Natrag

Tabloid je pozvan

Zašto šef misije Evropske unije ne čuje jauke robova iz Srbije?

Gospodaru, molim čašu vode

Srbija je postala raj za „investitore" koji ulažu naše pare dobijene od subvencija, ali je istovremeno pakao za radnike. Zaposlenima u pogonima „Leonija" kod Prokuplja i Niša rukovodstvo još uvek ne sugeriše da nose pelene kako ne bi išli u toalet, kao što nalažu radnicima kompanije "Jura" ali im zabranjuje da proizvodni proces prekinu iz bilo kog razloga, čak i kada od iscrpljenosti padnu u nesvest. Za mizernu satnicu od nešto malo više od 100 dinara moraju da rade preko 250 sati mesečno, a pre neki dan im je radno vreme povećano na 12 sati dnevno. Aleksandar Vučić je ponosan na investitore. Sve liči na posleratne logore, u kojima su zarobljeni Nemci molili stražare rečima - gospodine bandit, molim čašu vode

M. Hadžić

Radnici u kompaniji „Jura" trpe torturu, a srpska vlast podržava robovlasnike iz Južne Koreje.

Zaposleni u leskovačkoj fabrici kablova „Jura" krajem aprila organizovali su 15-minutni štrajk upozorenja. Menadžment je ukinuo pravo na neradni prvi dan Uskrsa, što je predstavljalo kap koja je prelila čašu, odavno napunjenu zlostavljanjem, mobingom i sličnim nezakonitim postupcima.

Željko Veselinović, predsednik sindikata „Sloga", tvrdi da se južnokorejski investitori već godinama nehumano ponašaju prema radnicima u Srbiji.

- Već pet godina borimo se s „Jurom", u kojoj su zabeleženi najgori primeri odnosa prema zaposlenima. Brojni su primeri zlostavljanja, fizičkog i psihičkog. U nekoliko slučajeva radnici su prebijani metalnim šipkama i drvenim palicama, terani su da pred rukovodiocima stoje u stavu mirno i ćute dok ih šamaraju, polivani su vodom i ponižavani na sve načine. Žene su izložene seksualnom uznemiravanju. Menadžment je odredio da preko leta svaki radnik sme da pije samo jednu flašicu vode dnevno, kako ne bi često pravio pauzu za odlazak u toalet!

Ko ne može da izdrži, savetovano mu je da koristi pelene. Kad bi nekome pozlilo, ako ga hitna pomoć ne bi odvezla u bolnicu, morao bi da se vrati za mašinu. Ko bi otišao na bolovanje, po povratku bi dobio otkaz. Inspekcija rada je nekoliko puta donosila odluke da se otpušteni radnici vrate na posao, ali obezbeđenje im nije dozvoljavalo da uđu u fabriku - kaže Veselinović za „Tabloid".

Južnokorejski vlasnici su odmah po dolasku u Srbiju na najkonkretniji način pokazali kako nameravaju da vode kompaniju. Prva odluka je bila - zabrana sindikalnog organizovanja. Šestoro radnika upustilo se u osnivanje sindikalne organizacije. Rečeno im je da biraju: sindikat ili posao. Kad su izabrali sindikat, dobili su otkaz s nebuloznim obrazloženjem. Otpušteni radnici su podneli tužbe, sudskim putem su dobili odštetu, ali nisu vraćeni na posao.

- Podneli smo mnogo prijava, ali uzalud. Na posao nisu vraćene ni trudnice i porodilje koje su u „Jurinoj" fabrici u Rači Kragujevačkoj dobile otkaz. Planirali smo da organizujemo protest ispred te fabrike, ali saznali smo da je radnicima naređeno da sa decom dođu pred kapiju i stanu ispred nas kako bi ispalo da smo mi nekakvi huligani koji im otimaju hleb. Tada su južnokorejski biznismeni imali zaštitu vlasti na svim nivoima, od predsednik Borisa Tadića, potpredsednika vlade Mlađana Dinkića, do predsednice opštine Rača. Ispred ambasade Južne Koreje organizovali smo protest na kome smo zahtevali poštovanje Ustava i zakona Srbije,a od naših državnih organa tražili smo zaštitu radnika i ekstradiciju Džang Vu Nama, tadašnjeg generalnog direktora „Jure", koji je bio glavni organizator svih vrsta šikaniranja - kaže Veselinović.

Po dolasku Srpske napredne stranke na vlast, Korejci su se malo primirili, ali brzo su uvideli da ih novi režim neće sprečavati u zlostavljanju radnika. Da su u pravu, nedavno je potvrdio i Aleksandar Vučić.

- Smatram da je protest u leskovačkoj „Juri" trebalo da bude tiši i da se ne vodi kampanja protiv investitora, pogotovo što hoćemo još investicija iz Južne Koreje.

Dajte da zaštitimo investitore - rekao je Vučić i naložio ministru rada Aleksandru Vulinu da sprovede istragu.

Neradnik Vulin odmah je stao na stranu robovlasnika: „Inspekcija rada nije utvrdila nepravilnosti u odnosu prema radnicima u toj kompaniji".

- Naravno da radnici ne smeju javno da kažu šta misle i kakvu torturu trpe. Od tih 25.000 dinara, koliko iznosi prosečna plata, zavisi egzistencija jedne porodice.

Sindikat „Sloga" pozdravlja sve strane kompanije i investitore koji dođu ovde i poštuju zakone Srbije, ali, isto tako, smatramo da treba zabraniti rad i oterati sve koji su dobili subvencije, a ne poštuju naš Ustav i zakone. Naši radnici nisu robovi.„Jura" ovde uvodi robovlasništvo, odnosno tzv. azijatski kapitalizam koji ne priznaje zakone, ali veću odgovornost snose naši državni organi, koji im to tolerišu. Ta korejska kompanije otvorila je fabrike u Slovačkoj i Rusiji, ali tamo je država stala iza svojih radnika - ističe Željko Veselinović.

Južnokorejski investitori su u Srbiju stigli 2010. godine. Otvorili su fabrike u Rači Kragujevačkoj, Nišu i Leskovcu, u kojima radi oko 5.000 radnika. Iako je kroz „Juru" prodefilovalo oko 20.000 radnika, od kojih su mnogi nezakonito dobili otkaz ili su bili prisiljeni da sami napuste posao, kompanija je dobila subvencije od po 10.000 evra po radnom mestu, a iz budžeta Srbije samo prošle godine dobila je dodatnih 950.000 evra.

Azijski robovlasnici imaju podršku goniča robova iz Vlade Srbije i tako će ostati dok radnici ne dignu glas.

Ono što proživljavaju radnici „Jure" nije, na žalost, jedino maltretiranje kome su izloženi radnici u Srbiji. Dok su se francuski radnici digli na ustanak, jer vlada planira da nedeljno radno vreme poveća sa sadašnjh 35 sati nedeljno, dotle u Srbiji u nekim pogonima zaposleni rade i po 58 sati nedeljno, ali se niko ne buni.

Takav je slučaj sa preduzećem „Leoni", koje ima dva pogona u Prokuplju i jedan u Doljevcu kod Niša. Srbija je svojevremeno platila preko 19 miliona evra podsticaja za ove pogone, od kojih je onaj u Doljevcu dobio 10,5 miliona evra.

Zaposleni u „Leoniju", koji proizvodi automobilske kablove, već duže vremena ukazuju na činjenicu da se proizvodi škart koji nema ko da kupi. Razlog za ovakvo stanje je slaba ili nikakva obuka radnika pre početka stupanja u proizvodnju.

Treninge obavljaju potpuno nestručni ljudi koje investitor nije doveo iz inostranstva, već ih je nalazio u Srbiji, gde su jeftiniji. Cilj obuke nije bio da se budući radnici nauče kako da koriste mašine na kojima će raditi, već da se pripreme da više nemaju nikakvu sopstvenu volju, već da bespogovorno slušaju šefove i postupaju kao zombiji. Budući radnici su najviše učili kako da u stavu mirno stoje pored mašina i kada nemaju šta da rade i kako da se suzdržavaju od odlaska u toalet za vreme rada.

Desetosatni radni dan je pravilo, a ne izuzetak. Radno vreme prve smene je od 6 do 16 časova, dok je druga smena od 20 časova jednog dana do 6 izjutra narednog. Ukupno radnici moraju da rade u proseku 58 sati nedeljno i to bez nadoknade za prekovremeni rad. Šefovi u „Leoniju" smatraju da prekovremeni rad ne postoji, već da je sve redovni rad na koji su radnici obavezani ugovorom.

U zavisnosti od položaja, zaposleni dobijaju između 28.000 i 34.000 dinara mesečno. Od tih para plaćaju i prevoz do radnog mesta. Svaki radnik pogona u Doljevcu prosečno na putu do posla i povratak kući provede po dva sata dnevno, tako da mu za odmor i sve ostale aktivnosti preostaje samo 12 sati. A sada je postalo još gore. Zbog navodnih potreba posla, „Leoni" je od kraja aprila za sve radnike uveo produženo radno vreme od 12 sati dnevno. Podrazumeva se: bez naknade za prekovremeni rad.

Radnici tako za odmor i slobodne aktivnosti imaju samo 10 sati dnevno. Zakonom propisana pauza od 30 minuta dnevno efektivno traje mnogo kraće, a u njenom toku radnik mora da obavi i fiziološke potrebe i da pojede neki zalogaj, ako ima šta da jede.

Iako pri radnom vremenu od 12 sati dnevno imaju zakonsko pravo na dve pauze od ukupno 45 minuta, radnici u „Leoniju" su srećni kada im se pored uobičajene pauze od pola sata odobri još desetak minuta za odlazak u toalet. Iako su potpuno iscrpljeni od teškog rada i gladi, radnici ne smeju ni u nesvest da padaju, jer se kolabiranje na radnom mestu smatra teškim prekšajem radne discipline za koji se daje momentalni otkaz. Kada su direktori dobro raspoloženi, umesto otkaza kazna je umanjenje ionako mizerne plate.

Šefovi smene radnike ne uzimaju u zaštitu, naprotiv. Prebacuju im da se proizvodi previše škarta, zbog čega opada prihod. Iako ovo nije greška radnika, već „instruktora", ispaštaju radnici. Produženo radno vreme od 10 sati, a sada i 12 sati dnevno „trajaće još samo ove nedelje", govore šefovi radnicima u pogonima, jer „završavamo veliku isporuku".

U stvari, ne radi se ni o kakvoj „velikoj isporuci", već „Leoni" želi da napravi dovoljne zalihe da bi mogao da zatvori pogone u Srbiji, pošto u nekima od njih ističe rok na koji je bio obavezan dobijanjem subvencija od naše države. Zbog toga radnici moraju za male pare da rade dok ne padnu u nesvest.

Inspektori rada su više puta dolazili u pogone, ali ništa nezakonito nisu otkrili. Za njih je sasvim normalo da se radnicima za vreme radnog vremena ne dozvoljava odlazak u toalet, pa čak ni padanje u nesvest od zamora. Inspekcije ni inače ne uspevaju da nađu ni jednu krupniju nepravilnost u radu kompanija koje su od srpske države dobile višemilionske podsticaje za „investiranje".

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane