Na nišanu

Surovi pljačkaši i razbijači Srbije Mlađan Dinkić i Bogoljub Karić oslobođeni su od krivice

Povratak praziluk dinastije

Vest je novogodišnja, ali šokantna. Specijalno tužilaštvo za borbu protiv organizovanog kriminala saopštilo je 27. decembra da je odbacilo krivičnu prijavu protiv bivšeg guvernera i ministra u više vlada Mlađana Dinkića, prijavljenog da je rasprodajom Mobtela odštetio budžet Srbije za nekoliko stotina miliona evra. Sutradan je Viši sud u Beogradu, odeljenje za organizovani kriminal, uputilo novogodišnju čestitku Bogoljubu Kariću da je odbacilo optužnicu protiv njega, koja ga je teretila da je opljačkao Mobtel za 60 miliona evra i da mu jer ukinut pritvor i poternica. Dinkić je oterao Bogoljuba iz zemlje, a obojicu je amnestirao sud, po naredbi Aleksandra Vučića.Velika propaganda laži požurila je da Karića, koji je sa svojom lopovskom porodicom ojadio Srbiju za nekoliko milijardi evra, predstavi kao žrtvu i mučenika. U igri su velike pare, a Srbiji se crno piše. U nekoliko nastavaka podsetićemo čitaoce ko su ova dvojica surovih pljačkaša, šta su o njima pričali predsednik Srbije Nikolić i premijer Vučić. I Dinkić i Karić miljenici su ruske mafije i nekih iz gornje strukture vlasti. Redakcija Magazina Tabloid zamolila je ruske kolege da opišu ko je u Rusiji štitio ovejanog lopova Karića. Kako je Mlađan Dinkić koji je uništio srpski finansijski sitem i banke postao savetnik u uglednoj moskovskoj Zberbanci, a svi njegovi najbliži saradnici su prešli u Vučićev kartel?

major Goran Mitrović

Nije samo Urugvaj zemlja koja ne izručuje bandite i kriminalce. I Moskva već duže vreme pruža utočište onima iz Srbije koji opljačkaju svoju zemlju i ili je razbiju, uvuku u rat i dovedu do nestanka.

Srbija ima sa Rusijom, po tom pitanju loša iskustva. U Moskvi su, pod punom zaštitom, dočekani Mira Marković i njen sin Marko, general Veljko Kadijević, ratni zločinac koji je učestvovao u razbijanju SFR Jugoslavije, te Bogoljub Karić i njegov brat Sreten, koji su ojadili srpski budžet za preko pet milijardi evra.

Ruske vlasti, sigurni smo, nisu uticale da Vučić amnestira dvojicu razbijača Srbije. Vučić nikada nije primao direktive iz Moskve. Čak se vulgarno izražavao o predsedniku i premijeru Ruske Federacije.

Uoči donošenja odluke o oslobađanju, Bogoljub Karić je svom privatnom novinaru Milomiru Mariću na televiziji svog poslovnog partnera Peconija, dao intervju, u kojem je, vešto, navodio na zaključak kako iza njega stoji lično i Vladimir Putin, mada je izneo imena drugih koji su mu pomogli da se u Moskvi oseća kao u Peći, pod zaštitom svog pobratima Ekrema Luke. Šepurio se Bogoljub u jakni, za koju je rekao da je nosi mali broj ljudi, jer je zovu Putnovka! Da li Kremlj ima veze sa kriminalom i zaštitom Bogoljuba Karića? Da je imao, on bi se pre deceniju vratio u Beograd! Karić se žalio Mariću da godišnje plaća reket važnim ljudima, koji tvrde da novac nose i u Kremlj, od preko 100 miliona dolara godišnje.

Ipak, najbliži istini je zaključak da je Vučić odlučio da abolira Dinkića i Karića da bih preko njih dobio naklonost Moskve. Ako se to desi, a gajimo nadu da neće, onda će Srbija nestati kao država. Bogoljub Karić pomoći će Vučiču da ozakoni Republiku Kosovo. A i šizofreni Mlađan Dinkić može da nam dođe glave. Već je uništio pre 14 godina 4 najjače srpske banke, njenu privredu, ekonomiju, razbio je finansijski sistem...

U ovom broju prenosimo tekst našeg kolumniste Predraga Popovića, koji je posvetio Bogoljubu Kariću, u knjizi "Optužnica za Vučića''. Ovaj vrsni novinar-istraživač opisuje vrlo precizno nastanak porodice Karić i njihovo prerastanje u dinastiju. Neka nam je Bog u pomoći.

Predrag Popović

Opljačkao 60 miliona evra, pa je bežao od vlasti u kojoj se nalaze njegova stranka, supruga i brat !

Zloupotrebom funkcije predsednika Vlade, Aleksandar Vučić od odgovornosti za razna krivična dela štiti mnoge politikante i tajkune, ali nikoga tako otvoreno i besramno kao Bogoljuba Karića.

Čim je pokrenuta istraga poslovanja „Mobtela", Karić je pobegao iz Srbije. Tužilaštvo je 17. septembra 2010. godine podiglo optužnicu, koja je sredinom decembra 2013. korigovana i usklađena sa izmenama Krivičnog zakonika, pošto se krivično delo „zloupotreba službenog položaja", za koje su Bogoljub i Sreten Karić, kao i još 13 osumnjičenih, bili i ostali optuženi, sada tretira kao „zloupotreba položaja odgovornog lica", za koje je zaprećena kazna do 10 godina zatvora. Karić i njegovi saučesnici terete se da su od 1998. do 2005. godine s računa „Mobtela" više od 60 miliona evra prebacili na preduzeća u svom vlasništvu i tako oštetili državu Srbiju, koja je bila suvlasnik u „Mobtelu". Sudski postupak se do danas nije pomerio s mesta.

Bogoljub Karić se nalazi u bekstvu, ne želi da se pojavi pred sudom države u čijoj vlasti učestvuju njegova supruga Milanka, brat Dragomir i još neki članovi familije i Pokreta „Snaga Srbije". Tu političku perverziju, jedinstvenu u novijoj istoriji, smislio je Vučić, a platio Karić. Krajem 2010. Srpska napredna stranka je napravila koaliciju s Pokretom „Snaga Srbije" i preko izbornih listi 2012. i 2014. omogućila Milanki i Dragomiru Kariću da dobiju poslaničke mandate i postanu deo zakonodavne vlasti, iako njihov alfa-mužjak već punu deceniju beži od srpske sudske vlasti. Za Bogoljubom Karićem je preko Interpola raspisana „crvena poternica", ali on nesmetano živi i radi u Rusiji, putuje s ruskim ili lažnim pasošima, posećuje Crnu Goru i Kosovo.

Na sahrani Janićija Karića, krajem oktobra 2010, u Peći se pojavio i Bogoljub. Prištinski list „Ekspres" objavio je tu vest, kao i objašnjenje kosovskih vlasti da Karić neće biti izručen Srbiji pošto „ne postoji međudržavni ugovor o saradnji". Tada, kao ni kasnije, kad se otkrilo da je Bogoljub dolazio u svoju vilu u Tivtu, gde se viđao sa porodicom, pa i narodnim poslanicima Milankom i Dragomirom, srpski režim nije preduzeo ništa kako bi ga priveo pravdi. Naprotiv, pojedinci iz vlasti, poput Velimira Ilića i Dragana Markovića Palme otvorenom podrškom beguncu utiču na pravosuđe, pa čak i predlažu da mu se dodeli orden za doprinos srpskoj ekonomiji.

Ne primenjuje se ni Zakon o oduzimanju nezakonito stečene imovine. Vile, stanovi, poslovni prostor i firme koje su Karići stekli pljačkom „Mobtela" i dalje se nalaze u njihovom vlasništvu i donose im veliku zaradu, naravno na štetu građana Srbije. Od svih režimskih organa, Karićem se bave samo mediji, posebno „Informer" i „Pink", koji kriminalcu u bekstvu pružaju prostor da odbranu od optužbi iznosi u njima, umesto na sudu, pa čak i da uslovljava državu tvrdnjom da se neće vratiti dok ne budu povučene sve optužnice protiv njega.

Pod svakim režimom Karićeve kompanije bile su izložene kakvoj-takvoj proveri, mnoge nepravilnosti u poslovanju su sankcionisane, samo danas, usled samovolje premijera Vučića, ništa se ne preduzima kako bi optuženik za pljačku 60 miliona evra dobio priliku da u sudskom postupku dokaže da je nevin, ili da bude, što bi bilo mnogo verovatnije da je pravde, osuđen na višegodišnju robiju. U svim turbulencijama kroz koje je prolazio s raznim vladarima, Bogoljub Karić se povijao i pokušavao da se provuče sa što manjom štetom. Podmićivao je političare, njihove porodice i stranke, medije i sudije. Vođen devizom „para vrti gde burgija neće", godinama je bušio privredni sistem Srbije, crpeći ogromne količine novca. Uporedo s tim, povremeno je povlačio i neke jake i hrabre poteze, pokazivao zube i otvoreno se suprotstavljao moćnicima iz svih režima.

Na osnovu poslovne karijere Bogoljuba Karića može da se napravi rekonstrukcija svih političkih, policijskih, pravosudnih, medijskih i finansijskih zločina koje su nad Srbijom izvršili njeni vladari od početka devedesetih do danas. Istorija te bolesti počela je Karićevim odnosom sa Slobodanom Miloševićem i Mirom Marković.

- Bogatstvo Karića starije je od Miloševićevog režima. Naša kompanija je uspešno radila u Jugoslaviji, SSSR-u, Americi, Kanadi i u još desetak država, sva braća su u Peći imali velike kuće i vozili „Mercedese" pre nego što se Milošević pojavio, pre nego što sam uopšte čuo za njega. Kad smo mi sticali bogatstvo, on je bio samo ambiciozni i arogantni partijski aktivista. Da nije bilo njega, danas bismo bili neuporedivo bogatiji- objašnjavao je Karić, naravno tek posle Miloševićevog pada.

Karićeva turbo-uspešna kompanija u Peći godinama je proizvodila motike, lopate i krampove, najbolje na Kosovu. Biznismeni iz „mercedesa" osnovali su bend „Plava zvezda" i vikendom su tamburali u pećkom hotelu „Metohija", lokalnim kafanama i svadbarskim šatrama i od bakšiša dizali letnjikovce po Tivtu. Sreten i Bogoljub su otvorili servis precizne mehanike „Tehničar", a Zoran fotografsku radnju. Da su imperiju napravili na takav način, Bogoljub ne bi smeo da se zakune ni u brkove. Iako neće da prizna, do pravog uspona je došlo tek kad su se ispunila tri uslova: 1. Milošević, 2. ratovi i 3. raspad ekonomskog sistema.

Kariće i Miloševića spojile su pare. Tuđe, naravno. U prvoj pljački Srba i Srbije, Milošević je novac lakovernih ulagača u „Zajam za prepored Srbije" dao na raspolaganje ljudima od poverenja, koji su znali kako funkcioniše sistem. Polovina para odmah bi bila prosleđena SPS-u, 30% bi zadržao realizator projekta, a preostalih 20% bi zaista bilo uloženo u posao. Karići su se odlično snašli u tom šablonu. „Zajam" su iskoristili da preporode sebe. Naprasno su zaboravili na lopate, ašove i tambure, „mercedesima" su stigli pravo na Dedinje, kupili su nekoliko vila i imidž „najuspešnijih srpskih biznismena".

Međutim, već tada je Bogoljub Karić pokazao da nema predispozicije da izgura do vrha, do kraja. Iako je naučio da se povija, ide niz dlaku i izbegava sukobe, malo-malo pa bi mu đavo seo na rame i nahuškao ga da se uspravi i pokaže da ima dostojanstvo. Taj avanturizam, u koji se upuštao pod svakim vladarom, uvek se završavao na isti način. Prvo bi se umiljavao vođi, a kad ne bi dobio baš onoliki deo koske koliko je procenio da zaslužuje, pobunio bi se i zapretio da će napustiti Srbiju. Čim bi ga vlast klepila po džepu, pokajao bi se, podvio rep i privio uz skute, da se mazi kao nekad. Princip toplo-hladno obeležio je decenijski odnos Karića i Miloševića.

Do prvog sukoba došlo je već krajem 1991. godine. Odlučan da napuni stranačku kasu i vlastite džepove, Milošević je rešio da proda zgradu Centralnog komiteta, koju je Socijalistička partija nasledila od Saveza komunista. Znajući koliko para iz „Zajma" je ulio u Karićeve džepove i željan da deo vrati sebi, vožd je procenio da bi pećki biznismen trebalo da kupi CK.

- Dušan Mitević me spojio sa Milomirom Minićem. Tražili su za tu zgradu 25 ili 30 miliona maraka. Ja sam bio spreman da im platim do 14 miliona. Na kraju tih razgovora upoznali su me sa Mirom Marković. Nismo se pogodili oko cene. „Beobanka" je navodno bila spremna da plati 50 miliona. Rekao sam im: „Šta ću vam onda ja, prodajte njima" - pričao je Bogoljub.

Mlad i neiskusan, nije shvatio da se carska ponuda ne odbija. Koliko je pogrešio video je vrlo brzo, kad su režimski mediji počeli da objavljuju podatke o nenamenskom trošenju finansija iz „Zajma za preporod Srbije". Uz snimke i fotografije livada na kojima su zaliveni samo temelji, plasirani su podaci o astronomskim sumama koje su Karići uzeli za te projekte i lažnim fakturama pokrivali krađu. Bogoljub je odjednom progledao i video - mrak. Umesto da demantuje istine o svojim prevarama, medijima je ponudio jadikovku kako u Srbiji nije dobra poslovna atmosfera. Eto, kad ga pozovu u Belu kuću, na doručak s američkim predsednikom, mora da čeka na vizu. Pošto ima tridesetak kompanija na Zapadu, neophodna mu je „potpuna sloboda neograničenog boravka u tim zemljama". Zato je odlučio da uzme kanadsko državljanstvo i napusti Srbiju. Od te priče Miloševiću su krenule suze. Od smeha. Odmah je etiketirao Karića kao izdajnika i dezertera, koji se obogatio na grbači srpskog naroda, a sad, kad je najteže, beži u naručje neprijatelja. Već posle tri-četiri takva teksta, Bogoljuba je instinkt za samoodržanje podsetio koliko su mu važni koreni, koliko je vezan za svoje Kosovo i svoju voljenu Srbiju. Odustao je od Kanade, otišao je kod Slobe na kanabe i poljubio ruku, koja mu je zauzvrat dala mogućnost da u partnerstvu s državom napravi „Mobtel".

Ratovi su bili i prošli. Ubijeno je više od 120.000 ljudi, oko milion je trajno obogaljeno, dva miliona ja zauvek napustilo svoje kuće, srušeni su mnogi gradovi, izvršen je masakr u Srebrenici, Hrvatska je očišćena od Srba, Srbija je devastirana inflacijom, sankcijama i privrednim kolapsom. Kroz to vreme, komšijama Slobi i Bogiju bilo je lepo. Milošević je uspešno balansirao s opozicijom, kao i Karić s Mirom Marković. Štampao je njene knjige, organizovao putovanja u Rusiju, Ukrajinu, Belorusiju, Indiju. Vrhunski ribar ljudskih duša, znao je šta Miri treba i šta voli, pa joj je to i davao.

Mira je odrasla u haosu Drugog svetskog rata. Majka joj je streljana, s ocem nikada nije bila u dobrim odnosima, podigao ju je deda u selu pored Požarevca. Zato je imala izuzetno cenila Karićevu privrženost porodici, što je on lukavo naglašavao. Dešavalo se da se Mira i Bogoljub zadrže na sastanku, pa da nju nazove Dragomir Karić i pita za brata, „eto, mobilni mu je isključen, nismo se čuli dva sata, pa sam se zabrinuo"... Ma koliko izgledali naivno, ti trikovi su prolazili kod gazdarice Srbije. Pored toga, Bogoljub se istakao i imidžom čoveka koji sve može. Mira je preko državnih veza dva meseca bezuspešno pokušavala da priredi promociju knjige u Indiji. Kad je to, onako usput, pomenula Bogoljubu, problem je rešen s jednim telefonskim pozivom i mnogo para. Drugom prilikom, opet slučajno, Karić je šefovicu JUL-a zatekao uplakanu. Očajna, nije mogla da se odluči s kojim dizajnerskim rešenjem da štampa postere za neku partijsku kampanju, ni s jednim nije bila zadovoljna. Sutradan, Bogoljub joj je doneo deset predloga. Oduševljena, ali skromna, Mira je izabrala jedan i pitala svog spasioca može li da štampa 10.000 primeraka. Bogoljubu su se brkovi podigli od ushićenja: „Pa, Miro, ja sam već štampao 100.000 primeraka svakog od tih plakata"... Srećna gazdarica, srećan i sluga. Ni Miloševiću nije smetao Karić. Stekli su nepotrošivu imovinu, kontrolisali su političku scenu i finansijski krvotok Srbije, činilo se da im niko nikada neće ugroziti položaj.

Kad se vratio iz Dejtona, Slobu je dočekao Bogoljub. Uz čestitke za stvaranje mira i stabilnosti, poklonio mu je butelju najskupljeg vina. S druge strane, predsednik je svom omiljenom tajkunu poklonio mogućnost da muze „Mobtel" i širi sve ostale poslove kojima je premrežio Srbiju.

Idila je potrajala dok Milošević nije shvatio da su Karićeve ambicije metastazirale. Posle jedne večere u vili „Mir", mala grupa najmoćnijih slobista pomenula je potrebu da se izabere novi kandidat za predsednika države, pošto je Milošević već potrošio ustavno pravo na dva mandata. Kariću se to učinilo kao zgodna prilika da predloži idealnog kandidata - sebe. Koliko se precenio, shvatio je čim mu se Milošević nasmejao u lice.

Karića je instinkt izdao, a pohlepa je nadjačala inteligenciju. Zbog krađe izbora, zimu 1996/97. obeležili su građanski protesti u 22 grada, gde SPS nije hteo da prizna poraz i prepusti vlast. Karić je dugo vagao kojoj strani da se privoli. Svejedno, preračunao se. Predstavnici Evropske unije podržali su demonstrante i prinudili Miloševića da leks specijalisom prihvati volju građana. Uveren da je to najava skorog kraha komšije Slobe, Bogoljub je otvorio BK televiziju za opoziciju, podržao promene i dobio po nosu.

- Zapad je podržao opoziciju. Nas nije podržao niko. Ni opozicija, ni svetska javnost. Svi su bili na dobitku. Milošević je sačuvao centralnu vlast, opozicija dobila lokalnu. Ceh smo platili mi. Skupo, preskupo je „BK grupa" platila svaku slobodno izgovorenu reč, sledila je okrutna odmazda. Policija je prebijala i hapsila naše snimatelje, privodili su me na saslušanja, pretili mi, zastrašivali. Zatim je policija ušla i u televiziju, postalo je nemoguće raditi. Rušeni su nam TV repetitori i bazne stanice mobilne telefonije. Oko 1.700 ljudi je ostalo bez posla! Velika tragedija, ali nisam imao kud. Niko nas nije uzeo u zaštitu, niko nam nije rekao „hvala", ni strani mediji koji su preuzimali naše programe, ni opozicija, nijedna od tolikih međunarodnih organizacija za ljudska prava, slobodu medija itd - objasnio je Karić razloge koji su ga uverili da, pošto ni za koga nije prihvatljiv, mora da vuče samostalne poteze.

Zato je u aprilu 1997. godine s generalom Vukom Obradovićem inicirao osnivanje Socijaldemokratije, s kojom je nameravao da realizuje lične političke ambicije.

- Dojadilo mi je da gledam šta se sa Srbijom dešava. Koliko nam je stranih predsednika za sedam godina došlo u goste? Srbija je kao zemlja bogata, a država i građani su sve siromašniji. Talentovana deca nam odoše u svet, ogroman kadrovski potencijal je neiskorišćen, mladi su bez perspektive, penizoneri poniženi. Kandidujem se da na 21. vek ne čekamo do 2050. godine, hoću da u njega uđemo 2001. - najavio je Bogoljub Karić predsedničku kandidaturu.

Dobio je adekvatan odgovor. Državne firme su počele da raskidaju ugovore s njegovim kompanijama, povlače depozite i zaustavljaju već započete poslove. Vlast je iz JP PTT-a izdvojila fiksnu telefoniju, formirala novo preduzeće „Telekom", iako ugovor s „Mobtelom" nije dopuštao mogućnost osnivanja novog mobilnog operatera. Država je tužila „Mobtel" i pokrenula parnicu kako bi raskinula ugovor. U prvom udaru, Karići su izgubili 10 miliona maraka i pretrpeli mnogo veću štetu u nerealizovanim poslovima. Televizija BK je ostala bez mnogih repetitora i gotovo svih oglašivača.

Pošto je u tom sistemu vlasti, kao i u mafiji, sve lično, tako je Milošević udario i direktno na Karića.

- Tadašnji savezni premijer Radoje Kontić me telefonom pozvao i rekao: „Izvini, morao sam da ti oduzmem kuću". Odmah je spustio slušalicu. Vraćam se iz inostranstva, policija stoji ispred vrata i kaže da ne mogu da uđem. „Ljudi, ovo je moja kuća, kako ne mogu da uđem?" „Ovo je sada kuća gospodina Milana Milutinovića, vama je oduzeta."Živeo sam godinu dana u iznajmljenom stanu. To se nije znalo u javnosti. Rekli su mi: „Ako to objaviš, mogao bi mrak da te proguta, ima mnogo kriminalaca u Beogradu". Ipak, odmah sam podneo tužbu sudu. Sudski proces je tekao bez prisustva javnosti. Nisam hteo da od toga pravim aferu i izazivam sudbinu, u vlasti sam već imao dovoljno neprijatelja. Posle godinu dana parničenja, sud je presudio u moju korist, jedva sam uspeo da „ubedim" Milana Milutinovića da to nije njegova kuća, nego moja - opisao je Karić.

Kad je shvatio da ne ide šut na rogatog, uzeo je teglu maminog ajvara i poveo oca Janićija i svu braću na poklonjenje voždu. Milošević ga je primio, uživajući u predstavi. Na Janićijev mig, Bogoljub je kleknuo pred Slobu, poljubio ga u ruku, rekao da su ga na glupo suprotstavljanje nagovorili Dušan Mitević i Aleksandar Tijanić, zamolio ga za oprost greha i zakleo se na večnu vernost.

Ne samo što je dobio oproštaj, nego i ministarsko mesto u ratnoj vladi Mirka Marjanovića i Vojislava Šešelja. Na mestu ministra bez portfelja Bogoljub Karić se nalazio od oktobra 1998. do sredine avgusta 1999. godine. Kasnije je pričao kako ga je SPS reketirao i u to vreme. Šef policije Vlajko Stojiljković mu je, navodno, tražio da plati deset miliona maraka. Kad je odbio, Karić se opet našao na udaru. I, opet se uplašio. Uveren da mu se sprema likvidacija („ako su mogli da budu ubijeni Radovan Stojčić i Zoran Todorović, mogu i mene tako da sklone...") odlučio je da dezertira i podnese ostavku na mesto u vladi „narodnog jedinstva".

- Moja sopstvena vlada radila mi je iza leđa. To je način poslovanja mafije. Nisam hteo da učestvujem u tome, podneo sam ostavku - objasnio je Karić.

Nekako je preživeo Miloševića, da bi 6. oktobra 2000, posle neprospavane noći, uzeo drugu butelju najskupljeg vina i s njom otišao na noge novom vladaru. Već u 8 sati ujutru ušao je u sedište Demokratske stranke u Krunskoj ulici. Sekretarica mu je rekla da sedne i sačeka da predsednik Zoran Đinđić završi sastanak. Treperenje od neizvesnosti pretvorilo se u bes kad je video da iz Đinđićevog kabineta izlazi Milutin Mrkonjić. Stari slobista stigao je pre Karića! Bruka!

Na Karićevu sreću, Đinđićeva vlada nije imala snage da sprovede lustraciju i da izgura do kraja naplatu poreza na ekstra-profit. Kad mu je stiglo rešenje, Karić je primenio staru taktiku širenja panike. U novembru 2001. pobegao je iz Srbije i poručio da se ne vraća. Iz Londona je zakukao da u Beogradu nije bezbedan, da dobija pretnje i da su kriminalci već pokušali da ga likvidiraju, video ih je kako se s oružjem šunjaju oko njegove vile na Dedinju. Ubrzo se smirio, došao kući i platio 40 miliona maraka poreza, ali sud je prihvatio njegovu žalbu i novac mu je vraćen.

O odnosima Karića i Đinđića ostalo je mnogo nerazjašnjenih stvari, a najmisterioznija se desila 12. marta 2003, kad je Bogoljub, u zgradi Vlade, prisustvovao sastanku na kome je odlučeno da se uvede vanredno stanje. Ko ga je i zašto zvao, u kakvom svojstvu i s kakvom namerom, nikada nije objašnjeno.

Uglavnom, dolazak Vojislava Koštunice i Mlađana Dinkića na vlast označio je početak kraja Karićeve imperije.

Još kao guverner Narodne banke, Dinkić je preuzeo kontrolu nad državnim finansijama. Ugasio je srpske banke i tržište prepustio stranim, državne devizne rezerve prebacio je u jednu privatnu banku u Rusiji, na sporan način trgovao je zlatom i, najvažnije, imao je zapaženu ulogu u aferi koja je rezultovala nestankom dve milijarde dolara iz kiparskih banaka, koje su tamo iznete u vreme Miloševićevog režima. Pošto je „Mobtel" bio najbogatija koka nosilja, Dinkić je preduzeo sve što je mogao kako bi ga oteo iz Karićevih ruku.

Posao mu je olakšao Karić. Iako je stradao svaki put kad se upustio u političke avanture, nije izdržao da ne ponovi tu grešku. Pod Dinkićevim pritiskom, podjaren Tijanićevim savetima, odlučio je da se kandiduje na predsedničkim izborima 2004. godine. U kampanju je uložio oko četiri miliona evra, plaćao je skupe američke lobiste, mitinge, spotove i, naravno, Tijanića. Umesto ideoloških fraza, izveštačenog evropejstva i lažnog patriotizma, obećavao je oporavak privrede i punije džepove. Mahanje salatom donelo mu je 600.000 glasova, za trećinu više nego što je osvojio Dragan Maršićanin, kandidat vladajuće koalicije.

Opijen uspehom, Bogoljub je osnovao Pokret „Snaga Srbije", ne shvatajući da ne leti, nego pada.

Punih 15 godina stvarao je i razvijao imperiju korumpirajući političare. Kao i svi krupni kapitalisti širom sveta, u poslovne kombinacije uvlačio je uticajne pojedince iz svih stranaka. Neke je podmićivao milionima maraka, neke mobilnim telefonima. Međutim, ulaskom na političku scenu odrekao se statusa galantnog sponzora, a postao je problem. Ni pre, ni posle niko nije uspeo da, kao Karić, objedini sve srpske stranke. Ugroženi, svesni da im otima glasače, partijski lideri su lako i brzo napravili konsenzus samo na tu temu - uništiti Karića.

Zaslepljen rezultatom na predsedničkim izborima, Bogoljub nije mogao da se zaustavi. Naprotiv, počeo je da kupuje poslanike i menja izbornu volju građana. I, nije birao. Srpskom pokretu obnove uzeo je gotovo kompletan poslanički klub,a uz njih podmitio je jednog radikala i jednog Koštuničinog poslanika.

Političke greške garnirao je poslovnim. Još u decembru 2003. „Mobtel" je napravio ugovor s „Mobikosom", telekomunikacijskom kompanijom Ekrema Luke, albanskog tajkuna i mecene ratnog zločinca Ramuša Haradinaja. Iako je Karić to demantovao, u martu 2005. srpski mediji su objavili sporni „Ugovor o tehničko-poslovnoj saradnji", kojim je „Mobikos" otkupio pravo na eksploataciju kapaciteta i infrastrukture GSM mreže „Mobtela" na teritoriji Kosova. Tim ugovorom prekršen je Ustav Srbije, koji ne dozvoljava ustupanje državnog dobra teritoriji pod međunarodnom upravom. Uz to, ni predstavnici PTT-a, Karićevog partnera u „Mobtelu", nisu bili obavešteni o nezakonitom poslovanju. Da bi prikrio tragove, Karić je naprasno prodao svoju kompaniju BK Trejd, registrovanu u Moskvi, ruskoj „Alfa grupi", čime je namerno izazvao haos u kome nije moglo da se definiše ko je vlasnik koje imovine.

Raščišćavanje je počelo 29. decembra 2005, kad je vlada oduzela „Mobtelu" licencu za obavljanje telekomunikacijskih usluga. Istog dana „Mobtel" je izbrisan iz registra, a njegove poslove je privremeno preuzeo „Telekom". Drugog dana 2006. raspisana je poternica za britanskim državljaninom Patrikom Harpurom, direktorom „Mobtela", koji je potpisao ugovor s „Mobikosom", a PTT je podigao krivičnu prijavu protiv NN lica koje je zloupotrebilo službeni položaj i tom državnom preduzeću nanelo štetu od „najmanje 700 miliona evra". Vlada Srbije je donela odluku kojom je omogućila PTT-u da otkupi „Mobtelova" potraživanja Hipo Alpe Adria i Rajfajzen banke, čime je postao većinski vlasnik „Mobtela".

Bogoljub je, s druge strane, igrao svoju predstavu. Naravno, pobegao je iz Srbije i s nepoznate lokacije slao srceparajuće poruke o tome kako mu je ugrožena bezbednost. Da bi bio uverljiv, čak je pominjao izvesnog Ivana Markovića kojeg je, ne zna se ko, angažovao da ga ubije. Navodno, tom nepostojećem atentatoru je ponuđeno 600.000 evra, novi identitet i posao u policiji, ali on je, zbog izuzetnog poštovanja prema Kariću, odbio da to uradi.

Kako se setio tog Markovića, Karić ga je i zaboravio. Vratio se u Beograd i otišao na saslušanje u Poresku upravu. Razgovor se otegao šest sati, a nastavak je zakazan za sutra. Međutim, to veče je Bogoljub Karić nestao iz Srbije i do danas se nije vratio. Za njim je 21. februara 2006. raspisana poternica.

Karićeva televizija je ugašena i protiv nekoliko njenih rukovodioca vođena je istraga za razne zloupotrebe i utaju poreza. Mediji su detaljno obaveštavali javnost o lopovlucima porodice Karić.Otkriveni su načini na koje su ispumpavane pare iz „Mobtela" i prebacivane na račune brojnih of-šor firmi, preko kojih su kupovane fiktivne i prave nekretnine.

Istraga je utvrdila da su Karići vlasnici 85 vila i stanova, od kojih se tri nalaze u Londonu, i više od 50 luksuznih automobila. Bogoljub Karić je u kompaniji „Braća Karić"sebi odredio mesečnu platu od 200.000 evra, a na svoje ime registrovao je samo jedan stan od 34 kvadrata, iako je živeo u Tolstojevoj 31, u komšiluku sa Slobodanom Miloševićem i Dobricom Ćosićem.

Njegov sin Nebojša je u vili u Užičkoj 35, a brat Dragomir poseduje vilu u Užičkoj 17a, nedaleko od Sretenovog sina Stefana, koji ima vilu u Užičkoj 27. Pošto u toj ulici porodici pripadaju i kuće na brojevima 8, 23 i 33, Užička ulica bi s pravom mogla da se nazove Karićevom. Najveću kuću, od čak 2.200 kvadrata, u ulici Generala Vasića 7, ima brat Zoran. U Bulevaru mira nalazi se njihova vila „Jelena", pored rezidencije koju su pretvorili u sedište Pokreta „Snaga Srbije". Na štetu „Mobtela", Karići su kupcima 75 stanova u Dobropoljskoj ulici u Beogradu protivpravno pribavili korist od 801.781.596 dinara. Poreska uprava proveravala je ugovor kojim su Karići vilu u Tolstojevoj 29 iznajmili ambasadi Južne Koreje, kao i poslovanje tridesetak njihovih firmi, među kojima su i AD „Astra banka" i „Family tourist".

Najveće pljačkaške akcije vršili su Sreten Karić, Patrik Harpur, Branislav Anđelić i Snežana Kostić. Oni su organizovali prebacivanje para iz „Mobtela" na račune „Astra banke" i „Postmeksa", „Evropa osiguranja", ali i u strane škole koje je pohađalo četvoro Karićeve dece. Pare isisane iz „Mobtela", Karići su trošili i za snimanje serije „Jelena", koje je plaćeno 2,5 miliona evra, a za muzički album Bogoljubove ćerke Danice i bratanice Danijele potrošena su čak dva miliona ukradenih evra. Raspevanim sestrama, na nezakonit način, iznajmljene su prostorije od 907 kvadrata na Terazijama 28, a poklonjeno im je i 10.453 evra. Sa 2.950.000 dinara plaćeno je štampanje „Kosovskog kuvara" Mirjane Karić, a na račun „Jefimija presa" prebačeno je više od 50.000.000 dinara.

U velelepnim Karićevim kućama sluša se najskuplja tra-la-la muzika, a u garažama stoje moćne limuzine. Bojan Karić je bio vlasnik „hamera", „audija A8", „mercedesa SL" i BMW-a, koji ukupno vrede oko pola miliona evra. Samo Goran Karić, Sretenov sin, nije imao sreće. Sud je zaplenio njegov „ferari 599 fjorano", vredan oko 250.000 evra i, posle nekoliko pokušaja, prodao ga na aukciji za 50.000 evra, navodno trećem licu, koje ga je vratilo Karićima.

Dinkić je uspešno obavio sav posao oko oduzimanja i prodaje „Mobtela". Vlada je postigla sporazum s austrijskim investitorima i formirala kompaniju „Mobi 63", koja je 31. jula 2006. na javnoj aukciji prodata norveškom „Telenoru" za 1,5 milijardu evra. Dve trećine te sume pripale su Srbiji, jedna suvlasniku Martinu Šlafu.

Od tada sudski postupak protiv optuženih za pljačku više od 60 miliona evra gotovo da se nije pomerio s mesta. Istraga traje i traje, saslušanja se nižu, a u njima i tadašnji i sadašnji političari iz vlasti, poput večnog ministra Velimira Ilića, optužuju državu, a štite Karića. U kom smeru to ide, posebno od dolaska Srpske napredne stranke na vlast, vidi se i na primeru Tatjane Rakas, bivše izvršne direktorke „Mobtela". Istraga je utvrdila da je ona odgovorna za nanošenje štete od više milijardi dinara. Ona je potpisivala rešenja kojima je „Mobtel" plaćao kupovinu stanova privatnim licima, finansirao „Family tourist", 144.000.000 dinara prebacio na račun televizije BK za reklamu muzičkog CD-a sestara „Di & Di". Rakasova je „Mobtelovim" parama kupila stan od 106 kvadrata u Ulici 14 decembar u Beogradu. Posle svega, ona je u avgustu 2015. postavljena na mesto finansijskog direktora fudbalskog kluba Partizan.

Tokom decenijskog bekstva od pravde, Bogoljub Karić je uspešno zamajavao srpsku javnost. Povremeno bi u medijima najavljivao povratak, hvalio se poslovnim uspesima u Belorusiji, Iraku i Kazahstanu, na internet kačio romantične pesme posvećene Milanki i svoje nove fotografije. Svim vlastima nudio je razne nagodbe. Pod uslovom da mu se omogući odbrana sa slobode, obećavao je da će u Srbiju investirati 200 miliona evra i dovesti sto stranih firmi. Mediji su objavili da je dobio azil u Rusiji, ali naši državni organi o tome, navodno, nisu obavešteni. Takođe, govorilo se da je uzeo državljanstvo albanske republike Kosovo.

Na januarskim izborima 2007. Karićeva stranka doživela je fijasko i nestala s političke scene. Ambiciozniji funkcioneri su se transferisali u perspektivnije partije, a glasači su zaboravili na Bogoljuba i salatu. Na iznenađenje neobaveštenih i lakovernih građana, Srpska napredna stranka je krajem 2010. potpisala koalicioni sporazum s Pokretom „Snaga Srbije". Motive nije teško prepoznati. Samo dva meseca ranije, Aleksandar Vučić je, ljut zbog nekih izjava Dragomira Karića, tvrdio da PSS ne postoji i da Karići imaju više vila na Dedinju nego glasača u Srbiji. Međutim, Karići imaju i ono što Vučić najviše voli - pare.

Bogoljub Karić se oduvek držao tačne devize: „Svaki čovek ima cenu". Nije poznato koliko je opljačkanog novca uložio u Vučića, ali špekulisalo se o desetak miliona evra. Pozadina tog trulog pakta razotkriće se tek kad se posvađaju partneri u zlu. Za sada, zna se kakav odnos su oni imali pre nego što su se upustili u trgovinu državnim interesima i voljom građana.

U svakoj kampanji, na Karićevu pomoć mogle su da računaju i opozicione stranke, pa i radikali. Malo para, besplatni spotovi i nekoliko pozajmljenih vozila. Skromnim prilozima tajkun je tupio oštricu kritike jurodivog vojvode Šešelja i njegovih jurišnika. I kad se najvećom žestinom obrušavao na Miloševića i režimske bogataše, Šešelj je štedeo Karića.

Zavet ćutanja je prekinut tek 2005, kad je radikalski poslanik Živadin Lekić prešao u Pokret „Snaga Srbije" i dao šlagvort Kariću da se u medijima hvali kako je predsednik parlamentarne partije. Aleksandar Vučić mu to nije oprostio, otišao je u policiju i prijavio Bogoljuba Karića za skupštinski trafiking, a u medijima ga je nemilosrdno demolirao.

- Bogoljub Karić je lopov! Karić se hvali time što je lopov jer je lopovluk metod delovanja njegove nepotističke stranke. Osvajanje vlasti jedini je cilj bavljenja politikom Bogoljuba Karića. („Srpski Nacional", 8. decembar 2005.) Živadin Lekić je smeće, neka ide u kantu, kod Karića. Očigledno je u pitanju trgovina. Ne znam koliko para mu je Karić dao, ali nema dileme da je to očigledna trgovina! („Slobodna Evropa", 29. decembar 2005.) Kad bi Bogoljub Karić bio premijer, u Srbiji niko ne bi ostao živ, a ne bi imalo smisla ni da ona postoji. Međutim, pošto vlast bira narod a ne BK televizija, to se nikada neće dogoditi. Sačuvaj Bože! („Glas javnosti", 19. januar 2006.) - optuživao je Vučić Karića za političke, ali i za privredne prestupe:

- Bogoljub Karić svaki dan uzme po 300.000 evra. Ljudi, ne radi se tu o dinarima, već o evrima. Čim pare legnu na račun „Mobtela", istog trenutka idu na račune povezanih firmi „Astra simit", BK Telekom, BK Trejda, „Family turista", ove ili one firme koje sponzorišu nešto pedeseto i na kraju ostaje da država sa njima deli 10.000 evra, koliko je preostalo od 300.000 evra. To svi znaju, a niko ništa ne preduzima i to mora da se prekine. Zato je borba protiv mafije, korupcije i kriminala najvažnija u ovoj zemlji. („Velika Srbija", maj 2005.) Karići su na nezakonit način stekli ogromno bogatstvo. („Svedok", 14. februar 2006.) Karić je pobegao iz Srbije. Njegov strah je lična stvar, ali trebalo bi da se stidi zbog posla sa Ekremom Lukom, a ne da ide da pravi mesne odbore svog Pokreta u Abu Dabiju. Šokiran sam činjenicom da je Kariću palo na pamet da sklapa ugovor sa Ekremom Lukom. Tvrdnja da je ugovor napravljen zato što je Ekrem Luka građanin Srbije koji želi da očuva njene interese je potpuna budalaština, pošto se dobro zna da je on čovek koji finansira glavnog separatistu Ramuša Haradinaja. (Narodna skupština, 22. februar 2006.)

Kao što je, drugim dolaskom na vlast, Vučić voleo da se hvali da je jedini čovek koji sme da se suprotstavi Miroslavu Miškoviću ili Dragoslavu Kosmajcu, to je nekada tvrdio i za Karića: „Ja sam verovatno jedini koji sme da dirne u njegovo visočanstvo Bogoljuba Karića". (NIN, 23. februar 2006.) No, nije bio jedini, u Karića je često i snažno dirao i Tomislav Nikolić.

- Ja sam protiv toga da se Bogoljub Karić bavi politikom. Mnogo je bogat, prebogat. („Velika Srbija", novembar 1999.) Mi jedino nećemo ulaziti u koaliciju sa strankom Bogoljuba Karića, jer se mi ne bavimo biznisom nego politikom. Ako je Bogoljub Karić zaista rešio da se bavi politikom, onda neka odnese svo bogatstvo koje je stekao za vreme Miloševića u vladu Srbije i neka kaže: „Ovo poklanjam narodu Srbije, počinjem od nule". Ako to uradi, ja ga, evo, pozivam odmah u koaliciju. Naravno, on to neće uraditi. Karić se bavi jeftinom demagogijom i obmanjuje naivne, osiromašene ljude po Srbiji. („Kurir", 15. septembar 2004.) Karić je pokazao da je lopuža. To je oličenje Bogoljuba Karića. Njegovu stranku bi politički trebalo uništiti. Karići su krađom došli do para, do kuća, do imanja, do „Mobtela". Tako je došao do svega što ima. Šta će Bogoljub Karić da radi ako mu damo vlast, koliko mu para treba? Koliko će para da traži da podmiri hirove svojih sinova, sinova svoje braće, svojih snaja... Srbija je mala da podmiri troškove porodice Karić. („Srpski Nacional", 20. maj 2005.) Zašto bismo se svi mi bavili politikom kada će se posle pojaviti Bogoljub Karić i pokupovati sve poslanike? („Večernje novosti", 1. jun 2005.) Karićeve nezakonite aktivnosti se moraju ispitati po zakonu do kraja. („Dan", 22. januar 2006.) Taj Karić, čim ovde zagusti, on sedne u avion i odmah pobegne u inostranstvo. Tvrdim da ova vlada, i pored dokaza da je Karić pokrao pare, neće odraditi taj posao do kraja da bi ga uhapsila. Ako on ima mesečno 230.000 evra platu, meni nisu više potrebni dokazi. („Srpski Nacional", 9. septembar 2005.) Karić je potkupio i mnoge sudije. Zato, ko krene na Bogoljuba Karića, mora ići do kraja, ne sme stati na pola puta, kao Dinkić. Jer, ako se taj iskobelja, samo će od svega napraviti skandal. („Večernje novosti", 11. decembar 2005.) Karić skupštinskim trafikingom želi da menja izbornu volju građana Srbije. Već je u tome uspeo, ali moraće da odgovara za to. („Srpski Nacional", 25. decembar 2005.) Trebalo bi do kraja utvrditi istinu da li je lider Pokreta „Snaga Srbije" Bogoljub Karić opljačkao Srbiju. Nemoralno je da ga brani bilo ko („Pres", 13. januar 2006.) - tvrdio je Tomislav Nikolić.

Još dok je bio četnički vojvoda i zamenik predsednika SRS-a, današnji predsednik Srbije dao je tačnu predikciju odnosa s Karićem:

- Karić se družio sa svima, od Slobodana Miloševića i Mire Marković, preko Vuka Draškovića i Zorana Đinđića, do Vojislava Šešelja i Vojislava Koštunice. Karić, jednostavno, voli da bude blizu vlasti ili uz njene skute. Ubeđen sam da će jednog dana zakucati i na moja vrata. („Srpski Nacional", 29. maj 2005.)

Aleksandar Vučić i Tomislav Nikolić znali su da je Bogoljub Karić „lopuža", „pljačkaš", „kriminalac" i „mafijaš" koji potkupljuje sudije i političare. I pre nego što je istraga počela, oni su znali načine na koje Karić izvlači pare iz „Mobtela" i prebacuje na račune privatnih firmi, tvrdili su da za to postoje konkretni dokazi. Smatrali su da je nemoralno da ga bilo ko brani i podržava, zahtevali su da istraga utvrdi nezakonitosti u njegovim aktivnostima i da se „politički" uništi njegov Pokret.

Pošto je Vučić govorio da „ima svega 15 ljudi koji podržavaju Karićevu stranku, rejting joj je ispod jedan odsto" („Alo", 17. februar 2009.), Srpska napredna stranka očigledno nije pristala na koaliciju kako bi privukla tih 15 glasača i za njih dala četiri poslanička mandata i nekoliko stotina funkcija u državnim institucijama. Očigledno, motivi su konvertibilne prirode.

Bogoljubova supruga Milanka, koja se u politiku razume koliko on u pravopis, na listi Srpske napredne stranke dva puta je dobijala poslanički mandat. Njen izbor u potpunosti raskrinkava prevarni karakter naprednjačke parole o borbi protiv kriminala i korupcije, a da bi cinizam bio potpun Milanka ima članstvo u skupštinskim odborima za spoljne poslove, za evropske integracije, ustavna pitanja i zakonodavstvo, kao i u Odboru za pravosuđe, državnu upravu i lokalnu samoupravu. Bogoljub je u bekstvu, odbija da odgovara pred srpskim sudovima, a supruga mu kreira srpsko pravosuđe! Dragomir Karić takođe se uvalio u parlament i odbore za privredu, regionalni razvoj, trgovinu, turizam i energetiku, zatim za kulturu i informisanje i u Odbor za Kosovo i Metohiju.

Karići su deceniju i po pustošili Srbiju i punili džepove, a danas imaju imunitet, pa čak i primaju plate iz budžeta. Umesto da im se uzme imovina stečena krivičnim delima, Vučićeva vlast im omogućuje da opljačkanim novcem razvijaju biznis. To je logično, pošto dobar deo tih para ionako završi u Vučićevim džepovima.

Korupcionaški savez više i ne kriju. Vučićev sin Danilo je leto proveo na Karićevoj jahti, uživajući u all exclusive aranžmanu, što na najotvoreniji način prezentuje spregu vlasti i mafije.

Komotni i opušteni, Karići imitiraju megalomanske prevare svog aktuelnog političkog zaštitnika. Kao što Vučić pravi predstavu s „Beogradom na vodi", tako oni pripremaju „Tesla City". S istim poremećajem, Karići najavljuju izgradnju poslovno-stambenog kompleksa u Beogradu, površine od oko dva miliona kvadrata! Projekat predviđa „jedinstvenu koncentraciju" poslovnog prostora, hotela, maloprodajnog prostora i hala za organizaciju manifestacija, raspoređenih u vidu cilindra oko kojih će biti podignute zgrade u obliku kristala, kao „dijadema vidljiva sa svih delova Beograda". Na izgradnji tog naselja biće angažovano oko 43.000 radnika, a po završetku bilo bi zaposleno oko 18.000 ljudi. U središtu kompleksa biće izgrađen međunarodni finansijski centar, koji će budžetu Srbije donositi najmanje 20 milijardi evra godišnje. Za sada, Karići ne znaju ni na kojoj lokaciji bi mogli da grade, ali nije bitno, napravili su maketu.Kad sve to završe, Zemlja će postati ravna ploča koju će na leđima nositi četiri Milanke.

Pre nego što će doći na vlast i Srbiju zaviti u crno, lideri Srpske napredne stranke otvoreno su najavljivali da će, u interesu Bogoljuba Karića, uticati na pravosuđe.

- Kada pobedimo, Bogoljub Karić će biti u zemlji, da se odazove na poziv suda i da da svoj iskaz. Bogoljub Karić ima pravo da se vrati i da obavi suđenje kojim će se utvrditi da li je kriv. Srbiji je u interesu da se vrate svi koji su pobegli od pravde - rekao je Tomislav Nikolić. (RTS, 18. maj 2011.)

Karić se još nije vratio. Koliko god da je dao para Vučiću i Nikoliću, ipak nema status Stanka Subotića Caneta, kome su naprednjaci ekspresno rešili problem sa suđenjem za šverc duvana. Karić će morati još da plaća, ali to mu nije teško, ne daje zarađene pare. Uostalom, njegov slučaj je mnogo komplikovaniji, pošto se nalazi na trećem mestu liste 24 sporne privatizacije čije rešenje zahteva Evropska unija. Prema izveštaju Saveta za borbu protiv korupcije, „Mobtel" je osnovan uz ozbiljno kršenje zakona, što je omogućilo Kariću da u sumnjivim okolnostima stekne većinsko vlasništvo. Takođe, sporan je i način na koji je vlada Srbije oduzela frekvenciju i preduzeće od suvlasnika Karića, formirala „Mobi 63" i prodala ga „Telenoru".

Slučaj „Mobtel" ne može da se reši bez političke volje, a ona mora da bude demonstrirana odricanjem od svake vrste pritiska na pravosuđe. Koliko su Karići povlašćeni najbolje se vidi kad se uporedi odnos političke i sudske vlasti prema njima i prema Darku Šariću. Novac stečen krivičnim delima Šarić je investirao u srpsku privredu. Čim je optužen da je oštetio Srbiju za 20 miliona evra, oduzeta mu je sva imovina. S druge strane, Karići su nezakonito prigrabljene pare trpali u svoje džepove iako ih optužnica tereti za trostruko veću štetu, oduzet im je samo jedan automobil!

Dakle, dok je Aleksandar Vučić na vlasti, zarad svojih ličnih interesa on će pružati zaštitu Kariću i, odugovlačenjem istrage i eventualnog sudskog procesa, odlagati rešenje najskuplje prevare građana Srbije. Da bi se izašlo iz začaranog kruga kriminala i korupcije, u kome se Bogoljub Karić uspešno vrti već dve decenije, neophodno je stvoriti uslove da slučaj „Mobtel" dobije sudski epilog, čiji sastavni deo mora da bude utvrđivanje odgovornosti Aleksandra Vučića za zloupotrebu službenog položaja, nezakonit pritisak na sudsku vlast i pružanje pomoći beguncu optuženom za najveću pljačku u novijoj istoriji Srbije.