužbi Nikole Petrovića, tuženi Predrag Popović je priložio nalaz iz Urgentnog centra u Beogradu, da je teško bolestan, da zbog diskohernije ne može da se kreće. Sudija je odlučila da nastavi suđenje, ocenivši da njegovo prisustvo kao tuženog nije obavezno! Presudiće ona njemu, zar on da vređa Nikolu Petrovića!

Kako li pred sudom prolaze građani koji ne umeju da se brane, nemaju novca niti društveni status, sa kojeg bi mogli bandi koja presuđuje, da pruži otpor?

A. 1 Ženske naravi muških upravnika

(List protiv mafije Tabloid, 10. maj 2012, godine, broj 258)

Upravnik najvećeg muškog zatvora na Balkanu, Kazneno-popravnog zavoda "Zabela" kraj Požarevca, Željko Gradiška, došao je iz Knina, kao izbeglica, devedesetih godina. Zanimljivo je da mu se otac zvao Šime, što je još jedan dokaz da pred hrvatskom soldateskom iz ondašnje Republike Srpske Krajine nisu bežali samo Srbi, već i Hrvati. Verovatno da postoji dobar razlog zašto je Željko Gradiška utekao od svojih sunarodnika - sigurno ih je nečim "zadužio" tokom svog rada u hrvatskim zatvorima.

Došavši u Srbiju, on uhlebljenje nalazi u Požarevcu, ali ne u muškom, već u ženskom zatvoru, i to na radnom mestu za koje je sistematizacijom bilo predviđeno da ga zauzima isključivo osoba ženskog pola! Naime, još tada je primećeno da Željko ne treba bezuslovno da bude proglašavan za muškarca, već pre za nešto između polova, čime je zaobiđena i stroga sistematizacija.

Oženjen sam, kao momak živim!

No, nije to jedina protivrečnost Željka Gradiške, jer on se predstavlja i kao pravnik. Na podrazumevajućem jeziku to bi trebalo da znači da je diplomirao na pravnom fakultetu, ali je prava istina da je Gradiška završio višu upravnu školu. Tehnički, on ne laže kada za sebe tvrdi da je pravnik, iako namerno prećutkuje da nije diplomirani pravnik. U svakom slučaju, ni tu diplomu više škole niko još nije video, kao da između Srbije i Hrvatske nisu uspostavljeni normalni odnosi koji podrazumevaju i dostavljanje školskih svedočanstava.

Tokom svog rada u ženskom zatvoru u Požarevcu, Željko Gradiška je iskazao potpuno nepoznavanje posla, tako da su njegove koleginice morale da ga obučavaju i da rade umesto njega. Vremenom je postalo jasno da predmet interesovanja upravnika Gradiške nisu bile osuđenice, niti žene uopšte, već njegove muške kolege iz obližnjeg muškog zatvora u "Zabeli"!

Jedan od najboljih Gradiškinih prijatelja ubrzo po njegovom dolasku, postaje mladi pravnik iz KPZ "Zabela" Zvonko Grulović, koji 2001. godine napušta ovaj "sivi dom" i prelazi na rad u pravnu službu beogradskog Centralnog zatvora. Grulović, koji je danas upravnik CZ-a, potvrdio je da je još uvek u izuzetno bliskim prijateljskim odnosima sa Gradiškom, istovremeno najenergičnije odbacujući mogućnost da se tu radi o nečemu više od prijateljstva: "Ja sam oženjen i imam decu!", branio se Grulović od neugodnih pitanja.

No, jedno je sigurno - Željko Gradiška nikada nije bio u braku sa osobom suprotnog pola, niti ima decu.

Upućeni koji su poznavali i Gradišku i Grulovića u vreme njihovog privremenog rastanka 2001. godine takođe čvrsto stoje u uverenju da je Gradiškina ljubav prema kolegi ostala neuzvraćena i da on to nikada nije preboleo! Isti izvori kažu da je to otišlo toliko daleko da je u svim svojim kasnijim partnerima tražio makar nešto što bi ga podsećalo na najveću ljubav u životu, makar to bila i boja glasa!

Stanovanje kod toplih nećaka

Nekako u isto vreme kada je Grulović od zamenika postao upravnik Centralnog zatvora u Beogradu, Gradiška na volšeban način krajem 2009. godine postaje upravnik zatvora za maloletnike u Valjevu. Kolektiv KPZ Valjevo je, međutim, smatrao da je neprimereno da upravnik jedinog maloletničkog zatvora u Srbiji bude osoba koja ima sklonosti ka istom polu, pa je direktor Uprave za izvršenje krivičnih sankcija (UIKS) Milan Obradović, posle samo nekoliko meseci iz penzije morao da vrati starog upravnika Slobodana Arsenijevića. Na taj način i Željko Gradiška prelazi posle toga na mesto upravnika KPZ "Zabela", zamenivši privremeno penzionisanog upravnika Velimira Vidića.

Ali, tu veselje tek počinje, jer je Gradiška u centru Požarevca dobio na korišćenje službeni stan, koji mu se nije dopadao jer je u njegovoj neposrednoj blizini pravoslavna crkva, a zvonjava njenih zvona ga je toliko nervirala da je fizički nasrtao i na sveštenika tražeći "da prestanu sa tom bukom"! Kako su zvona nastavila da zvone, Gradiška je rešio da u Šumadijskoj ulici u Požarevcu kupi stan za sebe i svog trenutnog životnog pratioca. Otplata tog stana ne bi trebalo da mu predstavlja problem, jer mu je plata preko 300.000 dinara mesečno, a tu su još i neki drugi prihodi.

Gradiški zato nije finansijski teret ni da svojim "nećacima" (kako u društvu naziva ljubavnike) kupuje stanove po Beogradu i Zlatiboru.

Pomoćnik Gradiške u "Zabeli" postaje Nenad Dražević koji je 2007. godine smenjen sa mesta upravnika zatvora u Pančevu, jer su mu osuđenici, prema svedočenju njegovih tadašnjih saradnika, "bežali kao fazani": neki kroz prozor, drugi na vrata! Dražević, međutim, ima "jaka leđa", posebno u policiji, a u Ministarstvu pravde od njegovog klana jedino je jači od Velimira Vidića, pa ga Obradović vrlo brzo rehabilituje i šalje za zamenika upravnika u KPZ "Zabelu", dodelivši mu usput i mesto predavača u Centru za obuku u Nišu, tako da su mu ukupni mesečni legalni prihodi premašivali 2.500 evra!

Onda je nastao problem. Nešto se u (ili na) Draževiću dopalo Željku Gradiški, koji je prvo počeo da insistira da svako jutro doručkuju zajedno (i to sami) u upravnikovom kabinetu. Posle je, dok su tako sedeli jedan pored drugog, neretko i u prisustvu drugih zaposlenih, Gradiška svog zamenika, tobože nenamerno, počeo rukom da dodiruje za kolena, zatim za butine i na kraju po preponama!

Bahrija, sindžir-sultanija

Za razliku od Gradiške, Dražević je ženskaroš koji pored venčane supruge obavezno ima i ljubavnicu. Posle izvesnog vremena, njemu se zgadilo da trpi muške ruke na sebi, makar i zarad karijere, pa je izdejstvovao da bude premešten za upravnika Okružnog zatvora u Novom Pazaru, objektu za koje je onaj u Požarevcu pravi Pariz.

Po tom pitanju je dosta tolerantniji glavni zapovednik straže u "Zabeli" Goran Nenadović. Plav, lepuškast momak, dobro građen, nekadašnji pripadnik žandarmerije u kojoj mu je zadatak bio da vodi pse, Nenadović za sada uspeva da Gradišku drži na odstojanju, ne vređajući njegova osećanja. O reputaciji koju uživa među ženskim osobljem KPZ "Zabele" najbolje govori nadimak koji mu je dodelila načelnica matične službe Bahrija Krluč: "napaljeno majmunče!"

Nagrada koju je Nenadović dobio za svoje diplomatsko ponašanje ogleda se u mesečnoj plati od 250.000 dinara, plus dodatak za odvojeni život. Osim toga, malo ko sa sigurnošću može da objasni šta su konkretno njegovi radni zadaci, budući da KPZ "Zabela" ima rekordnih deset zapovednika straže, što je nezabeleženo u istoriji ne samo ovog već i bilo kog drugog zatvora na ovim prostorima.

Jedan od zapovednika je i Janko Stanišić, nedavno nagrađen za zasluge u radu, koji je pobegao iz vojske, a jedini posao u "Zabeli" mu je da po zidovima lepi natpise "pravac levo", "pravac desno", pa ni to ne radi kako treba. Osvetoljubiv je prema onima koji ne žele da za njega cinkare (kako stražare, tako i osuđenike) i ljubomoran na sposobnijeg i perspektivnijeg Nenadovića. Umiljava mu se i dodvorava, a vreba da zauzme njegovo mesto. Ističe da radi za BIA, da mu je Saša Vukadinović lični prijatelj. U tome, doduše, nije izuzetak - i drugi zaposleni se tako hvale, pa ispada da je svaki drugi među zaposlenima tu po nekom zadatku BIA.

Među najuticajnijim osobama u haosu zvanom KPZ "Zabela" svakako je već pomenuta šefica matične službe Bahrija Krluč, koja se po potrebi izjašnjava kao Bošnjakinja, Nemica ili čak i Jevrejka, a svaku kritiku na svoj račun podvodi pod nacionalnu ili versku diskriminaciju.

Tako suspenzijom bivaju kažnjeni i radnici koji na kolegijumima ukazuju na to da Bahrija loše radi svoj posao. Odluke disciplinskih komisija redovno je potvrđivala i ministarka Malović, pa ispada da ukazivanje na nekompetentnost pretpostavljenih predstavlja težu povredu radnih obaveza. Tako nešto postoji još samo u Severnoj Koreji.

Bahrija ističe kako je Halid Bešlić, koji je prošle godine na Baš-čaršiji pio kafu sa Borisom Tadićem, u stvari njen dever, da su muž (Midhad Krluč) i ona kućni prijatelji sa Draganom Šutanovcem, zemljakom i velikim prijateljem Milana Obradovića, te da su vojsku zadužili još za vreme građanskog rata u Bosni kada su odavali svoje sunarodnike u Sarajevu. Ove njene navode je nemoguće proveriti, ali...

No da postoji neka ozbiljna zaštita ovog bračnog para, na to ukazuje i odgovor koji je redakcija Tabloida nedavno dobila od oficira VBA zaduženog za nadzor rada profesora na Vojnoj akademiji, gde piše kako mu "nije poznato da tu predaje pod imenom Midhad Krluč". Pošto mu je pokazan zvanični spisak profesora, na kome se nalazi i ime Bahrijinog supruga, samo je prokomentarisao: "Kako li nam je taj promakao?" Očigledno je nekome veoma moćnom bilo stalo do toga da se VBA ni rutinski ne pozabavi dosijeom Midhada Krluča.

U proteklom periodu je otkriveno da je Bahrija, kao šefica matične službe, u čak 13 slučajeva pogrešno izračunala vreme isteka kazne za osuđena lica, koja su zbog toga protivpravno bila lišena slobode. Za ovo se "zainteresovala" i posebna komisija Ministarstva pravde koja je nedavno boravila u KPZ "Zabela", ali kako je na njenom čelu Maja Vidić, inače ćerka specijalnog savetnika i vođe najjačeg (kosovskog) klana u ministarstvu Velimira Vidića! Ne treba sumnjati da će u izveštaju pisati kako "nema bitnijih propusta" u radu uprave KPZ "Zabela". Vrana vrani oči ne vadi i do sada nije poznat nijedan slučaj većeg sukoba između dva dominantna klana u UIKS-u: kosovskog i hrvatskog.

Bahanalije demokratske familije

Među najuticajnije ljude u KPZ "Zabela" spada i direktor privredne jedinice Preporod, Zoran Stojanović, koji ne samo po izgledu već i po ponašanju neodoljivo podseća na Šojića. Radnici ga u pismu upućenom redakciji Tabloida "titulišu" sa "diplomirani ljigavac". Poznat kao "Šojić iz Zabele", odlično je upućen u sve finansijske mahinacije koje se dešavaju kako u zatvoru tako isto i u privrednoj jedinici, a kao nagradu za ćutanje mirno će dočekati odlazak u penziju.

Najnovija podvala Stojanovića je požar u hotelu "Preporod". Jedan od zaposlenih, koji se toga dana zatekao na dužnosti, tvrdi da je vatra "više nego očigledno podmetnuta!". Takođe tvrdi i da su u momentu požara kuvari upravo seli da predahnu i ručaju, pošto su tog dana imali zakazan banket, kada je u kuhinju uletela grupa članova uprave i funkcionera Ministarstva pravde, vičući: "Požar, požar!" Kuvari su istrčali napolje i tek tada primetili kako plamen počinje da se širi upravo iznad mesta na kome su samo trenutak ranije sedeli ništa ne primećujući.

Hotel "Preporod" je osiguran kod "Dunav osiguranja" koje je isplatilo odštetu, ali se od dobijenih para nije započelo sa renoviranjem. Ista sudbina je devedesetih zadesila i dva druga objekta u blizini: košarkašku salu (gde je piroman čak i poznat), kao i deo prostorija Fudbalskog kluba "Borac", koji takođe nisu obnovljeni uprkos naplaćenom osiguranju.

Novac za hotel "Preporod" isplaćen od "Dunav osiguranja" verovatno je delimično otišao u privatne džepove, a delom potrošen na bahanalije za članove uprave i funkcionere Ministarstva pravde. Odlično obavešteni izvor iz KPZ "Zabela" govori i o proslavi Dana UIKS-a, gde je bilo tridesetak zvanica - od Snežane Malović, Milana Obradovića, Saše Vukadinovića do tužioca za ratne zločine Vladimira Vukčevića i mnogih drugih, gde je potrošeno neverovatnih 780.000 dinara i to samo za jedan ručak! A sve to u vremenu kada osuđenicima za ručak daju kuvane kosti!

Bliski saradnik pomenutog direktora Stojanovića zvanog Šojić je i Nebojša Smiljanić, šef državnog sektora, koga zaposleni u pismu upućenom Tabloidu opisuju kao: "...rumen, zajapuren, ljigav, pronicljiv". Odbio je da pređe na mesto savetnika Snežane Malović za privredne jedinice, odlučivši da penziju dočeka kao običan šef u "Preporodu". Iza ove njegove "skromnosti" krije se hladnokrvna računica da mu se više isplati da iz Beograda putuje za Požarevac, nego da bude pod Malovićkinom, Vidićevom i Obradovićevom prismotrom i da sa njima mora da se tali. Trenutno plen deli samo sa "Šojićem" i upravnikom Gradiškom.

U vezi sa svim ovim, u pismu zaposlenih se navodi i sledeće: "...Zoran Šojić Stojanović ima i visprenog šefa poljoprivrede Slavka, kome je nestao nov traktor sa sve prikolicom, (kao da je to kutija šibica ), potom i hiljade jaja i kokošaka, stotine pomrlih svinja, koza, ovaca, ribe iz ribnjaka... Šojić samo trlja ruke i laže upravnika, telefonira i laže narod i firme. 'Preporod' ima gomilu šefova, a koristi od njih nikakve. Kada odu na teren (na put da montiraju i prodaju vikendice, na sajam i sl.) obično jedu i piju po kafanama sa bivšim robijašima (koji sve to i plaćaju), pa se napiju i tuku među sobom, (tuča Smiljanića i Rapajića, na primer), vade pištolje i noževe jedni na druge... Jednom rečju svi su uigrana ekipa, kontrole i nadzori su pitka limunada za njih, jer su svi umreženi i povezani od vrha do dole, svako od svakoga ima korist i interes i svi se u krug pomažu i pokrivaju."

Sve ovo je odavno svima poznato, ali se ništa ne preduzima da se krivci kazne, pošto i vrh zavodske uprave, kao i UIKS-a, ima koristi od ovih lopovluka. Ako se i desi da se pokrene neki disciplinski postupak, na kraju se donese oslobađajuće rešenje sa obrazloženjem "zbog nedostatka dokaza... video-nadzor nije dobro prikazao stanje stvari.", kako doslovce stoji u jednom od tih dokumenata. Zauzvrat kažnjavaju sposobne radnike.

Bumbar je bio pametniji

Osuđenik Milija Matijašević je početkom novembra 2010. godine misteriozno ubijen tokom izdržavanja kazne u otvorenom odeljenju KPZ "Zabela". Po dostupnim podacima, poslednji put je viđen u 20 sati na brojanju, posle kog se očigledno udaljio iz zatvora. Telo mu je nađeno u blizini zatvora, umotano u čaršav.

Inspektori PU Požarevac Zoran Jovanović i Goran Marković bili su zaduženi za rad na ovom slučaju, budući da su ispred policije bili delegirani u KPZ "Zabela" kako bi istraživali krivična dela počinjena u ovom zatvoru. Očigledno su izuzetno uspešno obavili svoj zadatak, tvrdi naš izvor iz uprave zatvora, jer im je, čim su se približili raskrinkavanju ubice, ulaz u KP "Zavod" bio zabranjen. I danas njih dvojica, iako im je "teren rada" zatvor, sede u kancelarijama u centru Požarevca i u "Zabelu" smeju da dođu samo po posebnom odobrenju upravnika Gradiške.

Osuđenik pod nadimkom Bumbar (puno ime i prezime poznati redakciji) bio je inteligentniji od pomenutih inspektora. Iako je imao izvesna saznanja ko je i zašto ubio Matijaševića, on je ispričao ono što je uprava zatvora želela da čuje, pa je kao nagradu, sa izdržavanja kazne otpušten čak četiri i po godine pre njenog isteka!

Cinkaroši i žbirovi

Izvod iz pisma koje je grupa zaposlenih u KPZ "Zabela" uputila redakciji Tabloida:

"...Pitamo Vas da li je normalno da mi radimo za 20.000-30.000 u direkciji privredne jedinice i upravi, a naše kolege za sedenje u specijalnom odeljenju da dobijaju 120.000-130.000 dinara?

Drugi primer je služba obezbeđenja - straža: u paviljonu ili na bunkeru običan stražar ima 60.000-70.000 dinara lični dohodak, a isti običan stražar u specijalnom odeljenju 130.000 dinara! O nadzornicima i višim činovima da i ne govorimo - sa stimulansima i pripravnostima koje im se plaćaju, plate su im u rasponu od 150.000 do 250.000 dinara.

Jedne te iste osobe se vrte u krug. Potkazuju i lažu o kolegama da bi se dodvorili rukovodiocima i kao njihovi žbirovi idu u specijalno odeljenje, pa potkazuju i cinkare kolege iz specijalnog odeljenja - i tako ukrug. Jedni te isti su plaćeni za sedenje i nerad, smenjuju se na tri ili šest meseci, jer su u milosti svojih veza i zaštitnika (o tome odlučuju Vidić iz ministarstva i njegova ćerka Maja, a u 'Zabeli' Goran Nenadović i Željko Gradiška), a mi smo idioti i kreteni, nama novac nije potreban, mi živimo od vazduha i poštenja, držimo do sebe, nećemo da budemo cinkaroši i rednjare, dupeuvlakači, poput nekih Žileta, Papena, Saleta, Bokija, Zokija...

U službi za obuku osuđenih lica, šef koji je od osuđenika uzeo 'novčanu pozajmicu' i koji je zbog toga dospeo do suda, dobio je najvišu ocenu i viši platni razred. I ranije su protiv njega vođeni disciplinski postupci, ali to sada izgleda nije smetnja za nagrađivanje i napredovanje."

Laka hrana na teškoj robiji

Dok se za jedan obrok tridesetak visokih zvanica povodom Dana Uprave za izvršenje krivičnih sankcija potroši oko 780.000 dinara, dotle osuđena lica moraju da gladuju. Kao što se vidi iz jelovnika Okružnog zatvora u Pančevu za period od 2. do 8. aprila 2012. godine, za svakodnevni ručak je bilo predviđeno i meso. Pošto su nadležni odobrili jelovnik i poslali ga UIKS-u, on je izmenjen tako što je meso - izbačeno. Tako, na primer, osuđenici su 2. aprila morali da prežive sa čajem i margarinom za doručak, tanjirom đuveča bez mesa za ručak i paradajz-čorbom za večeru, dok su radno zaposleni dobili i užinu koja se sastojala od jednog nareska. U subotu 7. aprila dobili su parče salame za doručak, "prazan" pasulj za ručak i sutlijaš za večeru!

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane