Natrag

Francuska

Dvostruka igre francuske vlade: osuđuje lopovluke i korupciju, a iza leđa omogućava surovu pljačku građana

Leve ruke i desni džepovi

Za ovih trideset godina, koliko se bavim novinarstvom, plus onih dvadeset prethodnih, koje sam proveo kao verni čitalac domaće i belosvetske štampe, još nikada nisam video ovoliki izbor otimačina i bezobzirnih lopovluka od strane političara i njihovih bliskih saradnika, mafijaša. Ovo drpanje bez granica ni sam Kafka ne bi mogao opisati, pa mi je, evo, već unapred mučno da nabrajam i komentarišem sve te kriminalne radnje koje nam vlastodršci i kapitalisti serviraju u ime demokratije i prosperiteta! Prave nas majmunima, a mi i dalje glasamo za njih! Svuda, pa i u zemljama za koje mislimo da su primerne i zakonski čiste, krade se na tone i koriste se zvanični položaji za nezvanično ali obilno bogaćenje i guranje u fotelje. Evropske demokratije sve više liče na afričke banana republike, konstatuje Mile Urošević, Tabloidov dopisnik iz Pariza

Mile Urošević (dopisnik iz Pariza)

Lopov te tuži, lopov ti sudi

Početkom aprila, Fransoa Oland je na sva usta pozdravljao hrabrost uzbunjivača koji su provalili aferu "Panama Papers" i izneli je u javnost. Takođe, taj isti predsednik države ljudskih prava, uporno odbija pravo azila dvojici najvećih i najhrabrijih uzbunjivača, Edvardu Snoudenu i pre svega Džulijanu Asanžu, koji ga je molio da ga, u ime slobode, izbavi iz nevolje.

Sa svoje strane, francuski ministar finansija Michel Sapin je predložio poseban statut zaštićenog svedoka za svakog uzbunjivača, pa čak i specijalni odbor za borbu protiv korupcije velikih firmi. Naravno, ovo su samo emotivna i prazna obećanja pod pritiskom sramote od "Panamskih papira", i drugih sličnih afera.

Hrabrost je uvek veća na rečima nego na delu, gde lova deli medalje. Zna se da svi ljudi nisu potpuno isti i da nas ima malih debelih i tankih visokih, crnpurastih i glavatih, malo šašavih ili dobro situiranih, e pa tako ima i različitih zakona i posebnih država za sakrivanje harača. Vremenom su se iskristalisali: VIP zakoni bez kazni za velike glavonje, s jedne strane, i zakoni drugog reda za male, šašave ili crnpuraste. Zavisi ko si, šta si i pre svega ko (i koliko u kešu) stoji iza tebe. To je bar svima jasno, a nama posebno i odavno.

Pljačka se na veliko i bez milosti! Nijedna država nije totalno zaštićena od halapljivosti izabranih i nameštenih silnika ili bolje rečeno VIP siledžija. Nakon skandala panamskih papira i hiljade umešanih u tu rabotu, evo i poslednje u seriji afera oko pljačkanja država i njenih građana: afera Lux Leaks!

Sud u kome se sudi Antoinu Deltouru i Rafaelu Haletu, jedno je sramno lopovsko gnezdo u kome same lopuže sude svesnim i hrabrim ljudima koji su razotkrili špekulaciju oko utaje poreza 300 velikih firmi i potkazali javnosti. Tako je jedna korumpirana mala kneževina oštetila, u visini silnih milijardi naplaćenih poreza, suverene i velike države EU. Francuska je posebno veliki gubitnik, ali to, izgleda, zvaničnicima ne smeta previše, iako mnogi vide da je parnica protiv savesnih građana jedan podmukli pokušaj da se ozakoni legalno pljačkanje društva i totalni imunitet finansijskih lobija i njihovih rajeva.

Nije ni čudo da ovaj proces vode oni koji kradu naveliko, tvrde novinari uglednog renomea, kao na primer čuveni investigator (istraživač) Denis Robert. On je na sud u Luksemburgu došao da pomogne optuženima za izdaju i objavljivanje tajnih dokumenata Antoinu Deltouru i Rafaelu Haletu, koji ih je objavio. Denis Robert je i sam bio uzbunjivač pri otkrivanju afere "Clearstream", prljava lova ispod stola za prodaju brodova Tajvanu, afera u kojoj je bio umešan i sam Sarkozi, kao i tadašnji prvi ministar, Baladur, a bilo je i desetak mrtvih zbog nenaplaćenog reketa.

Denis Robert tvrdi da bi bilo mnogo normalnije da se uzbunjivačima dodeli orden Legije časti nego da im se sudi kao vulgarnim kriminalcima. I mnogi drugi pošteni i časni ljudi dižu glas oko kukavičluka i dvostruke igre francuske vlade, ali i cele EU, koji osuđuju lopovluke i korupciju, a iza leđa izglasava nove zakone o pojačavanju kazni za provalu tajnosti.

Da je Kočić živ, on bi prepoznao svoje jazavce pred luksemburškim sudom. Sada je bar jasno da su razne mere za borbu protiv korupcije i odliva kapitala u finansijske rajeve samo obična šarena laže prefriganih i nemoralnih političara. I ko god radi za dobrobit društva biće nabijen na kolac pravde, po sistemu prava jačega. Oland i Valc imaju divnu šansu da se pokažu na delu i stopiraju ovakve farse i igre sa životima poštenih i savesnih građana. Pod hitno treba da se izmene uloge a ne da novinar treba da dokaže da ne špijunira mutne radnje velikih multinacionala, da bi ostao na slobodi zaključuje Denis Rober u svom članku.

Francuska lopovska gospoda

U Francuskoj ima 600. 000 izabranih političara, od čega su bar 2 % su neizlečivi lopovi, profesionalne mućkare ili izabrani profiteri bez morala i osećaja stida. A to je, brat bratu, oko 3.000 levih ruku i isto toliko desnih džepova. Svake godine se tajno iznese u finansijske rajeve oko 80 milijardi evra, što je velika tragedija za zemlju koja grca u dugovima i nezaposlenosti. A vrlo je prosto da se takvo čerupanje nacije zabrani i stavi pod kontrolu. Da se zaposli, ako treba, i 20. 000 inspektora, koji bi jurili lopove, opet bi se isplatilo, tvrde stručnjaci.

To bi koštalo državu oko dve milijarde ulaganja, a zarada bi bila mnogo veća. Samo, zna se i to da vrana vrani oči ne vadi, i da vlada mafiji ne pretura po džepovima. I sve dok s one strane Atlantika duva takav vetar, nema ništa od poštene radnje niti medalje da potkazivače finansijskog zločina. O svemu ovome opširno piše Philippe Pascot, jedan francuski Milovan Brkić, čovek koji obelodanjuje tajne mućke i zbog koga se mnogima na vlasti tresu gaće.

Philippe Pascot je bivši saradnik Manuela Valsa, objavio je još jednu eksplozivnu knjigu, u kojoj iznosi sve privilegije ljudi koji su izabrani da služe narodu, a ne da se sami služe gde god stignu i kolko im se hoće. Izabrani nisu iznad zakona niti su viša rasa! U svojim knjigama Državni Pljačkaroši, (Pilleurs d'Etat) i Asvalt i pero, (Du goudron et des plumes), on nabraja sve ljude i sve prevare koje čine da se ljudima ogadila politika. Pravi katalog privilegija i imenik onih koji skoro automatski pretvaraju svoje mandate u prevare i profitiranje.

I što je položaj veći, to su lopovluci žešći! A imaginacija političara je uvek na nivou, kada treba de se nešto prisvoji ili odvoji za svoje ljude. Dok predsednik opštine Mont Saint Mishel samovoljno menja mesto autobuske stanice za turiste, da bi je postavio ispred svoje kafane, drugi izabrani od budžeta kupuje sebi sportski auto.

Ima ih koji sami sebi povećavaju plate, dok saradnicima u ime štednje smanjuju dodatak i privilegije. Bivši ministar, a sada predsednik regiona, Gzavje Bertran je sebi dodao 4.000 evra na već veliku postojeću platu. Gotovo svi izabrani imaju između 15 i 20 hiljada evra mesečno, al im je to malo. U modi su takođe dozvole za gradnju na terenima koji su nekim čudom od njiva postali placevi. Ako je svuda postalo normalno da dobro plasirani, a pogotovo izabrani, zapošljavaju pre svega svoju familiju, ništa nije čudno da se veliki radovi dodeljuju firmama koje najviše ture ispod pisaćeg stola nadležnog.

A da bi se ostao nadležan i produžio mandat, izabrani potkupljuje birače. Nekima plaćaju račune za vodu ili struju, a drugima dele u kešu ili u privilegijama. Neki izabrani došli su u fotelju direktno iz zatvorske ćelije. I po osam puta osuđivani u Francuskoj može da bude izabran na visok položaj. Čak 150 izabranih ima sudski dosije! Kazne koje oni plaćaju skidaju se sa državnog računa, a ako im se putuje, njihove karte za avion ili voz koštaju nula evra, a imaju vokaciju i za prvu klasu, ako ima mesta, što je ponekada uvredljivo za ljude kojima mesto mora biti osigurano u svako doba.

Takvim budžama nikada ne prestaje plata čak i kada im se ukine funkcija oni su bogato plaćeni na nepostojećim radnim mestima. Oni koji ostaju na dužnosti nisu dužni da dolaze ne sednice skupštine pa tako prosečna poseta parlamentu iznosi ok 15% za 100% plate!

Njih 577 deputata imaju još po neki drugi posao ili funkciju, pa pored visokih plata uzimaju po 6.000 evra vanredne dotacije da bi sa tim parama raspolagali kako god žele i bez ikakve kontrole. Neki tim parama popravljaju puteve a drugi putuju ili kupuju sebi stanove koje prijavljuju kao sedište nekog dobrovoljnog društva, partijske ili opštinske kancelarije. Takvima nije dovoljna jedna funkcija već imaju bar po dve te tako vuku još po koju crkavicu za svoj trud i znoj.

A kad ostare, vuku i do pet legalnih penzija! I sve to na očigled zbunjene raje. Ne može im niko ništa jači su od zajedničke sudbine iako u knjizi stoje njihova imena. Ti ljudi nisu pali s Marsa niti se okotili u dvorcima kraljeva i kneževa. Ne oni su naših listića delo, izabrani demokratski da bi vladali mangupski. Za mandat treba samo 10 % glasova i to od ukupnog broja ispoljenih glasova. Ako se računa da bar 60% glasača ne izađe na izbore jer im se gade takvi ljudi, onda ispada da je od 40% glasova jedna desetina samo 4% puna kapa.

U Francuskoj je znači dovoljno 4% da bi se došlo na neki stepen vlasti i velikih časti, iako takvi ljudi ne predstavljaju više nikoga sem neke manjine sa kojom su u sprezi. E, pa ako je u Francuskoj ovako onda se lakše shvati zašto je na drugim mestima slično, ili čak mnogo gore, jer velika manjina izabranih Francuzi ipak važe za finu lopovsku gospodu, sarkastično primećuje Pascot u svom delu o nedelima privilegovanih.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane