Književnost

Esej Ivana Ivanovića: Zagonetna smrt princa - pesnika Branka Miljkovića (3)

Učenje kafanskih pravila

Misteriozna smrt slavnog srpskog i jugoslovenskog pesnika Branka Miljkovića nikada nije razjašnjena. Navodno je izvršio samoubistvo. Godine 1960. Miljković je iz Beograda prešao u Zagreb, gde je, godinu dana kasnije, 12. februara 1961, pod nera svetljenim okolnostima, tragično završio život. Nalazi autopsije nikad nisu objavljeni. Sahranjen je na Novom groblju u Beogradu. Maksima Miljkovićevog života i stvaranja sadržana je u njegovom stihu: „Ubi me prejaka reč". U ovom, četvrtom velikom eseju Ivana Ivanovića, poslednjeg srpskog pisca-disidenta, autor se bavi svojevrsnom kulturnom i društvenom hronikom toga vremena i okolnostima u kojima je Miljković živeo i stvarao.

Ivan Ivanović

Branka je najviše obradovala te 1954. godine prva zbirka pesama njegove talentovane prijateljice iz Niša Gordane Todorović „Gimnazijski trenutak". Govorio je: „Iako se tematski veoma razlikujemo, volim Gordaninu iskrenu, iznedrenu iz srca i duše volšebnu poeziju kojom ispoveda svoj težak život. Ona je najbolja pesnikinja naše generacije".

Branko je tada naglo počeo da se opija. Vest o tome je stigla u Niš, doneo ju je njegov nerazdvojni drug i cimer iz bednog sobička na Dušanovcu, student medicine Ilija Drenovac. (Kasnije lekar u Nišu) „Radi mnogo, ali nikako mu ne polazi zarukom da to objavi. Sve češće pada u depresiju."

I dok Niš s nestrpljenjem očekuje Brankovu promociju u Beogradu, sredinom decembra stiže strašna vest o Brankovom pokušaju samoubistva. Vidosav Petrović to neće da veruje, ali potvrđuje Ilija Drenovac. Taj pokušaj se dogodio u Prešernovoj kleti, Drenovac je bio ne samo svedok tog događaja, nego i Brankov spasilac. Pijano društvo pesnika je te večeri sedelo u kafani i slušalo muziku poznatog cimbaliste Šandora i citriste Vilija. Branko je iznenada ustao i otišao u toalet. Kako se dugo nije vraćao, Ilija je otišao da ga potraži, kad je otvorio vrata zatekao je Branka kraj WC šolje obešenog o kaiš. Oči su mu bile zakovrnute, na ustima pena. Ilija ga poliva vodom, Branko dolazi svesti. Bilo je očigledno da je pokušao da se obesi, ali se na sreću kaiš prekinuo na vodokotliću. Ilija poziva taksi, jedva ga ugura u auto, odvozi u stan. (Žika Lazić je kasnije napisao pripovetku „Priča se u Maderi", u koju je inkorporirao ovaj događaj. Napisao je da je društvo iz šešira izvlačilo ceduljicu ko će prvi da ode na onaj svet. Ovu ceduljicu je izvukao Branko i bukvalno je shvatio.)

Kad je prispeo za raspust početkom 1955. godine, Branko se Vidosavu žalio da ga Beograd ne prima. Odbija mu rukopise, poništava mu poeziju koja je predstavljala jedini smisao njegovog života, i on je u stvari pokušao da samoubistvom poništi samoga sebe.

O svemu ovome je pisao i Kosta Dimitrijević u knjizi „Ubijeni pesnik". Zabeležio je jednu zanimljivu polemiku sa Brankom u kafani Grčka kraljica.

„...Žalio mi se da jedva preživljava, da uzalud nosi pesme urednicima po listovima i časopisima koji ga obmanjuju, podsmevaju mu se iza leđa i pita se dokle će izdržati sva ta poniženja..."

„Pravo da kažem", govorio je Branko, „zgađen sam na sva loša dešavanja, da se krležijanski izrazim. Srećan sam što sam se udaljio iz 'niške provincijalne tmine', ali moji zemljaci su mi bar štampali to što bih napisao, a ovi ovde daju samo obećanja. Nikako da dospem do Oskara Daviča, mada mi Žika obećava da će ugovoriti taj za mene važan susret..."

Oko Daviča su tada okupljeni beogradski „gospodičići" Vava Hristić, Sveta i Veca Lukić, Bora Ćosić i dizali su ga do zvezda da bi im štampao u Nolitu i Delu, a njima je sve lako bilo u životu za razliku od Branka, siromaška.

Branko se posebno okomio na Svetlanu Velmar Janković. „...Njen otac bio poznati kvisling, a ona se od buržujke s dolaskom komunista, preko noći, preobratila u njihovog vernika. Čujem da će se čak udati za 'dežurnog marksistu' Mimu Protića i sva su joj vrata otvorena, a meni zatvorena. Ima li, Bože, ako te ima, pravde na ovom svetu..."

Kosta se usprotivio Brankovom mišljenju tvrdnjom da je Svetlana daroviti mladi pisac, napomenuvši da još od zakonika Prote Mateje za grehove otaca ne odgovaraju deca. Rekao mu je da su došljaci u Beogradu udruženi, okupljaju se i međusobno pomažu kao i Crnogorci, za razliku rođenih u prestonici. Oni nisu ni u mogućnosti da pomognu ni svojim najbližim, jer su većinom na uticajnim mestima došljaci koji najviše gledaju sebe.

„Nije lako vama došljacima", kažem Branku pokušavajući da ga utešim, „ali, moraš mi verovati da još gore od vas prolaze oni iz porodice starih Beograđana. Eto, uzmi moj primer, iako sam rođen u Beogradu i u njemu su živeli moji daleki preci iz trećeg kolena, ne prolazim bolje od tebe, jer trebalo je izdržati sve posleratne progone, streljanja bez suda i presude kao i oduzimanje imovine od pristiglih otimača s crvenom petokrakom na kapama. A šta smo tek proživeli pod okupacijom; samo tada smo bar u Nemcima gledali neprijatelja, a sada te najrođeniji potkazuje, otima, izruguje ako nisi od "njihovih".

Ipak, beogradsko poreklo nije smetalo Kosti Dimitrijeviću da se zaposli u Politici i decenijama vodi rubriku Iz života starog Beograda.

Ali, u proleće 1955. godine, odjednom se u Brankovom životu sve promenilo. Žika Lazić je konačno odveo Branka Oskaru Daviču, a ovaj ga je odmah prihvatio. Davičo je okupljao oko sebe mlade pisce i štampao ih u Delu i Nolitu. Branko je Daviču odneo celu svesku pesama, a Davičo je za majski broj odabrao petnaest. Štampati onda u Delu značilo je ući u srpsku književnost na velika vrata. I Branko Miljković je, takoreći, preko noći postao slavan, vodeći mladi pesnik!

Ta 1955. godina bila je Brankova prekretnica. Sad ga štampaju svi, i oni koji su ga do juče odbijali. Stihove mu objavljuje Letopis Matice srpske, Naš vesnik, Književnost (Dušan Matić). Ulazi u redakciju Vidika, ali je ubrzo napušta zbog razlaza sa urednikom Tomislavom Mijovićem. „Toma misli na stari, a ja na moderan način!"

U narednoj 1956. godini, Branko objavljuje svuda: u Delu, u Letopisu Matice srpske, u Književnosti; sad ga prihvataju Mlada kultura, Mladost, NIN. Ne udaljava se od Niša, štampa u Gledištiima i Narodnim novinama. Te godine Brankovi prodaju kuću u Nišu i kupuju u Beogradu, na Dušanovcu, pa se Brankova materijalna strana znatno poboljšala. Više ne gladuje, ali i dalje pije! Kosta Dimitrijević je zabeležio niz lascivnih scena iz tadašnjeg Brankovog života.

Tako u Skadarliji, Branko je napravio scenu sa pevačicom Olgom Jančeveckom, kraljicom ruske romanse.

„...Gospođa Olga, iako u poznim godinama, poput 'pariskog slavuja' Edit Pjaf, oduševljavala je kafanske goste zanosnim, setnim pesmama o nepreglednoj ruskoj stepi, zvezdama i praporcima, životnim lepotama i dražima ljubavnih osećanja, tako da je u kasnim satima Branko, pod uticajem pića, zanosa i oduševljenja počeo razbijati čaše uz najogavnije psovke, vičući na sav glas: "...Hoćemo slobode! Dajte nam slobodu, dokle će samo komunisti da drže javne kuće! Nećemo više da molimo kurve, hoćemo javne kuće!"

Skandal je predupredila gospođa Olga Jančevecki, koja je prišla Brankovom stolu zagrlivši ga i poljubivši ga u obraz, a onda se obratila kelneru koji je već hteo da telefonira miliciji: "...Stanite, zar ne vidite da je u pitanju iskreni vapaj mladog čoveka, za onim što nedostaje našem društvu..."

Dok je kelner staru gospođu gledao začuđeno kao i ostali za okolnim stolovima, ona sede za naš sto i, obraćajući se iznenađenom Branku, reče: "...Mladi čoveče, vaša spontanost mi se dopada, jer ste se poneli kao raniji moji obožavaoci, koji su, kad sam u Petrogradu pevala pod imenom grofice Elene Rok, u iskrenom oduševljenju razbijali kristalne čaše i velika ogledala u sali, a zbog mene su se čak i ubijali carski oficiri, kada sam ih kao časna žena slala u javne kuće. Da, nemojte se čuditi, vi ste potpuno u pravu što tražite svuda u pametnom svetu priznate institucije javnih kuća, jer one su čuvale brakove i porodični mir. Da, mnoge nesreće, ubistva i samoubistva su se posle rata desila što su ukinute javne kuće, koje su uspešno smirivale raspomamljeni nagon izvesnih mužjaka, dat im od prirode, dok ga žene većinom nemaju, pa ne mogu ni da shvate njihovu opterećenost. Da se otvore javne kuće na zakonskoj osnovi smanjio bi se broj silovanih devojaka i žena, narkomana i ludaka, u to sam uverena. I zato tvrdim, moj gospodine, da je današnji moral lažan, jer su javne kuće pomagale nesmetan porodičan život..."

S nestrpljivim očekivanjem izlaska prave zbirke "Uzalud je budim" nastavljala su se Brankova pijanstava, jurnjava za slavom i devojkama sumnjivog morala. Pričalo se da je u klubu Filozofskog fakulteta, razbijenom čašom pokušao da iseče vene zbog neke uskraćene ljubavi. Drugoj devojci u koju je bio zaljubljen, odvevši je u svoju sobu na Dušanovcu pretio je čak vitlajući nožem.

U tim ludim noćima, kad verovatno zbog pića nije bio svestan postupka, Branko je bio od jedne koleginice optužen za nasilje, ali kako ga je cenila kao pesnika, nije, ga prijavila policiji. Posle se izvinjavao, ali ta devojka više nije htela da progovori sa njim.

Svi koji su bolje poznavali Branka opraštali su mu sve uvrede izrečene na njihov račun, a pri piću znao je da bude veoma nezgodne naravi, da poziva na tuču ili "dvoboj" jače od sebe. Ti pozivi na ogledanju snage pesnika bili su često i bez nekog naročitog povoda. Kosta beleži jedan takav Brankov ispad u Prešernovoj kleti kada je pijan izazvao na „dvoboj" studenta medicine Bobana Zogovića, znatno jačeg od sebe. Pesnik Rajko Čukić, određen za sekundanta, jedva je uspeo da spreči tuču u kafanskom toaletu.

Rajko Čukić je ispričao Kosti za još jedan Brankov incident, kada je mrtav pijan legao na tramvajske šine kod Vuka da ga pregazi tramvaj. Prijatelji su pokušavali da ga pomere, ali Branko se opirao, batrgao, psujući ih na sav glas. Tek kada su se u daljini videla svetla tramvaja, prijatelji su ga nasilu sklonili sa šina, a onda taksijem odvezli kući. A sutradan je Branko sedeo sa prijateljima kod Bezistana, kao da se ona tragikomična situacija nije desila prethodne večeri.

Kosta Dimitrijević piše: „...To sa Brankovim povremenim opijanjem sve nas je zbunjivalo, jer je bio u stanju da po mesec-dva uopšte ne okusi alkohol, a onda se odjednom napije do besvesti i padne pod sto kao kod Tri šešira. Ali gledao sam Branka kako, i pored mnogo ispijenih čaša žestokog pića, izdržava na nogama i do zore. Ne manje od Branka tada sam i ja pio kao i ostali njegovi prijatelji, ali smo znali na vreme da se zaustavimo".

Godine 1957. desila su se dva važna događaja u Brankovom životu, izašla mu je knjiga pesama „Uzalud je budim" i diplomirao je na Filozofiji.

Kosta Dimitrijević se seća sa koliko zebnje je Branko čekao da se pojave njeni prikazi, žaleći se da njegovu refleksivnu poeziju teško shvataju. „Sa skoro isklijalim suzama u očima žalio mi se da ga zavidljivci ogovaraju da prepisuje Valerijeve i Eliotove stihove koje se trudio da uspešno prevede, poput toliko drugih značajnih ruskih i francuskih pesnika".

A onda je odahnuo. „Pričao mi je Branko da je jedna njemu naklonjena osoba na visokom položaju angažovala kritičara Pavla Broza da napiše prikaz njegove zbirke, a posle toga, i ostali će, bio je uveren, u horu zapevati. Tako se i desilo. Čitajući pregršt pohvalnih ocena njegovoj poeziji Branka sam prvi put video presrećnog, kupovao je po nekoliko primeraka novina. Kritika je s pravom ukazivala da se rodio "zreo lirik" nove generacije. Radovali smo se i mi, njegovi prijatelji i sapatnici, nadajući se da će se pesnik najzad manuti alkohola i opijen uspehom prionuti da ostvari najavljene nove zbirke „Veče bola", „Moravske elegije", „Vatra i ništa"..."

Vidosav Petrović je zabeležio neke prikaze Brankove knjige „Uzalud je budim".

Petar Džadžić piše - da je u zbirci „sigurna ruka posejala obilje semena antologijskih pesama"! I ovo: „Suočavamo se sa jednim poetskim sistemom simbola koji jedan poredak zamenjuje drugim, ustaljene reči kao što su ptice, ime, šuma, kamen, gube svoju pojmovnu vrednost, postaju znamenja jednog novog sveta".

Predrag Palavestra (koji je ovu Brankovu zbirku, u izdanju Izdavačke kuđe Omladina, potpisao kao urednik) u Književnim novinama piše da Miljkovićeve pesme „pod modernim i pomodnim ruhom, skrivaju jedan dubok ljudski smisao. Jedan domišljen smisao", „... taj pesnik može da se pamti, navodi i šapuće", „Njegova poezija kao da ima dve dimenzije, horizontalnu i vertikalnu", ,,...da bi ga se shvatilo, doživelo i zavolelo kako treba, njega je potrebno tražiti, potrebno je razgrtati njegove reči", „On je jedan od retkih pesnika koji nastoje da povežu književnu tradiciju sa duhom i dahom vremena".

Za Mirka Miloradovića (u Mladosti) Branko je „talentovani alhemičar i mag reči"! Milosav Mirković završava svoj osvrt (Delo) rečima: „Njegova poezija je jedno doslovno buđenje, čitav jedan projekat buđenja". A Miloš Bandić (u Književnosti) piše o Brankovoj poeziji kao reafirmaciji artizma u službi ljudske i poetske istine: „... njena forma je skladan, čvrst, klasičan, pouzdan okvir u kome je pesnik izložio nekoliko svojih aspekata i tumačenja drame savremenog sveta", ,,Soneti i rondeli, dvanaesterci i jedanaesterci, jambi i daktili nisu ugušili ni osušili životvorne sokove i impulse Miljkovićevog pesničkog govora", ,,Miljković je naročitu pažnju posvetio sonetu: u zbirci „Uzalud je budim" ima trideset pet soneta... Tu spada i jedan sonetni venac („Tragični soneti").

Od Prešerna do danas - da li je iko sačinio nešto slično, i da to vredi?", „Miljković je jedan od retkih (i hrabrih) pesnika iz mlađe generacije koji nije patio od predubeđenja da je ova ili ona pesnička forma važnija ili modernija,... već je pisao onako kako je smatrao da treba i može da piše", „ova Miljkovićeva zbirka spada među najzrelije i najsadržajnije poetske celine koje su objavili pesnici mlađe generacije"...

Prijatelji su očekivali da se Branko smiri, da prestane da pije, ali ništa od toga. Kosta Dimitrijević beleži još jedan Brankova ispad. „...Nikada neću zaboraviti jedan veoma neprijatan doživljaj sa Brankom s jeseni 1957. godine, baš u vreme kada je svojom volšebnom poetikom stekao najviše simpatija, mada je bilo i otpora na račun njegovog 'buncanja' i 'nebuloza', kako su izvesni govorili o njoj s potcenjivanjem. (Ja znam za takav stav Radeta Vojvodića. Branko prepisuje pesnike koje prevodi!) Preosetljiv, verovatno zbog tog nerazumevanja, Branko je i patio pokušavajući da nađe utehu u alkoholu."

Tako je u auli Filozofskog fakulteta razbio orman sa protivpožarnim mehanizmom i odvrnuo ručku od aparata za gašenje požara. Voda je kuljnula iz mehanizma, poplavila hodnik i prodrla u „četrdeset peticu", gde se održavaju književne večeri. Nastala je panika, posetioci književne večeri su panično bežali iz sale. Branko gotovo da je uživao u tom prizoru! Kosta kaže da je bilo nečeg satanskog u njemu.

Veoma je karakterističan događaj iz Prešerneve kleti na Savindan 27. januara 1958. godine. Bilo se skupilo uobičajeno boemsko društvo, Branko, Kosta, Žika Lazić, glumac Tori Janković, pesnik Rajko Čukić, dobroćudni boem Bajčetić, zvani "Šekspir", pesnik i filmski epizodni glumac Vojkan, zvani "Prkos Drumski", student Boban Zogović, kritičar Bunjac... Pričalo se o svemu, dok Kosta nije pomenuo svoj seminarski rad o značaju književnog dela Save Nemanjića, a tada se Branko pljesnuo po čelu i reče: „Bre, bre, kakvi smo to mi, braća Srbi! Pa, danas je Sveti Sava, naša školska slava, a mi kao da se plašimo da mu zapevamo himnu..." I Branko poče da peva "...Uskliknimo s ljubavlju, svetitelju Savi...", a za njim svi, najpre tiho a potom sve glasnije.

Za susednim stolom sedeli su neki krupni ljudi, jedan od njih naredi da društvo odmah prekine sa tom reakcionarnom pesmom. Vojkan je poznavao te ljude, bili su udbaši, onaj koji im je pretio bio je narodni heroj, pukovnik Udbe Veselin Truša, spreman na sve pa i da ubije. Pukovnik Udbe zatraži da mu kažu ko je Sveti Sava, jer je on odrastao i vaspitavan u partizanima pa nije čuo za to ime. Da bi mu najkraće objasnio, Kosta mu je rekao da je najveći srpski svetitelj i prosvetitelj Sava pre više vekova vršio funkciju Koče Popovića, tadašnjeg ministra inostranih poslova.

Onda je u Prešernovoj kleti nastala strahovita tuča u kojoj su uzeli učešće svi gosti.

Na scenu je tada stupio Žika Lazić, koji ljutito potrgao iz džepa svoju crvenu partijsku knjižicu, pa ogorčenog glasa rekao: „Sramota, kako vas nije stid da bijete ovde mlade pesnike i zašto? Ja sam novinar i književnik ove zemlje, ali posle ovakvog vašeg svinjskog ponašanja kao predstavnika vlasti, stidim se što sam član Partije. Kakvi ste vi komunisti kad na Svetog Savu bijete narod? I, baš zbog vas, izroda, pocepaću svoju crvenu knjižicu..." I ogorčeni Žika je pred očima zapanjenih udbaša iscepao svoju partijsku knjižicu i izgazio nogama!

Pesnici su se jedva nekako spasili da ne završe u zatvoru.

Godine 1960. Branku izlaze iz štampe dve knjige: „Poreklo nade" u Zagrebu (Likos) i „Vatra i ništa" u Beogradu (Prosveta).

Ugledni NIN, ubrzo, objavljuje i prvi prikaz Brankovih novih knjiga, iz pera Muharema Pervića, proizvedenog od kumunističkih vlasti za prvog kritičara mlade generacije. "...Ako bi beogradski pesnici trebalo da izaberu svog princa", piše ovaj kritičar, „Branko Miljković bi svakako bio jedan od pretendenata za ovu titulu. On ume da bude lepo tužan, umiljato goropadan, da ad hok izriče male mudrosti, da veruje lepim lažima, i slavi uz osmeh, da nadu traži u svemu što nije srednje". I dalje: „Miljković u svojoj generaciji raspolaže sa najviše mudrosti, ako ne i sa najviše sistematizovanog znanja, o fenomenu pesme i pesništva". „Iskustvo Branka Miljkovića je jedno specifično iskustvo koje bi se moglo, manje-više, sasvim svesti na dramu postanka i egzistencije pesme. Čitav jedan život pesme, preživeo je pesnik „Porekla nade", želeći da situira svoj udes, da nađe tle na kome bi pesma prestala da se pita za svoj smisao". „Poreklo nade" je neka vrsta pesničkog programa Branka Miljkovića"... I na kraju: „... Ova poezija je vrlo značajna za našu liriku i njen dalji put".

Ostali kritičari će ovo prihvatiti i dvedesešestogodišnji Nišlija je preko noći proglašen princom srpskih pesnika, kao što je Stefan Malarme bio princ francuskih pesnika. Branko dobija dve nagrade: Za prvu zagrebačke Književne tribine a za drugu Oktobarsku nagradu grada Beograda, tada prestižno komunističko priznanje (za prozu je nagrađen Mihailo Lalić za roman „Hajka"). Ali Branka Oktobarska nagrada zatiče u Zagrebu, gde se preselio u septembru. Mnogi misle da mu je ta nagrada došla glave!

No da se vratim noveli Marinka Arsića Ivkova, sa kojom sam počeo ovaj rad. Marinko se više od drugih autora bavi ličnošću Branka Miljkovića, pokušava da uđe u Brankovu psihu, u Brankovu filozofiju. Da to elaboriram.

Marinko najpre ističe da je Branko bio došljak iz provincije, iz Niša. Došljaka iz provincije odavao je i njegov izgled. Prema zapisu Branka V. Radičevića, Branko Miljković mu je, kad ga je prvi put ugledao, onako sa potkresanim brčićima i zalizanom kosom, zdepast, ličio na berberina, ili na trubača. Govorio je tipičnim niškim naglaskom, sa obaveznom južnjačkom uzrečicom „bre, bre". Ovo je kod prijatelja moglo da naiđe na dopadanje, ali za protivnike to je bio argumenat za podsmeh i isticanje njegovog provincijskog porekla. „Izgledao je kao težak provincijalac, koji ne ume da se obuče...", rekao je za Branka Bora Ćosić.

Međutim, Branko se vrlo brzo prilagodio Beogradu. Danju je išao na predavanja na fakultetu i obilazio redakcije i književne tribine, a noći je provodio po kafanama u boemskom društvu. Upoznali su ga svi beogradski pisci, od najstarijih do najmlađih, pročuo se kao prvorazredni boem. Vrlo brzo je Beogradu predstavio i svoj „imidž", kako bi se razlikovao od drugih. U odevanju je stvorio svoj stil - crno odelo, crni šešir, kravata, crni kaput, ponekad crveni prsluk i štap.

Marinko kaže da je Branko pokušao da spoji nespojivo i da vodi dva života: građanski i boemski. Danju uzoran, noću izgrednik, pijanac.

„...Prema piscima vršnjacima beogradskog i (malo)građanskog, 'buržujskog', porekla pokazivao je netrpeljivost i zavist. Često je govorio kako su njima i u književnosti i u životu sva vrata otvorena. Bila je to klasična manifestacija osećanja niže vrednosti ambicioznog došljaka iz unutrašnjosti..."

(Nastavak u sledećem broju)