Natrag

Da se ne zaboravi

Ubica Vučić: Ko iza njega stoji, a ko leži

Plačljivko nikom ne prašta

Politička karijera Aleksandra Vučića obeležena je tuđim grobovima i njegovi stanovima, sefovima i bankarskim računima. U svakoj njegovoj ratnoj avanturi, on je profitirao, drugi su stradali. Stotine hiljada Srba, koje je on tobož branio, ostalo je bez kuća i imovine, desetak hiljada je ubijeno, a petostruko više obogaljeno. Među svim tim tragedijama izdvajaju se dva krvava traga, koja vuku pravo prema Vučiću: Slavka Ćuruvije i Olivera Ivanovića.

Predrag Popović

Između ubistva Ćuruvije i Ivanovića prošlo je 19 godina, ali povezuje ih zajednički imenitelj - Vučić. Obe žrtve su prošle istu političku, pravosudnu i medijsku torturu, koja je završena s rafalom u leđa. Policijske istrage, manipulacija informacijama, upotreba saradnika i odnos prema porodicama žrtava, sve je bilo kontrolom Vučića.

Slavko Ćuruvija je stavljen na listu za odstrel krajem 1997. godine. U svom „Dnevnom telegrafu" objavljivao je tekstove u kojima je kritikovan način na koji je Srpska radikalna stranka upravljala opštinom Zemun, svojim prvim velikim ratnim plenom. Radikali su nemilosrdno čerupali opštinsku imovinu. Iz stanova su izbacivali stare stanare i useljavali stranačke sekretarice. Surčinskim mafijašima prodavali su placeve i zgrade. Jednu mesnu zajednicu nameravali su da renoviraju i preprave u kuću koja je trebalo da pripadne Vučiću.

Od toga su odustali zbog negativnih komentara u javnosti, koje su izazvali tekstovi u „Dnevnom telegrafu". Iako je Vučić i tada profitirao, uz pomoć stranke počeo je da gradi zamak u Jajincima, nije hteo da oprosti Ćuruviji što mu je pokvario plan. Javno je, u „Argumentu", nedeljniku Ratka Dmitrovića, obećao da će se kad-tad osvetiti Ćuruviji. To je uradio preko kuma Petra Panića, tadašnjeg šefa obezbeđenja SRS-a, a danas člana Glavnog odbora SNS-a. U to vreme, Panić se istakao brojnim incidentima u Zemunu. Pretio je i prebijao meštane koji su se suprotstavljali njegovoj nameri da im otme kuće i imanje. Pošto je DT pisao i o tome, Vučić je poturio Panića da preuzme odgovornost za najprljaviji napad na nepodobnog novinara. Nikad niko, ni pre ni kasnije, nije o svom protivniku štampao porno-pamflet. To je uradio samo Vučić protiv Ćuruvije.

U besmislenom tekstu, koji je potpisao Panić, navodi se da „Dnevni telegraf" ne napada radikale zbog politike, nego zato što je Panić bio u seksualnoj vezi sa Ćuruvijinom ljubavnicom, voditeljkom s BK Televizije Aleksandrom J. Iako Vučić koristi svaku priliku da kuka što mu zli mediji i opozicionari pominju porodicu, lično se potrudio da stotine primeraka svog porno-pamfleta danima deli po komšiluku ne samo Ćuruvije, nego i zloupotrebljene devojke.

Ni medijski i politički napadi nisu bili manje vulgarni. Vučić je Ćuruviju nazivao stranim plaćenikom i izdajnikom, NATO-podnarednikom koji lažima o političarima iz vlasti pomaže albanskim teroristima. Optužbe su procesuirane uz pomoć režimskih patriota Bratislave Bube Morine i Milorada Radevića. Morina je podnela tužbu zbog objavljivanja oglasa pokreta „Otpor", koji je shvatila kao pozivanje na nasilno kršenje Ustava, a Radević je do istog zaključka došao kad je pročitao tekst u kome se pominje da je SFRJ tokom rata napustilo više od 90.000 stanovnika. Zahvaljujući Vučićevom zakonu protiv informisanja, „Dnevni telegraf" i nedeljnik „Evropljanin" u rekordnom roku, za manje od 24 sata posle dizanja tužbe, kažnjavani sa po više miliona nemačkih maraka. Suđenjima je rukovodio Boban Glavonjić, tadašnji predsednik nadležnog Trgovinskog suda, koji je kasnije bio Vučićev advokat.

- I ja sam hteo da uništim Ćuruvijin „Dnevni Telegraf", ali ne na silu, onako brutalno kao što je to radio Vučić. Vučić je bio opsednut Ćuruvijom, ništa drugo nije radio, bavio se samo njime. Kad god sam došao u njegov kabinet, Vučić je sedeo s Glavonjićem i pravio plan kako da zabrani „Dnevni Telegraf" - tvrdio je Vojislav Šešelj.

Istovremeno, u dogovoru s Milovanom Bojićem, tadašnjim ministrom zdravlja, i sudijom Krstom Bobotom, Vučić je montirao sudski postupak kojim je hteo da Ćuruviju spakuje u zatvor.

Po toj matrici Vučić je vodio hajku na Olivera Ivanovića. Lider Građanske inicijative Sloboda-demokratija-pravda uhapšen je u januaru 2014. zbog sumnje da je učestvovao u streljanju 22 Albanca u aprilu 1999. i ubistvo 10 Albanaca u februaru 2000. godine. Nekoliko dana posle hapšenja, Građanska inicijativa ga je kandidovala za gradonačelnika Kosovske Mitrovice, kako bi pokazala uverenje da Ivanović nije kriv i da neće odustati od političke borbe. Posle četiri godine zatvorske i pravosudne torture, Ivanović je u aprilu 2017. pušten da se brani sa slobode. Pokazalo se da je bio bezbedniji u albanskom zatvoru, nego na srpskoj slobodi.

Vučić je u Ivanoviću prepoznao protivnika koji može da mu pomrsi račune na severu Kosova. Da se to ne bi desilo, izložio ga je progonu koji su predvodili predstavnici beogradske vlasti, na čelu s Markom Đurićem, i naprednjačka filijala tzv. Srpska lista.

„Dnevni Telegraf" i „Evropljanin" su već bili zabranjeni, redakcijska imovina zaplenjena, a poslovne prostorije zapečaćene, u jesen 1998, Ćuruvija je nekoliko puta bio izložen fizičkim napadima. Usred belog dana, u centru Beograda, prvi put ga je napala grupa nasilnika u crnim majicama. Ozbiljniji incident je izbegnut jer su reagovala dvojica policajaca; obični pozornici nisu bili obavešteni da je dozvoljen lov na izdajnika. Drugi put je na Ćuruviju nasrnuo lično Aleksandar Vučić. Sreli su se u Knez Mihailovoj ulici, ispred kafane „Ruski car". Ćuruvija je neoprezno prolazio pored radikalskog štanda, ne sluteći šta mu se sprema. Čim ga je video, Vučić je počeo histerično da psuje i vređa. Skočio je prema Ćuruviji u stilu „držte me, ubiću ga". Radikali su zaista zadržali pobesnelog ministra. Mesec dana kasnije, u Sava centru, na otvaranju Festa, opet su se našli licem u lice. Vučić tada nije histerisao, uzdržao se zbog fotoreportera, televizijskih kamera i uvaženih zvanica. Umesto da nasrne, samo je dobacio: „Uništiću te, gotov si, izdajniče".

- Ti si obični kurton, mrš! - odbrusio mu je Ćuruvija.

Ćuruvija je potcenjivao Vučića, doživljavao ga je kao običnog Šešeljevog potrčka, jednog od sto. Skupo je platio tu grešku. Da je hohštapler većeg kalibra, ozbiljniji i opasniji, Vučić je pokazao 6. aprila 1999, kad je u „Ekspres Politici" objavljena smrtna presuda vlasniku već uništenog „Dnevnog telegrafa".

- Slavko Ćuruvija je preko „svog" lista „Dnevni telegraf" učinio zaista sve što je „bilo potrebno" kako bi „demokratskom zapadu", a i „zabludelim Srbima" objasnio kako treba da se „dozovu pameti" i okrenu se budućnosti koja je, jasno, „na zapadu". Kada je potom taj isti „slobodar" Ćuruvija došao pod udar zakona o informisanju, ali i pod udar drugih zakona zemlje u kojoj živi, skoro da je do samog Klintona stigao vapijući za pomoć u „borbi protiv diktature u Srbiji". „Diktature" u kojoj narod na bezbroj izbora slobodno bira svoju vlast i „diktature i informativnog mraka" u kojem je pored „njegovog" „Dnevnog telegrafa" izlazilo sijaset tobož slobodnih i nezavisnih novina u kojima se gore govorilo i Srbiji i srpskom narodu nego na CNN-u u najboljim danima. Danas, kada te željno očekivane i prizivane bombe ubijaju Srbiju, izdajnici ćute. Ako čekaju da Srbi i Srbija budu pokoreni, uzalud čekaju. A ako su se nadali da će njihova izdaja biti zaboravljena, uzalud su se nadali - napisao je Miroslav Marković u uvodniku „Ekspres Politike", pod naslovom „Ćuruvija dočekao bombe".

Isto veče, taj tekst je pročitan u Dnevniku RTS-a. Ujutru, Ćuruviju je telefonom pozvao niko drugi do Aleksandar Vučić. Sa karakterističnom patetikom, ministar je žrtvi rekao da i dalje o njemu misli sve najgore, ali da ne podržava takav način medijskog etiketiranja. Da je znao šta se sprema, kazao je, ne bi dozvolio da RTS prenese tekst. Vučić je to ponovio i na brifingu s glavnim urednicima, nakon što je Ratko Dmitrović pomenuo da tekst u „Ekspresu" predstavlja poziv na linč. U celom tom zamešateljstvu učestvovali su najbliži Vučićevi saradnici. Tekst, odnosno presudu, potpisao je Miroslav Marković, koji je kasnije pričao da ga je prepakovao Đorđe Martić, tadašnji glavni urednik „Ekspresa", a kasnije prvi nezvanični urednik Vučićevih dnevnih novina „Pravda". Preneo ga je glavni urednik RTS-a Dragoljub Milanović, Vučićev prijatelj, komšija i istomišljenik.

Na kraju, priliku da se predstavi kao tolerantni demokrata Vučiću je nabacio Dmitrović, koga je naprednjačka vlast postavila na mesto glavnog urednika „Večernjih novosti". U toj predstavi značajnu ulogu je imala i Olivera Zekić, nekadašnja novinarka „Dnevnog telegrafa", koja je tada održavala bliske kontakte s Vučićem. Ćuruvija je poverovao da će ga Vučić, ako sazna za pripremu nekog napada, preko Zekićke na vreme obavestiti. Uglavnom, Vučićeva intervencija je uspela, Ćuruvija je stekao pogrešan utisak da napad iz „Ekspresa" nije stav vlasti i da mu se ne sprema konačni obračun. Bez bezbednosne kulture, nedopustivo naivno za bivšeg pripadnika Državne bezbednosti, Ćuruvija nije shvatio da mu je meta nacrtana na leđima i da se samo čeka zgodan trenutak za rafal.

Krajem jula 2017. godine u Kosovskoj Mitrovici po drugi put je zapaljen auto Olivera Ivanovića.

- Nemam nikakav lični sukob ni sa kim. Nemam nikakav nelegalni biznis, nemam ništa što bi me dovelo u sukob sa ljudima, jedino što može da se desi jeste to da imam političke neistomišljenike, ali to ne sme da bude razlog za ovako nešto. Na koje neistomišljenike mislim, znaju oni, prepoznaće se sigurno - rekao je Ivanović.

Bio je u pravu, prepoznali su se. Prepoznala ih je cela Srbija, naročito u vreme kampanje pred lokalne izbore na Kosovu i Metohiji.

Kao što je u hajci na Ćuruviju koristio režimske medije i novinare, Vučić je Ivanovića satanizovao pomoću, pre svega, Pinka i „Informera". Nazivan je antisrbinom, albanskim i američkim plaćenikom, slugom koji ima zadatak da definitivno otcepi Kosovo od Srbije.

- Da li želimo da ovakvi ljudi zastupaju interese srpskog naroda na Kosovu i Metohiji? Da li želimo da nas vode ljudi kojima je više stalo do svog automobila nego do života svog sugrađanina? Nepošteni ljudi, koji su izdali naše poverenje? Ljudi koji imaju podršku Prištine? - navodi se u predizbornom spotu Srpske liste protiv Ivanovića.

Ni on nije shvatao u kakvoj opasnosti se nalazi. Poput Ćuruvije, i Ivanovićev strah amortizovao je lično Vučić. Imali su nekoliko sastanaka, a na svakom je Ivanović ukazivao da je izložen pretnjama i pritiscima. Naravno, Vučić ga je uveravao da ne brine, politika je prljava, ali nikome ne sme da bude ugrožena bezbednost. Istu priču ponavljao je Ivanovićevoj supruzi Mileni Popović. S njom je kontakt uspostavio još dok je Ivanović bio u prištinskom zatvoru. Preko nje je slao poruke koje, pokazalo se, nisu imale veze sa surovom realnošću.

Kod obe žrtve nada je bila jača od straha. To ih je koštalo života.

Slavko Ćuruvija je streljan 11. aprila 1999, na Uskrs, dok se sa suprugom Brankom Prpom vraćao kući. Čim je zakoračio u prolaz, ubice su pritrčale, udarcem u glavu oborile su Prpu i sasule rafal u Ćuruvijina leđa, a onda ga overile jednim metkom u oko. Minut pre ubistva, pripadnici Državne bezbednosti su prekinuli praćenje Ćuruvije i ubicama ostavili brisani prostor.

Oliver Ivanović je likvidiran 16. januara 2018, ispred ulaza u prostorije svoje stranke. Ubijen je sa šest metaka u leža, iz oružja s prigušivačem. Nijedna bezbednosna kamera, koju u toj ulici ima skoro svaka druga zgrada, nije zabeležila scenu ubistva.

Kao pravi radikal, Vučić se obradovao ubistvu Ćuruvije, svima je pričao da se tada napio treći put u životu. Prvi put se predao alkoholu kad je Crvena zvezda osvojila Kup šampiona u Bariju, zatim 1997. kad mu se rodio prestolonaslednik Danilo, a treći i četvrti put je proslavljao eliminaciju opakih neprijatelja Ćuruvije i Zorana Đinđića.

Vest o ubistvu Ćuruvije objavljena je u 19. minutu Dnevnika državne televizije i na 18. strani režimskih novina, u rubrici „crna hronika", pored tekstova o tome kako je neka baba ukrala komšiji lopatu. Danas vesti o tome da lideri opozicije ili nepodobni novinari pitaju ko je ubio Ivanovića ne smeju da budu objavljene. Čak i agencija Beta, posle intervencije Vučićeve kerberke Suzane Vasiljević, briše vesti o Ivanoviću.

U ono vreme, dok je bio ministar u crno-crvenoj vladi, nije pokušavao da prikrije animozitet čak ni prema mrtvom Ćuruviji. Na ulici, prilikom slučajnog susreta s urednicima „Dnevnog telegrafa", uživao je u Šešeljevoj šali: „Gde vam je Ćuruvija, da li je pobegao iz zemlje ili je u zemlji", a na konferencijama u ministarstvu pretio je novinarima koji su se raspitivali dokle je stigla istraga.

- Ministarstvo za informisanje nije ministarstvo unutrašnjih poslova. Kada se desi ubistvo košarkaša ili fudbalera, ministarstvo sporta o tome ne zna ništa. U ovom slučaju, ministarstvo za infomacije nema nikakve podatke o istrazi ubistva Slavka Ćuruvije. Ako me pitate da li bih voleo da se otkriju počinioci tog zločina, naravno da bih voleo. Ali ja nisam policajac, ja nisam ministar unutrašnjih poslova da bih odgovarao na takva pitanja. Čini mi se da špekulacije koje se spominju u vezi sa tim ubistvom ne jenjavaju. Čini mi se da su pojedini mediji preterali zloupotrebljavajući sve to, pokušavajući to da uzmu kao simbol slobode javne reči, a da pri svemu tome ne znaju motiv i ne znaju razloge zbog čega je sve to moglo da se dogodi. Sećate se izjave Milana Komnenića, kada je bio savezni sekretar za informisanje, koji je rekao: „Znate, moj prijatelj Ćuruvija jeste bio moj prijatelj, ali on se bavio svakakvim poslovima". Ja to nikada ne bih rekao. Pa je posle toga promenio tu izjavu, pa je rekao da je za to odgovorna vlast. Tako da mi se čini da ta nagađanja i optužbe na bilo čiji račun ne samo što su protivpravne, već su zaista duboko moralno neukusne. Znate, kad imate sve dokaze da je neko izvršio ubistvo, morate sprovesti kompletan krivični postupak, ne na osnovu nekakvih indicija, a kamoli dokaza, neko je nekoga počeo da optužuje za ubistvo. I, naravno, to je u našoj zemlji dozvoljeno - rekao je ministar Vučić na konferenciji za medije 22. oktobra 1999. godine.

U istom stilu Vučić danas napada svakoga ko se usudi da postavi pitanje - ko je ubio Olivera Ivanovića. Jedina razlika je u upotrebi modernijih termina. Ranije je radoznale pojedince optuživao da „šekulišu" i „duboko moralno neukusno", a sada ističe da „prave lakrdiju" od ubistva Ivanovića. Takođe, obe žrtve optužuje da su se „bavili svakakvim poslovima", pa su verovatno zbog toga likvidirani, a ne iz političkih razloga.

- Ćuruvija je imao veze sa crnogorskim kriminalcima. Zadužio se kod njih kad je u Podgorici štampao „Dnevni telegraf". Zadužio se, a nije imao novca da vrati pare. Rade Marković mi je dao dve kutije dokumenata koji to potvrđuju - pričao je Vučić i nakon što se transformisao u naprednjaka.

Slično sada govori o Ivanoviću.

- Ivanović je pre rata, tokom rata i posle sarađivao s albanskim mafijašima. Pa, nije mogao od plate da kupi 23 stana u Beogradu. To znaju i Srbi s Kosova, zato ga nikad ne bi podržali. Bez glasača, on je bio samo zapadna marioneta, ucenjen i kompromitovan - tvrdi Vučić.

Još težim rečima opisuje Ivanovićevu udovicu Milenu. Pored toga što uporno osporava njen moralni integritet, zgražavajući se nad činjenicom da je ona vršnjakinja Ivanovićevog sina, zajedno su išli na fakultet, Vučić tvrdi da je „ima u šaci". Čini se da u tome ima istine, pošto je Milena dobila posao u kabinetu Ane Brnabić i uživela se u ulogu režimskog jurišnika na sve koji se usude da pitaju zašto nije završena istraga i ko su izvršioci i nalogodavci ubistva njenog supruga.

U sličnom kontekstu Vučić govori o Ćuruvijinoj porodici. Lažno sažaljenje je pokazivao prema Jovi Ćuruviji, za čiju bol je imao razumevanja jer ni sam ne zna kako bi podneo gubitak rođenog brata. S tom patetikom odbijao je da polemiće s Jovom, koji je u brojnim intervjuima isticao da mu Šešelj, Vučić i Tomislav Nikolić duguju glavu brata Slavka. Tih problematičnih izjava Vučić se rešio kad je Jovo umro. Za Radeta Ćuruviju, Slavkovog sina, danas Vučić priča sve najgore, opisuje ga kao narkomana koji je uzeo hrvatsko državljanstvo i preselio se u Dalmaciju. Jelena Ćuruvija je, po mišljenju predsednika Srbije, ista kao njen otac, uzima novac od stranaca za svoju Fondaciju i ne mari ni za šta drugo.

Vučić je mnogo teži posao imao sa Ćuruvijinom suprugom Brankom Prpom. U januaru 2014. svečano je najavio pokretanje nove istrage ubistva Ćuruvije, pozivajući se na iskaz krunskog svedoka Milorada Ulemeka Legije. Istraga, koju je Vučić montirao uz pomoć Miljka Radosavljevića, tadašnjeg šefa Tužilaštva za organizovani kriminal, završena je optužnicom protiv bivših pripadnika Resora državne bezbednosti Radeta Markovića, Milana Radonjića, Ratka Romića i Miroslava Kuraka. Tokom istrage saslušano je oko 700 svedoka, razni novinari koji nisu ni poznavali Ćuruviju, pa i čistačice iz zgrade u kojoj je bila redakcija „Dnevnog telegrafa", ali nije potpisnik ovog teksta. Iako sam se sa Ćuruvijom u poslednja tri meseca njegovog života svakodnevno viđao i razgovarao, pripremajući knjigu „Poslednja ispovest Slavka Ćuruvije", u kojoj je detaljno opisao odnose sa svim političarima koji su ga napadali, Tužilaštvo nije bilo zainteresovano za moje svedočenje. Naravno, plašili su se da bih pomenuo Aleksandra Vučića, što bi kompromitovalo njegov pravosudni pokušaj da opere vlastitu savest od Ćuruvijine krvi.

Na Vučićevu nesreću, u sudskom postupku je svedočio Milovan Brkić i to na predlog Milenka Mandića, zamenika tužioca. Brkić, glavni urednik Magazina Tabloid, opisao je kako je na tribini o medijima u bioskopu Reks upozorio Ćuruviju nekoliko dana pre ubistva da će mu se to desiti. Prema njegovim saznanjima, ubistvo su naručili Milovan Bojić i Aleksandar Vučić, a isplatili su ga Bojić i Milutin Mrkonjić, koji su iste večeri, posle likvidacije Ćuruvije, dali novac atentatoru Luki Pejoviću. Iako se ta Brkićeva izjava nalazi u sudskim spisima, državni organi nisu reagovali i pokrenuli istragu protiv Vučića, Bojića i Mrkonjića.

Dok je bio radikal, posle pada s vlasti, Vučić je svim srcem zastupao Šešeljevu tezu da su Ćuruviju likvidirali Luka Pejović, Zoran Davidović Ćanda i Branko Jevtović Jorga. Ipak, u novembru 2002, usred kampanje pred predsedničke izbore, Šešelj je objavio da je u Ćuruviju pucao Miroslav Miki Kurak.

- To Šešelj tvrdi, ja nemam pojma, nikad nisam čuo za tog Kurka, Kuraka ili kako se već zove - pričao je Vučić.

Dva dana kasnije naprasno se setio da poznaje Mikija Kurka još iz vremena kad je bio u obezbeđenju Milorada Vučelića. Gotovo s istom dinamikom opisivao je Ratka Romića. Prvo je tvrdio da nikad nije čuo za njega, a onda bi sa osmehom, i to na RTS-u, citirao Romićevu morbidnu pošalicu: „Zna se ko je i zašto ubio Ćuruviju, Ćuruvija je ubijen zbog ubica".

Ko je ubio Ćuruviju ne zna Branka Prpa, preživeli svedok tog zločina. Ona je videla lice ubice i tvrdi da to nije Miroslav Kurak. Čim se usudila da to kaže, Vučić je pokrenuo stravičnu kampanju. S optužbom da štiti ubice, napali su je Vladimir Beba Popović, Vuk Drašković i Ljiljana Smajlović. Da zadovolje gospodara i opravdaju njegovo poverenje, koristili su najprimitivnije laži, baš kao što rade i prilikom pokušaja da kompromituju sve koji traže odgovore na pitanje ko je ubio Ivanovića.

- Ne poznajem Milana Radojičića, ne znam ni kako taj čovek izgleda - rekao je Vučić krajem februara 2018, upitan za kosovskog kontroverznog biznismena koga mediji dovode u vezu s ubistvom Olivera Ivanovića.

Vučić, naravno, zna ko je i kako izgleda Radojičić. Ako nikad pre, mogao je da ga vidi na snimku proslave izborne pobede Srpske liste, kad je Radojičić skakao pored Marka Đurića, dok su egzaltirano urlali u telefon „Aco Srbine". Aca Srbin Vučić se i javno, na konferenciji za medije, zahvaljivao Milanu Radojičiću na doprinosu pobedi tzv Srpske liste. Pored svega toga, Marko Jakšić je tvrdio da postoji sto svedoka koji su bili prisutni na proslavi krštenja Radojičićevog sina, gde je glavni gost bio Andrej Vučić.

Suđenje okrivljenima za ubistvo Ćuruvije privodi se kraju, a sve je izvesnije da će presuda biti oslobađajuća. Vučiću je svejedno. Kad se završi ta predstava, on će moći da kaže kako se nije mešao u odluku suda, nije zadovoljan, ali mora da je poštuje. Tako će zauvek zatrti trag koji spaja njega i Ćuruviju. U tom smeru ide i istraga ubistva Ivanovića. Prošlo je sedam meseci, javnost nije obaveštena ni ko tačno vodi istragu, ni do kakvih rezultata se stiglo.

Jedna ulica u Beogradu je dobila naziv po Slavku Ćuruviji. Marko Đurić je to obećao i za uspomenu na Olivera Ivanovića.

Kad god je Vučić bio na vlasti, krajem devedesetih i danas, beogradske ulice su bile pretvorene u klanicu. U poslednjih pet godina izvršeno je 87 mafijaških ubistava, koja nisu rasvetljena. Osuđene ubice i narko-dileri slobodno šetaju gradom, druže se i razvijaju biznis s najvišim predstavnicima vlasti, a zaštitu od zakona plaćaju batinaškim uslugama. Dok se to ne promeni, Srbija će biti Vučićevo privatno groblje. Samo, ne treba zaboraviti napomenu iskusnog grobara Tome Nikolića da svako groblje ima izlaz. Ima ga i Srbija, a naći će ga kad Vučić s vlasti ode na optuženičku klupu i suoči se sa izrešetanim duhovima svoje prošlosti.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane