Natrag

Feljton

"Tri pisca", delo književnika Ivana Ivanovića, poslednjeg srpskog disidenta (2)

Život i pesme ugarskih Srba

Tri najznačajnija pisca Južne Srbije s kraja devetnaestog i početka dvadesetog veka, Stevan Sremac, Radoje Domanović i Borisav Stanković, bili su povod da Ivan Ivanović, naš ugledni pisac, disident u svim vremenima i profesor književnosti, opiše u deset predavanja na niškom Filozofskom fakultetu, svoj doživljaj njihovih ličnosti i karaktera, iz posebnog ugla književno-istorijskih istina. Ova predavanja, uobličena u višeznačnu književnu formu, slika su zaboravljenog vremena i društvenih prilika koje su tada vladale. Tu epohu i savremena književna i društvena zbivanja, Ivanović je spojio u svom delu pod naslovom "Tri pisca", koje Magazin Tabloid ekskluzivno priređuje za svoje čitaoce

Ivan Ivanović

(Prvo predavanje)

U Uvodu sam naglasio da sam se kao predavač Istorije Južne Srbije već oglasio na katedrama Narodnih biblioteka ovog regiona 2004. i 2006. godine. Tako su nastale dve moje Istorijske čitanke, prva, „Južna Srbija pod turskom upravom", kao egzegeza romana „Vojvoda od Leskovca", i druga, „Oslobođenje Južne Srbije", kao prolegomena romana-eseja „Tri pisca". Već ovim radovima sam se kandidovao da zasnujem novu disciplinu, Sociologiju književnosti, odnosno da literaturu vidim i pišem u kontekstu javnog života. Istina, to odudara od opšte prihvaćenog konteksta književnosti kao estetskog fenomena, ali ja imam alibi da sam književnost sa estetskog aspekta pisao u svojim ranim i zrelim radovima. Danas, u poznim radovima, pokušavam da književnost pišem kao sociološki fenomen.

Otkud moje interesevanje za ova tri pisca? Pored opštih razloga, kao što su istorija književnosti, istorija Srpske književnosti, estetika, Srpsko društvo krajem Devetnaestog i početkom Dvadesetog veka... postoji poseban razlog mog zumiranja ova tri pisca, a to je njihova vezanost za Južnu Srbiju. Naime, i Sremac, i Domanović i Stanković su jedan period svog života proveli u južnim, novooslobođenim krajevima, iz kojih sam ja ponikao. Moj put se u mnogome podudara sa putevima tri moja prethodnika.

Stevan Sremac je došao iz Beograda u Niš za predavača i profesora (tad su svršeni studenti Velike škole postajali najpre predavači, a profesori tek kad polože profesorski ispit. Stevan je taj ispit položio sa velikim zakašnjenjem, posle desetogodišnjeg rada u niškoj Gimnaziji.) U literaturu je ušao (opet sa velikim zakašnjenjem, kao četrdestogodišnjak) sa radovima o životu Niša, dakle, sa niškom prozom. Tad je bio ponovo stanovnik Beograda, profesor u Trećoj beogradskoj gimnaziji. O Nišu je pisao iz retrospektive.

Radoje Domanović je došao u Južnu Srbiju (Pirot, Vranje, Leskovac) u traganju za službom. Za razliku od Sremca, nije se dugo zadržao u ovim krajevima, slobodno se može reći da je iz njih proteran. Razlog je bio taj što se Radoje uključio u politički život Srbije kao protivnik režima, a ovaj je na to odgovorio progonom. Našavši se ponovo u Beogradu, sa porodicom koju je zasnovao u Pirotu, bez igde ičega, dao se na pisanje, jedno što se u njemu mnogo toga nakupilo, drugo da bi prehranio porodicu (supruga Natalija, učiteljica, takođe je otpuštena s posla, svakako zbog muževljeve političke delatnosti). Nije ostavio neku prozu o Južnoj Srbiji, mada postoje izvori da je u ovom kraju mnogo toga zamislio.

Borisav Stanković je dete juga Srbije, Vranjanac. U ovom pograničnom gradu je rođen, završio osnovu školu i sedam razreda gimnazije. Pošto je osmi razred svršio u Nišu, u Beograd je došao na studije prava na Velikoj školi. Po svršetku studija zaposlio se u Beogradu, gde je ostao do kraja života (kratko vreme je proveo u Nišu gde su ga postavili za poreznika). Kao pisac se javio već kao student, sa prozom koja se isključivo bavila životom u Vranju. Slobodno se može reći da je Bora bio izdanak Južne Srbije, njen prvi autohtoni pisac.

Ako mi dozvolite, u daljem toku predavanja bavićemo se etničkim poreklom ova tri pisca. Istina, oni u potpunosti pripadaju Srpskom plemenu, ali je njihovo poreklo istorijski gledano različito. Naime, Stevan Sremac, najstariji od njih, rodio se u Ugarskoj, koja je bila u sastavu Austrije. Radoje Domanović, srednji, rodio se u Šumadiji, u Kneževini Srbiji, koja je bila u to vreme još uvek pod protektoratom Turske države, iako faktički nezavisna. Najmlađi, Borisav Stanković, rodio se u Turskoj, koja je u to vreme bila još uvek velika sila. Ne znam u kojoj meri je ova činjenica važna za moje izlaganje, ali ne mogu a da vam je ne reprezentujem. Držim da je čovek već svojim rođenjem uslovljen, mada ta činjenica ne mora biti presudna za njegov razvoj.

Stevan je kao zreo pisac rukom napisao rodoslov svojih predaka. (Vidi Sremčevu biografiju „Stevan Sremac", koju je napisao Mile Pavlović. Knjiga je prvi put objavljena 1938. godine u Beogradu, u ediciji Bigrafije znamenitih ljudi, čiji je osnivač Stanoje Stanojević, u izdanju Jugo-istoka, a preštampana u Nišu 2005. godine, u izdanju Niškog kulturnog centra.) Rodoslov je nepotpun, aljkav, nepouzdan. Sremac nije istraživao, više je usvojio postojeću priču. Koristim se beleškom pisca, jer ne postoji druga.

Prema ovoj belešci može se zaključiti da su se Stevanovi preci krajem Sedamnaestog stoleća, verovatno za vreme Čarnojevićeve seobe, ili možda kasnije, prebacili u Srem, a docnije u Bačku, u Sentu, i tu se zadržali. Tu ih je zatekla Mađarska revolucija 1848. godine, događaj bitan za istoriju Srba u Ugarskoj.

Kao što je poznato, Srbi nisu podržali mađarsku revoluciju, nego su se stavili protiv nje. Između Mađara i Srba došlo je do velikog rata i velike omraze. Revolucija je ugušena kad se Rusija stavila protiv nje. Naime, na molbu austrijskog cara Franca Jozefa (Franja Josif), ruski car Aleksandar Drugi je poslao vojsku, pod komandom generala Paskijeviča, da uguši revoluciju. Ruski car je to učinio ne toliko da bi pomogao Austriji, koliko što se plašio da se revolucija ne prelije i u njegovu carevinu. Ostavši sami, Mađari nisu mogli da se odupru snagama kontrarevolucije, ali su sa Austijancima postigli sporazum o dvojnoj monarhiji, koja će 1863. godine postati Austro-Ugarska carevina. Srbi su u tim događajima loše prošli.

U Senti mađarski elemenat je prevladao nad srpskim, koji je dotle bio primaran. Ipak, Srbi su uspeli da sačuvaju svoju nacionalnu autohtonost, najviše zahvaljujući svojim nacionalnim radnicima koji su u novoj državi pronašli svoj modus vivendi.

Među senćanskim Srbima toga vremena naročito se isticao trgovac Filip Đorđević, koji je predstavljao Srbe u Mađarskom parlamentu. Taj Filip Đorđević bio je deda po majci Stevanu Sremcu. (O precima po ocu Stevan u belešci nije ništa napisao. Nisam uspeo da nađem da li je ta familija uzela prezime Sremac po Sremu, gde se jedno vreme zadržala, ili ga je donela iz Stare Srbije.)

Filip Đorđević je bio narodni lider u tom vremenu. Mile Pavlović (Sremčev kolega i biograf se zvao Milorad Pavlović, ali je u književnosti uzeo pseudonim Mile Krpa, o njemu ću kasnije) piše da je Filip Đorđević „za one prilike bio veoma obrazovan, okretan, sposoban i pritom imućan". Kao imućan čovek pomagao je i Srbe i Mađare, naročito sirotinju, pa je bio cenjen u oba naroda. Mađari su ga prozvali Budna glava. Filip je bio član gradskog veća i srpski poslanik u Mađarskom parlamentu. Kao trgovac, pomagao je kulturni razvoj Srba. Njegovo ime kao prenumeranta srećemo na raznim knjigama, koje su u to vreme štampane. Na jednoj je označen kao „ljubitelj knjižestva". Filip je bio član Srpske matice, pretplatnik Srpskog narodnog pozorišta i „revnostan pomagač svih rodoljubivih i kulturnih poduhvata onoga vremena".

Taj deda Stevana Sremca po majčinoj liniji, Filip Đorđević, imao je devet kćeri i jednoga sina. (Nisam našao koliko je dece imao Stevanov deda po očevoj liniji (i on se zvao Filip!), niti čime se bavio.) Taj sin se zvao Jovan - Jovan Đorđević, Stevanov ujak. (O njemu ću da govorim posebno, kad govorim o Stevanovom školovanju.) Zasad da kažem da je Filip dao svog jedinca sina na velike škole u želji da nastavi njegov rad. Kako je Jovan još od mladih dana vodio dnevnik, u kojem je zapisivao „gotovo sve preživljene događaje", njegov put možemo u potpunosti da pratimo. Taj dnevnik je u početku pisan ćirilicom, a kasnije na francuskom jeziku. Iz njega vidimo da je Jovan učio gimnaziju na mađarskom jeziku u Segedinu, Novom Sadu i Temišvaru. Po svršetku gimnazije, Filip ga je dao na medicinu, sa „namerom da sin postane lekar i učen čovek, znan i viđen u svom narodu". Veoma nadaren, Jovan je u javni život stupio pre nego što je svršio medicinske nauke. Odao se kulturnom radu, okrenuo se istoriji, oprobavao se u književnosti. Za ugled su mu služili Dositej i Tekelija.

Ili udaja ili smrt!

Treba reći da je Mađarska revolucija ostavila duboke tragove na pokoljenje Srba koji su je preživeli. Sledbenici Lajoša Košuta bili su mađarski nacionalisti i radili su protiv Srba, tim pre što ih ovi nisu podržali u revoluciji. Govorili su: „U Mađarskoj nema drugih narodnosti sem mađarske, niti se može i sme govoriti drugi jezik osim mađarskog". Kako je napisao ondašnji nacionalni radnik Kosta Bogdanović, Mađari su Srbe smatrali za „kečkemetski pesak koji mađarski vetar ima da rasturi i raznese". Ali ta filozofija je dovela do buđenja nacionalne svesti kod mladih školovanih Srba. Oni nisu pristajali da budu ni Bahovi husari (Bah je bio ministar unutrašnjih poslova Austrije, koji je zaveo diktaturu po ugušenju Mađarske revolucije), ali ni „kečkemetski pesak". Odgovorili su srpskim rodoljubljem i stvaranjem pokreta za očuvanje srpskog nacionalnog bića. Tako je nastala Ujedinjena srpska omladina, na čijem čelu je bio Svetozar Miletić. U samom vrhu te organizacije našao se i Jovan Đorđević. U književnosti, ugarski Srbi govorili su kroz pesme Đure Jakšića, Jovana Jovanovića Zmaja, Svetozara Miletića, Stevana Kaćanskog... Jedan od tih pesnika je bio i Jovan Đorđević, ujak Stevana Sremca.

No da se vratimo rodoslovu Stevana Sremca. Rekli smo da je Filip Đorđević imao devet kćeri. Pošto se veoma obogatio, sazidao je u Senti veliku kuću sa pomoćnim zgradama u dvorištu. Razume se da je morao da spremi miraz za tolike kćeri. Nas ovde interesuje najmlađa od njih, Katarina, majka Stevana Sremca. Ona se prva udala od Filipovoh kćeri i to za senćanskog krojača Avrama Sremca.

Avram je bio „naočit, sa nešto škole, prirodno vrlo inteligentan", ali dosta siromašan. Izučio je krojački zanat i nastanio se u jednoj od dvorišnih zgrada Filipa, gde je otvorio krojačku radnju. Treba reći da je krojački zanat u to vreme bio dosta cenjen. Stevan ovako opisuje oca: „Sećam se svog oca kao kroz maglu, jer sam bio mali kad je umro. Nosio se gospodski i ponašao se kao da je u najmanju ruku notaroš ili nemeš, a ne zanatlija. Bio je kicoš i šešir je uvek nosio mekan i malo na'eren na čelo".

Razume se da su Filipove kćeri morale da rade sve kućevne poslove. Gazda Filip ih je spremao za udaju, kako je koja starila sve više je izlazila u svet a njeno mesto preuzimala mlađa. Konačno su najveći kućevni poslovi pali na najmlađu kćer, Katarinu. Pošto je sve vreme provodila u kući, sama prilika se namestila da se bliže upozna sa otmenim kirajdžijom svog oca. Veza između dvoje mladih se brzo razvijala, kao, kako piše Mile Pavlović, „u lepo napisanoj priči". „Roman dvoje mladih u dvorištu njihova stana razvijao se neobičnom brzinom: pogledi i osmesi ukrštali su se kroz prozor; dobačena poneka prijateljska, slatka reč, uzdah i tiha pesmica - eto kvasca da iz svega nikne ono što je zbližilo Romea i Juliju." I - oni su odlučili da stupe u brak!

Ali, ova ljubavna romansa naišla je na velike prepreke u Katarininom ocu gazda Filipu i ostalih osam njegovih kćeri. U patrijarhalnom svetu zna se red, valjda se najmlađa poslednja udaje. Ali Katarina je bila odlučna, istupila je pred oca sa zahtevom da se uda za krojača: ili udaja ili smrt! Iako starovremski i tvrdokoran, Filip se nije usudio da preseče ovu vezu u korenu, znao je da je njegova mezimica odlučna da uradi ono što je naumila. Budući veoma zauzet trgovačkim, državnim i nacionalnim poslovima, Filip je odlučio da tu stvar prepusti svom sinu, budući da je Jovan već bio profesor istorije u novosadskoj Gimnaziji. Na sreću dvoje mladih, ali i Srpske književnosti, Jovan je odlučio da podrži ovaj brak i da ubedi oca da na to pristane. Stari Filip nije imao kud.

Tako su se „Avram Sremčev i (E)katarina rođena Đorđević venčali u pravoslavnoj senćanskoj crkvi 12. novembra 1853. godine". Knjiga rodoslova kaže da se iz toga braka rodilo troje muške dece, od kojih je najstariji bio Stevan, srednji Jovan a najmlađi Andreja, a sem ovih bila je i jedna ćerka, Milica, koja je umrla vrlo rano kao mala devojčica.

Stevan je rođen 11. novembra po starom, odnosno 23. po novom kalendaru, 1855. godine.

Miloš Obrenović je bio i zelenaš

Ako se za Stevana Sremca može reći da je bio građanskog porekla (Senta je ipak bila grad), za Radoja Domanovića se mora reći da je bio seoskog porekla. Radoje je odrastao u selu Jarušicama u Šumadiji, koje je kod Rače Kragujevačke.

Domanovići su bili, kao i većina Šumadinaca, doseljenici. Radojev ded, Milić, doselio se sa porodicom iz Turske, odnosno iz Hercegovine, sa jedne visoravni između Trebinja i Nevesinja. Hercegovina je bila pod turskom upravom, pa su odatle mnoge porodice prebegle u Srbiju, najviše Šumadiju, koja se bila u Prvom ustanku oslobodila.

Kao izbeglica, Milić je morao da se najmi kod nekog bogatog seljaka kako bi prehranio porodicu. Milić se najmio kod Simeuna Cukića u selu Krčmaru u Kragujevačkom okrugu. Taj Simeun je bio sin Pavla Cukića, čuvenog ustanika i vojvode, i pod Karađorđem i pod Milošem. Cukići su se bili svojim bogatstvom i ugledom izdigli iznad prosečnog šumadijskog seljaka, pa im je bila potrebna najamna radna snaga da bi obrađivali imanje. Milić je na Simeunovom imanju obavljao razne seoske poslove, najviše je brao i sušio šljive.

Za kratko vreme Milić Domanović je uspeo da se osamostali. U Šumadiji je još bilo slobodne zemlje za naseljavanje. Radeći predano, krčeći šumu i gajeći stoku, Milić je uspeo da stekne lepo imanje u selu Jarušicama. Koliko sam našao, Milić je imao četiri sina, dvojicu je školovao, a dvojicu zadržao da budu seljaci, i svima je ostavio po osam do deset hektara zemlje.

Milić je školovao Miloša i Aleksu, obojicu na bogosloviji. Kad su svršili, Aleksa se zapopio i bio paroh u Jarušicama, a Miloš se opredelio za učiteljsku službu i dobio školu takođe u Jarušicama. Tu je proveo najviše godina službe, samo jednu godinu je bio u susednom Ovsištu, gde se rodio Radoje.

Miloš se oženio ćerkom Simeuna Cukića iz Krmara, kod koga je njegov otac Milić nekad služio. Cukići su bili čuvena porodica, njen rodonačelnik je bio Pavle Cukić, vojvoda iz ustanaka. O Pavlu Cukiću moram da kažem neku reč.

Pavle Cukić se u borbama za vreme Prvog ustanka veoma istakao hrabrošću i organizacionim sposobnostima, pa je na Rogozni stekao vojvodski čin. Držao je pod sobom kruševačku Župu i zapadnu Moravu, stanujući u Trsteniku. Prema jednima, obogatio se još pod Turcima, a prema drugima, bio je na početku ustanka momak kod Karađorđa. Đorđeva žena Jelena nagovorila je Pavla da ubije milosnicu svoga muža, izvesnu Marjanu, koja je zaluđivala vojvode, pa i Karađorđa, što je ovaj i učinio. Plašeći se Karađorđeve odmazde, Cukić se odmetnuo u hajduke i odrekao svaku poslušnost svom vođi. Karađorđe je poručio jednom od najčuvenijih hajduka da ubije Cukića, ali se desilo obrnuto, Cukić je došao glave tom hajduku. Posle toga Cukić se sa Karađorđem pomirio, pa je dobio važnu ulogu na južnom frontu.

Pavle Cukić bio je veoma samosvojan, teško je podnosio vlast nad sobom, a osiono se ponašao prema onima pod sobom. Kmetovi Župske knežine stalno su se na njega tužili Karađorđu i tražili da ga ovaj smeni. Kad je Karađorđu to dojadilo, oduzeo je Pavlu vojvodsku vlast i postavio za starešinu Župe Miloša Saraorca. Pavle to nije hteo da prihvati, pa se ponovo odmetnuo od vrhovne vlasti. Karađorđe da raspis svim vojvodama da mu se Cukić dovede živ ili mrtav. Ali su vojnički razlozi naložili Karađorđu da mu još jednom oprosti i vrati ga na front.

Ipak, Karađorđe je dao da se Cukić 1811. (ili 12) godine uhapsi i arestuje u Nebojša-kuli u Beogradu. U zatvoru se zbližio sa još jednim buntovnikom protiv Karađorđeve centralne vlasti, Petrom Nikolajevićem Molerom. Njih dvojica su uspeli da srećno pobegnu iz zatvora, a Karađorđe nije imao kud, budući da se slom ustanka nazirao, nego da im vrati vojvodsko dostojanstvo i pošalje ih na granicu, Molera u Loznicu a Cukića u Karanovac.

Kad je došlo do sloma Prvog ustanka, 1913, Cukić je do kraja branio Karanovac i među poslednjima prebegao u Srem, odnosno u Austriju. U Sremu je bio u onoj grupi vojvoda koja nije više prihvatala Karađorđevo vođstvo i nije pošao sa njim u Besarabiju, odnosno u Rusiju. Ostao je na granici i sa Protom Matejom Nenadovićem, Petrom Nikolajevićem Molerom i kaluđerom Melentijem Nikšićem, radio na podizanju novog ustanka u Srbiji. Kad je taj ustanak digao Miloš, ove vojvode su podržale ustanak i radile na nabavci oružja za ustanike. Pavle Cukić je, zajedno sa Petrom Molerom, bio među prvima koji su prešli Savu i pridružili se ustanicima. Njihova je ideja bila da njih četvorica podele vlast sa Milošem i da Srbija nema novog gospodara. Miloš se tome nije izričito suprotstavio, ali je organizovao da se uz pomoć Marašlije ovi pretendenti na vrhovnu vlast pobiju. Prvi je stradao Petar Moler u Beogradu, poslednji Pavle Cukić u selu Rogači.

Pavle Cukić, koji je bio komandant dobrovoljaca, nije priznao Miloševu nagodbu sa Marašlijom, nego se zatvorio u manastir Manasiju i tu spremao pobunu. Miloš je uspeo nekako da ga primiri, ali je Cukić 1817. godine ušao u novu zaveru protiv Miloša, zajedno sa knezom Simom Markovićem i kapetanom Dragićem Gorunovićem. Ovoga puta je Miloš odlučno ugušio pobunu, a vođe isporučio Marašliji. Poslednjeg je poslao u Beograd Cukića da mu Marašlija sudi, ali je sprovodiocima dao nalog da ga usput ubiju, što su ovi i učinili u selu Rogači na Kosmaju. U svom romanu "Smrt Karađorđeva" Pera Todorović je napisao da je Cukić, kad je video da će da ga poseku, zapevao koliko ga grlo nosi: Čudiće se i gora i trava / kud se dede Cukićeva glava! Dela se u Istambulu, zajedno sa glavama drugih pobunjenika, gde ih je poslao Marašlija.

Da se vratimo Milošu Domanoviću. Rekli smo da se Miloš u Jarušicama oženio unukom Pavla Cukića iz Krčmara, iz kuće gde je Milić bio sluga. Persida je Milošu donela u miraz veliku zemlju pod šumom, oko 30 hektara. Sa zemljom koju je nasledio od oca to je bilo ogromno imanje. Tako je učitelj Miloš postao veoma imućan seljak. Više se bavio imanjem nego školom. Šumu je krčmio i prodavao, vremenom je napravio čitav mali spahiluk. Neki Domanovićevi biografi tvrde da se Miloš bavio i zelenaštvom, odnosno pozajmljivao je seljacima novac pod interes.

Iz tog braka rodio se 4. februara po starom odnosno 16. februara po novom kalendaru 1873. godine sin Radoje. (Biograf kaže da su bili blizanci, ali da je devojčica odmah preminula.) Ovo se nije dogodilo u Jarušicama nego u susednom Ovsištu, gde je Miloš te godine učiteljovao. Već naredne godine vratio se u Jarušice, pa Radoje nema nikakve veze sa Ovsištem, sem što mu se ovo selo piše kao mesto rođenja. Odrastao je u Jarušicama, pa se može reći da je pravi Jarušičanin. U stvari, najbolje je reći Šumadinac, što je posebna odlika jednog tipa našeg čoveka.

Dakle, Radoje Domanović se rodio u selu Ovsištu 4. februara pa starom, odnosno 16. po novom kalendaru, 1873. godine.

(Nastavak u sledećem broju)

Narudžbenica

Knjige Ivana Ivanovića koje možete naručiti preko ovog oglasa:

- Crveni kralj, roman; Kako se igrao fudbal u vreme komunizma; svojevremeno zabranjena knjiga; sedmo izdanje

Izdavač Presing tel 064 / 637-90-78 mejl kr.presingŽgmail.com cena 500 dinara + ptt

- Arizani, roman; Kako je srpski seljak nadživeo komunizam; jedan od najčitanijih srpskih romana; dvanaesto izdanje

Izdavač Dosije studio tel 011 242 22 98 mejl dosijeŽgmail.com cena 500 dinara + ptt

- Sondiranje terena u Žitnom Potoku, sedam novela; dve o najvećem jugoslovenskom slikaru soc-realizna Boži Iliću; prvo izdanje

Izdavač Dosije studio tel 011 242 22 98 mejl dosijegŽmail.com cena 500 dinara + ptt

- Pisac iz Kuršumlije, novela-esej; tragična sudbina najboljeg srpskog satiričara iz vremena komunizma, Spasoja Šejića, novog Domanovića; prvo izdanje

Izdavač Presing tel 064 / 637-90-78 mejl kr.presingŽgmail.com

cena 500 dinara + ptt

podeli ovaj članak:

Natrag