Natrag

Osvrt

O beogradizaciji srpske književnosti i o velikim stvaraocima iz unutrašnjosti koji protiv sebe uvek imaju i provincijski mrak i političke režime

Loša adresa

Jedan od najpoznatijih disidenata iz vremena socijalističke Jugoslavije, književnik Ivan Ivanović, godinama je ispisivao kritičke eseje u kojima razobličava suštinu palanačkog duha koji vlada takozvanom intelektualnom scenom u Srbiji. Nakon feljtona iz njegove impresivne publicističke knjige "Partizani", Magazin Tabloid donosi i dva njegova osvrta na "beogradizaciju" književnog stvaralaštva i na činjenicu da je pisac u provinciji najčešće prezren, odbačen, potonuo u ništavilo ili, u najboljem slučaju-oklevetan. Budući da je i on pisac iz provincije, sa juga Srbije, Ivanović tim povodom, između ostalog, kaže: "Sve što ja hoću, to je da još jednom zatalasam mrtvo more Srpskog juga, po cenu novog odbacivanja, siromaštva, pamfleta, paškvila, osuda. Kao u vreme 'Crvenog kralja', kad sam se za kratko dogodio...".

Ivan Ivanović

Ova sintagma Miloša Crnjanskog se odnosi na pisce stvaraoce koji žive i pišu u provinciji. Ali, sve što je veliko dolazi iz provincije. Sena, na primer, govorio je Prever...

Velkot veli da su „najveći pesnici ostali parohijalni, provincijski vezani za sredinu". Zbog čega je onda provincija loša adresa? Pišući o Branku Miljkoviću književnik Vidosav Petrović kazuje o niškom mentalitetu koji „pored divnih vrednosti, ima i nečeg neshvatljivo lošeg, razornog, što, kako primećuje, dolazi do izražaja onda kad neko doživljava uspeh, kad se izdvaja, odskače od drugih, kada napušta ubitačnu provincijsku učmalost...To je naš pogubni provincijski mentalitet. Ne dozvoliti da se iko izdvoji, da uspe. Grčevito čuvati status quo.Tako trajati, raspadati se, ali ne talasati. A mi smo u Evropi! Na svetskim putevima! Kao da nikakva strujanja ne mogu da nas menjaju. U pravu su oni koji kažu: Hoćeš li da uspeš, pokupi se i odlazi, što pre. Beži, na vreme..."

I otišao je Branko da u stonom Beogradu verifikuje delo, da tragično strada u Zagrebu, da se potom, „vrati" u Niš. Kao veliki pesnik. Spomenik, spomen soba, nagrada sa njegovim imenom. Neki niški pisci su u hladu njegovog dela i imena godinama slavu sticali. O Branku pisali, sećali se svega, njegovih stihova, odeće, pa i i takvih detalja za koje živ Branko nije znao... Bili u Žirijima i to u svojoj biografiji ponosno isticali...Kao uspeh...Lični, književni...

Nepisano je pravilo: Pisci unutrašnjosti su uvek u drugom planu. I kad su iznad svih, njihov usud je drugi plan. Objavljivanje, recepcija, prikazi, prećutkivanje, zaobilaženje, skrajnutost i sve ino što se na pisca iz provincije sručuje... izbori.

Jer, akcenat je na piscima Beograda. Napose, sve se dešava u Beogradu. A, i provincija ne haje za svoje pisce. Neko je rekao da je provincija kao i revolucija: jede svoju decu. Srpski Balzak, Dobrilo Nenadić, kaže: „...Kao uljez i stranac koji dolazi Ibarskom magistralom, od koje rođeni Beograđani dobijaju koprivnjaču, moram da budem barem tri puta bolji da bih bio jednak. Prike i pajtosi, komšiluk, ta neka generacijska solidarnost...".

A i oni koji su na književnoj vlasti, van centra, imaju vazalski odnos prema piscima iz centra. Prva su prepreka piscima koji su izvan, „neorganizovani". Zarad malo svetlosti kojom ih ozgora blagosiljaju, škrto, s merom, koja neće ugroziti njihov velegradski imidž. Princip činjenja je pravilo - ja tebi, ti meni. Oni sopstvene račune plaćaju iz tuđeg džepa. I opstaju. U literaturi. Garnituri. A kada bi se svirci promenili, menjali bi se i oni. Korak. Stav.

Nagrade su rezervisane za pisce iz centra. Iz centra se gostuje, iz centra su Žiriji, novinska slava, TV sjaj. Šta reći za prike i pajtose, kojekakve Alibabe... Potpisnika ovih redova čudi što su protivnici provincijskih stvaraoca, zapravo, provincijalci koji su se usidrili u Prestonici. Pripadaju onom tipu ljudi koji čim uđu u autobus poviču: „Zatvaraj, majstore, nema više mesta".

S druge strane, pisac koji živi i stvara u provinciji je osuđen na kašnjenje. Sve vazda kasni, malo ko i dočeka, da ga za života, pa i vlastita sredina, svoje mesto, prihvati. Elem, ni provincija ne smatra svog pisca. On je bela vrana. Hoće 'leba bez motike. Piše. Čudak. Udaren mokrom čarapom. Fantazira. Dokona. Još ako je pesnik: Oj, pesniče...

- Ništa me više ne nervira nego kada me pitaju da li još pišem? - kaže Dobrilo.

- To bi bilo isto kada bi ja pitao pekara da li još peče hleb, čistača da li čisti, zidara...

Setih se reči moje majke: - Još prevrćeš te pusule, a ne vidiš da od toga vajde nema. Ili čuđenja seljaka kada vide starog čoveka sa knjigom.

- Objavljujem pod pseudonimom Vinko Šeloga - kaže mi vrstan pesnik V., B., - da mi se ne bi, već starom, podsmevali...I tako piscu ni u svojoj provinciji nije ni malo lako, a velegrad došljaka ne prihvata...

Jedan od vodećih književnih kritičara Dušan Stojković piše: „Klanovska kritika se s generacijskom druži. Beogradizacija našeg književnog prostora je na delu: ko u prestonici nije, njega gotovo u književnosti da i nema. Dozlogrdilo je da se kuca na stalno zatvorena vrata. Po antologijama se, pod uslovom da to što se kao antologija nudi uopšte može za cvetnik biti uzeto, brane kvazipesnici, a pravi pesnici čekaju svojih - nikako dolazećih - pet minuta. Priča o tome da će vreme kao konačni sudija doneti presudu koja će sve stvari staviti na svoje, jedino pravo, mesto, priča je koja ne pije vodu. Toliko se pesničkih zbirki pojavi jedne godine da je teško očekivati da će neki novi budući kritičari imati dovoljno vremena, čak i kada im želje ne bude manjkalo, da zavire i pažljivo iščitaju ono što nije bilo pročitano onda kada je bilo napisano...".

Zna se da su srpsku književnost stvorili pisci došljaci. Fenomen došljaštva u srpskoj književnosti još nije literarno obrađen. Kao da se i pisci došljaci klone te teme. Pisao je o tome Milutin Uskoković, o „dramatičnim sudarima ličnosti sa gradskom sredinom, kroz unutrašnja stanja, svog junaka, došljaka". Došljo, došljak, a mahom skoro svi pisci beogradski su iz unutrašnjosti.

I nagrade književne oko kojih se džapaju, silnu dževu dižu (ali, to je druga tema) su imena pisaca iz unutrašnjosti: Vuk Karadžić, Bora Stanković, Branko Miljković, Gordana Todorović, Rade Tomić, Dis, Uskoković, Mitić, Drainac (Radojko Jovanović)...trve se i krve za zvanja zaslužnih, žude za besmrtnošću...

I kite se njima, a ne znaju da su mnogi sirotovali, živeli i umirali za svoje delo. Bili puka sirotinja, al' u vreme inflacije, u minulom veku, turiše ih i na pare, da se gore na nebesima gorde i čude šta ih snađe. Čudi se i potpisnik ovih redova, iako živi i stvara u provinciji trukovaše mu ugledni izdavači skoro 20 knjiga.

Jedared se, na Divljaci, pohvali kako mu je knjigu štampala Srpska književna zadruga.

U Beogradu. Odmahnu, čiča Gavrilo. Nisi, veli, zbog toga mor'o u Beograd. Ima i ovde Zadruga... I premda je pisac sa lošom adresom nalazi se na dobrom mestu. Vratio se, pod stare dane, u Trešnjevicu i sada daleko od svih, i posle svega, samuje. Sluša huj vetra ponad gora, čuje Rilkea („Udubi se u sebe!"), redove ove ispisuje... i sklapa Antologiju srpske poezije, čestito, ni po babu ni po stričevima.

Pismo Miroslavu Todoroviću

Dragi Miroslave,

Poslovi oko distribucije „Partizana" sprečili su me da ti na vreme odgovorim na tekst Pisac sa lošom adresom, koji si objavio u novinama, ali ga i meni poslao mejlom. Odmah da ti kažem da je ovaj tekst za mene jako važan, jedno što se i sam osećam kao pisac sa lošom adresom, drugo što sam se sve vreme borio da tu adresu pronađem.

Još dok sam bio u provinciji, 1967, nastojao sam da pronađem tu adresu, ali je nije bilo nigde. Prokuplje (Kuršumlija, Žitni Potok...) više su bili Anti-Ivanovo nego Ivanovo.

Pošto sam znao da su srpsku književnost stvorili pisci iz provincije, dakle „naši prethodnici sa lošom adresom", pokušao sam da svoje sapatnike organizujem van „kruga dvojke".

Ne treba da ti kažem da sam u tom nastojanju propao, kao i u svim drugim odande do večnosti. Problem je bio, dabome, što je književna pijaca bila (i danas je) u Prestonici, odnosno u Rimu. Rim je odlučivao ko će da bude pisac, ponekog prihvatio iz provincije. Malo koga. Svoju vlast je nametao sistemom nagrada.

„Nagrade su rezervisane za pisce iz centra. Iz centra se gostuje, iz centra su žiriji, novinska slava, TV sjaj. Šta reći za prike i pajtose, kojekakve Alibabe..." Tvoja ocena je sasvim tačna, tu nema šta da se doda.

Te, 67. godine, mi u Prokuplju, toplički početnici, inicirali smo sastanak provincijskih pisaca. Pošto je naša adresa bila slaba, a Niš nije hteo da je uvaži, izbor je bio na Leskovcu. Leskovac je trebalo da bude Vizant, da označi novi književni centar Srbije. Šta se desilo?

Umesto da istakne svoje deputate u Rim, Rimljani su došli u Leskovac da osvoje ovu provinciju. Naime, u grad na Veternici su pristigli praksisovci na čelu sa komunističkim renegatom Dobricom Ćosićem i prvi put organizovano istakli svoj anti-titoistički program. Mi provincijalci smo im bili publika da aplaudira.

Komunistički Rim je naseo. Napao je ovu jeres čime ju je učinio slavnom.

Praksisovci su dobili izlaz u svet, Zapad ih je prihvatio kao jeretike, borce protiv komunističkog Rima. Dobrica Ćosić, koga su komunisti odbacili kao nacionalistu, u Leskovcu je promovisao svoj nacionalni program, postao srpski mesija, otac nacije, srpska majka...Nas provincijalce je pojeo mrak provincije. Do danas nismo uspeli da se oporavimo od tog udarca.

Kažeš: „Potpisnika ovih redova čudi što su protivnici provincijskih stvaralaca, zapravo, provincijalci koji su se usidrili u Prestonici. Pripadaju onom tipu ljudi koji, čim uđu u autobus, poviču: 'Zatvaraj, majstore, nema više mesta' ".

Pesnik iz Kragujevca Vladimir Jagličić kaže da „pisac iz unutrašnjosti mora uraditi deset puta više od nekog veselnika iz beogradskog kruga dvojke, ako hoće da ga shvate ozbiljno." Dakle, „oni u centru samo kmeknu i već su akademici!"

Tačno: Rim u potpunosti kontroliše srpski književni život, nacionalne institucije, etablira vrednosti. Razume se da oni koji su dobili položaj u Rimu ne dozvoljavaju da im se pridruže pridošlice iz zavičaja, jer oni su značajni samo dotle dok jedini reprezentuju svoju provinciju. Mala srbijanska bara!

Bora Stanković, koga navodiš u tekstu, dobio je svoje mesto u srpskom Panteonu post mortem. Naš veliki zemljak imao je sreću da ga podrži Beograđanin sa Terazija Jovan Skerlić, za razliku od Disa na koga se ovaj besumnje veliki književni arbitar neopravdano okomio. Moj miljenik iz zavičaja Rade Drainac krvavo se borio (i izborio) za svoje mesto u srpskoj poeziji, zajedno sa Crnjanskim i još nekima uveo modernizam u srpsku književnost. Problem nas marginalaca je u tome što ne umemo da se tučemo. Drainac je bio poslednji fajter iz Južne Srbije!

Drugi put sam pokušao da Niš učinim Vizantom kad sam se igrom slučaja našao u Ministarstvu kulture. Krenuo je projekat Književnost srpskog juga u 25 knjiga, počeo je da izlazi novi Srpski književni glasnik Srpski jug...Ali projekat je propao pre nego je zaživeo, južnjaci su se još jednom zavadili ko će biti bliži Beogradu. Niš nije postao naša nova adresa.

Zato što sam nešto hteo (savetovanje o zaostajanju Srpskog juga), stekao sam dodatne neprijatelje, krenuli su u Toplici pamfleti protiv mene, kao nekad protiv Drainca.

U Rim nisam ušao kao nekad Sveti Petar i Sveti Pavle, da se u njemu izborim za novu veru, koja bi došla sa južnim vetrom. Jug ostaje nepročitan i nevrednovan, a južnjaci se i dalje međusobno tuku ko će da uđe u prestonički voz, kao nacije u Banatu u Banatski voz, lepu pripovetku Mladena Markova.

Miroslave, dozvoli mi da u raspravu uvedem još jedan elemenat, komunizam...

Kad je Srbija istorijski poražena na Zelengori, u najveću jugoslovensku republiku i njenu prestonicu pristigli su komunisti, sa šestom ličkom i inim proleterskim brigadama, na tenkovima Crvene armije, da komuniziraju Srbiju i gurnu je u komunistički blok. Pobednici su uspostavili sistem vrednosti, odredili ko je ko u srpskoj književnosti, ko dobija a ko gubi adresu. Na sreću nas pobeđenih, Beograd se zavadio sa Moskvom, pa su se Drainac i ostali banditi, na čelu sa emigrantom iz Londona, ipak vratili u srpsku književnost.

Ali, komunisti su uspostavili novi svetski poredak u kojem nije bilo mesta za nove apaše i profete. Njihovi potomci, od malena naučeni da vladaju ljudskim dušama, u demokratiji su etablirali svoje pozicije i uglavili se u nove centre moći. Oni vešto koriste demokratiju koju su im disidenti dali, grabe sve što se oteti može, osvajaju institucije sistema, kunu se u Dobricu Ćosića, spajaju komunizam i nacionalizam, proglašavaju sebe piscima sa dobrom adresom. Nama nevernicima, gore od toga skepticima, ostavljaju lošu adresu.

Moramo još jednom u Leskovac, 2010. godine. U Leskovcu se pobunio, danas jedan od vodećih srpskih pisaca, Dragoslav Mihailović. On je anatomski precizno pokazao da je Srbija postala kolonija dinaraca, a da je Akademija, čiji je on član, njena ispostava. Osećao sam potrebu da podržim Mihailovića, uvaženog akademika, avaj, sa pozicija nepriznatog pisca. Naša pobuna ne samo da nije prošla, nego smo još jednom osuđeni, on kao golootočanin, a ja kao četnik. Naši tekstovi su na licu mesta kastrirani, upravo od strane onih u čije ime smo se pobunili. Prošli smo kao Jan Hus na čiju lomaču su bacali granje oni u čije ime se češki reformator crkve pobunio.

Na kraju, dragi Miroslave, zahvalan sam ti što pokrećeš ono što ja nisam mogao. Takođe sam ti zahvalan što si u mojoj literaturi prepoznao ponešto od Domanovića, Sremca i Stankovića. Nemam više vremena da vidim da li će ti Srbija to uvažiti.

Sve što ja hoću, to je da još jednom zatalasam mrtvo more Srpskog juga, po cenu novog odbacivanja, siromaštva, pamfleta, paškvila, osuda. Kao u vreme "Crvenog kralja", kad sam se za kratko dogodio.

Ostaje mi samo još da te pozdravim, tebe i sve one koji su spremni da prihvate izazov i razdrmaju zemlju Stradiju.

Pisac bez adrese ili sa lošom adresom Ivan Ivanović

podeli ovaj članak:

Natrag