Feljton

Ekskluzivno: Džon Perkins, "Nove ispovesti ekonomskog ubice" (2)

Ubijanje slobode, porobljavanje naroda

Prikriveni ekonomski ubica, Džon Perkins, godinama je za račun svoje vlade igrao ulogu jednog od "vodećih svetskih ekonomista", koji je na kreiranju globalne imperije radio direktno sa čelnicima Svetske banke, MMF-a i drugim svetskim finansijskim institucijama. Ubeđivao je šefove država i vlada zemalja trećeg sveta, da uđu u dužničko ropstvo, posle čega bi se korumpirana elita u toj državi do neslućenih razmera obogatila a resursi tih zemalja, njihova privreda i ekonomija, prepustili korporacijama i geopolitičkim interesima SAD. Ipak, pod pritiskom savesti i zla koje je počinio, Džon Perkins je napisao knjigu o svojim iskustvima pod naslovom „Ispovesti ekonomskog ubice" („Confessions of an Economic Hit Men", 2004). Prošle, 2016. godine u Americi je štampana njegova knjiga pod nazivom "Nove ispovesti ekonomskog ubice" (John Perkins, The New Confessions of an Economic Hitman, 2016). Za Magazin Tabloid, ovo značajno svedočanstvo koje u nastavcima objavljujemo, preveo je Pajo Ilić.

Džon Perkins

Pobuna u Ekvadoru

Oporavljajući se posle operacije, nisam prestajao misliti na to da su me mogli otrovati.

Nisam želeo verovati da su Agencija za nacionalnu bezbednost ili CIA pokušali da me ubiju - posledice bi za mene bile suviše užasne. Pokušao sam se ubediti da je vlada dovoljno dalekovida, da će shvatiti da će moja smrt samo povećati prodaju knjige - a to je poslednje što bi želeli. Ako me je otrovao onaj „novinar", koji me pozvao na ručak, onda je to učinio iz lične mržnje; verovatno, on je delio mišljenje onih koji su me optuživali za izdaju. Bilo kako bilo, iz tih pisama sam saznao: mnogi ljudi me mrze zbog onoga što sam učinio. Kako ću sa tim živeti?

Težak osećaj krivice me naterao da se setim onih dalekih vremena kada sam živeo u šumama Amazona u Ekvadoru sa Šuarima.

Tada sam jako oboleo. Nisam mogao ni jesti, ni piti, ubrzano sam gubio težinu. Najbliži put je bio dva dana pešačenja preko gustih džungli (za zdravog čoveka), a zatim još dva dana tresti se u starom autobusu do lekara - neizvršavajući zadatak, uzimajući u obzir da sam jedva stajao na nogama. Mislio sam da ću umreti. I tada me izlečio šuarski iscelitalj - šaman koji se zvao Tunduam.

Za vreme šamanskih rituala, koji su trajali celu noć, shvatio sam da sam odrastao na svežim njuhemširskim namirnicama. Ovde je bila potpuno druga hrana. Između ostalog, zbog velike količine organske hemije (humusa i biljaka koje se raspadaju) u domaćim rekama ljudi dodaju u vodu nešto slično pivu, koje se sprema sa primesom ljudske sline.

Nisam imao izbora: jeo sam njihovu hranu i pio njihovo pivo. Te noći sam shvatio, da svaki put kada sam jeo ili pio, moj unutrašnji glas mi je šaputao da me ta hrana i voda ubijaju. Još sam shvatio da su Šauri neverovatno snažni i zdravi. Kako se bližilo jutro, sinulo mi je da ne propadam od hrane i pića, nego od svojih misli. Sledeći dan sam potpuno ozdravio.

Nekoliko dana kasnije Tunduam mi je rekao da sam sada njegov dužnik i da moram postati njegov naučnik. Slična perspektiva me je malo radovala. Završio sam biznis-školu i nisam video nikakve budućnost u šamanstvu. Ali on mi je spasao život i zaista sam bio njegov dužnik.

Razgovarajući sa Tunduamom, proučavajući snagu misli, shvatio sam smisao stare poslovice: „Ako možeš zamisliti, onda možeš i učiniti". U mojoj glavi je bila samo paranoja i osećaj krivice. Došlo je vreme za promene.

Ubrzo posle operacije, šetao sam šumom nedaleko od kuće, seo sam pored ogromnog hrasta, naslonio sam leđa na stablo i zatvorio oči. Setio sam se Tunduma i osetio svoju vezu sa prirodom. Šuari, kao i mnogi samostalni narodi, veruju da ključ za promenu misli treba tražiti u srcu. Stavio sam ruke na grudi.

Sedeo sam tako, ćuteći nekoliko minuta, dok mi nije sinulo: postoji jedini put spasenja - posvetiti se tome da se promeni svet na bolje. Grešio sam kada sam mislio da je dovoljno napisati knjigu, priznati. Sada sam shvatio da iskupljenje zahteva aktivno delovanje. Nisam smeo prekidati posao čak ni posle operacije. Hauard Zin je bio u pravu. Treba se osokoliti i sa novim snagama latiti knjige i nastupa. Treba postati aktivista. Odlučio sam da je najbolji način da učestvujem u radu nekomercijalnih organizacija koje sam osnovao.

Kompanija Dream Change mnogo je postigla za 15 godina svog postojanja. Vozili smo ljude šamanima, koji žive u šumama Amazona, Anda, Azijskih stepa, Afrike i Centralne Amerike; organizovali smo seminare u Sjedinjenim Državama i Evropi; zajedno sa Institutom „Omega" svake godine smo u SAD organizovali skupove šamana od samostalnih naroda celog sveta sa stotinama učesnika. Ipak, posle moje operacije sa direktorom Dream Change Lin Roberts smo odlučili da usporimo. Lin se bavio svojim knjigama (Shamanic Reiki; Shapeshifting into Higher Consciousness). A ja sam imao prebukiran raspored posle izlaska „Ispovesti ekonomskog ubice".

Nekomercijalna organizacija, koja se zove „Savez Pačamama" (Majka-Zemlja), naprotiv radila je neverovatno aktivno. Njena istorija se tesno prepletana sa mojom.

1994. godine moj ekvadorski prijatelj Danijel Kuperman me nagovarao da se sastanemo sa ačuarskim liderima, koji žive duboko u šumama Amazona. Ačuari, kao Tundumi i Šuari, veruju da je svet onakav kakvim ga zamišljamo, i oni su imali jedan san. Oni su me molili da pomognem u organizovanju takvog ortaštva sa ljudima iz onih zemalja, čije naftne i druge korporacije prete da unište ačuarske zemlje i kulturu - i čitavo čovečanstvo, kao što oni rekoše.

Nedavno sam se upoznao sa čovekom, koji me je zadivio svojom usmerenošću na postizanje cilja i aktivnošću - Lin Tvist, upravo njoj sam i predao molbu Ačuara. 1995. godine smo s njom i njenim mužem odvezli malu grupu ljudi u džungle, Ačuarima. Na kraju putovanja ti ljudi su donirali više od 100 hiljada dolara Savezu Pačamama.

Posle toga sam se bavio drugim poslovima, ali Bil i Lin su nastavili raditi sa zadivljujućom upornošću. To su najpredaniji i najsamopožrtovaniji ljudi na kakve sam nailazio, i sve im je uspelo. Do tada, kada sam se oslobodio depresivnog mišljenja posle operacije, to jest do 2005. godine, Savez Pančamama jednostavno nije pomogao Ačuarima; njegova kćerka ekvadorska nekomercijalna organizacija Fundacion Pachamama nije puštala naftne kompanije na zemlje mnogih starosedelačkih plemena. Simpozijum Awakening the Dreamer - četvoročasovni program sa nadahnutim videom - postao je neverovatno popularan i brzo je održan u više od osam zemalja.

Pozvao sam telefonom Bil i Lin i rekao da želim aktivno učestvovati u njihovom radu. Oni su radosno pristali.

Ubrzo sam se vratio u Ekvador. Kancelarija Fundacion Pachamama u Kitou je vrvela. U poslednje vreme zemlja je preživela mnogo političkih potresa - osam predsednika za deset godina. A sada se pojavio potpuno drugi čovek.

Zvali se Rafael Korea. Bio je poreklom iz nižih slojeva srednje klase i nije se stideo da to prizna; kada mu je bilo pet godina, njegov otac je dospeo u zatvor zbog trgovine narkoticima. Govorio je da ipak shvata takve ljude kao njegov otac, iako ne opravdava slične nezakonite radnje, jer oni su se našli u teškom položaju i „bili spremni na sve, da prehrane porodicu".

On je dobio stipendiju na katoličkom univerzitetu Gvajakila (Ekvador), zatim u Belgiji, gde je odbranio magistraturu iz ekonomije. Zatim je otišao na univerzitet Ilinois, gde je stekao titulu doktora ekonomskih nauka.

Ovaj novi predsednički kandidat je bio pravi kosmopolita. Privlačan, obrazovan, harizmatičan, znao je engleski, francuski i jezik Kešua, osim maternjeg španskog. Njegova žena je bila Belgijanka, a on sam se odlično razumeo i u evropsku, i u američku politiku. On je shvatio opasnost sistema, sa kojim se morao suočiti, kada se borio za reforme, pozvane da zaustave krupne naftne kompanije i zaštiti kišne šume.

Pročitavši politički program Korae pred izbore 2006. godine, setio sam se drugog Ekvadorca - mog bivšeg klijenta, predsednika Haime Roldosa. Mučila me je griža savesti. Uverio sam ga da nafta pomaže zemlji da otplati dugove njenih prethodnih vojnih diktatora; ubeđivao sam ga da odbijanje otplate zajmova Svetskoj banci - nije izlaz iz situacije, da mora potpisati sporazum sa Texaco. On me je slušao. Umesto toga on je tražio udeo u dobiti Texaco i insistirao da kompanije primenjuje iste one metode zaštite životne sredine, kakve važe u SAD.

U hotelskoj sobi u Kitou pogledao sam video zapis iskrenog govora Roldosa, koji je održao na fudbalskom stadionu prestonice u maju 1981. godine. On je pozivao ljude da svoju zemlju smatraju „herojskom" - svetskim liderom u borbi za slobodu i nezavisnost od svih ugnjetača. Na kraju govora je izgovorio poslednje reči, koje je rekao publici: „Viva la patria!" (Živela domovina!). Osećam se neizmerno krivim, gledajući na fotografije olupina njegovog privatnog aviona, koji se srušio u planinama.

Nakon svega tri meseca posle pogibije Roldosa mog drugog klijenta, Omara Toriosa je zadesila ista sudbina.

Sada - Korea, koji je tako podsećao na Haime Roldosa. Druga „Ispovest ekonomskog ubice", Korea je rekao da ga već posećuju ekonomske ubice, i on odlično shvatao opasnost koju predstavljaju šakali.

Bil, Lin, Danijel i ja smo odlučili da organizujemo godišnja putovanja za glavne donatore Saveza Pačamama. Vozili smo ih u Kapavi - bazu ekološkog turizma, koju su Ačuari izgradili u kišnim šumama u okviru našeg partnerstva.

Put prema Ačuarima predstavlja začuđujuće lepo putovanje iz Kita do Šela - pogranične karaule i vojne baze, izgrađene usred džungle za služenje naftnoj kompaniji u čiju čast je ona bila nazvana. Put je težak, naravno, ali zapanjuje nas uobrazilja. On se spušta skoro 8 hiljada stopa - sa vrha Anda u dubinu kišnih šuma. S jedne strane - gole stene, ukrašene kaskadnim vodopadima i jarko-crvenim bromelijama. S druge strane - strmi silazak u provaliju, gde reka Pastasa krivuda sve do Atlantskog okeana 3 hiljade milja odavde.

Idući auto-putem od Kita prema Šelu, često sam se sećao, kad sam prvi put video taj deo sveta, i mislio, kako se ovde sve jako promenilo. 1968. godine Texaco je tek otvorio nalazište nafte u ekvadorskom delu basena Amazona. Danas nafta čini otprilike polovinu izvoza zemlje. Izliv nafte iz transportnog naftovoda, koji je bio izgrađen ubrzo posle moje prve posete, koja je dospela u kišne šume sa njihovom krhkom ekologijom, dostigla je više od pola miliona barela, dvostruko više od prolivene nafte Exxon Valdez. Danas novi naftovod od 300 milja vrednosti 1,3 milijarde dolara, koji su izlobirale ekonomske ubice, obećava da će Ekvador uvesti među deset najvećih svetskih izvoznica nafte u Sjedinjene Države. Ogromne površine kišnih šuma su nestale, papagaji i jaguari su skoro iščezli, tri ekvadorske starosedelačke kulture su na granici nestanka, a drevne reke su pretvorene u odvodne kanale.

Tokom poslednjih godina uz podršku Fundacion Pachamama urođenici su se počeli suprotstavljati. Tako je 7. maja 2003. godine grupa američkih advokata na čelu sa Stivom Sonzigerom u ime više od 30 hiljada Indijanaca Ekvadora podnela tužbu na iznos od milijardu dolara protiv Chevron Texaco. U tužbi se tvrdi da je u periodu između 1971. i 1992. godine naftni gigant izlio u otvoreni prostor i u reke više od 4 miliona galona otrovnog otpada dnevno, zagađenog naftom, teškim metalima i kancerogenim materijama; osim toga, ova kompanije je iza sebe ostavila skoro 350 otvorenih jama-kolektora, zbog kojih i dalje umiru i ljudi i životinje.

Tegoban simbol promena na putu Kito-Šel - džinovska sivi zid, koji se uzdiže nad Pastasom. Užareni pod suncem beton izgleda toliko neprirodno, neumesno i neskladno sa okolnom prirodom. To je agojanski hidroenergetski kompleks, koji opslužuje industrijska preduzeća i malobrojne bogate porodice Ekvadora.

Svaki put, prolazeći pored, sećao sam se da je to samo jedan od projekata, koji je realizovan zahvaljujući mojim naporima. Ti projekti su finansirani tako što je do tada Korea odlučio da se kandiduje za predsednika, Ekvador je trošio značajan deo budžeta na otplatu dugova. Međunarodni monetarni fond je ubeđivao Ekvador da je jedini način da izađe iz dužničkog ropstva da naftnim kompanijama proda najveća nalazišta u kišnim šumama. Rafael Korea je obećao da će sve promeniti, ako ga izaberu za predsednika.

I on je pobedio na izborima, dobivši skoro 60 procenata glasova.

Stupivši na dužnost 2007. godine, Korea je počeo da ispunjava predizborna obećanja. On je odbio da otplaćuje mnogobrojne dugove Ekvadora, izjavivši da su njih uzeli vojni diktatori, koji su došli na vlast uz podršku CIA-e i potkupljeni od strane ekonomskih ubica (tako je i bilo). On je zatvorio veliku vojnu bazu SAD u Latinskoj Americi, prestao da podržava borbu CIA-e sa pobunjenicima u susednoj Kolumbiji, naredivši ekvadorskoj centralnoj banci da novac koji su investirali u Sjedinjene Države usmeri na unutrašnje projekte, promenio je Ustav, učinivši Ekvador prvom zemljom, gde je zakon stao u zaštitu prirode (što je ugrožavalo profit velikih korporacija), i ušao u ALBA - alternativu Vašingtonskom planu širenja američke hegemonije kroz Sporazum o zoni slobodne trgovine u zemljama Amerike (FTAA).

Ali najsmelija odluka Koree je revizija naftnih ugovora. On je insistirao na tome da kompanije nisu računale na udeo Ekvadora u naftnom profitu na osnovu „prihoda" - kao što obično čine velike naftne kompanije u zemljama u razvoju, obmanjujući ih pomoću fabrikovanih finansijskih izveštaja. Nafta mora pripadati Ekvadoru, a kompanije će dobiti naknadu za svaki proizvedeni barel.

Sve ekonomske ubice su proterali iz zemlje. Oni su nudili mito predsedniku i njegovim poverljivim licima - zakonito i nezakonito - da odstupi. Ali on je odbio. Uskoro su šakali svrgli predsednika Hondurasa Mauela Selaija. Ovaj prevrat je uticao na svu Latinsku Ameriku - posebno na predsednika Koreu.

Honduras: CIA zadaje udarac

Doleteo sam u Panamu 2009. godine, odmah nakon svrgavanja demokratski izabranog predsednika Manuela Selaija usled državnog udara. Hteli smo da se lično sastanemo sa uticajnim ličnostima Paname i oni koji su dobro upoznati sa tančinama latinoameričke politike.

Razgovarao sam sa preduzetnicima, državnicima i društvenim delatnicima Argentine, Kolumbije, Gvatemale, Paname i Država. A takođe i sa nastavnicima, taksistima, konobarima, vlasnicima prodavnica i sindikalnim aktivistima. Većina njih su smatrali da su Selaija svrgli zato što se on borio za 60%-no povećanje minimalne zarade, što je izazvalo bes američkih kompanija Chiquita Brands International (bivša United Fruit) i Dole Food Company.

Sunce je skoro sakriveno iza jarbola brodova koji su čekali na ulazak u Panamski kanal; sedeo sam u uličnom kafiću sa „Džoelom", panamskim biznismenom, koji je pristao da sa mnom anonimno porazgovara. Interesovao se za svog idola Omara Torihosa, koji je poginuo kada je Džoel išao u peti razred. Te večeri su me nekom novom snagom mučili gorčina i kajanje. Džoel je rekao da je on sa prijateljima znao kao i većina Latinoamerikanaca da je rušenje aviona u kome je leteo Torihos, organizovala CIA, i zamrzeli su Sjedinjene Države.

- Ali mnogo se promenilo, - dodade on. - Vi ste oprostili Japanu i Nemačkoj, a mi smo oprostili vama. - On obori pogled. - A sada Honduras… budi uspomene, probudivši staro neprijateljstvo.

Džoel ispriča da su njegovog prijatelja iz MMF-a poslali u Honduras da ubedi Selaija da promeni politički kurs.

- Moj prijatelj je isti onakav kao i oni u vašoj knjizi. Sve je isprobao. Nudio je kredite Svetske banke, da bi zemlju udavili u dugovima i proveli projekte, koji donose novac samom Selaiju i njegovim prijateljima. Kada to nije proradilo, on je prešao na zastrašivanje… - Džoel nije odvajao pogled sa njegovog piva. - Selaije je morao poslušati. Ali on je odbio. Tada su u igru ušli šakali, kao što ih vi zovete. - Naši pogledi su se sreli. - Barem nisu ubili Selaija. Torihos je imao manje sreće. On se usiljeno nasmeja. - Pa nije stvar samo u Hondurasu. Američki menadžeri znaju, da ako povećaju cenu rada po satu u Hondurasu, isto to će se desiti i u ostalim zemljama Latinske Amerike. Honduras i Haiti određuju letvicu minimalne plate. Niko neće plaćati manje.

Razgovarali smo o liberalnoj politici Hondurasa u periodu dužem od trogodišnje vladavine Selaija. To i subvencije sitnim farmera, i besplatno obrazovanje i hrana za decu iz siromašnih porodica, i smanjenje kamatnih stopa na hipoteku, i krediti za domaći biznis, kao i besplatna električna energija za one koji nisu u stanju da je plaćaju, i povećanje minimalne cene rada. Ove novine su donele rezultat; nivo siromaštva uzemlji se otprilike smanjio za 10 procenata.

Džoel baci pogled na brodove koji su bili usidreni.

- Amerikanci imaju kratko pamćenje, - reče on. - Za razliku od Latinske Amerike. Mi nismo zaboravili, da je vaš predsednik, Tedi Ruzvellt, ukrao - on naglasi tu reč - te zemlje 1903. godine, da bi izgradio kanal za prolazak vaših brodova. Nismo zaboravili kakvu su ulogu vaše korporacije i Vašington igrali u politici našeg kontinenta. Vaša vlada, vaš bivši državni sekretar Henri Kisindžer priznali su, najzad, svoju odgovornost za prevrate i ubistva, iako su to negirali toliko godina. Uvek smo znali ono što je sada postalo opštepoznata činjenica, - da je demokratski izabranog predsednika Gvatemale Hakabo Arbanesa 1954. godine svrgla CIA, zato što se suprotstavio United Fruit; da je CIA izvršila prevrat sa ciljem svrgavanja demokratski izabranog predsednika Čilea Salvadora Aljendea 1973. godine, inicirala ITT (International Telephone and Telegraph, jedna od najmoćnijih globalnih korporacija u to vreme). - Mahnuo je rukom na pravcu broda. - Nismo zaboravili ni Grenadu, ni Haiti, ni Argentinu, ni Brazil, gde je CIA postavila svoje diktatore, pa još i Gvatemalu, Nikaragvu i El-Salvador. Nismo zaboravili Torihosa, Roldosa i bezuspešan pokušaj uklanjala predsednika Čaveza 2002. godine. - On me pogleda. - Da nastavim?

Rekao sam da sve to znam i dodao:

- Upravo iz tog razloga pišem knjigu, upravo iz tog razloga sada ovde, u Panami.

- I još, - reče on - vama je naravno poznato, da je na čelu prevrata u Hondurasu bio general Romeo Vaskes, još jedan diplomac vaše prilično poznate škole CIA-e.

- Škola dve Amerike.

- Da, i kao što ju je Torihos nazvao, - škola ubica. - On ponovo pokaza na kanal. - Ranije je ona bila tamo, u zoni Kanala. Dok ih Torihos nije proterao. Sada je ona negde u Državama.

- U Fort-Beninge, država Džordžija, - reče on.

Vrativši se u svoju hotelsku sobu posle sastanka, otišao sam na Internet i pročitao nekoliko članaka na španskom jeziku, koji potvrđuju reči panamskog biznismena. Rast minimalne cene rada za 60 procenata bi se radikalno odrazio na sve korporacije - koje poseduju rudnike, hotele, prodavnice i restorane ili trguju robama koje su proizvedena u fabrikama i zavodima u bilo kom mestu na kontinentu. Ove činjenice su me podsetile na reči onog seizmologa sa kojim sam večerao prvih dana svog rada i Mirovnim snagama daleke 1968. godine, - reči koje mi ne izlaze iz glave: „Ova zemlja pripada nama".

Vodeći američki mediji, koji pripadaju korporatokratiji, ograničili su se samo na optužbe na adresu Selaija: oni su tvrdili da je prevrat izazvan pokušajem predsednika da donese amandmane na ustav, što bi mu omogućilo da se po drugi put kandiduje na izborima. Selaija je predložio da se provede referendum, ali sudeći po onome što sam čitao i slušao u Panami i u španskim medijima, prevrat nije bio povezan sa reformom ustava, nego sa čvrstom odlukom predsednika da poveća minimalnu cenu rada.

Vrativši se iz Paname u Sjedinjene Države, otkrio sam da su se i na engleskom ipak mogle naći pouzdane informacije o događajima u Hondurasu, bez obzira na ignorisanje realnih činjenica u zvaničnim medijima. Britanski Guardian je izjavljivao:

„Dvoje od glavnih savetnika privremene vlade Hondurasa tesno je povezano sa američkim državnim sekretarom. Jedan od njih je Deni Devis, uticajni lobista, lični advokat predsednika Bila Klintona, kao i sledbenik Hilari...Drugi ekspert, koga je unajmila privremena vlada, opet je povezan sa Klintonom, - lobista Benet Retklif".

Democracy Now! Saopštila je da kompaniju Chiquita predstavlja vašingtonska pravna firma Covington&Burling; da je glavni tužilac predsednika Obame, Erih Holer, bio partner Covington i branio Chiquita, kada su kompaniju optužili za unajmljivanje „terorističkih grupa" u Kolumbiji; i da je za vreme sudskih rasprava Chiquita priznala, da je unajmljivala organizacije koje su na spisku terorističkih grupa, koji sastavlja američka vlada. Na Kolumbijskom sudu Chiquita je proglašena krivom i pristala je da plati kaznu u iznosi od 25 milijardi dolara. Kada je dopisnik Democracy Now! Emi Gudmen napravila intervju sa Manuelom Selaijom 21. maja 2011. godine, bivši predsednik je rekao:

„...Zaveru su organizovali onda kada sam se pridružio ALBA, Bolivarskoj alternativi za zemlje Latinske Amerike. Protiv mene je otpočeo podli psihološki rat. Njegov inicijator je bio Oto Rejh (bivši ambasador SAD u Venecueli i pomoćnik državnog sekretara za poslove Latinske Amerike). Bivši zamenik državnog sekretara SAD Rodžer Norijega, Robert Karmona i Arcadia Foundation, koju je osnovala CIA, prišli su desnom krilu zajedno sa vojnim grupacijama, oni su organizovali tu zaveru. Proglasili su me komunistom koji ugrožava bezbednost na kontinentu".

U decembru 2009. godine sam pitao Hauarda Zina, kako je po njegovom mišljenju svrgavanje Selaija utiče na Ekvador.

- Da sam, - zamisli se on, - na mestu Koree ja bi se osećao kao sledeća žrtva.

Njegove reči su zvučale proročanski. Hauard je umro od srčanog udara 27 marta 2010. godine u dobi od 87 godine, i nije mogao videti pokušaj prevrata sa ciljem svrgavanja ekvadorskog predsednika Rafaela Koree 30 septembra 2010. godine. Na njegovom čelu je bio diplomac Škole dve Amerike, bili su prisutni svi znaci učešća CIA-e. Ipak, za razliku od drugih latinoameričkih prevrata, ovaj je isprovocirala policija, a ne vojska. U odlučnoj bici na ulicama Kitoa policija se sukobila sa vojskom. Vojnici su pobedili. Korea je ostao na vlasti. Mnogi posmatrači smatraju da je neuspeli prevrat upozorenje, a ne pravi pokušaj svrgavanja predsednika. U svakom slučaju, Korea je praktično odmah okrenuo svoju politiku na stranu krupnih naftnih kompanija. Objavio je da stavlja na licitaciju ogromnu teritoriju kišnih šuma.

Tih dana sam se često sećao Hauarda. Tako sam želeo da čujem njegovo mišljenje o događajima u Ekvadoru. Njegov um i humor uvek su najkatastrofalnije novosti pretvarali u sasvim podnošljive. Ostavši bez njega, svet je izgubio briljantnog mislioca - mudrog posmatrača i pronicljivog tumača lekcija istorija. Izgubio sam prijatelja i učitelja, izvora nadahnuća. Sa dvostrukom odlučnošću sam počeo slediti njegove savete.

(Nastavak u sledećem broju)