Feljton

Razbojnička država: Kosovo u svetskoj politici (10)

Uzgoj zločina

Zašto je Zapad, pre svega SAD, izabrao baš Kosovo i Metohiju taj delić balkanske zemlje istorijske postojbine Srba (prvi srpski državni oblici potiču upravo sa teritorije Kosova u IX veku) za ulogu razbojničke države? Zašto Zapad i njegovi saveznici, u prvom redu Turska, Saudijska Arabija i Katar, aktivno doprinose rađanju mafijaške, narkoterorističke države u ovom regionu Balkana i na svaki način se trude da ga uvrste u svetsku politiku, da ga legalizuju putem priznavanja, pa čak i priključivanja Ujedinjenim nacijama? Ova i mnoga druga pitanja, postavila je dr Elena Ponomarjova, poznati ruski politikolog i profesor Univerziteta u Moskvi, u svojoj knjizi "Razbojnička država, Kosovo u svetskoj politici". Izdavačka kuća Evro Book iz Beograda, ustupila je srpski prevod ovog dela Magazinu Tabloid za feljtonizaciju odabranih delova u nekoliko nastavaka

Elena Georijevna Ponomarjova

Tokom Drugog svetskog rata teritoriju Kosova i Metohije, po različitim podacima, napustilo je između 100.000 i 200.000 Srba. Njihove kuće i zemlju zauzelo je između 70.000 i 100.000 doseljenika iz Albanije, koji su u tim krajevima i ostali, koristeći povoljnu političku situaciju u Jugoslaviji u periodu od 1944. do 1948. godine. Upravo ti doseljenici bili su pokretači mnogih događaja iz 1945. godine, koji su jasno pokazali odbijanje kosovskih Albanaca da Kosovo bude u sastavu Srbije. Rukovodilac Komunističke partije jugoslovenske države, Josip Broz Tito, pokušao je da smiri napetost izjavom o očekivanom ulasku Kosova i Metohije u sastav Albanije, a sa druge oslobađanjem Albanaca od odgovornosti za zločine protiv srpskog stanovništva, počinjene u ratu.

U proleće 1945. godine Tito se ovako obratio kosovskim Albancima: „...Mi znamo da ste vi bili u njemačkoj armiji, da ste se borili protiv nas, ali to ne znači da vas mi pozivamo na odgovornost. Znamo da ste bili obmanuti, da niste svi ubice i zločinci, da je 90% vas zavedeno, i da je sada došlo vrijeme da vam pomognemo i objasnimo što hoćemo... Mi nećemo da Šiptari na Kosovu budu ljudi drugog ili trećeg reda. Želimo da i vi imate svoja prava, ravnopravnost, svoj jezik, svoje učitelje, i da se osjećate lijepo u svojoj zemlji..."

Te reči bile su potkrepljene odlukama koje nimalo nisu poboljšale prilike u pokrajini; štaviše, pogoršale su ih. Osim toga, upravo tim odlukama Titovog rukovodstva postavljen je temelj današnje Republike Kosovo. Naime, 6. marta 1945. godine doneta je faktički antisrpska odluka „o privremenoj zabrani vraćanja kolonista na mesta odakle su otišli", tačnije, u Makedoniju, na Kosovo, Metohiju, u Srem i celu Vojvodinu. Zemlja Srba i Crnogoraca koji se nisu vratili, prema nekim svedočenjima obuhvatala je oko 25.000 hektara. Sve je to dato Albancima.

Osim toga, posle 1948. godine u pokrajinu se doselilo hiljade „izbeglica" iz Albanije. Kako je pomenuto na zasedanju Skupštine Srbije u oktobru 1948. godine: „...Na Kosovu i Metohiji je ispravljena nepravda, još pre rata naneta Šiptarima, kada im je otimana zemlja". Postavlja se pitanje da li je ta odluka bila greška, izdaja ili zla namera? Jer upravo je jugoslovenska vlada uradila sve što je mogla kako bi maksimalno smanjila udeo srpskog stanovništva u pokrajini!

Neophodno je spomenuti da su odmah posle rata Albanci činili većinu na Kosovu i Metohiji. Po popisu stanovništva 1948. godine, 498.242 ili 68,45% stanovništva činili su Albanci; 171.911 ili 23,62% činili su Srbi; 28.050 ili 3,85% činili su Crnogorci. Ta albanska većina odraz je niza grešaka, najpre ubistava i proterivanja Srba, a zatim i naseljavanja Albanaca iz Albanije u oblasti ostale iza raseljenih Srba.

Kako primećuje jedan od istraživača genocida nad srpskim narodom u Drugom svetskom ratu, A. Šestakov, „...tačan broj srpskih izbeglica je teško ustanoviti", jer je po nekim podacima, od maja 1943. do aprila 1944. godine iz italijanske okupacione zone iseljeno više od 40.000 ljudi, a iste godine od nemačkih vojnih vlasti u Prištini dozvolu za iseljenje tražilo je 30.000 Srba. Tokom okupacije, s teritorije Kosova i Metohije izbeglo je oko 100.000 Srba. Nije utvrđen tačan broj Srba ubijenih na Kosovu i Metohiji za vreme okupacije, ali zna se da ih je nekoliko desetina hiljada poginulo. Prema nekim podacima, samo od aprila 1941. godine do avgusta 1942. godine Albanci su ubili oko 10.000 Srba. Tokom rata, na Kosovo i Metohiju naselilo se između 70.000 i 100.000 Albanaca.

U Makedoniji se u posleratnim godinama broj albanskog stanovništva takođe značajno povećao. Godine 1953. Albanci su činili 12,4% celokupnog stanovništva republike, a 1991. godine 21%. Naročito veliki rast albanskog stanovništva zabeležen je u opštinama Kumanovo, Skoplje i Tetovo.

Što se tiče ujedinjenja Kosmeta i drugih teritorija sa etnički albanskim stanovništvom unutar granica Velike Albanije, o tome se aktivno diskutovalo na svim nivoima još tokom Drugog svetskog rata. Osim toga, države antihitlerovske koalicije nisu donele nikakvu odluku o tome na konferenciji na Jalti ili kasnije. U to vreme jugoslovensko rukovodstvo raspravljalo je o ujedinjenju KiM i Albanije, kao i o ujedinjenju Jugoslavije i Albanije.

Poznati političar, naučnik i pisac, Titov blizak saradnik, Milovan Đilas, zabeležio je u svojim memoarima da su vlade tih zemalja na kraju rata „u principu imale istu tačku gledišta, da Albanija treba da se ujedini sa Jugoslavijom, i da bi to rešilo i pitanje albanske nacionalne manjine u Jugoslaviji". To bi „donelo neposredne pogodnosti i Jugoslaviji i Albaniji, a ujedno bi i okončalo tradicionalnu netrpeljivost i konflikte između Srba i Albanaca. I što je posebno važno, to bi omogućilo prisajedinjenje značajne i kompaktne albanske manjine Albaniji kao posebne republike u okviru jugoslovenskoalbanske federacije".

Enver Hodža je potvrdio želju za ujedinjenjem, doslovno ponavljajući Titove reči u pismu CKBKP (b): „...Kosovo pripada Albaniji i treba da se sjedini sa Albanijom. Mi to želimo od sveg srca, ali zasad ne možemo to da dopustimo, jer je reakcija velikosrba još uvek vrlo jaka!".

Uprkos nastojanjima da se ostvare, ti planovi su se izjalovili, a kosovsko pitanje zadugo je ostalo unutrašnje pitanje Srbije i Jugoslavije. Poseban status teritorijalne političke jedinice Kosmet je dobio posle formiranja Federativne narodne republike Jugoslavije (FNRJ) 1945. godine. Pritom, status te jedinice iz decenije u deceniju se poboljšavao, a njena autonomija se povećavala, od autonomne oblasti u sastavu Srbije 1945. godine, do autonomne pokrajine sa proširenim ovlašćenjima, praktično jednakim s republičkim kao subjektom federacije po Ustavu iz 1974. godine. Faktički, u socijalističkoj Jugoslaviji neprekidno su se stvarali uslovi kako za maksimalnu koncentraciju Albanaca u pokrajini, tako i za izdvajanje pokrajine u samostalnu političku jedinicu.

Politički život na Kosovu i Metohiji posle rata obeležio je prodor Albanaca u društveni život. Do 1948. godine Narodni front u toj oblasti okupio je 227.358 Albanaca u više od 57.000 organizacija. Situacija, međutim, nije bila tako dobra kada je reč o učlanjivanju u Komunističku partiju Jugoslavije (KPJ). U pokrajini je, od celokupnog stanovništva, 0,35% njih bilo učlanjeno u partiju. Od tih 0,35%, Albanci su činili 32%, a Srbi i Crnogorci 64%.

Uprkos tome, jugoslovenska vlada sprovodila je politiku intenzivnog uključivanja albanskog stanovništva u društveni život: Albancima su nuđena mesta u državnoj upravi i politički položaji u pokrajini.

U lokalnim narodnim komitetima KiM 1948. godine radilo je 64% Albanaca, a u okruzima 60%, iako je pred kraj rata svega 10% stanovništva pokrajine bilo pismeno!

U rukovodstvu Narodnog fronta Albanci su činili 62%. Pritom, među Albancima članovima partije, 1949. godine njih 743 bilo je nepismeno, 943 polupismeno, a 1409 samouko. Čim se rat okončao, na Kosmetu su počele da se otvaraju škole, gimnazije i čitaonice. Težnja da se što više Albanaca uključi u ekonomski i kulturni život republike i zemlje ispoljila se delimično i kroz praksu da svaki Albanac, koji je jedva naučio da piše (!), odmah dobije posao u državnoj upravi ili u partiji.

Rezultati su se uskoro videli zastupljenost Albanaca u partiji značajno se povećala. Sudeći po dokumentima partije, među Albancima, čak i među članovima partije, uporno su se negovali nacionalizam i ideje izražavane tokom posleratnog perioda: stvoriti samostalnu republiku na teritoriji Kosmeta. To se videlo i u nelojalnom odnosu prema jugoslovenskoj državi, odnosno prema vlasti (sabotirane su odluke jugoslovenske i srpske vlade, izvesni rukovodioci otvoreno su kritikovani i tako dalje), kao i u netrpeljivosti prema nealbanskom stanovništvu pokrajine. Osim toga, posle poremećaja sovjetskojugoslovenskih odnosa 1948. godine, E. Hodža je smatrao da je pogodan trenutak za početak otvorene borbe albanskog življa u Jugoslaviji „za svoje oslobođenje", kao i da ta borba mora da bude žestoka, beskompromisna, i da ne isključuje čak ni oružani ustanak.

Faktički, tokom celog socijalističkog perioda rast albanskog nacionalizma nije se zaustavljao, a Kosovo i Metohija ostali su centar separatizma. Radikalno nastrojeni kosovski Albanci nisu prekidali ekstremističko delovanje ni posle rata. Ali zvanično, u Jugoslaviji nije postojao „problem Kosova". Posledica nepromišljene (ili možda i te kako promišljene) politike zvaničnog Beograda bilo je jačanje albanskog separatističkog pokreta, koji je menjao sredstva, taktiku i uporno išao ka svom neizmenjenom cilju otcepljenju pokrajine i ujedinjenju svih teritorija naseljenih Albancima. Upravo se u socijalističkoj Jugoslaviji kosovski separatizam do kraja artikulisao i pretvorio u institucionalizovan i ideološki zaokružen sistem.

Skoro odmah posle poraza „Bali Kombetara" u pokrajini je stvorena mreža ilegalnih grupa, čiji su se članovi bavili propagandnim radom, posebno među omladinom, a imali su svoje „veze" u republičkom i državnom rukovodstvu. Već na kraju pedesetih i početkom šezdesetih godina nelegalni pokret za ujedinjenje dobio je organizovan oblik. Adem Demaći je 1961. godine osnovao „Revolucionarni pokret za ujedinjenje Albanaca", koji je kasnije preimenovan u „Nacionalni pokret za oslobođenje Kosova i drugih albanskih zemalja". Pokretu se priključilo oko 300 ljudi.

U programu pokreta je pisalo: „Naša borba će biti duga, a mi treba da se pripremimo", dok je na početku „ustava" stajalo: „...Osnovni i konačni cilj pokreta jeste oslobođenje šiptarskih oblasti koje je anektirala Jugoslavija, i njihovo ujedinjenje sa majkom Albanijom". Ostvarenje postavljenih ciljeva zahteva „upotrebu svih mogućih sredstava", počinje s političkom i propagandnom borbom, a završava se oružanom borbom i opštenarodnim ustankom.

Šezdesetih godina, bez odgovarajućeg otpora vlasti, separatisti su bili već vrlo agresivni, organizovali provokacije i diverzije, skrnavili pravoslavne svetinje i kulturne spomenike, zastrašivali pravoslavno stanovništvo. Na primer, u arhivu Eparhije u Prizrenu čuvaju se pisma sveštenika, koji su govorili o odlasku mnogih srpskih porodica iz pokrajine, opisujući njihova stradanja. Iguman Manastira Visoki Dečani, otac Makarije, 3. aprila 1968. godine pisao je srpskom patrijarhu Germanu: „...Šiptari opet pokazuju iskonsku mržnju prema Srbima. Mi smo u više nego teškoj situaciji, gore je nego u vreme austrijske ili turske okupacije. Tada smo imali bar neka prava... Svakodnevno se dešavaju nasilja, krađe usred bela dana, poniženja i progoni. Verovatno i od drugih čujete šta se dešava Srbima na Kosovu". Međutim, za zvanični Beograd tih problema kao da nije bilo, a oni koji su ipak otvoreno govorili i osuđivali antisrpsko delovanje radikalnih albanskih organizacija, optuživani su za pomaganje „srpskim nacionalistima" i žigosani kao „neprijatelji bratstva i jedinstva" (sličnost s „neprijateljima naroda" u SSSRu).

...Služba državne bezbednosti SFRJ je primećivala da se nacionalistička raspoloženja na Kosovu i Metohiji šire, zahvatajući redove intelektualaca, studenata i učenika. U jednom izveštaju MUPa Srbije iz 1966. godine, sastavljenom na osnovu podataka iz pokrajinskog odeljenja unutrašnjih poslova, podvučeno je: „U srednjim školama, srednjim stručnim školama, gimnazijama i učiteljskim školama, legalno se propoveda nacionalizam...Neprijateljstvo raste. A takvih akcija u poslednje vreme je sve više. Organizacija bojkota, napadi na lica srpske i crnogorske nacionalnosti, pretnje i prinuđivanje na iseljavanje, otvoreno neprijateljski istupi na javnim mestima..."

Od 1961. do 1980. godine, sa Kosova i Metohije raselilo se više od 112.000 Srba.

Do smirivanja nije došlo ni sedamdesetih godina, iako je Ustav iz 1974. godine značajno proširio prava autonomnih pokrajina u federaciji, i mnogi Albanci smatraju ovaj period najpovoljnijim u razvoju pokrajine. Po rečima Fehmija Aganija, u tom „najuspešnijem periodu posleratnog razvoja Kosova" savezni sekretar (ministar) unutrašnjih poslova SFRJ Franjo Herljević rekao je da su od 1974. do početka 1981. godine organi bezbednosti identifikovali više od 1.000 ljudi koji se bave antidržavnim delovanjem na bazi albanskog nacionalizma. Mnogi od njih, po njegovim rečima, bili su povezani s jednom od najaktivnijih ekstremističkih struktura „Crveni front", proalbanskom organizacijom koja je delovala u zapadnim zemljama i ideološki bila usmerena na albansku Partiju rada.

Treba napomenuti da je marksizam albanskih radikala bio samo maska za nacionalističke i separatističke težnje. Kada je komunistički režim pao, svi dotadašnji albanski „marksisti" preko noći su postali „liberali", ali cilj njihovih organizacija ostao je stvaranje Velike Albanije.

Jedan od organizatora protesta 1981. Godine, Hidajet Hiseni, priseća se kako se 1970. godine „priključio opštem studentskom pokretu", koji se uglavnom bavio propagandom, širenjem zabranjene literature, pisanjem letaka („...Dižite se, braćo i sestre Albanci! Smelije, budite kao jedan, nemilosrdni, budite se, ne spavajte, danas je vreme za herojski revolucionarni albanski patriotizam. Nacionalfašisti, MakedonoSrbi neće nam dati slobodu i ujedinjenje. Zato, ustajte! Svim snagama, ne štedite život, krv i bogatstvo. Dosta nam je krvavog ropstva i ovih titovskih tuđinskih porobljivača...")

Čime su bili nezadovoljni Albanci vrlo je teško objasniti. „Krvavo ropstvo" praktično je označavalo životni standard mnogo viši nego u susednoj Albaniji, o slobodi preseljavanja i putovanja u susedne evropske zemlje da i ne govorim.

Albanci su zauzimali položaj predsednika (Sinan Hasani 1986. god.) i zamenika predsednika Predsedništva SFRJ (Fadilj Hodža 1979. i Sinan Hasani 1985. god.), zamenika predsednika skupštine SFRJ (1978. god.), predsednika Saveznog veća Skupštine SFRJ (1983. god.), predsednika predsedništva CK SKJ (1984), predsednika predsedništva Saveza socijalističke omladine (1986), predsednika Veća republika i pokrajina skupštine SFRJ (1988). U 15 zemalja Albanci su zauzimali mesta ambasadora SFRJ, trojica su bili zamenici ministra unutrašnjih poslova, a trojica generalni konzuli. Bilo ih je i u vojsci: četvorica Albanaca imala su čin generala, jedan je bio zamenik ministra odbrane, dvojica su komandovala teritorijalnom odbranom Kosova. Albanci su bili zastupljeni i u republičkim strukturama Makedonije i Crne Gore. Osim toga, Kosovo i Metohija neprekidno se razvijala, ekonomski i društveno, dobijajući sredstva i to pristojne sume iz državnog budžeta.

Protesti u pokrajini ispoljavali su se putem sabotaža određenih manifestacija. Nacionalisti su koristili razne metode, čak i pretnje da će fizički istrebiti Srbe i Crnogorce. Albanci su skrnavili spomenike kulture, pravoslavne crkve i groblja, spaljivali domove, ubijali ljude, nasilno uzimali zemlju Srbima, ograničavali im slobodu kretanja. Posledica događaja iz 1981. godine bilo je masovno iseljavanje srpskih porodica iz pokrajine. Samo te godine, od 1451 naselja u njih 635 nije ostao nijedan Srbin. Narednih deset godina u pokrajini je vladala albanska strahovlada koju je bilo teško i praktično nemoguće zaustaviti.

Ko je sprečavao zvanični Beograd da uspostavi red? Zašto 1980. godine nisu zaustavljeni zločini protiv srpskog stanovništva? Zavera? Izdaja? Greška? Neuviđanje?

Pošto se ne može reći da vlasti nisu uviđale šta se dešava, smatram da je reč o zaveri i izdaji. U septembru 1986. godine Srpska akademija nauke i umetnosti objavila je Memorandum u kojem je beskompromisno izneta procena događaja u pokrajini i u tančine predviđen njihov dalji razvoj. Navešću samo neke odlomke iz tog dokumenta (kurziv je svuda moj).

„...Nasilje koje je kroz vekove proređivalo srpsko stanovništvo Kosova i Metohije u ovom našem vremenu dobija svoju neumoljivu završnicu...U toku poslednjeg rata, proterano je preko 60.000 srpskih kolonista i starinaca, ali je posle rata ovaj talas doživeo pravu plimu: za poslednjih dvadesetak godina Kosovo i Metohiju napustilo je oko 200.000 Srba... Za manje od desetak sledećih godina, ako se stvari bitno ne promene, Srba na Kosovu više neće biti, a „etnički čisto" Kosovo, taj nedvosmisleno iskazani cilj velikoalbanskih rasista, utemeljen još u programima i akcijama Prizrenske lige 18781881. godine, biće u potpunosti ostvaren..."

(Kraj)