Savremena bajka

Živan Haravan

Nađe se, jednog leta, "strašni" Vučko u nekoj šumi, svog ivanjičkog rodnog kraja, u nameri da malo u šetnji razbistri svoj mali mozak na čistom, šumskom, vazduhu. Iako je tako nizak, ipak, imao je vučje, doduše, nepravilne zube koji su nagoveštavali da će, kada poraste, biti od njega vuk. Odjednom, kao da je sa neba pala, pojavi se na šumskoj stazi prelepa devojka u crvenoj mini-suknjici, crvenim dokolenicama, crvenoj raskopčanoj košulji iz koje su joj na gotovs virile bujne grudi, u crvenim cipelama i sa crvenom kapom na glavi pod kojom joj se prosula, kao zlatom prelivena, duga kosa... Preko ruke je nosila neku pletenu korpu punu nečega prekrivenog belim peškirom. "Strašni" Vučko ugledavši je, iz cuga mu se podiže kuraž, (ipak, pubertet je to) i odluči da joj priđe. "Dobar dan, lepotice!"

"Dobar dan gospodine!", odvrati mu devojka svojim, kao trešnja, crvenim usnama. "Ko si ti i kojom poslom se nađe ovde u šumi?" "Ja sam Crvenkapa"-odgovori mu ona. "Pa, čekaj, stani, bre...! Zar Crvenkapa nije mala devojčica?

Ja, ne samo da izmišljam bajke nego sam ih i čitao?!"- pomalo bi zbunjen Vučko. "Da, ali to je bilo davno! Kao što vidite, porasla sam, a dao Bog, i baka mi je još uvek živa te joj i dan-danas nosim mamine kolače"- objasni mu seksepilna, punoletna Crvenkapa.

"Čekaj, čuda su moguća, a možda me sam Bog nagrađuje za moje poštenje, za moju predanost svakom kome služim. Što ne bi ja povalio ovu lepotu od devojke! Šuma je, nigde nikog da me vidi ili, daleko bilo, snima"- razmišljao je Vučko u sebi. "Crvenkapo, znaš li ti ko sam ja?"- upita je značajnim tonom. "Nemam pojma"- odgovori mu Crvenkapa. "Ja živim u Beogradu i tamo sam vlasnik i Glavni urednik najčitanijih, najprodavanijih novina pod imenom "Infarmer"- pobednički će Vučko, uveren da će Crvenkapa da se onesvesti kad to čuje.

"Ja ne čitam ni jedne novine niti u kući imamo televizor, ali sam čula za "Infarmer" i redovno, kao i sada ih nosim baki u korpi sa kolačima, po bakinoj želji." Vučku se kuraž još jače učvrstio čuvši od Crvenkape da njena baka čita "Infarmer". "Znači, ti ne čitaš moje novine, a baka ih čita?" "Ne! Baka ne čita ništa i ne vidi dobro, ali mama joj ih redovno kupuje u obližnjem selu jer su najjeftije i baka ih koristi za potpalu šporeta ili furune"- detaljno mu objasni Crvenkapa.

"Dobro, nije važno, jedan čitaoc manje-više, nego, Crvenkapo da li bi ti želela da te ja odvedem iz ove šume u Beograd? Mnogo si, bre, zgodna i, priznaću ti, sve vreme dok idemo i pričamo mnogo si me napalila. Ako dođeš sa mnom u Beograd napraviću od tebe neviđenu starletu. Dobar sam sa jednim Marićem, stručnjakom za lansiranje starleta u sam vrh podzemlja. A, kod mene ćeš biti na naslovnoj strani, polugola, kao "Infarmerka".

Zaradićeš toliko para da ćeš od zarade moći majci, baki i sebi da sagradiš nove, velike kuće.

Crvenkapa pihvati primamljivu ponudu i upita Vučka kada treba da dođe u Beograd. "E, sačekaj malo.

Evo, već, vidim da smo se približili bakinoj kući. Rekoh ti da sam napaljen do ludila na te tvoje butine, grudi...

Daj da se kresnemo pre nego odeš do bake"- pošteno i otvoreno, kao i uvek, predloži vlasnik "Infarmera".

"Prihvatam, ali hajde da to obavimo posle posete baki, a i volela bih da vas upoznam sa njom."

Vučko nevoljno prihvati Crvenkapin predlog.

Kada su stigli na prag bakine kuće vlasnik "Infarmera" zatraži od Crvenkape da mu pokaže njegove novine u korpi. Crvenkapa, pred samim vratima kuće, skinu onaj beli peškir sa korpe i vlasnik "Infarmera" ugleda, među kolačima, uključeni spikerfon, a na dršci korpe minijaturnu kameru. Dok je on u trenu ostao skamenjen,

Crvenkapa naglo otvori vrata!

Na sred sobe je sedeo Milovan Brkić, a iza njegovih leđa, na zidu je pisalo: SKRIVENA KAMERA!