Kosovo

Kako je dr Rada Trajković naplatila svoje lažno rodoljublje

Heroina svih režima

Jedan od fenomena koji karakteriše odnos srpskih institucija prema dešavanjima na Kosovu i Metohiji, jeste i nebriga prema izdaji koja vremenom prerasta u podršku onima koji otvoreno rade protiv interesa naroda i države. Upravo te ljude u javnosti možemo da vidimo kao autoritativne pa čak i „lidere" Srba sa KiM iako u narodu nemaju baš nikakvu podršku. Jedna od takvih ličnosti jeste i dr Rada Trajković. Osoba o kojoj u medijima gotovo nijedna loša reč nije rečena a zašto nije, o tome piše Ivan Maksimović, dopisnik Magazina Tabloid iz Kosovske Mitrovice

Ivan Maksimović

Rada Trajković je rođena u opštini Podujevo, gde je kao kći trgovca (mada ima podataka i da je „trgovac" bio službenik Informbiroa) Matije Vukovića, poreklom iz Crne Gore, odrastala u sredini u kojoj je živelo gotovo 82% Srba (a bilo je napisa da potiče „iz labskog kraja, poznatom kao gnezdo albanskih esktremista" što je malo čudno jer u tom periodu, kao što smo rekli, Albanaca takoreći kao da nije bilo). Opština se teritorijalno oslanjala na Kuršumliju i nije bilo opasnosti po opstanak Srba, samo da nisu komunisti kontrolisali događaje. Tokom aktivne, pa i agresivne, unutrašnje politike da se „imigrantima iz Albanije" dodeljuju imanja, obezbeđuju radna mesta i svi uslovi za život, i njena porodica se po njihovom „integrsianju" našla u albanskom okruženju i pod pritiscima prinuđena da napusti zavičajno selo u okolini Podujeva.

Odlaze u Prištinu gde se Rada upisuje na Matematički fakultet. Vrlo rano, sa profesorom Medicinskog fakulteta, Veselinom Trajkovićem, stupa u intimnu vezu a posle udaje za njega prelazi na studije medicine. Odmah po diplomiranju zaposlila se na Oralnoj klinici KBC Priština. Nažalost, ni posle svega taj brak nije uspeo i oni su već desetak godina razvedeni uprkos činjenici da imaju troje dece.

Prvi put je pažnju medija na sebe privukla 1985-1986 tokom lažne kampanje „masovnog trovanja Albanaca" kada je ukazivala da se radi o prevari.

Politički se oprobala u mnogim partijama i strankama, od KPJ i SPS-a, preko radikala čiji je bila Ministar zdravlja u kratkom periodu tokom 1998. pa onda i protivnik „Vojvode", zatim DHSS-a, Srpskog nacionalnog veća KiM odakle je, sa Ranđelom Nojkićem, Mirčetom Jakovljevićem i Oliverom Ivanovićem izbačena zbog učešća na kvazi-izborima na KiM organizovanim posle martovskog Pogroma 2004. Posle toga osniva svoju NVO „Evropski pokret Srba" u kome Srba, koliko je poznato, i nema a isitine radi, ni drugih nema.

Od 2000. je član „Privremenog izvršnog veća" pod palicom Bernara Kušnera sa kojim je ovaj politički angažman dogovorila na tajnim sastancima bez znanja tadašnjeg SNV-a iako je krajem 1999. godine govorila da „Kušner Srbima koji su ostali da žive na Kosmetu nudi život u nekoj vrsti zoološkog vrta. Srbi takav život ne žele, niti hoće da prihvate". Prihvatanjem učešća u njegovoj administraciji nekoliko meseci kasnije obrazložila je rečima „možda grešim ali čini mi se da je Međunarodnoj zajednici ipak stalo da nešto učini za Srbe. Ako pokažu da nisu bili iskreni, povući ćemo se".

Nikada se nije povukla iz politike. Iz tzv., „Skupštine" albanskih separatista u Prištini tehnički je izbacila opcija Aleksandra Vučića „Srpska lista".

Radini tajni sastanci sa okupatorima

Tokom prikupljanja potpisa građana za kandidovanje na vanrednim kvazi-izborima separatista sa KiM 2010. godine, medijima je rekla da to radi kako bi "proverila mišljenje naroda o njenom eventualnom učešću". "Posle prihvatanja zajedničke Rezolucije sa EU za našu državu bi bilo potpuno besmisleno i opasno da ne podrži izbore, jer bi ispalo da pokušava da destabilizuje Kosovo", ocenila je tada Rada Trajković.

A to mišljenje mogla je da vidi još 2001. godine kada su Srbi sa centralnog Kosova peticijom izrazili „zaprepašćenje delovanjem Rade Trajković" i od Koštunice tražili da opozove njen prijem u Koordinaciono telo za KiM. "Samozvani srpski predstavnik u Privremenom administrativnom veću Kosova Rada Trajković nastavlja da radi protiv interesa Srba na Kosovu, agitujući za izlazak na izbore", izjavio je tada predsednik Skupštine SDV-a centralnog Kosova Zoran Grujić. Ona je ovu peticiju pripisala „političkim aktivistima iz vremena Miloševića" čiji je „cilj napada njeno političko uverenje, odnosno saradnja s međunarodnom zajednicom, što podrazumeva i jasnu saradnju s NATO-om"! Ne može se poreći da je ovo za nekoga ko je makar boravio na KiM tokom tih godina, zaista bila hrabra izjava. Kvazi-izbore je, u poslednjem trenutku, podržao i Vojislav Koštunica. Rada je izašla kao odbornik ogranka Batićeve DHHS i na njima osvojila 3 (tri) glasa!

Nije se u tajnosti sastajala samo sa Kušnerom već i sa Hekerupom, Holbrukom, Haradinajem...Sa poslednjim i javno. Poznat je događaj kada je na nekoj svetkovini Ramuš Haradinaj kao premijer primao zvanice, razne „diplomate" i „visoke predstavnike". Dočekivao ih je sa „Amerikan, jo?" (Amerikanac, ne?) i ko ne bi bio Amerikanac dobio bi samo znak rukom: „Teraj dalje!".

Kada je Rada stigla na red, Haradinaj se nasmejao, uštinuo je za obraz i kroz osmeh tepao „O, Rad', o Rad' ljoćka jem!" (Rado, Rado, lutko moja!).

Ipak je sa Kušnerom razvila i očuvala zavidno političko prijateljstvo. Posebno se ogledalo kada ga je u Gračanici novinar Glasa Amerike upitao o njegovoj umešanosti u trgovinu organima kidnapovanih Srba na šta su usledile salve najgrubljih uvreda novinaru i nekontrolisani, šizofeni smeh u čemu mu se, dosta blaže, i sama pridružila. Novinar je uplašen tim događajem alarmirao svoje kolege i novinarska udruženja da ga uzmu pod zaštitu, a Rada je pitanje ocenila kao „novinarsku želju za ekskluzivitetom". Tri godine kasnije kada su Američki i EU istražitelji priznali da je bilo trgovine organima Srba, hvalila se u Politici kako je prva govorila o tome iako je moglo da je košta života.

Kao neko iz srpskog naroda od prvih dana okupacije KiM bila je savršeni saradnik „raznoraznim misijama i službama koje su slale svoje medije kojima bi u kameru iznela mišljenje o nekakvoj saradnji" a što je bio paravan za miniranje interesa srpskog naroda na Kosovu i Metohiju.

„Pošalju neku televizijsku ili novinarsku ekipu i oni je predstave kao 'lidera Srba sa Kosova', što je potpuna laž. Tako je 'postala' lider a na to se nadoveže pričom „mi (Srbi) koji živimo na Kosovu"...

Predstavljala se lažno od 1999. jer od 2004. ovde nema ni kuću ni stan. "...Ona ustvari u Gračanici nikada nije ni živela. Deca bi joj povremeno došla u posetu, da je obiđu i prošetaju se ali nikada nisu tu živeli. Pa najbolje ćeš to videti po u Koordinacionom centru koji joj je plaćao stan i obezbeđenje na nekoliko lokacija u Gračanici" tvrdi naš izvor koji „za sada" želi da ostane anoniman.

Zanimljiv je i njen odlazak iz Prištine u kojoj je do 1999. živela sa suprugom, koji je u to vreme bio dekan na Medicinskom fakultetu. Dobili su kuću u reprezentativnom „Univerzitetskom naselju" izgrađenom kako bi pomoglo srpskoj eliti i olakšalo život u sve burnijim godinama pri kraju devedesetih. U prvim danima okupacije 1999. godine, Srbi su se podelili na one koji su odlučili da ostanu i one koji nisu želeli da prihvate rizik. Univerzitetsko naselje još uvek skoro niko nije napuštao. Britanske jedinice odredile su 24-časovnu stražu kako bi obezbedile sigurnost profesora i njihovih porodica. Napada na naselje nije bilo a česte su bile i poseta predstavnika međunarodnih misija.

„Rada se tada zbližila sa jednim visokim predstavnikom UNMIK-a i 'dogovorila sa njim' da mu izda kuću u kojoj je njena porodica živela a čija reprezentativnost je privukla i ovog predstavnika misije" kaže za Magazin Tabloid Dragoljub Popović iz Gračanice.

Bivši SRS vatreni član i ponosna radikalka tokom 90-tih, ona to nije mogla da učini među prvima. Počela je da glasno ističe kako je nemoguć život u Prištini a pravi razlog je bio da bar nekoga pokrene kako bi i sama lakše izdala kuću što je kasnije i učinila. Jeste bilo teško živeti u Prištini ali su u međuvremenu Britanci udvostručili broj vojnika koji je 24 časa obezbeđivao naselje. Ipak, zbog svega što se tih dana dešavalo nije joj bilo teško da pojača nemir i paniku.

„...Tada smo vladika Artemije i ja išli da ih molimo da ostanu jer će to loše uticati na ostale Srbe kada vide da elita beži i da će i narod krenuti za njima. Molili smo je da to ne radi, da se smiri, da ne plaši druge. Nekako smo je smirili, krenuli smo do amfiteatra Medicinskog fakulteta na sastanak sa strancima kako bi smo pregovarali o našoj bezbednosti. Ona i još nekoliko profesora bili su najglasniji pobornici iseljavanja, ali Rada je bila perjanica koja je sve to predvodila. Izašla je za govornicu i počela da viče kako će Srbi 'nestati' kao perje iz jastuka kada ga istresete i više ih nikada neće biti", govorila je tako, iako smo je i ja i vladika molili da to ne govori i da ne unosi paniku među ljude.

Ona je ipak bila „najgrlatija", nastavila je da doliva ulje na vatru dok u drugi uglavnom ćutali, retko je ko od profesora nešto i promrmljao. Tog dana su se i dogovorili, svi se spakovali i napustili Prištinu u pratnji britanskog KFOR-a i preko Merdara uglavnom zauvek napustili Kosovo i Metohiju. Tog istog dana, kada su Srbi napustili Univerzitetsko naselje, u njenu kuću se uselio taj funkcioner UNMIK-a za kiriju od 2.500 maraka mesečno. Kuću je izdavala narednih pet godina a kada je nemačku marku zamenio evro visina kirije je ostala opet na 2.500 mesečno. To za period od pet godina iznosi 150 hiljada evra. Nakon tog perioda tu kuću je prodala iako, kao i svi drugi koji su to učinili sa kućama u tom naselju, nije imala pravo na to jer su svi oni bili suvlasnici tih kuća čiji je deo bio u vlasništvu države Srbije. "...Sve te kuće su prodate a u zavisnosti od kvadrature i dvorišta koje im je pripadalo, cena se kretala od 400 do 700 hiljada maraka, odnosno vreme u zavisnosti od perioda. Na taj način je ona branila Kosovo, zato smo dovde i došli" smatra Popović.

Vlast je štiti od krivičnog gonjenja

Vrlo brzo nakon toga njena porodica napušta KiM a jedna od Radinih ćerki odlazi na studije u američki grad Džordžtaun, na račun američke Kancelarije u Prištini koja je to sufinansirala sumom od 50 hiljada dolara po godini. Njeno dalje delovanje svakako je podrazumevalo „ekonomske aktivnosti" na zgradi Doma Zdravlja koje su izazvale dosta sumnje u narodu.

„Udruženja Srba koji nisu prodali imovinu" i „Pravoslavno bratstvo Gračanica" iz Gračanice, obavili su internu istragu povodom očiglednih akata koji su ukazivali na proneveru novca a pre svega na to ih je navela činjenica da takvi poslovi štete srpskim interesima jer niko ne može da dobije pokriće za poslove u kojim se vrši veliki opticaj novca a da pri tom nešto ne daje zauzvrat. Predsednik i osnivač Udruženja Srba koji nisu prodali svoja imanja i pravoslavnog bratstva Gračanica koje je osnovano još sa blagoslovom patrijarha Germana, Dragoljub Popović za Magazin Tabloid kaže da su „na svoj način" došli da neverovatnih podataka i to samo za poslove koji su se vodili u Domu Zdravlja Gračanica, gde je Rada Trajović bila zaposlena kao doktor, ali i kao direktor te ustanove.

„...Onolika proširenja, izgradnja, nadogradnja u vreme kada se živelo u strahu i nije niko gradio, ne bi bila izvodljivo da se iza toga nije krio veliki lični interes, to nam je odmah bilo jasno. Nismo želeli da nečije novčane pronevere demorališu Srbe i nateraju ih da svoja imanja prodaju, posebno je to bilo opasno ako se taj neko izdaje za 'lidera kosovskih Srba' i započeli smo sopstvenu istragu jer to srpskom MUP-u u to vreme nije bilo moguće u punom kapacitetu. Rezultati naše istrage bili su i jedna od tačaka Odbora za Kosovo i Metohiju jer su dokazi bili neoborivi" kaže Popović.

Nakon toga istragu je zvanično pokrenula policija a istragu je vodio inspektor prištinskog MUP-a, major Jovica Milovanović a sa njim u istrazi je bio i inspektor Dragan Sekulić. Istražnim postupkom obrađeno je poslovanje u svim zdravstvenim jedinicama centralnog Kosova gde je Rada Trajković bila direktor. Utvrđeno je, između ostalog, da je za potrebe DZ Gračanica otkupljeno polovno vozilo marke „Škoda" plaćeno trostruko većim iznosom nego što je bila cena takvog novog vozila. I pored toga, Radu Trajković je na sednice takozvane „Skupštine" i „parlament republike Kosovo" vozio službeni auto Vlade Srbije, registarskih oznaka BG.

Za potrebe funkcionisanja apoteke pri Domu Zdravlja u Gračanici iznajmljen je prostor srednje veličine u sporednoj seoskoj ulici, za koji je na ime mesečne kirije izdvajano 2.500 evra. Poređenja radi u to vreme lokal te veličine u centru Gračanice izdavao se za oko 150 evra mesečno a potpuno opremljen je mogao da košta najviše 200. Zarad pravdanja troškova od vlasnika lokala i same apoteke Rada je dobijala fiktivne račune kojima je administrativno pravdala troškove. Kada je 2012. godine, sa promenom vlasti u Srbiji, i sama izgubila dotadašnje funkcije i zaštitu koju je uživala od vlasti Borisa Tadića, koji je i stopirao postupak pred Sudom u Nišu pokrenut protiv nje, vlasnik tog lokala Zoran Filipović spalio je sve dotadašnje ugovore a u novim naveo visinu zakupa od 300 evra, tvrdi Popović i procenjuje da je i to precenjeno.

On navodi da se u prijavi, u kojoj je bilo „mnogo toga" našla i stavka za telefonski račun koji je država Srbija plaćala a kojim je Rada „svako jutro budila ćerku u Americi" koja je tada tamo studirala.

Na osnovu dokaza kojih se došlo, MUP republike Srbije, Policijska uprava za Prištinu podnela je tužbu Višem Sudu u Nišu protiv Trajkovićeve. Kao deo istražnog postupka Odbor za KiM vodio je raspravu kako bi razmotrili dokaze a njoj su prisustvovali, uz blagoslov vladike Artemija, Dragoljub Popović, Petar Ulemek nekadašnji iguman Đurđevih Stupova i Zočišta i Aleksandar Jovanović iz Bresja.

„...Istraga je utvrdila da je ona u više navrata i na više različitih načina zloupotrebila svoje radno mesto uključujuć i to da su se njena deca, sin i ćerka, nalazili na platnom spisku Doma Zdravlja Gračanica, u kome nikada nisu bila zaposleni" kaže Popović.

Na istom platnom spisku nalazili su se takođe i ljudi koji nisu bili radnici ove ustanove a Rada je od njih imala određene koristi pre svega u vidu lične promocije. Tako se od zanimljivijih imena tu našlo i ime novinarke Ane Radmilović, inače usvojene ćerke pokojnog glumca Zorana Radmilovića, koja poslednjih godina s vremena na vreme napiše neki tekst i o Kosovu i Metohiji opisujući ga kao „carstvo kriminala" ali nikada ne navodeći nijedno ime. Veruje se da je određenu „finansijsku podršku" iz budžeta Srbije namenjenog Kliničkom centru Priština i DZ Gračanica dobijao i novinar lista „Blic".

„Slučaj je prvo vodio sudija Gudžić a kasnije preuzeo javni tužilac i tako se to postepeno sklonilo od javnosti. To je strašna stvar koja pogađa srpski narod a štite one koji su na Kosovu i Metohiji krali. Zavukli ruke u srpski budžet i opljačkali, u suštini, srpski narod" kaže Popović.

Ugodan život na državnim jaslama

U izveštaju Anketnog odbora za KiM o nenamenskom tošenju budžetskih sredstava na KiM, Rada Trajković „učestvuje" bezazlenim i gotovo nebitnim postupcima opet nedovoljno zanimljivim za medije. O trošenju novca namenjenog DZ a evidentiranom u tužbi Sudu u Nišu protiv nje, ni reči.

Ali nije samo Tadićeva, pa ni Vučićeva Vlada ta koja Radi pruža podršku i pokriva njene nezakonite aktivnosti i zloupotrebe. Naime, ona je imala jaku potporu i u vreme Vlade Vojislava Koštunice. Odlično obavešten izvor Tabloida tvrdi da je još pre samoproglašenja kvazi-nezavisnosti separatista sa KiM, izdat nalog za hapšenje Rade Trajković: „...Lično je Koštunica to sprečio. Šta su bili njegovi razlozi ne znam, ali je sprečio njeno hapšenje navodnim stavom kako time pokazuje brigu za srpski narod na Kosovu i Metohiji rekavši: šta će reći međunarodna zajednica, šta će reći Albanci ako je uhapsimo? Eno, Srbi hapse svoje...".

Ne vidim šta bi loše mogao da kaže bilo ko na hapšenje kriminalaca ali...ona je ostala na slobodi zahvaljujući njemu, tvrdi naš sagovornik. On dodaje da to nije bio jedini slučaj: „...Rada je u nekoliko navrata dobijala loše recenzije od veoma cenjenih profesora na Medicinskom fakultetu kada je trebala da bude izabrana za vanrednog profesora kasnije i redovnog profesora. To nije bilo ideološka ni stranačka već stručna ocena. Želeli su da je zadrže što dalje od te institucije koja je bila ranjiva kao i sve druge na Kosovu i Metohiji ali bi svaki put bila izabrana ao da su pisali sve same pohvale. I za to je inicijativa dolazila sa vrha vlasti". Podrška vlasti je bila izdašna, ali je u narodu izostajala.

Tako je Radi Trajković tokom predsedavanja Nebojše Čovića Koordinacionim centrom za Kosovo i Metohiju, kupljen stan u Sarajevskoj ulici u Beogradu, broj 52/4. Za opremanje stana od Koordinacionog centra je dobila 830.000 dinara što je prema kursu u tom trenutku to iznosilo 65 hiljada evra!

A ni to nije bio sav „džeparac" koji je dobila za opremanje stana, prijateljsku ruku i dodatnu pomoć pružio je i Miki Savićević, direktor Geneksa, kasnije osuđen na zatvorsku kaznu zbog pronevere novca (naravno, svakako ne zbog pomoći oko Radinog stana). Nikome nije smetalo to što je ona kao doktor medicine i direktor Doma zdravlja primala platu 200% na ime uvećanja redovnih, pretežno radničkih plata koje su motivisale Srbe da ostanu da žive u teškim uslovima.

Toj sumi pridodata je i plata univerzitetskog profesora na Medicinskom fakultetu u Kosovskoj Mitrovici. Pored svega toga zašto bi onda neko računao još i platu u tzv. „Skupštini Kosova" i „Odboru za zdravstvo" pri toj istoj „Skupštini" za koju je Rada pisala Koštunici da ne sme da pređe 30 evra mesečno te da samo zli jezici tvrde drugačije?...

Visoke plate su prevashodno motivisale Srbe da ostanu na KiM i ta materijalna sigurnost im je pomogla da se na neki način izbore sa stresovima koji su bili jaki i svakodnevni. Zaposleno je u svim državnim institucijama Srrbije više radnika nego što je bilo potrebno ali opet nisu mogli svi da se uposle. Kako su godine prolazile stasavale su generacije mladih ljudi koji su završavali srednje škole i bio im je potreban posao a osim Zdravstvenog centra nije bilo druge institucije ga je mogla obezbediti većem broju radnika. Mnoge porodice bez uticajnih članova i veza živele su na minimalcu i jedva sastavljale kraj s krajem. To je stvorilo ogroman prostor i pospešilo razvoj korpucije kao nikada pre. U Domovima zdravlja cena radnog mesta kretala se od 8 do 10 hiljada evra. Kako se taj iznos mogao vratiti za godinu dana rada mnogi koji su živeli u bedi bez vidljivog rešenja za svoj položaj, odlučivali su se na prodaju dela zemlje Šiptarima kako bi došli do novca koji su na taj način „ulagali u budućnost svoje dece".

Ko bi predao koverat bio bi pohvaljen da je „dobro napisao zahtev za prijem" i pozvan da se sutradan javi na posao onaj u čije ime je to bilo obavljeno. Ovo je praksa koja je važila na celoj teritoriji centralnog Kosova a bilo je situacija da pacijenta čekaju lekara u hodniku dok je on na „radnom sastanku" sa ostalim kolegama. Kako su Domovi zdravlja, posebno posle Pogroma 17 marta bili imešteni u selima i funkcionisali u privatnim kućama, dovoljno je bilo sedeti u dvorištu i iz sobe bi dopirala žustra svađa kolega da li da se traži 10 ili 8, 7, 5 hiljada evra...

Čak bi doktori izrevoltirani gramzivošću kolega izlazili u dvorište i to otvoreno komentarisali sa pacijentima. Nije sav novac odlazio njima, naravno, tek bi direktori imali manji deo od toga ostalo je, što je javna tajna, odlazilo u ruke Rade Trajković kao direktoru svih Domova zdravlja. Sa čijim pristankom iz vlasti, to je za sada tajna. Tu se opet javljao novi „problem" jer kolo nije smelo da bude prekinuto. Zato su „pripravnci" sa „dobro napisanim molbama" radili tek oko godinu dana!

Većini bi preteklo po 1000 do 2000 evra u konačnom zbiru ali bi novac bio rasejan od meseca do meseca a oni zauvek ostajali bez zemlje koju su zarad toga prodavali. Nadali su se da će možda opet doći na red i naći način da zadrže posao, zato su o tome ćutali. A doduše, znali su da njihov gest nije bio baš u skladu sa zakonom a ako bi progovorili onda bi sebi zatvorili vrata i u drugim firmama. Pa čak i da su hteli da govore - nisu imali kome. Novinari su „iz nekog razloga" ćutali o korupciji i za mišljenje o aktuelnim događajima pitali nekog od „lidera kosovskih Srba" među kojima je mišljenje i stav Rade Trajković bilo veoma uvažavano. Kako vreme prolazi sve je više izneverenih koji ozbiljno razmišljaju da progovore ali... i dalje nemaju kome.

Jedna od retkih pominjanih afera u medijima, izbila je 2003. maja meseca kada su profesori i saradnici Medicinskog fakulteta u Prištini zatražili od dekana Milovana Kneževića da formira komisiju koja bi utvrdila odgovornost za tuču između univerzitetskih profesora Rade Trajković, v.d. direktora Doma zdravlja u Gračanici, poslanika koalicije "Povratak" u tzv., „Skupštini Kosova" i potpredsednika DHSS-a i Gordane Šubarić, direktora bolnice "Kralj Milutin" u Lapljem Selu.

Do tuče je došlo 15. maja u zgradi Kosovskog okruga u Gračanici, na sastanku koje je organizovalo Ministarstvo zdravlja Srbije sa rukovodiocima zdravstvenih ustanova centralnog Kosova. Na dnevnom redu trebalo je da bude utvrđivanje odgovornosti za brojne zloupotrebe i nenamensko korišćenje sredstava Vlade i Koordinacionog centra. Na kraju se sve završilo na toj „usputnoj" vesti.

Popović kao i drugi Srbi iz Gračanice i okoline zna za ovu nekadašnju praksu i veruje da je nemoguće da za to nije znao i neko iz Beograda, sa vrha vlasti tokom režima koji su se smenjivali proteklu deceniju i po. „...Tako je država namernim nečinjenjem direktno pomagala prodaju srpske zemlje i imovine Albancima, jer je novac odlazio u ruke direktorima državnih firmi. Nju je država imenovala na to mesto, nisam ja. A to da nisu znali šta se dešava mogu samo da pričaju bajke. Radilo se to i u prosveti, ne samo u zdravstvu. Zato je bilo bolje biti direktor na ovde nego ministar u Beogradu" pomalo u šali kaže Popović.

Posle otkaza koji je usledio 2013. godine, sa potpisom tadašnjeg premijera Ivice Dačića, Rada više „nije imala šta da radi" na Kosovu i preselila se u Beograd gde od tada živi. Ni to joj nije moglo uskratiti priliku da tri godine kasnije, što i danas može da preturi preko usta, dođe specijalno radi učešća na okruglom stolu i kaže „interesi nas Srba koji živimo ovde" i da sagledava „šanse da opstanemo na ovom prostoru" i da joj smeta što se etnička struktura vlasništva menja u korist Albanaca dok svoje vreme provodi daleko od Kosova i Metohije u plodovima svog...Rada.