Natrag

Nismo mi od juče

Epizoda 154

Punih deset dana, lečeći povređeni skočni zglob, vrteo sam programe srpskih televizija. Sa te-ve ekrana mi se prikazivalo sve ono najgore što postoji u srpskom javnom mnenju. Izanđali analitičari, samoljubivi doktori nauka i njihove kurtizane, sipljive TV voditeljke i njihove kolege, višedecenijski debejci, miljenici svih udbi koji su danas "prometeji" srpske misli. Srbijo, kuda ćemo sa sobom?

Amerikanci skupljaju po Kosovu albanske dečake koji su završili osnovnu školu. Obećavajući njihovim roditeljima školovanje, odmah ih šalju u SAD u kadetske (vojne) škole. Kako albanska deca po završetku osnovne škole znaju samo da čitaju i pišu (mnogi ni to do kraja ne znaju!), njih u Americi istovremeno nanovo opismenjuju i pripremaju kroz obuku za vojne kadete, pa ih kao svršene srednjoškolce potom šalju na službovanje u islamske zemlje.

Tamo služe u armiji SAD kao pomoćno osoblje koje ima samo obaveze. "Plata" im je na nivou džeparca američkog srednjoškolca. Ako prežive dve godine na frontu, već pretvoreni u zombije, bivaju stavljeni u prve borbene redove pešadije. I tu im se, uglavnom, gubi trag.

Gestapo je tokom četrdeset i druge godine u Beogradu molio Srbe da prestanu sa međusobnim cinkarenjima, jer njihova služba "ne stiže sve da proveri". Obično je komšija prijavljivao komšiju, da je "simpatizer komunista". Na osnovu te arhive, Vladimir Dedijer je pisao kako je ona "dokaz koliko su komunisti bili utkani u srpsko tkivo".

Pet godina posle rata, prema arhivskim podacima, na Kosovu i Metohiji je bilo 13.421 njih koji su radili za UDB-u i primali od nje platu. Od tog broja, 13.273 su bili Srbi. Ostalo su bili Albanci, Turci i Muslimani. Najviše njih je bilo iz Peći (3.620), pa onda sledi Đakovica (oko 3000), Priština (2000)...Najmanje ih je bilo u Kosovskoj Mitrovici (tačno 152).

Dokumenta govore da je 721 Srbin prijavio rođenog brata kao narodnog neprijatelja, što je značilo i višegodišnju robiju. Prema prijavi ostale familije i kumova, robijao je 401 Srbin. Nijedna srpkinja sa Kosova i Metohije nije prijavila brata ili oca niti bilo koga od bliske rodbine!

Setio sam se pokojnog Milana Langa koji je jednom rekao: "novinarsko breme ima posebnu specifičnu težinu". Ta izreka je bilo jedino u čemu smo se slagali.

Čitam naslove: "Pištolj zaštitnika građana", "Prosuta kafa u predsedničkom avionu", "Sukob dve miljenice, Zorane Mihajlović i Stanislave Pak Stanković", "Vlada u senci Bojana Pajtića", "Novonastala pamet Vuka Draškovića", "Vučićevi susreti u Briselu"...Sve su to teme o kojima pošten, pismen i sposoban novinar nikada ne bi ni slova napisao.

Kad nam je srušen stari, gvojzeni mos', svi mi iz Kosovske Mitrovice smo to smatrali nesrećnom poslatom od Boga. Novi most smo smatrali tuđincem, neželjenim komšijom, gotovo smo zapušavali nos prelazeći preko njega. Prokleli smo mi njega, prokleo je on nas!

Evo, nedavno, jedan mlad momak, Saveljić, slučajno je tu spasao glavu. Dok su ga Srbi nosili u bolnicu, Euleks i kosovska policija su gledali nezainteresovano šta se dešava. Da je još uvek na svom mestu onaj gvojzeni mos', pa da vidi šta se dešava, zakukao bi do nebesa.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane