Kosovo i Metohija

Vučićeva borba za „državnost" albanskih secesionista na Kosovu i Metohiji

Lažni vođa za lažnu republiku

Mučno je gledati Marka Đurića, političara jevrejskog porekla, kako u Srbiji ažurno sprovodi agendu fašističkih umova s polovine 20. veka. Kako zlo nikada ne ide samo, tako i on u tom poduhvatu ima podršku čitavog državnog vrha Srbije. Proces za koga je izraz „veleizdaja" tačan ali ne dovoljno snažan da ga opiše, iako žestoko friziran u medijskim izveštajima već je ušao u fazu kada je nemoguće sakriti ga. Kako ćemo videti, u svojoj „reformističkoj" politici kojom iz dana u dan gubimo atribute državnosti, režim Aleksandra Vučića ne namerava da se zaustavi na Kosovu i Metohiji.

Ivan Maksimović (dopisnik iz Kosovske Mitrovice)

Vlada na Kosovu i Metohiji vodi grčevitu borbu jedino za preuzimanje lokalne vlasti, pri sistemu albanskih separatista, a u mestima gde Srbi žive u većini. To ukazuje na mnogo šta a pre svega na to da SNS više nema podršku Zapada. Bez obzira što je licem svog lidera, Aleksandra Vučića, u jesen 2013. promovisala i uz upotrebu sile i neviđenih pritiska do tada, organizovala lažne predstavnike srpskog naroda da uzmu aktivno učešće u dovršavanju separatističkog procesa. Po obavljenom zadatku postali su nepotrebni, nebitni, zamenjivi.

Zapadu, pa i Albancima, svejedno je ko će od lokalnih Srba pružiti legitimitet separatističkim organima ali SNS-u iz nekog razloga nije pa se desi, kao i obično, da nekako „s'izbora" krene novi ciklus „samospaljivanja" automobila, raznih prebijanja i pretnji. Ovde „Srpska lista" dokazuje svoju doslednost u obećanjima o zaštiti Srba jer nekako uvek uspe da baš sve svoje članove zaštiti od ovog talasa nasilja kome se na putu nađu samo oni koji nisu članovi te Vučićeve liste.

Ipak su se našli u najnezavidnijem položaju do sada. Gotovo pravim uličnim borbama aktivisti „Srpske liste" pokušavali su da osiguraju pobedu na oktobarskim lokalnim kvazi-izborima za čelnike opština po sistemu tzv „republike Kosovo". Njihovi bahati predstavnici u poslednjih nekoliko godina uspeli su da nepopravljivo izazovu odbojnost, mučninu pa i mržnju samom svojom pojavom ili čak pomenom imena što je dovelo do ispoljavanja manične posesivnosti prema svakom mestu u lokalnim „samoupravama" koje preti da bude izgubljeno za SNS. Podrška svojim ljudima omogućila je proneveru najviših nacionalnih interesa, krađu i nelegalnu rasprodaju najznačajnijih državnih resursa i sve veći broj raseljenih Srba koje Albanci nisu uspeli da prognaju. Ne samo da niko od predstavnika „Srpske liste" nije za to krivično odgovarao već su i dalje motivisani da čine isto, sa onim što je preostalo. Ipak su oni, kako sami kažu, glas i lice Aleksandra Vučića na Kosovu i Metohiji.

No, da bi to i dalje bilo moguće, neophodno je imati svoje ljude na lokalu koji imaju „legitimitet" da potpisima „legalizuju" procese pljačkanja i unesrećivanja naroda. Zbog toga su prošlog meseca, na dan održavanja kvazi-izbora, organizovane masovne ekskurzije pretežno ljudi koji su davno napustili KiM, uglavnom osamdesetih godina, kako bi svojim potpisima omogućili opstanak Vučićeve liste na vlasti. Oni su već ranije, zahvaljujući činjenici da su na KiM rođeni, dobavili dokumenta tzv. „republike Kosovo" kako bi aplicirali i primali mesečne penzije i socijalnu pomoć koja linearno iznosi 75 evra mesečno. Ovo je bio trenutak da odrade posao za koji su plaćeni i oni su to učinili.

Najviše koristi režimu od njih bilo je u Leposaviću gde je ujedno zabeležena i „najveća izlaznost" (38,57%). Nekada Vulinove uzdanice, otac i sin Jablanović, držali su ovde čvrsto svoje uporište, sve do tog dana. Od raznih primera „intervencija" sa ciljem svrgavanja klana Jablanović, najdrastičnije je selo Borča u ovoj opštini. Seoce koje broji dvadesetak kuća iznedrilo je oko 200 glasova podrške „Srpskoj listi"... Jablanovići nisu imali nikakvog izgleda u borbi u kojoj će, bez obzira na ishod, srpski narod biti najveći gubitnik. A, ovakav vid podrške bez sumnje omogućio je koalicioni partner Aleksandra Vučića, ubica srpske dece i kreator nekoliko masovnih grobnica, Ramuš Haradinaj.

Pošto samo čist račun donosi dugu ljubav to su se poslanici sa Vučićeve „Srpske liste" potrudili da uzvrate i u separatističkoj „Skupštini", nekadašnji albanski teroristi glasovima „Srpske liste" dobiju nacionalne penzije. Samim tim, Vučićevi namesnici su ih abolirali od svih zločina koje su počinili nad Srbima na KiM i sve to u maniru kako je Vučić poručio ustašama u Jasenovcu aprila 2015. "...Vi krvnici uradili ste posao, ali slabo!".

Do neočekivanih obrta došlo je i u selima Parteš i Klokot, odnosno sada „optšinama" po sistemu separatista. Kvazi-izbori morali su da budu ponovljeni jer kandidati „Srpske liste" nisu uspeli da ostvare dovoljnu prednost. Nekadašnji „gradonačelnik" ovog sela, Srećko Spasić o čijim je nepočinstvima i kuluku Magazin Tabloid pisao u broju 379, ovaj put je kandidaturu prepustio svom sinu Strahinji. Poznajući ih odlično lokalni Srbi odbili su da im pruže podršku dodatno i zbog toga što su imali drugu opciju.

Revoltiran ne samo bahatošću već i štetom koju Spasić pričinjava srpskom narodu u ovom kraju, ovdašnji Srbin Božidar Dejanović kandidovao se listom „Klokot - Vrbovac" i uspeo da zada prilično jak udarac. Tri dana pre ponovljenog kruga glasanja Marko Đurić, shvativši da bi „Srpska lista" mogla vrlo lako da izgubi i da se dalji događaji ne bi odvijali „kao po loju", sastao se sa Dejanovićem kome je prethodno u uopštenoj poruci svima koji nisu kandidati SL poslao više uvredljivih i ponižavajućih poruka. Njega je uspeo da ubedi da im priđe a Spasića juniora da, navodno „zarad jedinstva Srba", odustane od trke kako je SL i objavila na svom sajtu. Ipak je na kraju pobedio Spasić sa desetak glasova razlike saopšteno je iz „izborne komsije" iz sedišta albanskih separatista a pobedu su mu prvi čestitali Jablanovići.

Sa druge strane, na svetskoj političkoj sceni, sve su intenzivnija poništavanja priznanja kvazi-nezavisnosti albanskih separatista sa Kosova i Metohije. Simbolično, Surinam je država koja je poslednja priznala tzv „republiku Kosovo" prva je povukla priznanje a time, kako bi narod rekao, i nogu. Ovo se dogodilo tokom službenog boravka Ildiz Debore Polak- Bejgl, ministarke inostranih poslova Surinama Rusiji, što je vrlo značajno kao potvrda sve većeg uticaja ruske diplomatije u svetu uprkos međunarodnim pritiscima. Uskoro je usledilo povlačenje i Gvineje Bisao a Uganda i Nigerija su izjavile da one nikada nisu ni priznale iako su mediji preneli suprotno. Ako se čini da te daleke zemlje ne mogu da imaju značajan uticaj na proces separatizma na KiM, treba naglasiti da slične prilike za to postoje i u Evropi.

Komentarišući prošlog meseca spoljnu politiku češkog predsednika Miloša Zemana, čelni čovek Centra za istočne studije (OSW) u Poljskoj, nezavisne javne istraživačke institucije koja prati i analizira događaje u ovom delu Evrope, Jakob Grozkovski kaže da „...Miloš Zeman vrši svoju spoljnu politiku nezavisno od Vlade, uprkos češkom Ustavu koji priznaje Vladu kao najviši organ izvršne vlasti. Zeman bira saradnju sa Rusijom i Kinom, posmatrajući ih kao nadležnosti od vitalnog značaja za dalji razvoj Češke Republike. On se nada da će svojim favorizacijom pomoći češkim privrednicima da dobiju ugovore i pristupe istočnom tržištu. Suprotno zvaničnom stavu Vlade, Zeman ne priznaje nezavisnost Kosova i, kao i Moskva, optužio je Zapad za licemerje u kontekstu odbijanja da prizna referendum na Krimu..."

Po svemu sudeći, ako je njegov stav o ovom delu Srbije bitan za analizu ovakve vrste to svakako znači da je vrlo izražen a što smo, uostalom, imali prilike da se uverimo i u domaćim medijima. Kada uz to dodamo faktor privrženosti Rusiji i mogućnosti koje su se za češke privrednike otvorile nakon sankcija koje je Moskvi uveo Brisel, a i te kako privrednici mogu da utiču na „volju" poslanika pa i same Vlade što i Grozkovski kaže navodeći imena najvećih čeških privrednika i njihovog bliskog odnosa sa Zemanom. Tako da je mogućnost prvog evropskog povačenja priznanja albanske kvazi-nezavisnosti. Uz to, u analizi se dodaje da je Zemanu upravo ovakav stav dodao na popularnosti i da je više od 50% odsto Čeha izjavilo da ga podržava što je stvorilo velike šanse da bude reizabran na tu poziciju. O efektu prvog povlačenja priznanja iz zemlje članice Evropske unije, ne treba puno govoriti.

Za početak, četiri poništena priznanja, u toku samo jednog meseca, mogla su da budu jak udarac zagovornicima nezavisnosti albanskih separatista sa KiM, međutim prilika se namerno propušta. Protestnu notu državama koje su povukle priznanje uputila je jedino Velika Britanija, zemlja iz koje dolaze najvažniji „savetnici" Aleksandra Vučića i Vlade Srbije, ratni zločinci sa izraženom ulogom u bombardovanju Srbije 1999., Toni Bler i Alister Kembel, bivši direktor za komunikacije (profesionalne laži) Blerovog kabineta.

Grčevita borba srpskih političara za zaokruživanje „državnosti" kosovskih secesionista pokazuje sve znake daljeg intenziviranja uprkos podršci u svetu na koju, očigledno, možemo da računamo. Takođe, generalno gledano, ovo nije jedinstven model po kome se događaji odvijaju već se slično događalo nešto ranije. Na tlu Srbije se ponavlja ne tako davna istorija koja je problem Kosova i Metohije učinila teško rešivim a do toga je došlo na dva načina: spremnošću komunističkih vlasti da se Kosova i Metohije odreknu u korist Velike Albanije i talasima migranata koji su iz Albanije doseljavani u južnu srpsku pokrajinu.

Zoran Đorđević, urednik jedinog srpskog časopisa koji se u potpunosti uređuje na Kosovu i Metohiji, „Lestve srpske", prisećajući se događaja iz tog perioda navodi da je ,,tranzit za neku drugu evropsku zemlju" bio samo izgovor a cilj da trajno potisnu Srbe. Đorđević još kaže: „...Tada za Visokog komesara iz Ženeve Kosovo nije bilo prenaseljeno. Za služenje vojske bili su strani državljani, za nekretnine nisu. Na sceni je bila očita kolonizacija. Svi sem jednog su došli neoženjeni. Oženili su se državljankama SFRJ."

Ondašnja Savezna Vlada je svim migrantima omogućila da se nasele, osnuju porodice, započnu život. Od Srba su imanja masovno kupovana ili su im dodeljivane državne parcele na najatraktivnijim mestima bez obaveza plaćanja prihoda, poreza i drugih dažbina.

Pred početak ove zime žena raseljena sa Kosova i Metohije otišla je u jednu od beogradskih opština kako bi se informisala za eventualnu dodelu drva za ogrev u vidu pomoći koju su prethodnih godina dobijali. Službenica joj je ljubazno ali nedvosmisleno odgovorila da „sada prednost imaju migranti, a kad se njima podeli možete da se prijavite za to što bude ostalo".

Tokom jedne od sednica skupštinskih odbora od pre nekoliko dana, poslanica pokreta Dveri, Marija Janjušević, iznela je podatak da je za poslednjih pet godina 700.000 migranata podnelo zahtev za azil u Srbiji. Odgovor na to dala je Ljiljana Malušić, poslanik Narodne Skupštine koja pripada Srpskoj naprednoj stranci, a nakon kratkog uvoda da smo mi kroz celu svoju istoriju imali migracije, dodala je "ono što je moja poenta, ponosim se politikom Vlade i Predsednika..."

Po izjavi idolopoklonstva predsedniku Vučiću, ona je najavila skoro usvajanje zakona o integrisanju migranata. Na primedbu Janjuševićeve da postoji tajni plan da se ti ljudi nasele trajno u napuštenim kućama, Malušićeva je sa blagim čuđenjem konstatovala kako "...Moramo pomoći tim ljudima. Uostalom, svako ima negde neku kuću, toliko praznih kuća ima u Srbiji, ja mislim na desetine hiljada"...