Natrag

Slom

Međunarodni monetarni fond i kontrolisana ekonomija

Ko ga odbije kajaće se, ko prihvati slomiće se

Jugoslavija je bila jedan od 44. osnivača MMF-a. Tada je osnovana i Međunarodna banka za obnovu i razvoj ili Svetska banka - za dugoročno finansiranje. To su poznati „bretonvudski blizanci" Osnovni zadatak MMF po njegovom statutu pri osnivanju (l944) bio je da podrži i očuva međunarodnu likvidnost i plaćanja, očuva devizne rezerve i stabilan devizni kurs nacionalnih valuta. Postepeno se MMF, iako mu to i dalje nije zadatak, upliće u političke procese i dugoročne strukturne reforme u svim državama s kojima je sklopljen kreditni aranžman. Kao najnovije, MMF je otišao toliko daleko, da je protiv nabavke ruskih aviona u Srbiji, opisuje njegovu pogubnu ulogu i po Srbiju, profesor ekonomije Slobodan Komazec

Prof. dr Slobodan Komazec

Doktrina MMF ( u kojem SAD imaju pravo veta i bez kojih se ni jedna odluka ne može doneti) zasnovana je na monetarizmu i neoliberalizmu. On je postao glavni promoter neoliberalne dogme u svetu i zaštitnik interesa krupnog finansijskeg kapitala (pre svega SAD-a, pod čijom je dominacijom) i zapadnih kreditora -poverilaca (uz Svetsku banku i STO). U njihovoj funkciji je i Pariski i Londonski klub bankara - poverilaca. Preporuke i mere MMF su univerzalne za sve države članice u svetu, bez obzira na njihove velike razlike i specifičnosti. On pre svega želi minimalnu ulogu države u privredi, dakle protiv je državnog intervencionizma, pošto se rukovodi tržišnim automatizmom i monetarizmom (u otklanjanju neravnoteže platnog bilansa, pošto je te neravnoteža isključivo posledica veće ponude novca od tražnje), što zahteva restriktivnu monetarnu politiku.

Državama opterećenim visokim dugovima i deficitima nameće se sledeći model ponašanja: 1) Liberalizacija cena i slobodan devizni kurs, 2) Liberalizacija i slobodno formiranje kamata, 3) Liberalizacija spoljne trgovine i uklanjanje zaštitne politike, 4) Glavni je zagovornik brze i sveopšte privatizacije, 5) Otvaranje privrede za prodor stranih investicija i kapitala (liberalizacija kapitalnih transakcija i stranih direktnih investicija, 6) Smanjenje javne potrošnje i veća štednja, 7) Otpuštanja navodnih viškova radne snage u javnom sektoru i „restrukturisanoj" privredi, 8) Smanjenje plata u javnom sektoru, penzija i socijalnih rashoda, 9) Dominacija privatne svojine. Dakle, njegova je poruka: stabilizacija, privatizacija i liberalizacija, što traži i poresku reformu kojom se smanjuju poreske stope privatnom kapitalu, uz proširenje poreske osnovice.

To je svojevrsno prevaljivanje poreskog tereta na široke slojeve stanovništva. Traži se i restriktivnost monetarne i fiskalne politike u cilju stabilnosti cena i deviznog kursa, forsiranje štednje i ograničavanje domaće potrošnje, što sve ima za cilj uredno vraćanje dugova inostranstvu. Nije mu cilj privredni rast i zaposlenost.

MMF i kontrolisana ekonomija

Mnoge države-dužnici morale su drastično da smanje zarade i penzije, što je redovno dovodilo do velikog pada tražnje, potrošnje i bruto domaćeg proizvoda. Njegova uloga je u funkciji globalnog kapitala u opštem procesu globalizacije i dominacije špekulativnog finansijskog kapitala. MMF odobrava različite oblike kredita, ali pod uslovom da države prihvate provođenje neoliberalne restriktivne prorecesione politike. To se najčešće završava uvodjenjem država u prezaduženost, kolonijalni i potpuno kontrolisani status. To je u osnovi krizni model navodnog razvoja. Mnogi vodeći svetski ekonomisti smatraju da drastične mere štednje i restrikcije, koje preporučuje MMF, su pogrešno rešenje, koje samo produbljava krizu i vodi socijalnom slomu društva. Osnovna „briga" i koncept je u tome kako država dužnik u krizi da vraća dugove stranim kreditorima, i kako osigurati sredstva za to.

Mnoge države koje su odbacile ovu politiku i saradnju s MMF i koje su izabrale sopstveni sebi specifičan model razvoja, ostvarile su visoke stope privrednog rasta. Danas nema više poverenja u svetu u politiku i namere MMF. Dužnička kriza se ne može rešiti restrikcijama potrošnje i i visokom nezaposlenošću, već visokim stopama privrednog rasta i visokom zaposlenošću.

Visoko zadužene države ne bi trebalo da slušaju savete MMF, posebno veliko ograničenje budžetske potrošnje (penzije, plate javne investicije, transferni rashodi).

Ovakvom politikom se udara na posledice , a ne na uzroke krize. Kao veliki zagovornik borbe protiv inflacije (stabilizacija cena) MMF lako prihvata recesiju i pad proizvodnje, dok potpuno zanemaruje visoku nezaposlenost i siromaštvo. Stoga MMF nema više onu konstruktivnu ulogu koju je imao u svetskoj privredi posle drugog svetskog rata. Stoga mnoge države-članice traže njegovo temeljno reformisanje. Ovo posebno u pogledu sredstava Fonda, glasova i prava odlučivanja, ali i daleko veći značaj zemalja u razvoju u njegovoj politici.

„Podrška" MMF državama u krizi

Država koja je u finansijskim teškoćama ili joj prerti bankrot, a pretenduje na sredstva i pomoć Fonda pristupa izradi stabilizacionog programa i prezentira ga Fondu u tzv „pismu o namerama". Iako ovo pismo suvereno donosi država, to je ipak dokument koji u suštini sadrži „sugestije" Fonda o ekonomskoj politici koju zemlja treba da sprovodi, ako želi podršku Fonda. MMF će odobriti traženu finansijsku podršku ukoliko proceni da je program stabilizacije adekvatan za prevazilaženje platno-bilansnih teškoća.Ovde se redovno preporučuje sledeće:

-provođenje oštre restriktivne (antiinflacione) monetarne poltike kroz visoke kamate i precenjen kurs domaćeg novca,

- smanjivanje budžetskog deficita i uravnoteženje javnog sektora,

- liberalizacija spoljnotrgovinskih odnosa,

- potpuno provođenje deregulacije privredno-finansdijskih tokova,

- stabilan ili upravljivo-fluktuirajući devizni kurs (valutna stabilnost),

- liberalizacija svih tržišta i cena,

- restrukturisanje i „konsolidacija" sa sancijom (čišćenjem)bankarskog sistema)

Razvijene zemlje Zapada koristile su MMF za svoje spoljno-političke ciljeve, jer je Fond sledio potrebe i interese ovih država. On je u stvari postao instrument interesa razvijenih kapitalističkih privreda (posebno SAD), a delovao je uglavnom „ispod radara javnosti".

MMF i ekonomija i finansije Srbije u krizi

Zaključivanje „kreditnog aranžmana iz predostrožnosti" i odobravanje l,2 milijarde evra kredita bez povlačenja sredstava (za svaki slučaj ili stend baj) tumači se kao dobar potez u jačanju kredibilnosti države i povoljnije (niže) kamate u korišćenju kredita na svetskom tržištu, ali i za privlačenje stranih investitora, održavanje makroekonomske stabilnosti i finansijske discipline, posebno fiskalne discipline i refinansiranja duga. Smatra se to dovodi i do poboljšanja investicione klime u zemlji.

Novi aranžman iz predostrožnosti od 25. februara 20l5. godine u visini od 1,2 milijarde evra ili 935 miliona SPV (što je 200% naše kvote kod MMF) obavezao je Vladu da sprovodi dogovorenu ekonomsku politiku. Dakle, Vlada je sama predložila mere , a Fond ih je prihvatio i traži njihovo provođenje. Da navedemo najvažnije:

1) Otpuštanje u javnom sektoru već od jula 20l5. Ukupno 7o.ooo u tri godine.

2) Struja će poskupeti za l2% od l.avgusta 20l5 godine,

3) U sledeće tri godine cena struje će dostići tržišnu cenu,

4) Uvode se akciza na bezalkoholna pića i druge akcizne robe,

5) Pokrenuće se stečaj za l39 preduzeća do kraja te godine,

6) Pokreće se privatizacija za 80 preduzeća,

7) Pokreće se procedura za prodaju „Telekoma",

8) Naći će se koncesionara za Aerodrom, Koridor ll i dr

Privreda Srbije, neosporno je, nosi se sa velikim i teškim izazovima, a treba pri tome istaknuti da je strategija MMF i svetskih finansijskih institucija da se iz ruku države oduzmu sve glavne poluge razvoja i vitalni resursi, što je put u kolonijalni status. Takvim vladama se tada lako upravlja. To je u osnovi politika ekonomsko-finansijskog neokolonijalizma. Predsednik Vlade kaže da smo mi „veći MMF od samog MMF-a".

MMF se pretvorio u pravog „stečajnog upravnika" u svakoj privredi koja ga pozove u „pomoć", a nalazi se u recesiji i ekonomsko-finansijskoj krizi. On postaje mentor, nadzornik i savetnik u odlukama Vlade.

Svođenje visine javnog duga na održiv nivo i njegovo smanjenje od kraja 20l7, godine je jedan od osnovnih ciljeva koje treba ostvariti. Velike probleme u privredi i javnim finansijama (nelikvidnost privrede i visok nivo neneplativih kredita, visoka kreditna kamata i restriktivna monetarna politika, ogromni gubici u privredi, visoka nezaposlenost, socijalni problemi i sl) MMF ne uzima u razmatranje. To se posebno odnosi i na moguću politiku reprogramiranja duga da bi se olakšao teret obaveza iz duga, a da bi se nivo dugovi usmerili na finansiranje razvoja, a ne samo na refinansiranje dospelih obaveza, čak i kamata. To vodi stalnom rastu kamatnog tereta i rad ukupne privrede samo za deo kamate na dugove.

Koliko je za Srbiju povoljnije da ima aranžman sa MMF u odnosu da je oslobođena „tutorstva" , saveta i nadgledanja (kontrole) ove međunarodne finansijske institucije?

Neki autori smatraju da je bolje imati aranžman sa MMF podsećajući na sličan iz 2011. Kada ga je Srbija napustila posle pet meseci, jer je dug premašio visinu dogovorenog, kao i deficit budžeta. Tada je ocenjeno da Srbija „ ne vodi kredibilnu ekonomsku politiku". Novo zaduživanje je bilo uz više kamate i manji priliv stranih investicija. Stoga neki smatraju da je bolje imati aranžman sa MMF nego ga nemati. Ovaj kredit od l,2 milijarde evra praktično ne znači ništa, ali saveti, sugestije i preporuke MMF i njegovo nadgledanje kako radi Vlada i kako se preporuke provode ostaje snažno prisutno, uz povremeno proveravanje na konsultacijama.

Aranžman sa MMF, smatra se, povećava kredibilitet i rejting zemlje, što olakšava pristup tržištu novca i kapitala uz povoljnije uslove zaduživanja. Povećava se i poverenje kreditora. Ali, ne postavlja se pitanje kakvu politiku i mere predlaže MMF i kakve posledice one imaju na privredu i društvo. U nizu država u kojima je provodio svoj model stabilizacije doveo je do teške razvojne krize i socijalnog sloma društva (Rusija, Poljska, Mađarska, Grčka, Španija, Hrvatska, Slovenija, L.Amerika i niz drugih). MMF svojim modelom i preporukama ne zna da upravlja krizama, a još manje da ih predviđa i rešava.

Vlada se obavezala da provodi neoliberalni program MMF u čijoj je osnovi prisilna štednja i odricanja, pad javne potrošnje i rashoda, penzija, ličnih primanja i socijalnih izdataka - da bi se donekle uravnotežio budžet (smanjio deficit) i osigurala sredstva za plaćanje obaveza iz spoljnih dugova. U ovako složenoj i dubokoj krizi, smatra se, saradnja s MMF je neophodna, ali i zbog „disciplinovanja" Vlade u trošenju budžetskih sredstava.Ali, ovde stvarno izostaje razvojna komponenta, jer sama štednja i odliv kapitala za dugove, bez visokog privrednog rasta i investicija vodi produbljavanju krize.

Šok terapija i politika prinudne štednje, masovna otpuštanja iz javnog i „restruktrurisanog" privrednog sektora, uz ukidanje subvencija privredi, uz putpunu privatizaciju javnih preduzeća i resursa sa razbijanjem velikih privrednih sistema - vodi ne samo u nadziranu, već i potpuno zavisno privredeu. Vlada često ističe da je fiskalna konsolidacija i uravnoteženje budžeta teško ostvarivo bez podrške MMF.

Stoga neki ekonomisti kod nas smatraju da Srbija ni ubuduće neće moći bez saradnje sa MMF. Time se priznaje da upravljanje ekonomijom i javnim finansijama ne može se kontrolisati, kao i deficit budžeta i ogroman javni dug i njihov stalni rast. Niko iz dosadašnjih vlada nije odgovarao za eksplozivan rast javnog i spoljnog duga. Da sama Vlada uspeva da konsoliduje svoje javne finansije ne bi morala da prihvati ucene i odricanje od ekonomskog suvereniteta -koji prenosi na MMF. Ona stvarno slabo upravlja ekonomijom i finansijama, ali i svim subjektima odlučivanja u društvu.

Država sada mora da podredi nacionalne i razvojne ciljeve prihvaćenom modelu MMF i da povremeno podnosi račun o preduzetim merama i efektima tih mera. Upravo suprotno tome, država sama mora da bira svoje prioritete, strukturni razvoj, izbor mera i instrumenata za njihovo ostvarenje. Dakle mora da izradi kredibilan program i viziju razvoja, a to znači i sopstveni specifičan model i koncept razvoja i stabilnosti, jer univerzalnih programa za sve zemlje jednostavno nema. Takav neoliberalni model nameće MMF, što je mnoge kritičare navelo na zaključak da on umesto da rešava u stvari proizvodi i produbljava krizu.

Ni jedna zemlja se do sada nije oporavila po konceptu i recepturi MMF, samo je produbljena ekonomska i socijalna kriza. Stoga te njegove univerzalne šablone i mere oštrih rezanja potrošnje i restrikcija (gorke lekove) ne treba bezrezervno prihvatati i provoditi. Predstavnici MMF i Svetske banke hvale rezultate Vlade, a nama je sve teže i gore, dok su makro-indikatori razvoja i osposobljavanja privrede sve nepovoljniji. Ministar finansija izjavljuje da je „Srbija primer zemlje koja dobija priznanje za svoje reforme i obezbeđuje punu profesionalnu i finansijsku podršku MMF, Svetske banke i drugih finansijskih institucija". Da, sve dok provodi njihov model.

Treba pri tome imati u vidu i iskustva niza država koje su izbegle diktat i zahvalile se na pomoći MMF, a pri tome razradile sopstveni model i politiku razvoja. Tada su krenule brzim tempom razvoja. Može li Srbija u ovako teškoj finansijskoj krizi tako odlučiti? Sada dosta teško, jer nema potreban program i viziju razvoja, a dosadašnji neoliberalni model nekritički prihvaćen ili nametnut „poslušnim" ili dovedenim vladama, razorio je privredu, banke i javni sektor, osiromašio stanovništvo, stvorena je ogromna nezaposlenost, tako da je teško u kraćem periodu potrebne domaće resurse za samostalan razvoj, bez velikog oslonca na strani kapital. To je poznata dužnička omča koja nas guši.

Dužnička omča i odliv kapitala

Srbija može lako da otplati svoj dug kod MMF od svega 58 miliona evra od ukupno 5l8 miliona (u tome su SPV 482 miliona) pošto imamo devizne rezerve kod centralne banke od preko deset milijardi evra. Samo se postavlja pitanje: da li se vodi politika brzog smanjenja spoljnog duga, a ne tek posle 20l7. godine, i kakvu strategiju razvoja treba izabrati, odnosno kakvu voditi monetarnu, fiskalnu, spoljnotrgovinsku politiku i socijalnu politiku. Ovo tim pre što se u finansiranju javnog sektor u potpunosti prešlo sa stranog na domaće poslovno finansiranje. Treba pri tome videti šta je to „domaće finansiranje". Da li su to strane banke u Srbiji? Uglavnom jesu.

Pred svaku vladu se postavlja pitanje: da li je spremna da se uhvati u koštac sa problemom privrede i društva i vodi svoju, specifičnu i sebi prilagođenu razvojnu i stabilizacionu politiku ili traži podršku MMF da bi dobila nekakav oblik pokrića, zaštite ili kišobran za sve teške odluke koje se u nekim delovima moraju doneti i provesti? Da li je spremna da se odrekne tutorstva i i nadgledanja od strane MMF kao glavnog promotera neoliberalizma i interesa krupnog finansijskog kapitala i poverilaca - kreditora. Može li se na tom konceptu iz krize razvoja i dužničke krize? To je nemoguća misija.

Stabilne i dovoljno uravnotežene privrede država-članica Fonda ne trebaju i ne traže pomoć MMF-a. Ne treba se hvaliti sporazumom o pomoći Fonda, jer je to znak da je država svojim finansijama ušla u velike teškoće iz kojih se sama ne može izvući. Često joj zbog teškoća u servisiranju i i teretu javnog i spoljnog duga i izvršavanju obaveza preti bankrot.

Srbiji su potrebne stvarne i dubinske reforme monetarnog sistema i politike, a zatim finansijske i spoljnotrgovinske politike, politike raspodele i razvoja, a to znači reforma ukupnog privredno-finansijskog sistema.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane