Natrag

Pogled iz Vašingtona

Da li je socijalna nejednakost u Sjedinjenim Državama uvod u opasnu krizu?

Neki Amerikanci su bogatiji od faraona

Najnoviji podaci, začinjeni obimnim naučnim istraživanjima i merenjima, pokazuju da je razlika u Americi između „imati i nemati" na najvišem nivou ikad, još iz vremena Starog Egipta i vladavine faraona. Ti podaci su plod dugogodišnjeg istraživanja o posedovanju i zaradama pojedinaca širom sveta, ali je Amerika ubedljivo ta koja nosi barjak ekonomske nejednakosti. Mada su ta istraživanja počela pre više decenija, zaokruženi podaci predstavljeni su tek nedavno. Interesantno je da Amerikanci nemaju pojma koliko je neverovatno dubok jaz koji razdvaja bogate od siromašnih, ili bogate od ne tako siromašnih, čak i super bogate od bogatih. Podaci istraživanja su javni i obrađeni u člancima, knjigama i video predstavama, ali svest o svemu tome još se nije raširila i ako se jednog dana tako nešto i dogodi, već će biti kasno. Naime, ogromne razlike u posedovanju su mnogo puta u istoriji bile razlog za propast takvih društava, takvih država, tvrdi analitičar Magazina Tabloid Milan Balinda, dugogodišnji novinar američkog dnevnika Majami Herald

Milan Balinda

Postoji jedan video od samo šest minuta koji objašnjava sve o ekonomskim razlikama koje postoje u američkom društvu. Njega je videlo 2,2 miliona ljudi i očigledno da bi tako nešto morali da vide svi, ili makar većina.

Uz tekst i grafikone video pokazuje da 20 odsto Amerikanaca poseduju 84 odsto nacionalnog bogatstva, dok 40 odsto stanovništva koje se nalazi na dnu ima manje od jedan odsto. Inače, Amerikanci veruju da je njihova zemlja, iako sa velikim razlikama u bogatstvu pojedinaca, ipak mnogo manje podeljena po tom pitanju. Njihova ideja o neravnopravnosti nije ni blizu stvarnosti. Jedan odsto ljudi na vrhu ima kolač od 40 odsto bogatstva, dok 80 odsto sve skupa poseduju sedam odsto tog kolača. Jedan odsto na vrhu vlasnik je polovine vrednosnih papira svih vrsta zemlje, dok polovina Amerikanaca u akcijama, obveznicama i sl. sve skupa ima samo pola odsto (0,5) svih investicija. Prosečni zaposleni mora da radi čitav mesec da bi zaradio onoliko koliko glavni izvršni direktor (CEO) zaradi za jedan sat. Onda taj CEO ulaže svoj novac u unosne finansijske transakcije, a potom ga skloni u nekom „poreskom raju".

Pomenuti video završava ovim rečima: „Sigurno je da ne moramo da idemo sve do socijalizma da bi našli nešto što bi bilo fer za Amerikance koji teško rade. Mi čak ne moramo da postignemo ono što bi većina smatrala idealnim. Sve što bi trebalo da uradimo je da se probudimo i shvatimo da realnost u ovoj zemlji nije ni približno onome što mi mislimo da jeste."

Druga je priča da postoji velika verovatnoća da bi se mnogi Amerikanci usprotivili politici koja bi na ozbiljan način pokušala da promeni sadašnje stanje. Čini se da je najefikasniji mehanizam redistribucije kolača porez na bogatstvo, nešto kao što je u Francuskoj poznato kao „porez solidarnosti" (impôt de solidarité sur la fortune). Međutim, tako nešto zabranjuje sam američki Ustav. Naime Ustav, član 1, sekcija 9, klauzula 4, eksplicitno zabranjuje „direktno" oporezivanje. Bilo koji pokušaj da se to promeni nekim amandmanom mada nije zabranjen, najverovatnije ne bi uspeo jer to pokazuje američka istorija i svakodnevnica. Čak i kad bi uspelo, takvo oporezivanje ne bi donelo značajne rezultate. Neki tvrde da bi to donekle „poravnalo" krivu na vrhu, ali ne bi poboljšalo život niti siromašnih, niti srednje klase. Druga stvar, jedan odsto onih na vrhu bi se sa svim svojim bogatstvom preselilo u Kanadu, ili bi novac izneli iz zemlje i uložili ga u neke druge države sa velikim poreskim olakšicama.

A kako se stiglo da podataka koji ukazuju da u Americi nesrazmera u bogatstvu stoji rame uz rame sa vremenom Faraona u Starom Egiptu? Mukotrpnim naučnim istraživanjima. Naime, arheolozi su već duže vreme merilo bogatstvo 63 stare zajednice, neke u Severnoj i Centralnoj Americi, a neke u Evroaziji, mereći veličinu ostataka njihovih kuća. Onda je na rezultate primenjen takozvani Džini koeficijent. Džini koeficijent je ustanovljena skala merenja bogatstva koja je osmišljena pre nešto više od sto godina od strane italijanskog statističara i sociologa Korada Džinija.

U teoriji zemlja sa potpunom ekonomskom ravnopravnošću imala bi Džini koeficijent od „0", dok bi zemlja u kojoj se bogatstvo slilo samo u jedno domaćinstvo imala taj koeficijent „1". Tokom istorije civilizacije i menjanjem društvenih sistema, taj koeficijent se menjao. Najmanje nejednakosti bilo je kameno doba, a razlike su počele da se ističu početkom prelaska na poljoprivrednu proizvodnju. Naročito u Evropi i Aziji i to zahvaljujući upotrebi volova i konja. Bilo kako bilo, današnji koeficijent u Sjedinjenim Državama iznosi 0,81 (mada neki tvrde da je taj broj 0,85). U Kini je 0,73, potom slede Rusija, Nemačka itd. Sve je počelo sa upotrebom vola koji vuče plug, otkrili su arheolozi koristići Džini metodu računanja.

Mada danas snažni vo ne može nikoga da obogati, ljudi profitiraju od mnoge vrste bogatstava. Dobre kuće kojima raste cena, skupo obrazovanje koje vodi do dobro plaćenih poslova, računi u banci, akcije, obveznice i, veoma značajno, nasledstvo.

Opet se vraćamo na volove koji su se takođe nasleđivali. U svakom slučaju, bilo koja od studija starih društava ukazuju na činjenicu da su sve do jedne one bile ekonomski ravnopravnije od Amerike danas. Nije u pitanju da li je Amerika danas bogatija od bilo kog društva u prošlosti, to nije sporno, sporna je preraspodela tog bogatstva. Sama Amerika je svojevremeno bila ravnopravnije od današnje Amerike. Tada je bila ravnopravnija, u kolonijalno doba i odmah nakon revolucije, nego Ujedinjeno Kraljevstvo i mnoge druge evropske države. Bila je najravnopravnija zemlja zapadne hemisfere. Pre svega zahvaljujući velikom neobrađenom prostranstvu na kome su svi imali približne mogućnosti na uspeh, ali to danas nije slučaj. Ni izdaleka. Kaže se da je „Amerika zemlja mogućnosti", ali nejednakost usporava socijalnu mobilnost. Drugim rečima, siromašni ostaju siromašni i bogati ostaju bogati. Druga priča je da društva velikih nejednakosti imaju velike zdravstvene probleme među stanovništvom. Sada se prognozira da će nakon donošenja novog zakona o porezima nešto preko četiri miliona dece ostati bez zdravstvene zaštite.

Velike nejednakosti proizvode revolucije, nemire, pobune i krvoproliće. Zbog tih nejednakosti dogodila se Francuska revolucija, Sovjetska, Kineska, pa čak i sandinistička u Nikaragvi. Ogromna razlika u bogatstvu definitivno nije dobra za siromašne, ali, kada se na kraju svedu računi, nije ni za bogate. Pojedinačno bogati će preživeti na ovaj ili onaj način, ali neće činiti socijalnu klasu dobro stojećih. Sovjetski Savez je veoma dobar primer za tako nešto, a sasvim je druga priča kako se u ravnopravnijem društvu stvara nova neravnopravnost. Dodatni problem koji danas postoji je činjenica da se mnogo zna o prošlosti, ali da budućnost društva je još netrasirana teritorija.

Neki od starih pravila bogaćenja važe i danas i mogu da se prepoznaju u razlikama u primanjima na globalnom tržištu između nekvalifikovanih i visoko kvalifikovanih radnika. Između onih koji obrću pljeskavice i onih koji pišu kompjuterske kodove. Ukoliko nejednakost nastavlja da raste i dogode se moguće promene sistema, to neće zaustaviti svet, ali može biti puno krvoprolića. Amerika je prolazila kroz mnoge faze, i nema razloga da prođe kroz još jednu ili dve. Međutim, Rusija, Evropa i Kina prolazili su kroz više promena nego sama Amerika, ali ni tamo, kako nam je već poznato, nije bilo bez dosta prolivene krvi.

Sjedinjene Države imaju dugu reputaciju u posebnoj toleranciji kada je ekonomska nejednakost u pitanju, a to se objašnjava visokim nivoom socijalne mobilnosti. Problem je u tome što je taj nivo danas mnogo niži nego što je to bio slučaj ranije. Ta socijalna mobilnost je nazvana „američkim snom", koja je u početku objašnjena čuvenom rečenicom Tomasa Džefersona: „Svaki građanin ima pravo da teži životu, slobodi i da teži sreći." Međutim, taj san nije garantovana stvar već je samo „težnje za mogućnošću". Taj san je pronašao ličnost u izmišljenom karakteru američkog pisca 19. veka, Horacija Aldžera Mlađeg, u romanu u kome mlad radnik uspeva da se uzdigne „od dronjaka do bogatstva" (više do srednje klase) samo zahvaljujući svom preduzimačkom duhu i teškom radu.

Danas to verovanje u neograničene mogućnosti je mnogo manje nego što je bilo pre nekoliko decenija. Onih 90 odsto dece rođene 1940, koja su postigla viši ekonomski nivo od svojih roditelja, mogu da se uporede sa 40 odsto one dece koja su prestigla svoje roditelje, a rođena su 1980. U 2016. samo 38 odsto Amerikanaca mislila su da će njihova deca imati veći uspeh od njih samih. Deo američkog sna je i „sreća", danas ni u nju ne veruje većina Amerikanaca.

Baš kao i u mnogim Aldžerovim pričama gde glavni lik ima koristi od pomoći širokorukih filantropista, postoje bezbroj stvarnih primera uspeha u Americi gde su različiti oblici sreće igrale veliku ulogu. Ali, s druge strane, društvena podrška za one koji nemaju sreće - specifično za siromašne koji ne mogu da održe puno radno vreme zaposlenja - značajno se smanjuje tokom poslednjih godina i sve govori da će ta društvena podrška biti još manja.

Blede sigurnosne mreže koje bi trebalo da ublaže pad onih koji nisu imali sreću. Recimo onih koji su se razboleli i ne mogu više da obavljaju svoj posao kao što su do svoje bolesti radili. Siromašni u Americi 20 puta manje veruju od radnika u Latinskoj Americi da će težak rad da ih izvuče iz materijalnih problema, mada po svim merilima radnicima južno od granice ide mnogo lošije nego Amerikancima. Amerikanci gube svaku nadu, postaju pesimisti i sve to nije dobro za zdravo društvo. Da li sve to ima nekih dodirnih tačaka sa masovnim ubicama, što je svakodnevnica, koji poluautomatskim puškama obaraju ljude koje ne poznaju? A postoji i visoka cena koju plaćaju siromašni u Americi gde pobednici pobeđuju na veliko, ali gubitnici padaju na tvrdo. Taj američki san, koji je bio uoštren na ličnu inicijativu i zaslugama, uzrokovao je manju društvenu podršku nego što je to slučaj u većini razvijenih zemalja. Taj izostanak društvene podrške postaje sve očigledniji kada su stariji sugrađani u pitanju.

Amerika ima krizu penzionisanja, a nije se planiralo da se tako nešto dogodi. Prethodni progresivni predsednici, specijalno Franklin D. Ruzvelt i Lindon B. Džonson, preduzeli su važne korake da bi život bio ugodniji za ostarele građane. Ruzvelt je potpisao Socijal segjuriti (državna penzija) zakon 1935. godine kao deo Njudila, a 30 godina kasnije, 1965, Džonson je progurao zakon Mediker koji je oformio univerzalnu zdravstvenu zaštitu za starije od 65 godina. Ali zemlja je prigrlila neoliberalni program dolaskom Ronalda Regana u Belu kuću i državne penzije i zdravstvena zaštita neprestano su pod vatrom konzervativnih političara koji bi hteli da se ovi programi ili ukinu, ili da se privatizuju.

Danas milioni Amerikanaca rade u sivoj zoni i mada plaćaju porez uglavnom ne kvalifikuju za osiguranu penziju. Kombinacija nadnica koje ostaju na istom nivou i porasta troškova života otežava onima koji bi pokušali da uštede nešto novca „za stare dane". Istraživanja i statisti podaci su neumoljivi: Urban institut pronašao je da 19 miliona Amerikanaca koji su prethodno bili vlasnici kuća, ili stanova, sada žive pod kirijom. Od toga 31 odsto se nalaze u dobu od 36 do 45 godina. Mnogi Amerikanci u svojim pedesetim, šezdesetim i sedamdesetim žive u svojim džipovima ili karavanima i rade teške sezonske poslove. Podaci o tome detaljnije su obrađeni u knjizi „Zemlja nomada - preživeti Ameriku u 21. Veku".

Tema nejednakosti u primanjima nije ništa novo, ali sve više i više dominira ekonomske i političke diskusije. Kada je francuski ekonomista, Tomas Piketi, objavio knjigu 2014. od 704 strane o ekonomskim nejednakostima, ona je prodata u rekordnom roku. Moglo bi da se postavi legitimno pitanje kako je tako debela knjiga sa takvim tehničkim konceptom izazvala toliko interesovanje? Piketi je obradio temu zbog koje su mnogi građani zabrinuti. Širom sveta, ali pre svega u Americi. Za francuskog ekonomistu ta je tema vrlo jednostavna, kao što je jednostavno i rešavanje problema nejednakosti.

Po njemu bogati se sve više bogate, a siromašni propadaju sve dublčje i dublje u rupu iz koje ne mogu da se iskobeljaju. Rešenje problema? Povećati poreze super-bogatima i do 75 odsto od njihovih primanja. Ali, problem je što je to lako reči i praktično je neizvodljivo. Makar neizvodljivo u Americi. Zalagati se za takvo rešenje ravno je političkom samoubistvu.

Ne postoji političar koji bi takve poreze zastupao, niti ima tih koji bi za takve zakone glasali. Pa čak i kada bi moglo, nema načina da se sa sigurnošću tvrdi da bi siromašni bili manje siromašni. Sigurno je da bi sam vrh bogatih bio siromašniji, ali više od toga je nepredvidivo. Šta sa tim novcem od poreza? Da se ulaže u siromašne. A ko će to da radi? Političari? Pa zbog njih i njihovih zakona je i nastao problem nejednakosti, jer je ekonomska nejednakost direktna posledica korupcije.

Famozni Džini koeficijent nam govori kolike su ekonomske razlike u jednom društvo, ali nam ne kaže ništa više od toga. On ne otkriva kako se bogatstvo zarađuje, samo njegovu distribuciju. Ideja većine ljudi je da siromašni ne budu siromašni. Famoznih 75 odsto poreza neće rešiti problem, isto kao što nije rešio ni u Francuskoj. Dokle god korporacije plaćaju političare, tu rešenja neće biti.

Amerika, specifično, danas je mnogo bogatija nego što je bila, recimo, 1968. godine. Od tada do sada produktivnost je porasla 124 odsto, ali 99 odsto stanovništva ne uživa plodove tog rasta. Federalna minimalna satnica u Americi danas iznosi 7,25 dolara, a prosečna godišnja primanja po domaćinstvu su 50.000 dolara. Izračunato je da je minimalna satnica rasla od 1970. do danas u skladu sa porastom produktivnosti, ona bi bila 21,72 dolara još u 2012. A po statistici iz 2011, da su prosečna godišnja primanja domaćinstva rasla sa rastom produktivnosti, ona bi bila 92.000 dolara. Džini koeficijent ne otkriva zašto ekonomska nejednakost postaje sve alarmantnija, ali neki tvrde da je to zato što nejednakost otuđuje od demokratije i slobode. Ljudi postaju apatični i povlače se iz društvenog života. Ljudi koji brinu o svom sledećem obroku nemaju dovoljno vremena da učestvuju u političkim grupama. Obaška što nemaju ni dovoljno obrazovanja.

Ignorisanje nejednakosti neće ublažiti problem jer ona neće nestati. Isto tako, sve malobrojnija srednja klasa i mnogobrojniji siromasi neće ćutati zauvek. Jedno je jasno - problem nejednakosti je očigledan i svi mogu da ga vide. Svi? Nije baš tako.

KATO institut koji promoviše libertarijansku političku opciju tvrdi da nije sve onako kako izgleda. U svojoj studiji „Pet mitova o ekonomskoj nejednakosti u Americi", KATO tvrdi da sve što se govori o nejednakosti je netačno. Članak tvrdi da poreska politika i socijalna pomoć već brinu o siromašnijima. (Uzgred, 50 odsto američkog budžeta ide na vojsku, a jedan odsto na socijalu.)

Dalje, KATOVA studija tvrdi da su super-bogati zaradili svoj novac i da ga je mali broj njih nasledio. „Većina bogatih ljudi postali su bogati jer su nas snabdevali dobrima i uslugama koje su nam poboljšali živote", kaže studija. Još se tvrdi da bogatstvo retko preživi u više generacija, a i da siromašni mogu da se izvuku iz siromaštva. „Činjenica da se neki ljudi obogate ne znači da su drugi osiromašili." (KATO ne spominje rast produktivnosti od 125 odsto i još manje ko je skinuo kajmak.) Na kraju KATO šalje poruku da bi trebalo smanjiti siromaštvo, a ne napadati nejednakost. Čini se da taj ne malo poznati institut je rešio problem ekonomskih nejednakosti i da Amerikanci o tome ne moraju više da brinu. KATO je najverovatnije pogodio u jednu žicu američke psihologije: „Nejednakost mi ne smeta toliko jer ću i ja jednog dana biti super-bogat".

A 1. Posledice permanentnog rata

U Americi postoje dva vojno-industrijska kompleksa i oni se preklapaju. Tu je tradicionalna postavka, velike korporacije i njihovi profitni proizvodi aviona, brodova, raketa, nuklearnih bombi, tenkova... Sada postoje i privatni preduzimači koji prave novac nudeći pomoć na terenu i obezbeđenje, funkcije koje su prethodno izvodile oružane vojne snage.

Velikim privatnim proizvođačima vojne opreme nije potreban neprestani rat da bi održali svoju dobit, budući da uvek postoje razlozi, pa i u vreme mira, da se poboljša tehnologija naoružanja. Ali privatnoj vojsci preduzimača neophodan je rat da bi rasli i preživeli.

Amerika je u ratu još od 11. septembra 2001. I privatnici su poslati u Irak i Afganistan i sada u sukobe sa Islamskom državom, pa opet u Irak, a najverovatnije i u Siriju. Osim toga, tu je Jemen i Ukrajina, a svakodnevno neki političar zahteva da se pošalju „čizme na tlo". Sve to u ime „pobede protiv terorizma".

Niko nema ni ideju kako ta „pobeda" izgleda. Teško je zamisliti kako rat protiv malih, nasilnih bandi religioznih fanatika može da se završi. Međutim, lako je videti kako privatni preduzimači profitiraju od permanentnog rata. Privatizacija vojske je deo plana kako političari mogu da prikriju stvarnu cenu ratovanja. Privatnici ratuju i nije potrebna regrutacija koja je svojevremeno nanela valike probleme vladajućoj grupi. To je bilo u doba Vijetnamskog rata.

Na ovaj ili onaj način, ogroman novac ide u vojni budžet koji bi mogao da bude možda čak i najmanje jednu trećinu manji da nije permanentnog rata. Mnogim koji od svega toga prave novac ne odgovara da Amerika u nekom ratu pobedi. Ne odgovara im mir.

Mnogi ekonomisti povezali su ekonomsku nejednakost sa rastućim vojnim troškovima zemlje. I na kraju, sve se svodi na isto - na korupciju. Rimsko carstvo je propalo jer više nije imalo novca za ratova

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane