Na licu mesta

Ko u Domu za stare na Bežanijskoj kosi u Beogradu, zarađuje na tuđoj nesreći

Život u čekaonici sudnjeg dana

Nekada su zaposleni stanove dobijali od preduzeća u kome su radili ili preko „Fonda solidarnosti". Danas tako nečemu mogu da se nadaju samo funkcioneri. Za običan narod ostala je mogućnost da podignu kredit u nekoj komercijalnoj banci i da bankrotiraju. „Dom Bežanijska kosa" smislio je u ovakvoj situaciji kako da od tuđih nesreća zaradi još neki dinar, pa u stanove pacijenata koje neguje smešta po dve i više porodica svojih radnika i još im naplaćuje kiriju. Pacijenti ostaju i bez para i bez stanova

Igor Milanović

U okviru Gerontološkog centra Beograd posluje Dom Bežanijska kosa, koji se smatra najvećim u Srbiji i spada u najveće u Evropi. Zvanično ima mesta za blizu 600 korisnika, nezvanično u njemu boravi njih oko 800. Sadašnja upravnica je Vanja Taleski.

Dom zbog velikog broja korisnika ima i veliki broj zaposlenih, a većina njih nema rešeno stambeno pitanje. Poslednji stanovi koji su izgrađeni za radnike misteriozno su nestali još '90-ih godina prošlog veka. Priča se da ih je tadašnji direktor prodao ispod žita da bi platio svoje kockarske dugove. Od tada se više nije zidalo. Bar ne za obične zaposlene. Za funkcionere, sa druge strane, nije bilo zime. Oni su mogli da se skuće i u vreme najveće krize.

Da bi se nekako pomoglo zaposlenima, Dom je odavno uveo mogućnost da oni uđu u stanove pacijenata smeštenih u Domu. Zaposlenima bi se za to useljenje izdavala potvrda da oni te stanove „čuvaju". Pacijenti su ostajali vlasnici stanova, ali bi svoja vlasnička prava preneli na Dom.

Nekako bi se opravdalo to što Dom svoje zaposlene privremeno smešta u prazne stanove svojih pacijenata, ali on istovremeno od njih ubire i kiriju. Zaposleni, naime, kod korišćenja stanova, osim što plaćaju komunalije (što je i logično) Domu plaćaju i kiriju. Sa druge strane, pacijenti od svojih mesečnih prihoda (penzija) plaćaju smeštaj u Domu. Tako oni istovremeno ostaju i bez penzija, ali i bez stanova.

Jedna naša čitateljka i bivša zaposlena, Radomirka Petronijević, koristi deo stana od oko 40 kvadratnih metara u Zemunu i za to, pored tekućih troškova, Domu treba da plaća zakupninu, koja je nedavno povećana na 12.789,25 dinara mesečno. Kao vlasnik pomenutog stana, međutim, vodi se izvesni Dušan Novaković, tako da nije jasna pravna osnova po kojoj Dom naplaćuje kiriju. Još je manje poznato u koje se svrhe tako pribavljeni novac koristi.

Na ovaj način Dom od tuđe imovine prihoduje dosta para, jer se po pravilu u jedan stan smeštaju po dva zaposlena. Gospođa Petronijević je do nedavno imala sustanarku koja je živela u prolaznoj sobi i bila duševni bolesnik. Tako je naša čitateljka čuvala stan, istovremeno negovala i sustanarku, a za uzvrat je morala da plaća još i kiriju nekome ko nije ni uknjiženi vlasnik, a ni uknjiženi korisnik.

Kada je Petronijevićeva nedavno, pošto joj je kirija odjednom duplirana, otišla kod pravnice Doma, izvesne Vlatkovićke (koja je odbila da joj kaže puno ime), na pitanje kako će ona sa penzijicom od 26.680 dinara mesečno da plaća skoro 13.000 samo za kiriju, dobila je besan odgovor: „Ovo ti nije Titovo doba! Sada je na vlasti Vučić i ne možete više da radite ko šta hoće!"

Zbog istog tog, pomenutog Vučića, naša čitateljka kao i milioni drugih penzionera, nema dovoljno para ni za hranu. „Fond solidarnosti" je odavno ukinut, još onda kada je nestalo solidarnosti sa najsiromašnijima u zemlji, tako da naša čitateljka, isto kao i desetine njenih kolega iz Doma, i milioni radnika i penzionera u Srbiji, mora da živi kao podstanarka. I trpi hirove nekoga ko ilegalno koristi tuđi stan.