Feljton

Ekskluzivno: Džon Perkins, "Nove ispovesti ekonomskog ubice"

Na putu iskupljenja

Prikriveni ekonomski ubica, Džon Perkins, godinama je za račun svoje vlade igrao ulogu jednog od "vodećih svetskih ekonomista", koji je na kreiranju globalne imperije radio direktno sa čelnicima Svetske banke, MMF-a i drugim svetskim finansijskim institucijama. Ubeđivao je šefova država i vlada zemalja trećeg sveta, da uđu u dužničko ropstvo, posle čega bi se korumpirana elita u toj državi do nslućenih razrema obogatila a resursi tih zemalja, njihova privreda i ekonomija, prepustili korporacijama i geopolitičkim interesima SAD. Ipak, pod pritiskom savesti i zla koje je počinio, Džon Perkins je napisao knjigu o svojim iskustvima pod naslovom „Ispovesti ekonomskog ubice" („Confessions of an Economic Hit Men", 2004). Prošle, 2016. godine u Americi je štampana njegova knjiga pod nazivom "Nove ispovesti ekonomskog ubice" (John Perkins, The New Confessions of an Economic Hitman, 2016). Za Magazin Tabloid, ovo značajno svedočanstvo koje u nastavcima objavljujemo. preveo je Pajo Ilić.

Džon Perkins

Uvod

Svaki dan me muče sablasti prošlosti. Sramota me je zbog laži koje sam govorio štiteći interese Svetske banke. Sramota me je zbog toga što sam zajedno s tom bankom i njenim srodnim organizacijama pomogao američkim korporacijama da celu planetu obaviju u svoju otrovnu paukovu mrežu. Sramota me je zbog „podmićivanja" lidera siromašnih zemalja, zbog ucena i pretnji, da će ih ako odbiju kredite koje trebaju porobiti njihove zemlje, CIA-ini šakali ili svrgnuti, ili ubiti.

Noćima me često muče košmari - vidim lica šefova država, mojih prijatelja koji su poginuli zbog toga što su odbili da izdaju svoj narod. Slično ledi Magbet iz Šekspirove tragedije, pokušavam oprati krv sa svojih ruku. Ali krv je samo simptom...

Kancerozni tumor koji sam uspeo otkriti u „Ispovesti ekonomskog ubice", dao je metastaze. Ukorenio se toliko duboko i čvrsto da je zahvatio ne samo zemlje u razvoju, nego i SAD i ceo svet; on je uzdrmao osnove same demokratije, preteći budućnosti naše planete.

Sva oruđa ekonomskih ubica i šakala - fiktivna ekonomija, lažna obećanja, pretnje, potkupljivanja, ucene i iznude, zajmovi, obmane, državni udari, ubistva, vojna tiranija - primenjuju se u svim zemljama daleko aktivnije nego pre deset godina kada sam prvi put objavio svoju ispovest. Bez obzira na toliko snažno širenje tumora, većina ljudi u njega čak i ne sumnja; ipak svaki od nas pati od njegovog razornog dejstva. One je postao dominantan sistem u ekonomiji, vladi i društvu.

Ovaj sistem se oslanja na strah i dužničko ropstvo. Sa svih strana nas ubeđuju da smo obavezni činiti sve što je moguće da platimo svaku cenu, preuzmemo na sebe svaku dug, da bi zaustavili neprijatelja koji je, kako nam sugerišu, spreman da u svakom momentu provali u kuću. Pri tom ukazuju na spoljni izvor problema. Pobunjenici. Teroristi. „Oni". I za rešavanje tog problema treba potrošiti ogromne sume novca na robe i usluge korporatokratije, kako je ja nazivam, - svuda prisutne mreže korporacija, banaka, vlada - učesnica tajne zavere, kao i bogatih i uticanih ljudi, s njima povezanih. Mi se zadužujemo; naša zemlja i njeni štićenici u Svetskoj banci i njene kćerke organizacije zastrašuju i primoravaju druge zemlje da se zadužuju; dug porobljava i nas i njih.

Te strategije su stvorile „ekonomiju smrti", zasnovanu na ratu, dugovima i pljački prirodnih resursa. To je razorna ekonomija, koja ubrzano uništava one resurse od kojih ipak sama zavisi, i koja istovremeno truje vazduh, koji dišemo, vodu koji pijemo, i hranu koji jedemo. Iako je ekonomija smrti izgrađena ne nekom priličju kapitalizma, važno je istaći da reč „kapitalizam" podrazumeva ekonomski i politički sistem u kome trgovinu i industriju kontroliše privatni kapital, a ne država. Ovde ulaze i lokalna farmerska tržišta, i krajnje opasan oblik globalnog korporativno kapitalizma, potčinjenog korporatokratiji, pljačkaškoj po svojoj prirodi, koja je stvorila samorazarajuću ekonomiju smrti.

Odlučio sam da napišem „Novu ispovest ekonomskog ubice", zato što se za poslednjih deset godina mnogo toga promenilo. Kancerozni tumor je zahvatio i Sjedinjene američke države i ceo svet. Bogati se bogate, a svi ostali siromaše.

Snažan mehanizam propagande, koji je stvorila korporatokratija, ubeđuje nas da prihvatimo dogme koje služe njenim interesima, a ne našim. Ona uspeva da nam sugeriše da moramo živeti u sistemu zasnovanom na strahu i dugovima, kupujući stvari i uništavajući sve koji nisu slični „nama". Oni su nas ubedili da nam sistem ekonomskih ubica osigurava bezbednost i sreću.

Neki vide izvor današnjih problema u globalnoj tajnoj zaveri. Kada bi sve bilo tako prosto. Kao što ću kasnije ispričati, u svetu deluje stotine tajnih zavera - a ne prosto jedna zavera - koje utiču na sve nas, međutim sistem ekonomskih ubica se napaja mnogo opasnijim pojavama. On se oslanja na principe, koji se pretvaraju u nerazrušivu dogmu.

Mi verujemo u to da svaki ekonomski rast ide u korist čovečanstva i što je veći rast, tim je veća korist. Isto tako verujemo u to da ljudi koji doprinose ekonomskom rasu, zaslužuju slavu i počasti, a oni koji su se našli na ivici egzistencije, pogoni su samo za eksploataciju. I mi verujemo u to da su sva sredstva, uključujući i ona koja sada primenjuju ekonomske ubice i šakali, dobra za postizanje ekonomskog rasta, koji održava naš komfor i blagostanje, zapadni način života; smatramo da s pravom ratujemo sa svima (na primer, sa islamskim teroristima), koji ugrožavaju naše ekonomsko blagostanje, komfor i bezbednost.

Kao odgovor na molbe čitalaca dodaću mnoštvo novih detalja i priznanja o našim metodama rada u ona vremena kada sam bio ekonomski ubica, a takođe ću i objasniti neke momente iz prethodnog izdanja. A što je najvažnije - dodao sam potpuno novi deo - peti deo koji objašnjava kako se danas vode igre ekonomskih ubica: ko su današnje ekonomske ubice, šakali i kako uspevaju lažima i manipulacijama obuhvatiti i porobiti daleko više ljudi neko ikada pre.

Takođe na molbu čitalaca samo sam peti deo knjige dopunio novim poglavljima o tome, kako srušiti sistem ekonomskih ubica, koristeći konkretne taktike. U završnom delu „Dokumentarna potvrda delatnosti ekonomskih ubica za 2004-2015 godine" ponuđene su detaljne informacije čitaocima koji traže dokaze za ono o čemu pišem i knjizi, i žele to pitanje detaljnije izučavati.

Bez obzira na sumornu situaciju i pokušaje savremenih oligarha da unište demokratiju i svu planetu, ne gubim nadu. Znam da kada ljudi postanu svesni istinskih ciljeva ekonomskih ubica, oni će učiniti sve što je moguće da uklone taj kancerozni tumor i povrate zdravlje. „Nova ispovest ekonomskog ubice" govori o savremenim metodama sistema i o tome kako mi s vama - svi mi - možemo promeniti situaciju.

Tomas Pejn je nadahnuo američke revolucionare rečima: „Ako je suđeno da dođe siromaštvo, neka dođe u moje dana, da bi moja deca živela u miru". Sada su te reči važne ništa manje nego 1776. godine. U ovoj knjizi pre sebe postavljam isti taj cilj kao i Pejn: nadahnuti vas i pozvati da učinite sve što možete da naša deca žive u miru.

Zavera: otrovali su me?

Situacija se značajno pogoršala od vremena prvog izdanja „Ispovesti ekonomskog ubice": pre 12 godina sam očekivao da takve knjige kao moja ispovest pobudi ljude i nadahne ih da pokrenu situaciju sa mrtve tačke. Činjenice su očigledne. Takvi ljudi, kao što sam ja, iznedrili su sistem ekonomskih ubistava, koji služi korporatokratiji. Ekonomske ubice, korporativni magnati, prevaranti sa Vol Strita, vlada i šakali zajedno su stvorili globalnu ekonomiju koja svima i svakome nanosi štetu. Ona se oslanja na ratove, kredite i krajnji oblik materijalizma, koji troši prirodne resurse i uništava sama sebe. Na kraju krajeva čak i bogati postaju žrtve ekonomije smrti.

Većina nas je zagrizla udicu; mi smo saučesnici, makar i nenamerni. Vreme se menja. Nadam se da će objavljivanje ovih činjenica, informisane ljude nadahnuti na društveni pokret, koji će 2016. godine stvoriti novu viziju, novu istoriju.

Ljudi su se zaista probudili. Aktivne akcije u različitim zemljama širom sveta, uključujući i lokalne (pokret Occupy), opštenacionalne i takvim različitim zemljama, kao Ekvador i Grčka, i regionalne (na primer, „Arapsko proleće" i Bolivarska alijansa naroda naše Amerike), pokazali su da shvatamo da je naš svet na ivici katastrofe.

Ipak, uopšte nisam očekivao da će se sistem EU tako dobro prilagoditi i sa čvrstom odlučnošću nastaviti štititi i promovisati ekonomiju smrtu. I nikako nisam očekivao rođenje potpuno novog tipa ekonomskih ubica i šakala.

U prvoj knjizi sam istakao da ne verujem u postojanje nekog podmuklog, tajnog plana, koji je razvila mala grupa ljudi, koji teže da kontrolišu svet; drugim rečima, ne verujem u globalnu tajnu zaveru.

Ali zatim se desilo nešto čudno...

Krajem marta 2005. godine, samo nakon pet meseci posle izdanja prve knjige, leteo sam za Njujork. Sledeći dan sam trebao govoriti na kongresu OUN. Bio sam apsolutno zdrav - barem, koliko je meni poznato. Čovek, koji se predstavio kao honorarni novinar, uporno je telefonirao mom izdavaču da bi on trostruko povećao vreme za njegov intervju sa mnom. Ali, uzimajući u obzir suviše maglovit rezime i moj zauzet raspored, izdavač je stalno odgađao naš sastanak.

Ovaj put mi je predložio da se sastanemo na aerodromu „La Gvardija", da me ugosti ručkom i odveze mom prijatelju, kod koga sam odseo. I nevoljno sam pristao.

On me je čekao ispred izlaza iz aerodroma. Odvezao u mali kafić, pričao kako je oduševljen mojom knjigom, postavio nekoliko standardnih pitanja o mom životu kao EU, a odvezao u stan u Gornjem Vest-Sajd.

Više ga nikada nisam video, i naš susret bi se izbrisao iz mog pamćenja - da mi nekoliko časova kasnije nije počelo najjače unutrašnje krvarenje. Izgubio sam otprilike polovinu krvi, bio sam u stanju šoka, posle čega su me hitno odvezli u bolnicu „Leoks-Hil". Na kraju sam tamo proveo dve nedelje, i odstranili su mi više od 70% debelog creva.

Ležeći u bolničkom odeljenju mislio sam: možda je ova bolest signal da je vreme da prikočim, moj organizam je prenapregnut, i moram napraviti pauzu sa knjigom i nastupima.

Njujorški gastroenterolog je rekao da su to bile komplikacije izazvane teškim slučajem divertikuloze. Nikako nisam očekivao takav odgovor: sasvim nedavno sam prošao kolonoskopiju. Moj doktor na Floridi me uverio da nema nikakvih simptoma raka, što me pre svega brinulo. Dodao je da imam nekoliko hernija, „kao kod većine ljudi vašeg doba", i posavetovao me da se ponovo pojavim kroz pet godina. Naravno, morao sam odložiti govor u OUN, kao i mnoge druge nastupa i sastanke. Novost o mojoj operaciji brzo se proširila, i ubrzo sam dobio ogroman broj elektronskih pisama. Većina me tešila i izražavala saosećanje. U nekim pismima su me optuživali da sam izdao domovinu. A u nekim me uveravali da su me otrovali.

Kada sam to pitao gastroenterologa, odgovorio je da to sigurno nije trovanje, ipak je dodao: „Nikad ne reci nikad". U svakom slučaju ozbiljno sam se zamislio o tajnim zaverama i počeo mnogo čitati na tu temu.

Još uvek nisam verovao u opštu teoriju zavere. Sudeći po mom iskustvu ne postoji nikakav tajni klub ljudi, koji smišljaju protivzakonit plan sa ciljem globalne dominacije. Ipak, tačno znam, da taj sistem ekonomskih ubica organizuje mnoštvo velikih zavera. Pod „malim" imam u vidu to da su one usmerene na konkretne zadatke. Slične zavere - tajne akcije, usmerene na postizanje nezakonitih ciljeva - postojale su i onda kada sam tek pošao u školu, na primer, prevrat koji je organizovala CIA, tokom koga su 1963. godine demokratski izabranog iranskog premijera Mosadika zamenili šahom. Oni su nastavljali i onda kada sam išao u starije razrede: sećam se, na primer, invazije na kubanski „Zaliv svinja" 1963. godine, takođe uz podršku CIA-e. Ali na njih sam naročitu pažnju obratio onda kada sam već postao EU, i 1981. godine CIA je organizovala ubistvo moja dva klijenta - Roldosa u Ekvadoru i Torihosa u Panami. Zatim, kada sam izdao prvo izdanje knjige 2002. godine, SAD organizuju prevrat, da bi svrgle venecuelanskog predsednika Hugo Čaveza. Nakon toga su sledile falsifikovane informacije o postojanju oružja za masovno uništenje u Iraku i celog lanca zavera protiv lidera i vlada Srednjeg Istoka i Afrike.

Kada sam izvršavao obaveze EU, većina zavera je bila usmerena na promovisanje američkih korporativnih interesa u zemljama u razvoju - radili samo sve, uključujući i prevrate i ubistva lidera država, da bi našim kompanijama omogućili da eksploatišu lokalne resurse.

Dok sam se kući oporavljao posle operacije i proučavao različite izveštaje, postalo mi je očigledno da metode koje sam koristio u Indoneziji, Panami, Egiptu, Iranu, Saudijskoj Arabiji i drugim zemljama, sad primenjuju u Evropi i Sjedinjenim Državama. Pod izgovorom takozvane pretnje globalnim terorizmom posle 11. septembra, ove zavere su dale praktično neograničenu vlast nekim bogatim ljudima, koji kontrolišu globalne korporacije. U najočiglednije zaverama možemo svrstati plan uvođenja sporazuma o „slobodnoj" trgovini - Severnoamerički sporazum o slobodnoj trgovini (NAFTA), Sporazum o slobodnoj trgovini Centralne Amerike (CAFTA) i nedavno Transtihookeansko partnerstvo (TPP) i Transatlantska trgovina i investiciono partnerstvo (TTIP) - koji omogućuju korporacijama da de fakto upravljaju vladama zemalja po celom svetu; ubeđivati političare da donose zakone, koji omogućuju da se bogati oslobode poreza, da kontrolišu medije, i koriste ih da bi uticali na politiku; kao da bi zastrašivali američke građane i ubedili ih da su potrebni beskrajni ratovi.

Ta i mnoge druge zavere značajno su ojačale sistem ekonomskih ubica u poređenju sa 1970-im godinama. Bez obzira na sve obnarodovane činjenice, ipak sam propustio mnogo onoga što se dešavalo u kuloarima. Stare metode su izbrušene do savršenstva i izmišljene nove. Suština sistema ostane nepromenjena: ekonomska i politička ideologija, zasnovana je na porobljavanju preko kredite i zastrašivanja. U moje vreme taj sistem je ubedio većinu Amerikanaca i naroda mnogih drugih zemalja u opravdanost svake akcije usmerene protiv komunističkih diverzanata; sada opasnost navodno dolazi od islamskih terorista, emigranata i svih onih koji ugrožavaju vlast korporacija. Dogma je ona ista, ali je dejstvo daleko jače.

Oporavljajući se posle operacije, osećao sam jak osećaj krivice. Budio sam se usred noći, sećajući se lica ljudi koje sam potkupljivao i zastrašivao. Još uvek se nisam uspeo iskupiti za svoju prošlost.

Stalno sam se pitao zašto sam cele decenije radio na tom mestu. I tu mi je postalo jasno koliko je bilo teško odatle se osloboditi. Ne samo što me je privlačio novac, letovi prvom klasom, sobe u najboljim hotelima i druge privilegije. Takođe me plašio pritisak rukovodstava i kolega iz MAIN. Stvar je bila u samom radu, u mojoj dužnosti - i u istoriji moje kulture. Radio sam ono čemu su me učili, što sam uvek smatrao ispravnim. Vaspitavali su me kao Amerikanca koji mora promovisati američki način života i američke vrednosti i ubeđivati sve da komunističke zemlje nastoje da nas unište.

Jedanput mi je prijatelj elektronskom poštom poslao fotografiju plakata, poput onih koji su visili u muškim toaletima naše škole. Na njemu je bio naslikan tako zloban čovek, koji je pitao: „Jesu se u vašem toaletu pojavili Boljševici?". To je bila reklama papirnih ubrusa kompanije Scott, i u podnaslovu se kaže: „Službenici gube poštovanje prema kompaniji koja nije sposobna da im obezbedi dostojan konfor". Plakat je otvoreno izražavao da je odbijanje da kupe američke proizvode jednako izdaji.

Ova fotografija me podsećala na najvažnije godine moga života kada se formirala moja ličnost. Nakon što je Sovjetski Savez lansirao u kosmos prvi veštački Zemljin satelit („Sputnjik-1"), nismo sumnjali u to da su atomske bojeve glave već usmerene na nas. Na nedeljnim vežbama jezivo zavijanje sirene nas je nateralo da se sakrijemo na svojim radnim mestima da bi se sklonili od sovjetskih reketa. Igrani filmovi i televizijske serije, takve kao: „Proživeo sam tri života" (I Led Three Lives) - uzbudljiv akcioni film, zasnovan na memoarima agenta FBI, koji se infiltrirao u komunističku ćeliju u SAD, upozoravali su nas: budite oprezni, crveni provokatori, kao ovaj zlobni boljševik sa plakata, već su među nama, i oni se spremaju da nam zadaju udarac.

Pre nego što sam postao EU, već je bilo očigledno, da smo izgubili rat u Vijetnamu - zemlji, koju su zvali Kinesko-Sovjetskom marionetom. Ubeđivali su nas da nakon našeg poraza sledi domino efekat - sledeća će biti Indonezija, zatim Tajland, Južna Koreja, Filipini, itd. Uskoro će „crveni talas" zahvatiti Evropu i zapljusnuti Sjedinjene Države. Demokratija i kapitalizam su osuđeni na propast - ako ne zaustavimo tu najezdu. A to je značilo promovisanje po celom svetu takvih kompanija, kao Scott, koje su se pozicionirale kao bastioni na putu komunizma.

Analizirajući svoje osećaj krivice shvatio sam sa kakvom lakoćom sam obmanjivo sebe sve ove godine. Odjednom sam otkrio da se milioni ljudi nalaze u istom takvom stanju. Više ih ne uče da se plaše komunista, nego se još uvek plaše Rusije, Kine i Severne Koreje, osim Al Kaide i drugih terorista. Možda oni nikada neće posetiti te zemlje gde vršljaju njihove kompanije, i neće videti šta se tamo čini. Možda oni nikada neće videti svojim očima izlivanje nafte po šumama Amazona ili baraka gde navodno noćevaju osuđenici, radnici u podzemnoj proizvodnji. Sedeći pored televizora Amerikanci uspavljuju svoju savest. Oni veruju svoji školama, bankama, HR-stručnjacima i državnim činovnicima koji ih ubeđuju da sve to doprinosi progresu. Ali duboko u duši su svesni da je to laž. Oni odlično znaju da im činjenice prikazuju u iskrivljenom obliku. I uopšte se ne protive.

Ubrzo posle operacije sam otišao u Boston, na sastanak sa svojim bivšim profesorom sa Bostonskog univerziteta i autorom „Narodne istorije SAD" (A People's History of the United States) Hauardom Zinom. Bez obzira na svojim osamdeset godina, on se aktivno zalaže za reformisanje sistema koji smatra neuspelim eksperimentom. Pričao sam o osećaju krivice koji me muči, i posavetovao me da mu se ne protivim.

- Ne bojte se - reče on. - Ti si zaista kriv. Svi smo krivi. Moramo priznati da mi dozvoljavamo da budemo obmanuti propagandnom mašinom, makar se ona nalazila u rukama krupnih korporacija. Daj primer. Pokaži ljudima da su izlaz i iskupljenje nemogući, ako se ne promenimo.

Priznao sam mu da Amerikanci iz srednje klase često podsećaju na srednjevekovne seljake koji žive oko zidina zamka.

- Plaćamo poreze da nas naši vojnici i plaćenici štite od najezde vitezova iz susednih zamkova.

- Tačno - odgovori on sa osmehom, koji je očaravao i nadahnjivao njegove studente. - Mi ćemo svim silama štititi sistem koji nas uništava.

Tih postoperativnih dana za vreme razgovora sa Hauardom shvatio sam da je za mene najvažnija pouka posle izdanja „Ispovesti ekonomskog ubice" slična onoj koju sam usvojio za vreme službe u Mirovnim snagama sa proizvođačima cigle na Andima: sistem EU je tako efikasan samo zato što ga sami odobravamo. U najboljem slučaju mi zatvaramo oči, u najgorem - aktivno ga podržavamo. Bilo mi je krajnje teško priznati samom sebi da ja ne smo što sam zatvarao oči, nego i ubeđivao mnoge ljude da aktivno podržavaju sistem. Zakleo sam se da ću biti pažljiviji; ja ću netremice pratiti šta se dešava u mom gradu, u mojoj zemlji, u celom svetu.

Iako sam odlučio da poslušam savet Hauarda, ipak sam zavideo jednom čoveku - on nije osećao nikakvu grižu savesti. Moj prijatelj koji me je aktivno podržavao u Floridi posle operacije i, naizgled nije tražio opravdanje za svoju surovost. On je bio šakal; dobio manji je odmor i nedavno se vratio sa Srednjeg Istoka.

Priznanje šakala: sejšelska zavera

Skoro ceo život sam se bavio istočnim borilačkim veštinama i od 1999. godine već 15 godina trenirao sam pod rukovodstvom korejskog majstora Čang Jang Lia nedaleko od svoje kuće u Floridi. Jedanput je upravo pred početak večernjeg treninga, u naš dodžang (sportsku salu) ušao neznanac. Rastom je bio otprilike šest stopa. Imao je crni pojas, i hteo je da se upiše u našu školu. Master Li mu je ponudio da se presvuče i pridruži nam se na treningu.

Pošto sam imao dan više, bio sam obavezan da sparingujem sa novajlijom, da bi procenio nivo njegove obučenosti. Čim se presvukao, master Li je došao i pridružio mi se na treningu.

- Budite pažljivi, - potapšao me je po ramenima. - Brani se.

Počeo je običan trening, i odmah mi je bilo jasno da je Džek pravi profesionalac. Kada je došlo vreme za sparing, stali smo jedan naspram drugog i naklonili se. Master Li je dao signal. Džek je munjevito napadao udarcem noge iz zaokreta. Blokirao sam i isto tako odgovarao. Napravio je korak u stranu i oborio me direktnim udarcem noge u grudi.

Intuicija me nije obmanula - ni mastera Li. Naučio sam lekciju. Džeka je bolje ne ljutiti.

Posle treninga smo razgovarali. Džek je naveo nekoliko zemalja u kojima je radio kao „konsultant za pitanja bezbednosti" - u svim tim zemljama je bila napeta politička situacija. Nije se upuštao u detalje, ali smo sa master Li često izmenjivali kratke poglede. On se upisao u naš dodžang.

Odlučio sam da se bliže upoznam sa Džekom. Ponekad smo zajedno večerali ili pili pivo. Praktično nisam imao sumnje da je on šakal koji čeka sledeći zadatak. Bio sam krajnje radoznao kako mogu saznati više o njegovom životu. Okolišali smo, kao da smo prešli na verbalni sparing. I jednom se tako izrekao da je leteo na Sejšelska ostrva 1970-ih godina. Nisam mogao poverovati svojim ušima.

1970. godine Čak Nobl, stariji potpredsednik MAIN i general armija SAD u penziji, naredio mi je da se spremam za putovanje na Sejšele. Ova ostrvska država nalazi se u Indonezijskom okeanu nedaleko od ostrva Dijego-Garsija, gde je smeštena najvažnija vojno strateška baza Pentagona. Predsednik Sejšelskih ostrva, Frans-Alber Rene je pretio da će objaviti činjenice o Dijego-Garsiji, koje je Vašington smatrao da je bolje da sakrije, - činjenice koje bi mogle prinuditi SAD da zatvore bazu, koja igra najvažniju ulogu u operacijama na Srednjem Istoku, u Africi i Aziji. Od mene su tražili da potkupim i zastrašim Renea, da bi se predomislio. Međutim, za nekoliko dana situacija se dramatično promenila.

Tajni agent je bio u stanju da se prišunja dovoljno blizu Reneu i došao je do zaključka, da je slično Roldosu i Torihosu, predsednika nemoguće potkupiti. Mene su opozvali, i 1981. godine su na Sejšelska ostrva poslali grupu šakala sa zadatkom da ubiju predsednika Renea. Čim se avion prizemljio, odmah su ih otkrili. Otpočelo je puškaranje. Šakali - okruženi, inferiorni brojčano i u naoružanju - zarobili su avion Air India 707. Šestorica od njih su odlučila, da avion obore, treba da ga podigne i vazduh, i pokušaju su pobeći, pomešavši se sa masom. Ostali su primorali posadu 707-og da ih odveze u Južnu Afriku.

Njih šestoricu su uhvatili i strpali u zatvor. Četvoricu su osudili na smrt; dvojica su dobila velike kazne. Čim se 707 prizemljio, okružile su ga južnoafričke bezbednosne snage. Šakale su uhapsili i strpali u zatvor.

Još uvek me muče sumnje…

- Umalo što nisam tamo otišao krajem sedamdesetih, - rekao sam. - Da bi radio neko vreme sa predsednikom.

Naši pogledi su se sreli.

- Sa Alberom Reneom?

- Čuo si za njega?

- Pokušao sam ga ubiti. - Iza tih reči sledio je osmeh koji ga razoruža. - Ali nisam htio o tome pričati.

Lako je shvatiti njegovu rezervisanost. On je i tako priznao da je stvarno bio jedan od ekonomskih ubica. Te večeri sam kopao po svojoj kartoteci. I našao sam njegovo ime; on je bio među onim koji su oteli taj avion, o njemu se mnogo pisalo u novinama za vreme suđenja u Južnoj Africi.

Nikada Džeka nisam zapitkivao šta se desilo na Sejšelskim ostrvima. Moja radoznalost bi srušila naše poverenje. Umesto toga smo govorili i ranijim događajima iz njegovog života. On je rastao u surovom Bejrutu, njegov otac je bio na čelu velike kompanije. On je bio građanin SAD, međutim njegov život se jako razlikuje od života američke hipi omladine krajem 1960-ih godina i početkom 1970-ih. Umesto da se dive kako „deca cveća" igraju na fontanama, Džek je gledao kako majku siluju na oči njenog sina i kako automati AK-47 seju smrt ulicama grada. Ubrzo posle osamnaestog rođendana Džeka je uhapsila Palestinska oslobodilačka organizacija, optuživši ga za špijunažu u korist Izraela; mučili su ga, pretili mu da će ga pogubiti. Na kraju krajeva su ga pustili; ali to iskustvo je zauvek promenilo njegov život.

- Tim izrodima nije uspelo da me zastraše, - reče on. - Oni su me samo razbesneli i pokazali da sam rođen da ratujem.

Otišao je u Rodeziju (danas Zimbabve). Lokalna armija koja je bila poznata po efikasnosti i surovosti, bila je najbolje mesto za obuku plaćenika. Džek je pokazao sjajne rezultate i ušao u južnoafričku ratnu brigadu za specijalne namene, poznatu kao „rekke" (reconnaissance commandos - izviđački komandosi), koji se smatraju najopasnijim u svetu. Kada je Džek završio obuku u "rekke", za njega se zainteresovala CIA.

Džek je na duže vreme nestao sa našeg dodžanga. Bio je strastveni surfer i donosio je fotografije sa svojih putovanja. Ali smo sa masterom Li primetili, da se u tim zemljama u koje je putovao na surfing prolivala krv - bombardovanje Indonezije, neredi u Libanu, ubistva u Južnoj Africi. A zatim se desio 11 septembar, posle koga je sledila invazija na Irak 2003. godine. Džek je dobio zadatak da ode na Srednji Istok. Samo je rekao:

- To je upravo posao za mene. Uz to ću videti stare prijatelje - one, koji su sa mnom bili na Sejšelima.

Nismo se videli do same moje operacije, 2005. godine, kada je on došao na odsustvo u Države na ceo mesec dana. Posećivao me je skoro svaki dan i terao na duge šetnje.

- Treba te dovesti u formu - da bi odrao zadnjicu na treningu, - reče on.

Malo je govorio o radu. Zato je rado pokazivao svoje fotografije: profesionalni snimci stanovnika Iraka koji rade na poljima, deca jašu na kamilama i neobične zalaske sunca; pa još i snimci bombardovanjem razorenih zgrada, uništenog vojnog transporta i ljudi koji beže od automobila koji lete u vazduh od eksplozije.

Poklonio sam mu „Ispovest ekonomskog ubice". Pročitao ih je za dan.

- Napisao si čistu istinu, - reče. - Nadam se da ćeš nastaviti da se udubljuješ još više.

Kada sam se začudio njegovoj otvorenosti, on odgovori:

- Nemamo šta kriti.

Koristeći se momentom, postavio sam pitanje koje sam odavno izbegavao:

- Šta ste nameravali učiniti posle ubistava Renea?

Zamisli se, ali samo na trenutak.

- Što se može brže pobeći, nestati kao utvare, - nasmeja se on.

A zatim objasni da je u Najrobiju bio spreman avion pripadnike desantnih jedinica iz kenijske armije. Nakon što bi šakali ubili Renea Kenijci bi odmah za to preuzeli odgovornost na sebe. A Džek i njegova ekipa bi odleteli u druge zemlje civilnim avionima.

- Znači, - precizirao sam, - niko nije smeo znati da je taj prevrat organizovala grupa belih plaćenika?

Klimnu glavom.

- Vi bi se prosto izgubili u vazduhu, a svetu bi objavili da je afrička armija ubila Renea, rasterala njegovu vladu i vratila prethodnog predsednika?

- Tako su planirali.

- CIA, Južna Afrika, Dijego-Garsija - oni čak ne bi bili ni u novostima, - zviznuo sam. Eto, to je afera!

- Pametno, da?

- Da. - Nisam mu počeo objašnjavati da to podriva osnove američkog političkog sistema, da se demokratija pretvara u farsu, kada se birači namerno obmanjuju. - Samo su vas uhapsili.

- Tačno. - On se namršti, ali se trenutak kasnije ponovo osmehnu. - Ali, znaš šta? Na kraju krajeva je sve uspelo. Pripadnici bezbednosnih struktura i vlada Južne Afrike bili su na našoj strani. Kad se avion koji smo oteli prizemljio, sudili su nam i proglasili nas krivim, a nakon par meseci tiho nas oslobodili. - Zaverenički mi se nasmejao. - A naš takozvani „fijasko" pretvorio u uspeh. Južnoafrička vlada je platila Renau tri miliona dolara da oslobodi šestoricu naših iz zatvora. Nikoga nisu pogubili. Čak su se i u zatvoru kratko zadržali. Posle toga Rene je pristao na saradnju, nije reči progovorio o Dijego-Garsiji i postao je prijatelj Sjedinjenih Država.

- Primetio sam da tajni agent koji je zaključio da je Renea nemoguće potkupiti, grešio. Upravo zbog njega su me povukli sa zadatka.

- Pre svega, - odgovori Džek, - Rene je razumeo aluziju. Za dlaku je izbegao smrt. Naš pokušaj ubistva ga je ubedio da se CIA ne šali.

Razmišljao sam o njegovim rečima i setio se Roldosa i Torihosa.

- CIA je likvidirala predsednika Ekvadora i Paname svega nekoliko meseci pre vašeg putovanja, zato što su odbili da igraju po pravilima.

- Tačno. - Osmehnu se. - Čak i ne sumnjajući da te smrti nisu ostavile utisak na gospodina Renea.

- Gde je on sada?

- Rene? Nedavno je otišao u penziju. Posle 20 godina! A Dijego-Garsija je sve te godine avionska pista za napade naše avijacije na Srednji Istok, na Afriku i Aziju.

Sejšelski slučaj je značajan. Na prvi pogled izgleda da nije uspeo, ali, u suštini, Vašington je postigao postavljene ciljeve. Ispalo je čak i bolje nego što smo planirali: umesto da ubijemo predsednika, uspeli smo ga zastrašiti, potkupiti i prinuditi na saradnju. On se pretvorio u poslušnog slugu imperije. Krivce su uhapsili - ali su ih ubrzo pustili. I svi koji su čitali ili slušali u otmici aviona na Sejšelskom aerodromu, verovali su da je to posao terorista - komunista - koji su nastojali da svrgnu legitimnu vladu. Ljudi nisu sumnjali da je to plan CIA-e koji je pošao naopako.

(Nastavak u sledećem broju)