Natrag

Da se ne zaboravi

Ekskluzivno: kako su život završili Nedić, Ljotić, Draža Mihailović i posleratni funkcioneri OZNE, UDBE i policije

Krv je ljudska rana naopaka!

U nedovoljno istraženoj u "paralelnoj istoriji" jugoslovenskih komunista, koju na ovim stranicama ispisuje najstariji živi srpski novinar, Milentije Pešaković, učesnik Drugog svetskog rata i socijalističke revolucije, a posle rata i šef kabineta sekretara CK Srbije Jovana Veselinova Žarka, savetnik u srpskoj vladi i Izvršnom komitetu CK SKJ, posebno mesto zaslužuje i njegov osvrt na posleratni period i tadašnje "krojenje" sudbine Kosova i Metohije.

Milentije Pešaković

Aprila 1941. godine kada je počeo napad Hitlerov na Jugoslaviju imao sam 13 godina i sedam meseci. Kada se rat na tlu Jugoslavije završio, maja 1945. godine, imao sam 17 godina i osam meseci. Za celo vreme rata bio sam simpatizer partizana, kasnije član SKOJ-a , pa član Komunističke partije Jugoslavije.

Nekoliko meseci po izbijanju rata-škole u Srbiji nisu radile. Živeo sam i ja u svome selu Pločniku, kraj Prokuplja, Toplički kraj. Bilo je više učenika rodom iz Pločnika, koji su se vratili svojim roditeljima: Timotije Petrović iz Srednje poljoprivredne škole u Prokuplju, njegove sestre dever Savatije Nešić iz Leskovačke gimnazije, Desimir Vidojević, proteran sa roditeljima od Šiptara iz Uroševca...

Bili su još u društvu Vladimir i Obrad Nešić, Radisav i Vlastimir Novčić, Ljubinko Mihajlović, Boško Marković, Petar i Dimitrije Petrović...Svi smo bili u fudbalskom timu Pločnika, i zahvaljujući srednjoškolcima, došljacima, bili smo među najboljim timovima u okolini. Za vreme rata plašio sam se ko žive vatre: Nemaca i Bugara, četnika Koste Pećanca i Draže Mihajlovića, Ljotićevih "zboraša" i Nedićeve "Srpske državne straže".

I radovao sam se kad sam čuo: Dimitrije Ljotić poginuo u automobilskoj nesreći u Istri, Kosta Pećanac ranijih godina ubijen od strane četnika Draže Mihajlovića, Milan Nedić zarobljen od strane Engleske vojske na tlu Nemačke i vraćen partizanskim snagama u Jugoslaviji, Srbiji, a Draža Mihajlović živ uhvaćen, i "...već tri dana se nalazi u rukama organa narodne vlasti" - kako je to saopštio u Narodnoj skupštini Jugoslavije Aleksandar Ranković. Pavelić je preko „pacovskih kanala" pobegao u Argentinu, Rupnik, i hiljade Nemaca, ustaša, četnika, belogardejaca, ljotićevaca i inih zarobljeni na severu Slovenije - i streljani!

I tako dalje, i tako dalje...

I posle toliko godina i decenija: Španija se sprema da telo Ante Pavelića, koji je kao Frankov saveznik, pokopa na tlu Španije - vrati Hrvatskoj! Nema sumnje - Hrvatska će to prihvatiti! „Za dom spremni!" Slovenija se sprema, ako je suditi po novinskim izveštajima, da telo Dimitrija Ljotića vrati u Srbiju, Beograd. Potomci Ljotićevi, možda ima i njegovih pristalica, još živih, verovatno će to sa radošću prihvatiti. Da li samovoljno, ili sa znanjem pretpostavljenih , saznali smo, i fotografije gledali, na TV ekranima, pripadnici Vojske Srbije nedavno su posetili spomenik Draže Mihajlovića na Ravnoj gori, položili cveće. Koliko toga sličnoga se dešava na, tako da kažem, lokalnom nivou!

Titov grob u „Kući cveća" masovno se godinama posećuje. Atrakcija je i za brojne inostrane turiste koji navraćaju u Beograd. "Borac" i druge partizanske borbe glasala, posebno u Srbiji svake godine, pa naročito ove godine, prepuni su fotografija i tekstova o Beloj Crkvi i Žikici Jovanoviću Špancu i nizu drugih ratišta i svratišta. Konstatujući sve ove detalje neću se upuštati u šira obrazloženja. Osvrnuću se samo na dva-tri „velika detalja", koji se redovno pominju često i na stranicama dnevnih novina, posebno "Politike".

Prvi detalj: Rehabilitacija Milana Nedića. Da li je Nedić izvršio samoubistvo ili je ubijen. Pre mesec dana bila je sudska rasprava o zahtevu za rehabilitaciju Milana Nedića. Prvostepeni sud je odbio zahtev kao neosnovan. Advokat i porodica Nedićeva izjavili su da će se na presudu žaliti Apelacionom sudu. Sačekajmo i tu presudu! Ali članovi Nedićeve porodice i ovom prilikom su izjavili: Milan Nedić nije izvršio samoubistvo u zatvoru OZNE , nego je ubijen - bačen je sa trećeg sprata na betonsku ploču u dvorištu zatvora , ako se dobro sećam bila je to zgrada u ulici Knjeginje Ljubice br.21. u okolini Narodnoga pozorišta - prema Kalemegdanu.

Ono što je meni poznato - tačno je: Milan Nedić nije izvršio samoubistvo, nego je ubijen - tako što su ga tri OZNOV-ca poveli hodnikom na trećem spratu, otvorili prozor i onda ga poduhvatili i kroz prozor bacili. To je meni, u poverenju, a delimično, tako mi se čini, i da bi „ubio poene" kod mene (bio sam tada na poverljivom i osetljivom radnom mestu), ispričao čovek koji je u tome čini se imao odlučujuću ulogu. Bio je kao planina visok, snažan....

Bio bi rad da ja sada ispišem ime tog čoveka. On je davno mrtav, i ništa mi on zbog toga ne bi mogao. Ali, jednostavno ja ne smem da napišem ime i prezime toga rmpajlije. Svakome se živi, pa i meni. Istina imam 91. godinu, što bi se reklo, jednom nogom sam u grobu. Ne plašim se da će neko sa uperenim pištoljem doći i kazati mi: ili kaži ime, ili te ubijemo! Ne, ne plašim se te i takve moguće situacije. Plašim se, ako bi ispisao ime i prezime toga drugara - jedino svoje savesti!

E, to je suptilnije, delikatna situacija i molim čitaoce za malo strpljenja, a da bi me bolje razumeli, pa i opravdali!

Timotije Petrović, glavni SKOJ-evac u Pločniku, naš omladinski „babo" otišao je u partizane - Pasjačku (odred sa Pasjače) četu u septembru 1941. godine. Bio je odličan puškomitraljezac u četi, miljenik Ratka Pavlovića-Ćićka, španskog borca, partizanske legende Topličkih i Jablaničkih partizana. Ćićko je poginuo 1943. godine u Crnoj Travi, priča se pod sumnjivim okolnostima. Njegova legenda bila je natkrilila ugled Partije...E, to ne može! Ne znam šta je istina. Ali važno je sledeće: u blizini Odžaka u Vojvodini pre rata i za vreme rata postojalo je selo Parabuć. Svi stanovnici sela bili su Nemci. Krajem 1944. i početkom 1945. svi su pobegli u Austriju, Nemačku, tzv. podunavske švabe, kao Folksdojčeri. U Parabuć su preimenovali u Ratkovo! Po imenu Ratka Pavlovića - Čička, španskog borca i partizanske legende u Toplici. I danas to selo nosi ime Ratka Pavlovića-Ratkovo! Što bi se reklo: "Blago tome ko dovijek živi, ima o se rašta roditi!".

Timotije je početkom novembra 1941. poslao pismo svome bratu Petru, njihovome komšiji Bošku Markoviću i deveru njegove sestre Savatiju Nešiću-SKOJ-evcima da dođu u Vidojevačku partizansku četu. Četa će tih dana „krstariti" oko Rgajskoga visa, Širokih njiva, Tovrljana i okoline. Uveče Savatije, Boško i Petar sastanu se u Petrovoj kući - sobi iznad podruma, kakve su tada bitke sve seoske kuće, da se dogovore kada sutra kreću, kojim putevima će ići (U Barlovu će preći preko reke Toplice, onda selom Grabovnica, pa Kosmača, stići će oko podne u Tovrljane, itd.

Dok su se oni dogovarali, prišunjao se i ispod prozora sobe (bilo je još toplo, prozor bio otvoren) Mladen Petrović, stric Petrov, i komšija Petrovih roditelja, Svetomira i supruge mu Julijane-Jule. I sve je slušao. Mladen je bio ratni-vojni invalid iz Prvog svetskog rata. Primao je invalidu, nosio ortopedske specijalne cipele, na levoj nozi, odgovarajući, invalidski teški drveni štap. Uživao je veliki prestiž u selu, kao i svi vojnici srpske vojske iz Prvog svetskog rata, posebno ratni invalidi. Znao je Mladen da se uhvati u kolo sa ženama i devojkama, pa su kasnije žene pevušile: "...Kad zaigra Mladen ćopa, zatrese se sva Jevropa" što je Mladenu godilo. Mladen je imao dva sina, stari-Ćirilo-Ćiro, bio je sa mnom u istim razredima u osnovnoj školi. Družili smo se i kasnije.

Kad je Mladen sve čuo o čemu se dogovaraju Petar, Boško i Savatije, kojim će stazama sutra dan putovati, odmah je javio četnicima Koste Pećanca. Mladen je bio vatreni pobornik Koste Pećanca i njegovih odreda od prvoga dana.

Petar, Boško i Savatije krenuli su ujutru putem o kome su se uveče dogovorili. Njima se priključio i Ljubinko Mihajlović, sin Savetijeve sestre Stevane. Kad su stigli u šumicu pored Tovrljana iziđu četnici Koste Pećanca i svu četvoricu vežu užadima i odvedu u Kuršumliju u štab Koste Pećanca na saslušanju. Kasnije ih vrate do Tovrljana, Ljubinka Mihajlovića puste da se vrati kući bio je maloletan, bio je tek u šesnaestoj godini.

Petra, Savatija i Boška streljaju i pokopaju ih "plitko" u šumici u kojoj su ih i zarobili i vezali.

Taj događaj je snažno i vrlo tužno doživljavan od svih stanovnika sela pločnika, bilo ih je tada više od 400 duša kako su žene obično govorile za ljude, "iksane". Posebno smo bili ožalošćeni mi omladinci, drugovi Petrovi, Savetijevi i Boškovi. Više nismo mogli ni fudbalski tim da sastavimo bez njih trojice, a i Timotije je već u septembru nas napustio i otišao u partizane.

Marta 1942. u Pločnik dolaze ilegalno tri partizana. Hvataju Mladena Petrovića, vode ga na streljanje zbog izdaje, potkazivanja putanje Savatija, Boška i Petra. Mogli su oni Mladena da ubiju u blizini njegove kuće i kuće njegove braće Dimitrija, Svetomira i Bogoljuba koje bile su okružene šumom. Ali, ne. Oni su Mladena sproveli kroz celo selo. On je išao ispred njih, jedan od partizana sa oružjem Mladenu iza leđa, ostala dvojica sa strane, na udaljenosti od dva metra.

Tako su prošli i pored dvorišta mojih roditelja. Moja Majka Stevana i ja bili smo u dvorištu pored bunara, blizu taraba. Prolazio je Mladen, podigao štap i pozdravio moju majku. Desetak minuti kasnije čujemo pucnjavu, rafale. Partizani su streljali Mladena u staru zvane "Doljača" na granici Pločnika i susednoga sela Baca.

Uveče, Mladenov stariji sin, moj školski drug iz osnovne škole, sklepao je od dasaka neki sanduk, upregao volove i zaprežna kola sa kantama i došao u Doljače i utovario svoga mrtvoga oca, odvezao na groblje i sahranio sa nekim meštanima.

Mladenov sin Ćiro, moj drugar, bio je celoga života potišten postiđen, u depresiji, posebno kad smo se nas dvojica sreli-stideo se što mu je otac bio izdajnik. Posebno što je izdao bratanca Petra. Petar je bio sin Mladenovoga rođenoga brata Svetomira.

Ćira je umro, ali meni ga je i danas žao kad se setim njegovoga lika-koliko je on patio, bio deprimiran, postiđen celoga života zbog svoga oca Mladena!

I sada, ako bih ja objavio ime i prezime čoveka koji je gurnuo kroz prozor Milana Nedića i tako ga usmrtio kad je pao na beton sa trećega sprata, to bi ljudi pročitali, a možda taj čovek čije ime ne ispisujem, ima praunuka u osnovnoj školi, i onda njegovi drugari saznaju od svojih očeva, deda, kako je deda njihovih unuka, praunuka usmrtio Milana Nedića, zapravo čoveka, pa stanu da zavitlavaju, ismejavaju praunuka toga čoveka, čije ime ne ispisujem-pa to bi dete celoga života možda patilo, bilo potišteno kao moj drugar Ćiro! Zašto bi ja unesrećio to dete ni dužno, ni krivo, zbog postupka njegovoga dede ili pradede?

Aprila 1942. partizani uveče odšrafe jedan deo železničke šine između železničkih stanica Beloljina i Bresničića. Sutra ujutru takozvani zornji voz iz Kuršumlije ka Nišu krcat putnika. Bila je subota, pijačni dan u Prokuplju, pa su seljaci odlazili da prodaju svoju robu ili da koje šta "od bakaluka" kupe za svoja domaćinstva. U Pločniku u voz je ušao i T.D.

Kad je voz naišao na odšrafljenu šinu, lokomotiva je u brzini prešla preko te odšrafljene šine bez posledica. Ali je nekoliko vagona, krcati putnika, bilo prevrnuto. Nikome od putnika ništa falilo nije, jedino je T.D. poginuo! Sećam se, seljanke su to komentarisale: "...Ama došao đavo po svoje. Božja kazna!" Imao je T.D. na duši neke grehove, istina ne ove vrste koje je imao Mladen Petrović, ali....

Stariji sin T.D. bio je celoga života potišten, jer njegov je otac...Da zaključim onom latinskom: "Očevi jedoše kiselo grožđe, sada im sinovima trnu zubi!"

Ali da se vratim meritumu teme, tačnije, Milanu Nediću i zahtevu za njegovu političku rehabilitaciju. Je li Nedić izvršio samoubistvo, kako glasi zvanična policijska informacija ili je ubijen, kako tvrdi njegova porodica. Nedić je ubijen - bačen je sa prozora trećega sprata i rasmrskao se na pločniku u dvorištu zatvora.

Milan Nedić je pobegao iz Beograda, Jugoslavije, sa Nemcima oktobra 1944.godine, kada su jedinice Crvene Armije i i NOV bile pred vratima Beograda. Logično je zaključiti: Nedić je pobegao sa Nemcima, da ne bi pao u ruke partizana, jer je znao za svoje krivice za vreme rata. Logično je zaključiti da je Nedić izvršio samoubistvo, jer je zbog svojih krivica bilo normalno da bude suđenje i osuđen. Možda i na smrt streljanjem, što je kasnije bilo sa Dražom Mihajlovićem.

Ali je onda isto tako logično pitanje: Zašto nova vlast nije sudila Milanu Nediću, kada ga je već imala u rukama, i konačno zašto ga je ubila nova vlast i time izbegla da Nediću bude suđeno?

Pre odgovora na postavljeno pitanje ukratko o jednom konkretnom slučaju. Direktorica prokupačke gimnazije Dobrila Rakić ("đačka majka" kako su je svi zvali, jer se rukama i nogama borila za svakoga svoga đaka, mala je ćerku Leposavu i sina Milana. Bili su tri razreda ispred mene. Bili su naklonjeni partizanima, što bi se reklo, "do daske". Njih je uhapsila Nedićeva srpska državna straža i internirala u "Logor za prevaspitanje srpske mladeži" u Smederevskoj Palanci.

Leposava i Milan dočekali su oslobođenje živi i zdravi. Njihova i moja četiri drugara, dve godine stariji od mene, bili su uhapšeni od strane Bugara. Bugari su ih isporučili Nemcima, Nemci su ih oterali u logor Mauthauzen. Vratili su se živi, ali su posle par godina sva četvorica umrli od posledica torture u Mauthauzenu.

Bio sam u Mauthauzenu i posebno u odeljenju „Guzen" u kome su tamnovali moji drugari iz gimnazije. Posetio sam logor i u Jasenovcu, i Aušvic, i danas se neprijatno osećam kad sam video šta je sve čovek izmislio da bi mučio drugoga čoveka. Užasno! Homo Sapiens!?

Vrlo je logično pretpostaviti da su Tito i ostali zaključili i odlučili. Suđenje Milanu Nediću bilo bi skopčano i sa mnogim njegovim optužbama jedinica narodno-oslobodilačke vojske, dakle u krajnjem KPJ, kojima bi on pokušavao da dokaže da je radio i za spas srpskoga naroda. Bilo bi to veliko natezanje i mrcvarenje! Šta nam to treba? Nećemo ga suditi, osuđivati, ubićemo ga i „Mirna Bačka!" Po svemu sudeći tako je i bilo. I mora se priznati i ova i ovakva logika, odluka ima svoj rezondetr!

Tvrdi se-ne zna se gde je Milan Nedić sahranjen, ne zna se gde mu je grob. To je i meni nepoznato i o tome ne mogu ništa da kažem. Sačekajmo presudu Apelacionog suda po zahtevu za političku rehabilitaciju Milana Nedića. I po onoj oveštaloj: pravosnažno presuđena stvar ima se smatrati istinom, dok se suprotno ne dokaže!

Možda će grob Draže Mihajlovića objasniti gde je grob Milana Nedića!?

Ćerku Draže Mihajlovića - Gordana Mihajlović sreo sam i upoznao 16. novembra 1944. godine u Beogradu. Na Prvom kongresu omladine Srbije (USAOS-u) koji je održan 16-18 novembra 1944. u Beogradu. Prisustvovao je i govorio je na Kongresu i Josip Broz Tito. Ja sam bio delegat omladine Toplice, a Gordana Mihajlović delegat omladine Pete srpske brigade u sastavu 21. srpske divizije. Leta 1944. bio sam zamenik komesara čete u Petoj srpskoj brigadi, u 21-voj srpskoj diviziji.

Gordana je govorila na Kongresu, i osudila postupke svoga oca. Znam, Draža je kasnije, pred streljanje kazao: "...I od svega mi je najteže što su me se deca moja odrekla!"

Bio sam kasnije vrlo obradovan kad sam saznao da je Gordana Mihajlović bila član SKOJ-a u beogradskoj SKOJ-evskoj organizaciji! Još od 1941. godine priključila se partizanima, Petoj srpskoj brigadi, 21-voj srpskoj diviziji, krajem septembra 1944. godine u blizini Valjeva. Gordana je kao bolničarka u Petoj brigadi otišla na Sremski front. Komandant Petog bataljona u toj brigadi , moj Topličanin, Todor Vukašinović pričao mi je posle rata: "...Gordana je bila bolničarka u brigadi. Neverovatno je bila hrabra, preduzimljiva...Bez obzira na opasnosti jurila je ka svakom ranjeniku. Gordana je na Sremskom frontu nekoliko puta bila teško ranjena. Od tih rana ubrzo posle rata je umrla..." Stanovala je u zgradi u Cetinjskoj ulici blizu podvožnjaka u Ruzveltovoj ulici koja vodi do Novoga groblja...

Bio sam na suđenju Draže Mihajlovića, u Domu garde u Topčideru. Dva dana sam prisustvovao. Jednoga dana bilo je saslušanje visokoga, mislim pukovnika, Kragujevčanina, Pavlovića. Draža je bio snužden. Samo je jednom kazao nekoliko reči na pitanje sudije o Pavloviću.

Za mene je posebno važan detalj kako sam ja otišao na suđenje Draži. Bio sam tada na nekom kursu, političkom, u Rankeovoj ulici br. 4. u blizini Karađorđevog parka. Jednoga dana ja sa još jednim drugarom odlučimo da odemo na suđenje Draži Mihajloviću, u Domu garde u Topčideru. Pešice smo došli do Mostara, onda ulicom Vojvode Putnika preko Topčiderskog brda, spustili se u padinu Topčiderskog parka, tačno pred ulaz u Dom garde. Dežurni policajac traži nam lične karte, pozivnice za suđenje. Moj drugar pokazuje neke papire i dobija odobrenje da uđe u sudnicu. Ja nemam ni ličnu kartu, niti pozivnicu za suđenje. Dežurni se iščuđava-kako sam se onda uputio na suđenje! I pita me: pa imaš li bar neki papir u džepovima? Ja vadim blok iz džepa, standardne, male veličine sa horizontalnim i vertikalnim linijama koje "ukrašavaju" svaku stranicu bloka. Dežurni uzima blok, okreće, i na drugoj stranici vidi tekst: "...Sastanak aktiva SKOJ-a u Maloj Plani", dnevni red to i to. Na sledećoj stranici: "...Sastanak aktiva SKOJ-a u Kuršumliji", dnevni red to i to...I onda me pita: "...Pa jeste li vi SKOJ-evac?" Ja odgovaram: "...Jesam. Ja sam član Okružnoga komiteta SKOJ-a za Toplički okrug" On onda meni: "...Ulazi. SKOJ-evci neće ništa loše da urade. Ako treba oni će nama i da pomognu!"

I još jedan detalj o tome koliki su prestiž u ratu i posle oslobođenja uživali SOKJ i SKOJ-evci. Krajem aprila 1945. otišao sam kod komandanta grada Beograda general-majora Ljubodraga Đurića: kancelarija mu je bila u kasnijem Domu JNA, sada Vojske Srbije, u blizini Narodnoga pozorišta. Bio sam tada pomoćnik direktorice- SKOJ-evskoga kursa pri Centralnom komitetu SKOJ-a, za Jugoslaviju. Došao sam da molim da mi odobri jedan kamion i šofera, da odem u Futog po namirnice da bismo mogli da priredimo za polaznike kursa (a sve su to bili organi na vrhu Jugoslavije) malo svečaniji ručak sredinom maja kada se kurs završava.

Đurić se lupio šakom o koleno, ustao je i rekao mi: "...Za SKOJ-evca sve!" I sve je bilo u najboljem redu-otišao sam u Futog, utovarili namirnice u kamion (koje su već bile pripremljene) i vratili se za Beograd. Neka mi bude dozvoljeno da citiram stihove SKOJ-evske himne, nas SKOJ-evaca iz Toplice: "...Mi što besmo gladni i bez prava svoja/Postadosmo borbom dana, članovima SKOJ-a/Po kiši i snegu bosi mi idemo, podnosimo sve teškoće bez tuge i bola/Učimo se na delima ruskog Komsomola!" Komsomolski junaci Korčagin i posebno Zoja Kosmodemjanskaja-kakav su to bili podsticaj za akcije, za jurišanje i na goli nož! Juče kada sam na TV ekranu gledao Mariju Zaharovu, portparolku ruskog ministarstva spoljnih poslova, u Beogradu, i posebno na Saboru trubača u Guči-setio sam se Zoje Kosmodenjanske. Imala je Marija neke fizičke sličnosti sa našom Zojom Kosmodenjanskom. I sav sam bio uzbuđen, previše emocija!

Gde je grob Draže Mihajlovića? Kako bi Jesenjin kazao: "Čuh od ljudi koji to znaju, a ne kriju!"

Draža je osuđen na smrt streljanjem. I streljan je negde u Topčideru ili Košutnjaku. Kad je streljan svukli su mu garderobu, ostao je samo u donjem vešu. Onda su ga položili na leđa. Podigli su mu uvis obe noge i obe ruke. Između tako podignutih nogu i ruku zavezali su mu železničku šinu, dužina metar i nešto. Onda su mu savili mu ruke i noge i položili šinu na stomak. Potom su ga umotali u krevetski čaršav. Zatim je ekipa koja je to radila - otišla, da ne bi znala šta se dalje dešava. Došli su drugi, ubacili "paket" u specijalno vozilo, ne znajući šta je u čaršavu zamotano i oterali do Pančevačkog mosta. Tu su sa obale Dunava spustili "paket" u vodu. Železnička šina prikovala je "paket" na dno Dunava.

Vremenom pojele su ga ribe, što je bilo u planu, e da mu se grob nikako ne bi saznao. Možda je nešto slično bilo i sa mrtvim Milanom Nedićem, đavo će ga znati.

Jedna lična intima, griža savesti...Bio sam na sahrani kralja Petra Drugog Karađorđevića u Čikagu, novembra 1970. godine. Nas 26 "jugovića" putovali smo u organizaciji „Putnika" mesec dana po Americi. Kad smo stigli u Čikago-četiri dana boravka-sahrana kralja Petra Drugog . Iz radoznalosti i nelagodnosti kod nekih ako ne odem na sahranu kralja Petra Drugog...I otišao sam. Kasnije sam se kajao, osećao grižu savesti: kako ja član Partije, partizanski borac...na sahrani kralja Petra!? Ispričao sam kasnije tu svoju muku, dilemu Bogoljubu Stojanoviću, članu Izvršnog veća Srbije, bio mi je jedno vreme šef. On se čudi zašto se ja neprijatno osećam, kajem zbog toga. Pa zar ime većeg zadovoljstva nego biti na sahrani svoga najvećega neprijatelja u ratu!? Da, svaka medalja ima i drugu stranu!

Slobodan Penezić-Krcun izuzetno me cenio. Mnogo je cenio moje strasti, eto i strasti sa kojima ja tako navijam za splitskog Hajduka, a protiv "Crvene Zvezde", za koju i on strasno navija. Cenio je moju iskrenost, otvorenost i dozu simpatične naivnosti, kako je on govorio. Svakoga utorka održavani su sastanci Izvršnoga komiteta CK SK Srbije. Bio sam već godinu dana šef kabineta sekretara CK SK Srbije Jovana Veselinova. Sednice IK su prekidane u 9,30 sati, (počinjale su u 8. sati) CK SK Srbije bio je tada u zgradi "Hempra" na Trgu Marksa i Engelsa, danas je to Trg Nikole Pašića.

Uvek je za vreme pauze Krcun bio u mojoj kancelariji. Popio bi crnu kafu, popušio dve cigarete i pojeo jedan izuzetno suvi đevrek. Pričao mi je da ima čir u stomaku, i da mu suvi đevrek služi kao efikasno terapeutsko sredstvo. Razgovarali smo tada o svemu i svačemu. Jednom prilikom Krcun meni priča: "...Pozvao je Tito Rankovića, Neškovića i mene na razgovor kod njega. Nije saopštio o čemu će biti razgovarano. Kad smo posedali, Tito nama kaže: '...Mislim da bi OZNA trebalo da obustavi gonjenje Draže Mihajlovića, šta će nam to, i da ga uhvatimo. Bilo bi dobro da ilegalno organizujemo sletanje jednog britanskog aviona u susednu livadu, Draža se ukrca u avion i odleti za London. Kao što su ustaše organizovale beg Pavelića u inostranstvo, bilo bi dobro da i Draža Mihajlović ode u inostranstvo. Eventualno hvatanje Draže, suđenje i sve te petljavine-šta nam to treba!"

Krcun nastavlja priču: "...Ranković i ja kategorički smo odbili taj predlog. Garantovali smo da ćemo Dražu živoga uhvatiti, kasnije mu suditi" Nastavlja Krcun priču: "...Prozreli smo Titovu paklenu nameru! On je hteo da Draža u emigraciji bude pandan Paveliću, itd. A, pozadina njegova bila je da nas Srbe celoga života riba kako smo isti kao i ustaše. One su omogućile bekstvo Pavelića, a vi Srbi bekstvo Draže Mihajlovića!"

I kako je poznato Rankovićeva i Penezićeva OZNA živoga su uhvatili Dražu Mihajlovića, bilo mu je suđenje i osuđen je na smrt streljanjem. Mora se priznati: Tito je bio umešni kombinator, intrigant, lažov u namerama itd. Ali, veli latinska: Ko se ne zna pretvarati ne zna vladati! Qui nescit dissimulare, nescit regnare!

Zanimljiv je i slučaj Andrije Hebranga. Naime, Andrija Hebran bio je stari komunista-boljševik. Bio je jedan od funkcionera Kominterne. Uživao je veći ugled jedno vreme od Josipa Broza Tita. Bio je član Politbiroa CK KPJ posle oslobođenja.

Godine 1948. izjasnio se za Rezoluciju Informbiroa zajedno sa Sretenom Žujovićem, starim funkcionerom Partije. Godine 1941. bio je inicijator partizanskih borbi u Srbiji a bio je i komandant Glavnoga štaba za Srbiju. Celo vreme rata bio je pomoćnik Vrhovnoga komandanta Josipa Broza Tita. I on je bio član Politbiroa CK KPJ. I obojica su bili uhapšeni. Tito nije hteo da reskira. Plašio se da Kominterna, Staljin, ne imenuje Andrija Hebranga za generalnog sekretara Komunističke Partije Jugoslavije. Hebrang je bio u zatvoru u ulici, ako se dobro sećam, Knjeginje Ljubice, na prostoru između Narodnoga pozorišta i Kalemegdana.

Jedno jutro osvanula je vest u novinama, na radiju: Andrija Hebrang je izvršio samoubistvo, obesio se pomoću krevetskog čaršava u ćeliji. Snažno je odjeknula ta vest.

Kasnije je Hebrangov islednik general Mile Milatović objavio obimnu knjigu pod naslovom "Slučaj Andrije Hebranga". I u toj knjizi autor Milatović je dokazivao kako se Hebrang obesio u ćeliji pomoću krevetskoga čaršava. Knjiga je imala veliki tiraž, pomno je čitana, bila je skoro obavezna literatura za članove KPJ. I ja sam je odmah kupio, pomno čitao i o Hebrangu loše mislio.

Međutim, istina je bila drugačija: nije se Hebrang obesio, izvršio samoubistvo. Ne, Hebrang je prvo usmrćen u Vojno-medicinskoj akademiji. Ona je bila je tada locirana u blizini Slavije, mislim u ulici Svetozara Markovića.

Noću su dvojica došla u zatvor, u Hebrangovu ćeliju, i odveli ga Vojno-medicinsku akademiju. U bolnici mu je ubrizgana smrtonosna injekcija i kad je umro onda su mu jednim delom krevetskoga čaršava, omču vezali oko vrata. Vratili su ga u ćeliju, i tada mu drugim krajem krevetskoga čaršava napravili omču i onda tu omču zakačili za vrhove, šiljke, gvozdenoga kreveta. Bio je mrtav oslonjen na pete, vratom okačen o vrh kreveta, i tako u poluhorizontalnom položaju visio.

Ujutru je došao Mile Milatović, islednik, i video u ćeliji obešenoga Hebranga. Milatović je iskreno mislio da se Hebrang sam obesio u ćeliji, pa je u najboljoj nameri to i opisao u svojoj knjizi: Slučaj Andrije Hebranga.

Da zaključim: nije samo Milanu Nediću inscenirano, lansirano samoubistvo, skočio sa prozora trećega sprata zatvora i smrskao se na pločniku u dvorištu ispod prozora. Što i Hebrangu je smišljeno, mora se priznati, vešto aranžirano vešanje, kao samoubistvo, a ustvari bilo je drugačije: Hebrang je prvo usmrćen u Vojno-medicinskoj akademiji, a onda sa omčom oko vrata od krevetskoga čaršava vraćen u ćeliju, omčom od drugoga kraja čaršava okačen o vrh gvozdenoga kreveta , i onda je „podvaljena" i i isledniku Milu Milatoviću, koji je poverovao da se Hebran sam obesio.

Kad je Lenjin, posle Oktobarske revolucije, formirao prvu boljševičku vladu, u jednom momentu obratio se Orčonikidzeu: „...Druže Orčornikidze, Vi ste pošten čovek, idite Vi u ovo prljavo ministarstvo, ministarstvo unutrašnjih poslova."

Zaista, to ministarstvo, ministarstvo unutrašnjih poslova, policije, njegovi ministri i ostali - teško da dožive radosti, da do kraja ne budu okaljani, čiste savesti.

Na kraju ovoga teksta, eto hoću da ispišem sudbinu ministara unutrašnjih poslova u Jugoslaviji i Srbije, koji su to postali u Titovoj eri. Prvi ministar unutrašnjih poslova Jugoslavije bio je Aleksandar Ranković, u mnogo koje čemu sa osobinama - poštenjem Ordornikidzea. Kako je poznato, Tito ga je optužio da ga tajno prisluškuje, i oterao ga, sa svih funkcija. Punih 18 godina bio je osuđen na ćutanje. Pričala mi je više puta njegova supruga Ladislava-Slavka; znali smo se još iz studenskih dana 1948. godine, da je Marko posle Brionskoga plenuma sve do svoje smrti, dakle punih osam godina-neverovatno patio. Teško je podnosio laži, optužbe neosnovane. Nije želeo da se koristi inostranim sredstvima informisanja da bi preko tih glasila demantovao mnoge neosnovane optužbe. Nijedan domaći list, radio ili televizija nikako nisu smeli da objave bilo kakav prilog Rankovićev. Niko od domaćih novinara nije ni pokušao, niti smeo da ode i razgovara s Rankovićem i da kasnije bilo šta objavi iz tih razgovora.

Ranković je govorio tada: "...Šta da radim. Da se popnem na banderu u ulici Andre Nikolića br.5, na Topčiderskom brdu, pored velike samoposluge , u blizini je bila i Rankovićeva nova , proširena , ali sasvim runirana vila, i da vičem i prolaznicima saopštavam istinu!" Naravno, to nije radio, niti bi on mogao da se uzvere na vrh bandere!

Drugi ministar unutrašnjih poslova Jugoslavije Svetislav-Ćeća Stefanović je poludeo posle Brionskoga plenuma. Lom i haos u domaćinstvu! Njegov naslednik Vojkan Lukić bio je oženjen Mirom Šarenac iz Topličkoga sela, moja poznanica iz ratnih dana. Pozvala me je jednom da ih posetim. Stanovali su tada u ulici Baba Višnjinoj, u blizini Kalenićeve pijace. Otišao sam i zatekao sam mučnu situaciju. Vojkan mi ispisuje da ne može da govori, ne može ni hranu da guta! Omršavio je, sve skupa vrlo tužno. U tim mukama je i umro. Lukićev naslednik Milan Mišković, Hrvat, čovek od Titovog poverenja -poginuo je u automobilskoj nesreći u Sloveniji. Miškovićev naslednik Stane Dolanc, umro je u nadčovečanskim mukama. Poslednje mesece, godine, proveo je u kolicima - nije mogao ni kašikom da se služi, ni u WC da ode! Propatila je žena koja ga je negovala, laknulo joj je kad je umro.

Posle oslobođenja , kad je OZNA bila bog i batina, ministar unutrašnjih poslova u Srbiji bio je Slobodan Penezić, u Hrvatskoj Milan Mišković, u Sloveniji Boris Krajger. Sva trojica su poginuli u automobilskim udesima ! Ministar unutrašnjih poslova Srbije Vlajko Stojiljković izvršio je samoubistvo na stepenicama ulaza u Saveznu skupštinu u Beogradu. Njegov naslednik Zoran Sokolović puškom je prostrelio svoju glavu u svome automobilu u Paraćinu (ili bejaše u Ćupriji?).

Ministar unutrašnjih poslova u Srbiji, odmah posle Brionskoga plenuma, Slavko Zečević, po isteku mandata bio je poslanik u Skupštini Srbije i predsednik odbora za unutrašnju politiku. U tome svojstvu sa još nekolicinom poslanika otišao je jednom u posetu Ministarstvu unutrašnjih poslova Srbije, radi kontrole poslovanja ministarstva. Kad je kročio u kancelariju ministra, u kojoj je on-Slavko-sedeo godinama-dobio je moždani udar, srušio se, nije se povratio u život. Da ne pominjem druge visoke funkcionere u ministarstvima unutrašnjih poslova i federacije i republika, da navedem još imena mojih drugara, poznanika iz rata u Toplici.

Ozren Nedeljković, šef policije u Požarevcu-okončao je život samoubistvom. Stanoje Arsić, šef policije u Kragujevcu-okončao je život samoubistvom.

I Babić M. Beogradski advokat iz Nušićeve ulice br.6. bio je u službi UDB-e. Udba je na vešt način preko pet-deset osoba, da se Vlasi ne sete-slale osobe na „ispovest" pomenutome advokatu. UDB-a je to tako želela da ne bih ona direktno odmah bila u kontaktu sa "sumnjivim". Koliko je ta saradnja funkcionisala-ne znam, ali dnevna štampa, radio i televizija objaviše jednoga dana 2006. godine: advokat Babić M. Skočio sa četvrtoga sprata u zgradi opštine „Palilula", Takovska br.10 i izvršio samoubistvo.

Sasvim je izvesno: Ubistvo Milana Nedića i Andrije Hebranga nisu mogla da se izvrše bez Titovog odobrenja, tačnije naređenja.

U jednom dugom, otvorenom, iskrenom razgovoru Milovan Đilas mi je pored ostaloga tvrdio, dokazivao: "...Masovno streljanje zarobljenika na Severu Slovenije, Goli otok, razoružanje Šiptara na Kosovu i Metohiji, ubistvo Nedića, Hebranga, itd.itd. sve do udaljavanja osam profesora filozofskoga fakulteta u Beogradu - sve je to Titov režim! Krcun nije smeo ništa da radi dok se nije dogovorio sa drugom Markom, Marko, Kardelj...nikada ništa značajnije nisu uradili bez prethodne saglasnosti, naređenja Titovog. Još jednom: sve što se dešavalo u partizanskome ratu, mislim na važnije vojne i političke odluke i kasnije kad smo formirali i praktikovali socijalistički društveni i državni sistem-ništa nije učinjeno bez Titovog naređenja, ili u krajnjem slučaju odobrenja. Zato i tvrdim- sve je to Titov režim!"

Tito je dugo živeo, suvereno vladao, ali na kraju: odsečena mu je leva noga do kolena, da bi mu bio zaštićen ostali deo organizma od dijabetesa i drugih bolesti. I ubrzo je umro.

To je, koliko znam, jedini vladalac, diktator, šef države kome je odsečena noga do kolena, i sahranjen je bez jedne noge!

Sve skupa završavam ovaj tekst rečima koje sam stavio u naslovu: Krv je ljudska rana naopaka!

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane