Nemačka

Kriza Nemačke "Dojče Banke" u okolnostima ekonomske agresije SAD na Evropsku uniju

Mač američke "pravde"

Posrtanje „Dojče Banke" poslednji je u nizu finansijskih i privrednih sukoba, u ratu koji skriven od javnosti, već izvesno vreme besni na relaciji Evropska Unija i Sjedinjene Američke Države. Da Bela kuća selektivno primenjuje zakone videlo se upravo ovih dana kada je pokušala da zaustavi zakon o naplati odštete za terorističke napade od Saudijske Arabije, iako su u njima ljudi gubili živote, ali je odlučna da naplati svaki cent od „Dojče Banke" zbog skandala u kome su američki građani izgubili nešto para.

Fridrih Emke (dopisnik iz Frankfurta)

„Dojče Bank" (Deutsche Bank-Nemačka Banka) je po kapitalu i broju zaposlenih najveća banka iz Nemačke, ali po rejtingu koji su joj nedavno dodelile vodeće rejting-agencije nalazi se iza skoro potpuno nepoznate „Dansk Bank" iz Danske. Prema saznanjima nemačkog dnevnog lista „Die Zeit", savezna vlada Nemačke priprema plan o spasavanju DB-a kome preti gubitak u visini od 14 milijardi dolara (12,5 milijardi evra), kolike bi trebalo da budu kazne američke administracije zbog špekulacija sa hipotekarnim kreditima pre izbijanja svetske krize 2008. godine.

Ministarstvo finansija Nemačke je demantovalo ovu vest, po kojoj je nemačka vlada, da bi dala finansijsku pomoć uzdrmanoj bankci, planirala da preuzme vlasništvo nad 25 odsto njenih akcija.

Ovo je samo poslednji i kako izgleda do sada najveći udarac koji je DB dobio od američkih vlasti u dugogodišnjem krstaškom pohodu koji američka administracija vodi protiv banke.

Aprila 2015. DB je pristao da plati kaznu u visini od 2,175 milijarde dolara američkim vlastima zbog učešća u skandalu oko nameštanja „Libor" indeksa, kao i 227 miliona dolara Britancima iz istog razloga. Novembra iste godine ministarstvo finansija države Njujork, kao i centralna američka banka, „Federalne rezerve", naplatili su od „Dojče Bank"-e kaznu u visini od 258 miliona dolara zbog kršenja američkih sankcija protiv Burme, Libije, Sudana, Irana i Sirije u periodu od 1999. do 2006. godine.

Nevolje DB-a su u Americi počele 2012. kada je tadašnje rukovodstvo banke odlučilo da rigorozno naplaćuje hipoteke od dužnika koji su zapali u krizu. Na taj način je u SAD skoro milion i po porodica isterano iz kuća koje nisu više mogli da otplaćuju. Međutim, ova akcija, za čijeg autora se smatra tadašnji ko-direktor banke Anšu Džejn, nije bila ograničena samo na američki kontinent.

Nekadašnji direktor „Zapadno-nemačke zemaljske banke" Ludvig Poulajn optužio je „Dojče bank"-u, ali i američku banku „JP Morgan" da su preko visokih provizija fnansijski ruinirali nemačke gradove, kao što su Hagen, Forchajm i Vircburg, ali isto tako i evropske regije i gradove, kao na primer Milano ili Toskanu.

DB je od 2008. bio najveći svetski trgovac devizama, sa ukupnim učešćen na tržištu od 21 odsto. To je, posle iseljavanja 1,5 miliona američkih porodica, bila druga fatalna greška nemačke banke, jer je svetska trgovina devizama tradicionalni domen na kome suvereno vladaju porodice Rotšild i Rokfeler. Do 2013. je udeo DB-a u trgovini devizama prepolovljen i od tada na tržištu dominira američka „Siti Grupa", sa procenjenom aktivom od preko 1,2 bilijarde dolara.

Progon „Dojče Bank" nije jedini američki udar na privredne gigante iz Evrope, posebno iz Nemačke. Mač američke pravde bio je zamahnut i na „Folksvagen", ali i ostale nemačke proizvođače automobila, zbog sumnje da su manipulisali rezultatima testova sadržine izduvnih gasova. Ukupna šteta samo za „Folksvagen" mogla bi do kraja da dosegne i celih 100 milijardi dolara.

Sa druge strane, američki proizvođači automobila, koji su takođe manipulisali rezultatima, do sada su ostali bez kazni.

U suštini, već duže vremena besni prikriveni privredno-finansijski rat između EU i SAD. Ne treba smetnuti sa uma da je Evropska komisija nedavno kaznila Irsku zato što je američkom gigantu „Eplu" dala poreske povlastice da bi otvorio pogon u toj zemlji.

U centru sukoba nalaze se pregovori o trans-atlantskom slobodnom tržištu (TTIP) koji su dospeli u ćorsokak. Najveći razdor je nastao po pitanju genetski modifikovanih organizama čiju slobodnu prodaju zastupaju Amerikanci, a čemu se Evropljani protive. Međutim, u međuvremenu su, očigledno proradili i drugi interesi. Tako je nedavno vlada nemačke pokrajine Zapadna Rajna-Vestfalija, koja nije poznata po poljoprivredi, već po industriji i sedištu upravo napadnute „Folksvagen" grupe, rekla kako smatra da su TTIP pregovori mrtvi i da ne treba dalje nastavljati u istom pravcu.

Ono što zbunjuje i čini ogorčenima Evropljane jeste činjenica, da američka administracija veoma temeljno prati šta rade evropske kompanije i redovno ih kažnjava kada god zakon to dozvoljava, ali je veoma suzdržana kada su u pitanju interesi nekih drugih, neevropskih zemalja. U tom svetlu treba posmatrati i pitanje naplate odštete od Saudijske Arabije za žrtve terorističkog udara od 11. septembra 2001. godine.

Naime, američki Kongres je u postupku koji se izuzetno retko primenjuje, oborio predsednički veto na zakon koji omogućuje američkim državljanima, rođacima poginulih u pomenutom napadu, da tuže Saudijsku Arabiju i od nje traže odštetu. Problem je prvenstveno u tome što će se ovim postupcima dokazivati direktna umešanost saudijskih vlasti u terorizam, a manje u tome što će se plaćati odšteta. Saudijci imaju više nego dovoljno para da plate sve, ali je za njih veoma bolno da konačno, posle čitavog niza skandala iz kojih su se izvukli, dospeju na optuženičku klupu.

Bela kuća je pokušala da amnestira svoje arapske saveznike, ali su članovi oba doma Kongresa bili više nego jedinstveni u stavu da to ne može da prođe.

Saudijska Arabija je jedan od poslednjih preostalih američkih saveznika na neuralgičnom Bliskom Istoku na kome su, samo za mandata Baraka Obame, izgubili Tursku i Pakistan. Uz to, Saudija je veliki američki poverilac, ali i saveznik u ekonomskom ratu protiv Rusije. I samo nekoliko sati od kada je Kongres nadglasao Obamu, saudijski dvor je neočekivano pristao da smanji proizvodnju nafte i tako omogući podizanje cene ovog energenta, a što veoma koristi finansijski oslabljenoj Rusiji.

Evropska Unija nema takav strateški položaj, bar ne iz ugla Bele kuće. Za Amerikance je EU veliki konkurent na globalnom tržištu, dok je retrogradni režim Saudijske Arabije koristan saveznik. Zato se EU kažnjava, dok se Saudijcima gledalo kroz prste.

U ovom trenutku je teško proceniti dokle će trajati ovaj ekonomski transatlanski sukob. Po mišljenju velikog broja analitičara, na pitanju „Dojče Bank"-e odlučivaće se sudbina Angele Merkel. Tako je Metju Lin 26. septembra u britanskom listu „Telegraf" izneo špekulacije da će pad DB-a u propast povući i Merkelovu, ali i evro. Ovakva predviđanja nisu bez osnova, na protiv.

Nemački ministar finansija Volfgang Šojble već je neko vreme nezadovoljan učinkom kancelarke na finansijsko-ekonomskom planu. Počelo je još sa grčkom krizom, kada su svi kritikovali Merkelinu neodlučnost, a stiglo se do predimenzioniranih troškova za prihvatanje migranata. Šojble je stalno tvrdio kako u nemačkom budžetu nema dovoljno sredstava koja bi mogla da se izdvoje za finansiranje boravka miliona onih koje bi kancelarka da prihvati.

Lin u pomenutom članku postavlja pitanje da li je razumno očekivati da Nemačka ne podrži svoju najveću banku i na kojim stranama fronta će se naći partijske kolege Merkelova i Šojble. Pravovremena ispravna reakcija kancelarke mogla bi da joj pomogne da politički preživi još neku nedelju.

A 1. Nacistička prošlost "Dojče Bank"

Današnje sedište „Dojče Bank"-e je u Frankfurtu na Majni, a ima značajne ispostave u Londonu, Njujork Sitiju, Singapuru, Hong Kongu i Sidneju. Banka je osnovana 1870, godinu dana pre uspostavljanja Nemačkog Carstva i tada joj je sedište bilo u Berlinu. Ideja na kojoj je pri osnivanju počivala „Dojče Bank" bila je stvaranje velikog kreditnog instituta za finansiranje prekomorske trgovine, čime bi se Pruska u finansijskom smislu učinila nezavisnom od Engleske. Daljim preuzimanjima i fuzionisanjima banka je narasla do najvećeg finansijskog instituta u Nemačkoj.

Njena istorija, međutim, nije baš najčistija, kao što bi neki želeli. Za vreme Trećeg Rajha „Dojče Bank" je bila veoma angažovana u postupku „arijevizacije" nemačkog tržišta, odnosno oduzimanju svih privrednih društava, računajući i banke, iz ruku Jevreja i drugih pripadnika onoga što su nacisti nazivali „nižim rasama".

Od kako je rukovodstvo banke dozvolilo da se javnosti dostupnim učine svi dokumenti „Dojče Bank"-e i njenih prethodnika nastali u periodu od 1848. do 1945, nađeni su dokazi da je ona učestvovala i u finansiranju najčudovišnijeg logora u Trećem Rajhu, onoga u poljskom gradiću Aušvicu.