Natrag

Intervju

Dragan Jovanović, jedan od pionira ekološkog pokreta i nekadašnji predsednik Zelene stranke

Evropa je i u nuklearnom sosu

U prošlom broju Magazina Tabloida pisali smo o nezakonitom i tajnom unošenju radioaktivnog otpada iz inostranstva, a što je bio veliki biznis Miloševićeve elite. U ovom broju Dragan Jovanović, jedan od prvih vođa „zelenih" u bivšoj Jugoslaviji, svedoči kako je ulovio dopremanje radioaktivnog otpada iz nemačkih atomskih centrala u Srbiju. Zbog tog „radioaktivnog" skandala o kome je Jovanović u nastavcima pisao u NIN-u, tadašnji nemački ministar Genšer je uputio diplomatsku notu svom jugoslovenskom kolegi Budimiru Lončaru i zapretio da će nam vratiti sve Rome iz Nemačke. Liderka nemačkih zelenih Petra Keli je, između ostalog, i zbog toga ubijena kao i Aleksander Langer, vođa evropskih zelenih u Evropskom parlamentu...Evropa je danas u gadnom nuklearnom sosu; radioaktivni otpad se gomila u njihovim dotrajali nuklearnim elektranama koje rade na ivici akcidenta, a džihadisti mogu da se lako dočepaju materijala za nuklearno oružje...

Razgovarao: Nikola Vlahović

Razgovor počinjemo pitanjem; kako je, kod nas, uopšte počela nuklearna priča?

D.J.:Posle Rezolucije Inforbiroa, Tito je, u strahu od Staljina, hteo da pravi i atomsku bombu. Zato je i osnovan Nuklearni institut u Vinči na čijem je čelu bio akademik Pavle Savić. Zvučno međunarodno ime, samim tim što je, nekad, bio asistent kod Pjera i Marije Kiri. Predsednik Državne komisije za atomsku energiju bio je Aleksandar Ranković, šef Udbe i po moći odmah iza Tita.

U žurbi da se što pre napravi naša atomska bomba bilo je i komičnih zgoda kao stvorenih za - Nikitu Mihalkova. Tako su, recimo, tragajući za uranom na Staroj planini naši nesrećni rudari kopajući, pod zemljom, ušli u Bugarsku! Ali, ni Bugari nisu spavali. U potrazi za uranom oni su kopajući ušli u našu zemlju. Nažalost, nisu se sreli jer danas bismo imali prokopan tunel kod Kalne za ove Vučićeve grdne koridore. Šala na stranu, pokazalo se da atomska bomba ne može da se pravi putem štapa i kanapa. Ubrzo se, naime, desio i akcident na eksperimentalnom vinčanskom reaktoru od čega su neki naučni saradnici stradali, neki su se zalečili u Parizu te je, polako, počelo da se odustaje od vojnog nuklearnog programa. Ili, da se, bar, proizvodnja nuklearne bombe odloži za neko vreme. Jer, po nekom saveznom ugovoru radioaktivni otpad iz atomske centrale u Krškom kraj Zagreba odlagao se u Vinči.

Zašto!?

D.J:Zato što su atomske centrale, pre svega, fabrike plutonijuma, a koje, uzgred, proizvode i - struju! Nijedna atomska centrala na svetu ne bi imala ekonomsku računicu da ne proizvodi plutonijum za vojsku, to jest, sirovinu za atomsku bombu. I kada je počelo da se šuška da Milošević hoće da pravi dve atomske bombe, za toliko je bilo materijala u vinčanskom skladištu, uznemirili su se i Amerikanci i Rusi. Po padu Miloševića, jedan od prvih zadataka Zorana Đinđića bio je da vinčanski nuklearni otpad preda Amerikancima u jednoj ruskoj bazi!? I, naravno, Đinđić je taj odmah vinčanski plutonijum iz Krškog isporučio svetskim moćnicima. U Vinči je ostao samo domaći radioaktivni otpad iz vojnih i medicinskih ustanova a o čemu ste vi pisali u prošlom broju...

Đinđić je poslušno predao plutonijum iz Krškog stranim stranim gazdama, ali, izgleda, da je još pre njega, u Srbiju stizao radioaktivni otpad iz evropskim atomskih centrala. Znate li nešto o tome?

D.J: Sada već davne 1989. godine, 'ulovio'sam nemački brod 'Brigita Blomberg' koji je u Kladovu, u gluvo doba noći, iskrcao nuklearni otpad iz nemačkih atomskih centrala. Istovaru su prisustvovali članovi nemačke ambasade u Beogradu, i, kada sam se, kao avet, pojavio iz mraka premrli su od straha. Znali su da će osvanuti u - NIN-u.

Kako ste znali da će brod „Brigita Blomberg" iskrcati radioaktivni otpad u Kladovu?

D.J: Eh, kako! Imao sam svoje 'krtice' u saveznoj administraciji, a obavestila me i Petra Keli, vođa nemačkih zelenih, a koju sam upoznao u Beogradu, kada je dolazila da protestuje zbog hapšenja Vlade Mijanovića, Vlade Revolucije, jednog od vođa naše šestdesetosmaške pobune. Elem, Petra Keli me je obavestila da će nemački brod 'Petersberg" ući u Jugoslaviju. Doduše, nije znala tačno gde će radioaktivni otpad biti istovaren. Samo mi je javila da je Dunavom ušao u našu zemlju. Posle sam saznao da je taj brod lutao sve do delte Dunava i da nisu hteli ili smeli da ga prime ni Bugari, ni Rumuni, pa ni Turci. Šta više, brodu 'Petersbergu' je bilo zabranjeno da se sa raioaktivnim tovarom vrati Dunavom za Nemačku, već, mu je određena sredozemna ruta. Tada posada sa 'Petersberga' pretovara radioaktivni teret na brod 'Brigitu Blomberg' i ona se vraća Dunavom u našu zemlju. Tek, u povratku, na nečiji mig iz savezne vlade Branka Mikulića, osmelili su se da opasni teret istovare u Kladovu...

Zašto, baš, iz Mikulićevog kabineta?

D.J: Zato što je tadašnja politička vrhuška već bila u ovom veoma opasnom, ali isplativom biznisu. Mikulić je, zajedno sa Milkom Planinc i braćom Vrhovec bio na spisku onih koji su dobili milionske dolarske provizije za izgradnju 'Krškog 2', to jest, druge atomske centrale koja je trebalo da se gradi u Hrvatskoj.

Kako ste došli do podataka o podmićivanju ovih političara?

D.J: Kada je video da sam ozbiljno zagrizao u temu, Vladimir Dedijer, veliki prijatelj NIN-a, odveo me je kod Josipa Kopiniča, direktora brodogradilišta u Puli. Pred njim je Tito stajao mirno kao regrut do kraja života. Stariji znaju zašto. Kopinič je, naime, Tita doveo iz Moskve i instalirao ga u KPJ. Elem, Kopinič mi je rekao da su Milka Planinc i braća Vrhovec dobili po dva miliona dolara da proguraju 'Krško2'. Tada sam napravio grešku. Potražio sam od Kopiniča papire u kojima piše to što mi govori. On je pobesneo! Okrenuo se ka Dedijeru i ljutito ga pitao: 'Vlado, da li ovaj junoša zna s kim razgovara!?' Dedijer mi je, kasnije, u avionu za Beograd, objasnio ko je Kopinič i savetovao mi da slobodno napišem šta mi je rekao...

Iii!? Jeste li napisali?

D.J: Jesam! Dedijer je bio moj žirant kod mog glavnog urednika!

Da li je bilo nekih reakcija, demantija?

D.J: Ne. Samo tajac! A stari novinarski vukovi znaju da je najgadnije i najopasnije kada te ne demantuju. To znači da si udario u 'tvrdo' i da ti je glava u torbi. Mnogo kasnije ću i doznati da se na kolegijumu Franje Herljevića, tadašnjeg saveznog ministra unutrašnjih poslova razmišljalo o mojoj likvidaciji i da su odustali. Bili su, naime, zabeleženi moji susretu sa pripadnicima Bader- Majnofa i vojnim krilom PLO. To ih je pokolebalo. A Tito se plašio Bader- Majnfova, jer im se zamerio kada je njihove ljude koji su se sklonili od progona u zagrebačkoj 'Esplanadi' izručio nemačkim vlastima u zamenu za ustaške ubice Vladimira Rolovića našeg ambasadora u Stokholmu...

Vratimo se „Brigiti Blomberg". Šta je bilo sa njenim radioaktivnim otpadom koji je istovaren u Kladovu?

D.J: Nije prošlo dugo, a u Srbiji je iznad Bora, Smedereva, ali iznad Obrenovca zabeležena čuvena 'avgustovska radijacija'. Nada Ajdačić, šef laboratorije za merenje radioaktivnosti u vinčanskom Institutu zabeležila je aparatima prisustvo kratkoživućih radionuklida reaktorskog porekla čiji je vek poluraspadanja od 24 časa do pet dana. Znači da se nuklearni akcident desio tih dana. Naravno da sam to odmah objavio u NIN-u.

Kako je vlast odgovorila?

D.J: Zvaničnici su se oglasili nemuštim saopštenjem da je reč o postčernobiljskom dejstvu, što je bilo besmisleno, jer to je bilo u avgustu 1989. godine i od Černobilja je prošlo pune tri godine!? Tada sam organizovao sedeće demonstracije sa gas maskama! Sedeli smo usred Knez Mihajlove ispred vrata Akademije. Na grudima sam nosio tablu na kojoj je pisalo: 'Milošević nije zelen'. Da vas podsetim; u junu te 1989. godine uspeli smo da donesemo Zakon o zabrani izgradnje atomskih centrala u SFRJ, najviše uz pomoć dr. Jelke Miljković koja je bila predsednica Savezne komisije za zaštitu životne sredine Skupštine SFRJ. Vojska je pokušala da skine tu tačku sa dnevnog reda skupštinskog zasedanja. Neki admiral Veselinov je to zahtevao sa skupštinske govornice. Nastala je pometnja, data je pauza. U pauzi zasedanja, admiral Brovet mi je prišao i uneo mi se u lice, pitajući me: 'Da li vi znate šta radite!?' Odgovorio sam mu da znam. I antinuklearni zakon je izglasan!

Dobro, bilo je tu niz okolnosti koje su nam išle na ruku, ali, ipak, sumnjam da bi i Džems Bond proturio zakon o zabrani izgradnje atomskih centrala kroz komunistički jednopartijski parlament! Takav zakona nema nijedna država u Evropi! Petra Keli, u prvi mah, u tu vest nije verovala pošto nemački zeleni nisu uspeli da takav zakon proguraju kroz Bundestag. Zvala je da proveri da li je, zaista, takav antinuklearni zakon donet u Jugoslaviji. Hoću reći, donošenjem tog Zakona imao sam snažan vetar u leđa kad sam organizovao sedeće demonstracije ispred Akademije povodom avgustovske radijacije.

Šta je bio odgovor Miloševićeve vlasti?

D.J: Kažu da je Milošević bio u panici! Čak da je razmišljao i o ostavci! Prvi i jedini put je organizovao Državnu komisiju koja je trebalo da ispita uzroke avgustovske radijacije. Predsednik te Komisije bio je Dušan Kanazir, predsednik SANU. Komisija je brojala sedam članova; sve sami akademici i nuklearci. Trebalo je da Nada Ajdačić i ja stanemo preko puta njih, u sali za sednice u Predsedništvu Srbije, tamo gde sada sedi Toma Nikolić. Ali, na prijavnici nisu hteli da puste Nadu Ajdačić!? U znak protesta nisam hteo da idem bez nje pred Državnu komisiju. Ali, Nada mi je rekla: 'Idi, idi, bar ti! Ti ćeš ih i bez mene razbucati! Ne nasedaj na provokacije i ne daj da te razvlače! Ponavljaj kao papagaj; otkud kratkoživući radionuklidi u vazduhu kad je Černobilj bio pre tri godine'. Tog pitanja sam se i držao, pred Komisijom, kao pijan plota. Onda me Kanazir u očajanju pitao: 'A šta vi mislite; otkud kratkoživući radionuklidi u vazduhu iznad istočne Srbije?' Odgovorio sam drsko: 'Pa, ako vas sedam akademika pitate mene, novinara, šta ja mislim otkud kratkoživući radionuklidi iznad Bora, Smedereva i Obrenovca, onda neka ide dođavola i Akademija i Srbija! Komisija je umukla i brzo se, bez reči, razišla.

Da li, zaista, mislite da se radioaktivni otpad spaljivao u železari, termoelektrani, topionici?

D.J:Pa, drugog valjanog odgovora kao i da nema. A to se radi u svetu i to ne samo u banana državama. Podsetiću vas da su, u vreme fudbalskog svetskog prvenstva u Španiji, tamošnji zeleni otkrili da su španske železare, koristeći pomamu za fudbalom, spaljivale radioaktivni otpad. Izgleda, da su malo 'predozirali' železare računajući da nacija blene u ekrane i stadione. Treba li da vam kažem da je brod 'Brigita Blomberg' stigao u noći 27. juna, dakle, uoči Vidovdana, valjda, najvećeg srpskog praznika. I treba li reći da je 'Brigita Blomberg' nosila hiljadu i dvesta tona radioaktivnog otpada iz nemačkih atomskih centrala za čije skladištenje je neko dobio u ovoj zemlji dve milijarde ondašnjih dolara! Danas je, recimo, cena čelika niža nego ikada ranije i železare, bojim se, mogu da budu rentabilne samo ako, uz rudu, spaljuju i radioaktivni otpad.

Da li je bilo nekog odjeka u Nemačkoj povodom skandala sa „Brigitom Blomberg"?

Nemačka vlada Helmuta Kola visila je o koncu. Genšer, tadašnji ministar spoljnih poslova Nemačke, uputio je paničnu protestnu notu svom jugoslovenskom kolegi Budimiru Lončaru u kojoj je zahtevao da se prestane sa pisanjem u NIN-u. U suprotnom, vratiće nam sve naše Rome iz Nemačke! Naravno, da sam objavio i tu protestnu notu u kojoj Genšer nije demantovao izvoz nemačkog radioaktivnog otpada u zemlje Trećeg sveta, ali i, čak, na Tibet!

Taj vaš novinarski podvig bio je za Pulicerovu nagradu. Da li ste dobili neko priznanje, bar, od domaćeg novinarskog esnafa?

D.J: Ne, nisam dobio nikakvo priznanje za moje tzv. istraživačko novinarstvo. Svojevremeno, dok sam još bio u 'Večernjim novostima' dobio sam redakcijsku godišnju nagradu za seriju tekstova o gubicima smederevske železare koji su te 1976. godine iznosili dve milijarde dinara, a što je bila državna tajna. Kasnije sam suspendovan zbog toga što sam otkrio državnu tajnu i to je bio razlog što sam, zahvaljujući Jugu Grizelju, prešao u NIN.

Vratimo se „Brigiti Blomberg". Da li su nemački zeleni nešto preduzeli?

D.J: Pa, i nisu.

Kako to tumačite?

D.J.: U vrhu nemačkih zelenih izvršen je puč, po nalogu BND. Smenjena je, ne samo Petra Keli, nego i cela generacija njenih prvoboraca. Vođa puča bio je Joška Fišer koga ja znam kao malog potrčka u Stranci koji je kuvao kafu i cepao vesti sa teleprintera. On me je i pozvao da dođem u Bon da ih brifujem o stanju u Jugoslaviji koja je, je l da, bila pred 'fisijom'. Sedište nemačkih zelenih bilo je, nekad, u centru Bona, u jednom malom skromnom hotelčiću. Sada su me odvezli u neki dvorac na periferiji Bona koji me, sa ogromnim dvorištem, podsećao na Titovu rezidenciju na Dedinju. Kad sam ih pitao; otkud im pare i čemu ta raskoš koja ne priliči zelenima, Joška je promrljao da su to pare koje se dobijaju za svakog od dvadesetak poslanika Bundestaga.

Bilo mi je čudno što nema ni Petre Keli ni bilo kog od starih 'kamarata'. Pitao sam Jošku; gde je Petra? On mi je, prpošno odgovorio da ona nije više u Kordinaciji, a to je njihovo glavno stranačko telo. Onda sam rekao da neću da razgovaram sa njima dok se ne pojavi Petra. Tražio sam njen kućni telefon. Sa Petrom sam razgovarao iz javne govornice. Plakala je i rekla da je Joška Fišer izvršio udar na Stranku uz pomoć mladih lavova. Ali, lavova iz BND. Kasnije ću doznati da mu je u tom prljavom poslu pomogao i Danijel Kon Bendit, čuveni 'crveni Deni', šestdesetosmaš iz Pariza, a danas se vidi da je i to neopevano policijsko đubre! On je, setite se, bio jedan od najglasnijih francuskih intelektualaca koji se zalagao za NATO bombardovanje Srbije.

Na vest o smrti Petre Keli u NIN- u sam otvoreno optužio Jošku Fišera za njenu smrt. Naslov i poslednja rečenica iz tog mog teksta glasi: Zbogom Petra, ostajem tvoja filijala!

Ispada da je Joška Fišer grobar nemačkih zelenih?

D.J: Da, Joška Fišer je Juda nemačkih zelenih. Posle puča u Stranci, on je, ulazeći u koaliciju sa Šrederovim socijaldemokratama, zahtevao ono što bi tražila i Petra Keli. A to je; izlazak Nemačke iz NATO pakta i, samim tim, proterivanje američkih vojnih baza iz zemlje. Nemačka bi trebalo da bude neutralna, sa distancom i prema Moskvi ali i Vašingtonu. Pošto Šreder nije pristao na to, Joška je podvio rep i, ipak, ušao u koaliciju izdajući tako izvorne ideje nemačkih zelenih. Jednom prilikom, Zoran Đinđić mi se hvalio kako se, u svojoj nemačkoj mladosti, družio sa Joškom Fišerom koji je, inače, bio - taksista. Savetovao sam Điniđića da se ne hvali mnogo poznanstva sa tom bitangom iz BND, jer ću početi da mislim da je i on radio za tu nemačku obaveštajnu službu.

Skrećemo malo sa teme, ali kako komentarišete Vučićevo potpisivanje „kapitulacije" sa NATO paktom?

D.J: Rekao bih, ništa novo. Srbi su davali 'danak u krvi' još u vreme Rimskog Carstva. Elitne rimske legije bile su, uglavnom, od Srba sastavljene. Dičimo se kako su dvanaest rimskih cezara sa tla Srbije. Ali, ti rimski cezari od Trajana do Konstantina su Srbe upropastili. Srbi jesu, doduše, postojala ravnopravni rimski građani, ali gubeći svoj nacionalni identitet, kulturu, jezik. Car Konstantin je, čak, prestonicu iz Niša preselio na Bosfor i time Srbe, konačno, kao narod sahranio. Srbija je postala tera inkognita, zemlja obezglavljenog naroda, mnogo pre Nemanjića, mnogo pre Kosovskog boja.

Potpisujući ugovor sa NATO paktom, Vučić radi nešto slično. Legije NATO pakta mogu da špartaju Srbijom, a američki vojnik, baš, kao i rimski legionar može da siluje, da ubija po Srbiji, a da mu se sudi po američkim zakonima negde u njegovoj Americi. Nije li to ponižavajuće za jednu zemlju? Nije li to kapitulacija? Ako su Milošević i Tadić nešto potpisali da li je to, možda, sveto pismo?

I, baš me živo interesuje ko će da kontroliše vojne konvoje NATO pri prolazu kroz Srbiju? Šta ako u kontejnerima budu nosili i nuklearni otpad na severno Kosovo gde će, je l da, da štite Srbe.

Da li je Petra Keli, posle smene u Stranci, pokušavala da se vrati u javni život sa idejama o proterivanju NATO pakta iz Nemačke?

D.J: U pomenutom razgovoru iz telefonske govornice, Petra Keli mi je rekla da će se kandidovati za zelenog poslanika u Evropskom parlamentu i da će u kampanju ići sa starim idealima o proterivanju NATO pakta iz Nemačke, ali i sa skandalom oko 'Brigite Blomberg'!

A onda su novine objavile da se Petra Keli, u depresiji, ubila zajedno sa svojim mužem Gertom Bastijanom, penzionisanim generalom NATO pakta. Svima nama koji smo ih znali bilo je jasno da ih je ubio BND.

To će mi, koji mesec kasnije, potvrditi i Aleksander Langer, vođa evropskih zelenih u Parlamentu u Strazburu. On će mi, u poslaničkom restoranu, detaljno pričati kako je Petra Keli htela da u kampanji za evropskog poslanika koristi i priču o 'Brigiti Blomberg'.

Nego nije prošlo mnogo od mog susreta sa Langerom, kad je iz Firence, gde je živeo, stigla vest da se obesio u gradskom parku jer ga je ostavila njegova Valerija!? Ta priča o Langerovom samoubistvu bila bi smešna da nije tužna i neodoljivo me podsetila na smrt Branka Miljkovića koga je Udba obesila u jednom zagrebačkom parku.

Dok je, u prvim godinama studentskog bunta u Evropi, država ubijala bez mnogo stila i srama, pucajući usred Berlina, recimo, Rudiju Dučkeu u glavu, kasnije se, eto, pribeglo fingiranim 'samoubistvima' lidera evropskih zelenih. Zato ako čujete da sam se na Suvoj planini, u mom Vidovu, obesio za staru divlju krušku pored kuće, pošto sam, je l da, pao u depresiju, znajte da to, sigurno, nije tačna vest.

Da li biste, danas, ponovo krenuli u krstaški rat protiv nuklearaca ako se ispostavi da se i danas unosi evropski radioaktivni otpad kao ono u vreme Miloševića?

D.J:Ne bih se bavio jurnjavom za brodovima sa stranim nuklearnim otpadom.Ne plašim se, ali to mi, jednostavno, nije više izazov. Ali, bih zato nekom mladom neklečećem novinaru ili nekoj neklečećoj novinarskoj ekipi dao neka korisna uputstva kako se love ti brodići, vozići, ali i aviončići iz kojih nas svakodnevno zaprašuju sa neba radioaktivnom prašinom.

Evropa je u gadnom nuklearnom sosu. Radioaktivni otpad se u njenim atomskim centralama sve više gomila i može lako da dospe i u ruke Islamske države. Stejt department, ovih dana, umiruje javnost da to još uvek nije moguće. To u prevodu znači da je - moguće. A kada džihadisti počnu da prave nuklearna oružja onda je, valjda, svakom jasno da je Evropi došao kraj.

Pritom, svim atomskim centralama u Evropi polako ističe rok trajanja. One bi do 2020. godine morale da budu zatvorene, a već sada počinju da se dešavaju nuklearni kvarovi. Nedavno se to desilo, koje li ironije, na atomskim centralama u okolini Brisela. Ali, u toj zabavi ne bih učestvovao...

Znači odustajete od ekološkog angažmana?

Rešio sam da moj današnji ekološki angažman svedem živeći na Suvoj planini. Ostao sam ekoanarhista i tolstojevac, ako sam jasan. I, hoću mlađim generacijama, na svom primeru, da pokažem da je takav asketski život u prirodi moguć i da može da bude primamljiv, duhovno prebogat. Zdrav i srećan, svakako. Uskoro će, možda, takav život biti i jedino moguć. U suprotnom će planeta Zemlja otresti ljudski rod sa svojih leđa. Kao onaj nilski konj kada mu dosade sve one ptičice koje ga kljuckaju po leđima pa reši da zagnjuri ispod vode i da ih se reši.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane