Ekonomija

Pljačka decenije: kako je vladajući režim nasamario penzionere pod izgovorom "fiskalne konsolidacije"

Tragedija minulog rada

Poznat je slučaj „fiskalne konsolidacije" preko otimanja penzija kao Regularno stečenog kapitala penzionera radnim doprinosom. To je sistem kao da ste u toku radnog veka ulagali (doprinosi za penziono osiguranje) i banke, ali bez odgovarajuće kamate. Pošto se iz povećane efikasnosti privrede i zdravim sistemom finansiranja nije mogao uravnotežiti budžet i otkloniti deficit, pribeglo se već oprobanom metodom u svetu-smanjili penzije i plate u javnom sektoru. To su najveće dve pozicije budžeta, na koje otpada oko 52% svih rashoda budžeta. Od 1,7 miliona penzionera njih oko 660.000 ima preko 25.000 dinara. Onima od 25-40.000 oteto je 25% preko iznosa od 25.000, a onima preko 40.000 čak 25%. Naš ugledni ekonomista prof. dr Slobodan Komazec, piše o ovoj nečuvenoj pljački, njenoj suštini i posledicama.

Prof. dr Slobodan Komazec

Nakon pune četiri godine smanjenih (oduzetih) penzija mesečno po 10%, to je visok iznos oduzetog kapitala penzionera. Ako godišnje penzije iznose 500 milijardi dinara (zaokruženo), to iznosi sa 10% oko 50 milijardi dinara (nije to 20 milijarde kako su to često čuje u javnosti). Za period od četiri godine to iznosi 200 milijardi dinara. Plate u javnom sektoru iznose godišnje 458 milijardi dinara. Smanjenje u ovom segmentu iznosi oko 46 milijardi godišnje, a za četiri godine 184 milijarde. Dakle, oduzeto je (mnogi smatraju da je to pljačka, jer je urađeno protiv volje nosilaca dohodaka) oko 384 milijarde dinara. Ako je u tom periodu prosečan kurs evra iznosio 120 dinara to daje 3,2 milijarde evra duga penzionerima i zaposlenim u javnom sektoru.

Sada se u novom programu ukidanja zakona o privremenom ograničenju penzija predlažu nekakvi potpuno procenti po kategorijama visine penzija, što potpuno poništava ovaj penzijski sistem, te da će penzije po starom običaju bombastičnih političkih izjava „biti veće nego ikada". Takve manipulacije i neosnovane izjave su nedopustive. Povećanje penzija stvarno neće biti, a o povećaju oduzetih penzija se i ne govori, taj se mora vratiti. To je mogući model pretvaranja oduzetih penzija za ove četiri godine i javni dug koji će država držati sledeće četiri godine (mesečno) uvećan za kamatu ili godišnju stopu inflacije.

Međutim, ide se i korak dalje i devalvaciji penzionog sistema, jer je usvojeno zakonom ukidanje godišnjeg usklađivanja penzija sa stopom inflacije i delom realnog rasta bruto domaćeg proizvoda kao do sada u aprili i oktobru. To je dato na odlučivanje vladi da ona vidi stanje i mogućnosti budžeta, pri čemu se tvrdi da se „penzije mogu povećati i više nego kod usklađivanja". Dakle, Vlada će odlučivati, po svom predlogu, o visini penzija-kako to već budžetske mogućnosti dozvoljavaju. To je dodatno rešenje sistema penzionog osiguranja, koje se ne sme dozvoliti. Treba penzije samo vratiti na prethodni sistem pre ograničenja ili smanjenja penzija (2014.godine) i nastaviti sa urednim usklađivanjem sa inflacijom i rastom bruto proizvoda. To je stvarno bacanje prašine u oči penzionera i nova prevara, posebno što će inflacija u sledećim godinama neminovno brzo rasti: Takav voluntarizam u jednom do sada dosta sređenom penzionom sistemu je nezamisliv nedodopušten. U ruke vlade stavlja se nova mogućnost manipulacije i zloupotrebe u političke svrhe. Takav novi zakonski akt treba ukinuti i vratiti na automatsko usklađivanje i izvesnost svakom korisniku penzija.

Postavlja se i ovde pitanje šta radi PUPS i čije interese njegovo rukovodstvo zastupa. Ovde se moraju masovno podići tužbe za čuvanje zakonitosti.

Precenjeni kurs dinara , prelivanje dohotka i „zakonsko"pljačkanje

Kurs dinara je u dosadašnjoj politici centralne banke precenjen u odnosu na druge valute. Komparativnom analizom cena i troškova u zemlji i u glavnim spoljno-trgovinskim partnerima kurs dinara je realno precenjen i danas bi iznosio umesto 118,2 dinara za evro oko 170 dinara. Samo u 2017. stopa dinara iznosi oko 5 posto. Precenjeni kurs odgovara uvoznom lobiju dovodeći do velikih prelivanja nacionalnog dohotka iz izvoznih u uvozne grane. Poseban je slučaj kada se devizni priliv (penzija i velikih devoznih doznaka) konvertuje u dinare, tada je stvarna pljačka sredstava seviznih vlasnika značajna. Istovremeno, prodajom deviza privrede bankama da bi se osigurala likvidnost i plaćanja u zemlji, ne dobija se odgovarajući novčani i kupovni ekvivalent. Gde odlazi oduzeti i opljačkani keš? Stanovništvo velikim delom u cilju i plaćanja računa mora da prodaje devize za dinare, čime mu se oduzima po ovako precenjenom lursu veliki deo sredstava. Praktično to je dodatno „oporezivanje" dohodaka stanovništva.

Privreda i država u krize ne mora voditi politiku precenjenog novca, već upravo suprotno tome-potcenjenog (kao uostalom i niske kamatne stope i jevtinih kredita). U našoj politici „razvoja" radilo se sve suprotno tome. Da li je neočekivano da je deficit spoljne trgovine u poslednjim godinama veći od prirasta bruto proizvoda u ekonomiji. Deficit se kreće između 4 i 4,5 milijarde evra godišnje. Ove godine će dostići astronomske visine od preko 5 milijardi evra, a prirast bruto proizvoda će iznositi oko 2 milijarde evra.

Poseban je problem što se preko precenjenog kursa dinara vodi i restriktivna monetarna politika centralne banke , jer je promena deviznih rezervi postao jedan od najvažnijih kanala kreiranja novca (kupovina ili prodaja deviza od strane centralne banke).

Ako privredni sektore guši visoka kamata na kredite banaka (bez kojih ona ne može poslovati), precenjeni devizni kurs (zbog visokih dugova) i visoko poresko opterećenje -može li takva privreda uspešno poslovati? Da li je neočekivano da je najveći deo privrede nelikvidan, insolventan, ostao je bez obrtnih sredstava, istopljenog i otuđenog kapitala, pritisnut visokim troškovima i nametima i da je završio u stečaju i likvidaciji. Da li je to smišljeno ili neznalački vođeno destruktivno i gotovo sigurno krizno delovanje naših političara na vlasti?

Spoljna trgovina , strani trgovački lanci i odliv kapitala

Rukovodeća ekipa uvela je neoliberalizam i otvorila našu privredu razornom delovanju inostranog kapitala. Politikom precenjenog kursa dinara imamo za posledicu da je deficit spoljne trgovine u ovih deset godina dostigao 75 milijardi dolara (ili 54 milijarde evra) i veći je od ukupnog bruto domaćeg proizvoda u 2017. godini(35 milijardi). Politika precenjenog kursa dinara (i do 60,5) dovela je do prave eksplozije uvoza. Model razvoja baziran je na nekontrolisanom uvozu i neproizvodnoj javnoj potrošnji. Deficit spoljne trgovine u periodu 2001-2017. iznosi 85,6 milijardi evra, dok je prirast BDP svega 29 milijardi. Da li iznenađuje da je prihod od carina pao sa 65 milijardi iz 2008. na svega 39 milijardi u 2017. godini, zbog politike liberalizacije i smanjivanja carina. Ali je taj uvoz veliki izvor naplaćenog PDV (od 486 milijardi dinara PDV u 2017. na PDV izvoza otpada 700 milijardi, a PDV u zemlji 86 milijardi).

Domaća privreda i proizvodnja su nam ugušene, tržište preplavljeno stranom robom, a kupovna moć građana srozana. Banke kreditima omogućavaju kupovinu strane robe i uvlače građane u visoku zaduženost. To se mora zaustaviti. Ne postoji nikakva koncepcija spoljnotrgovinske politike. Ne postoji nužna zaštitna politika, ali ni stimulativna spoljnotrgovinka politika. Druge države, posebno najrazvijenije , vode više ili manje otvorenu protekcionističku (zaštitnu) politiku domaće privrede. Poseban oblik „legalne" pljačke i siromašenja države je besomučno otvaranje niza stranih trgovačkih lanaca , fri šopova, robnih kuća i sl. dok se prodaje uglavnom strana roba, dok je učešće domaćih gotovo simbolična. Spoljnotrgovinski „rezultati" nastali posle prevremenog usvajanja SSP (Đelić) su gotovo katastrofalni. Navodim samo odnose u robnoj trgovini sa svetom.

Uvoz robe u periodu januar-juni iznosio je 12,7 milijardi evra a izvoz 9,4 milijarde. Deficit je narastao na 3,3 milijarde, a ako se nastavi sa ovakvim uvozom i izvozom, deficit će u 2018. iznositi između 5,5 i 5,8 milijardi evra. Celokupan prirast BDP u ovoj godini može se očekivati oko 2,2 milijarde evra. Postali smo potpuno uvozno zavisna privreda. Stvoreni deficit u ovom periodu od 28 milijardi evra gotovo je jednak ukupnom bruto proizvodu iz 2017. godine.

Kupujući stranu robu za dinare preko ovih lanaca odliva se ogroman deo domaćeg nacionalnog dohotka (akumulacije) u inostranstvo. Prekinut je i lanac reprodukcije kapitala zbog ovog odliva. Kapital preko trgovine ne ulazi u domaću reprodukciju, nema profitnih efekata, tako da se guši nacionalna proizvodnja i ponuda. Sužavaju se „prstenovi razvoja" nacionalne ekonomije i njena reproduktivna moć. Ovo je posebno i politikom (uglavnom stranih) banaka koje na gotovinske kredite stanovništvu stimulišu prodaju ovakve robe. Sada se ovom iscrpljujućem procesu dodaje i kamatna „sisaljka" koja dodatno dovodi do odliva nacionalnog dohotka (preko ličnih primanja) u inostranstvo. Sve je smišljeno na ogoljavanju i onesposobljavanju nacionalne privrede i njeno uvlačenje u dužničko ropstvo i stalni proces siromašenja i propadanja. Kako prekinuti ovaj lanac? Ovde ne možemo ulaziti u analizu trgovine narkoticima (droga), mada je ovo raširen „posao" u kojem se van uvida javnostii „valja" veliki kapital koji ne razvija privredu, ali uništava društvo. Trgovina oružjem(izvoz, uvoz) su posebno područje koje je bez kontrole i uvida javnosti. Možemo samo pretpostaviti koliki se kapital obrće u ovoj „paralelnoj" ekonomiji.

Javne nabavke kao izvor korupcije i pljačke društvenog kapitala

Korupcija u javnom sektoru razvila se kao bolest u svim delovima ovog vitalnog sistema u društvu. Opšte je poznato da su javne nabavke iz budžeta izvor velike pljačke i korupcije javnih sredstava. Uz sve pokušaje da se zakonski reguliše oba značajan oblast javnog delovanja - to očito ne uspeva. Sve se to odvija „ispod radara javnosti u direktnim kontaktima „naručilaca" nabavki i poslova sa izabranim izvršiocima. Radi se o ogromnim sredstvima budžeta. Samo da sintetički prikažemo visinu ovih sredstava koja se vode u budžetima (konsolidovanim, i na drugim nivoima), jer se radi o velikim sredstvima.

Samo u poslednjoj budžetskoj godini (2017.) ovaj oblik rashoda iznosi oko 302 milijarde dinara, a prema dinamici i visinin u 2018. godini to će iznositi gotovo 340 milijardi dinara. Sigurno je jedno, treba razbiti sve tabue da se ovakva ogromna sredstva troše isključivo na nivou Republike i da je tu izvor korupcije i pljačkanja javnih sredstava (kriminala). Najveći deo se odnosi na niže nivo fiskalne vlasti i nosioca odluka, što ovaj problem čini vrlo disperzovanim, sa mnogobrojnim nosiocima odluka o „javnim nabavkama", što vodi samo većim mogućnostima širenja ovog koruptivnog procesa.

Samo da pogledamo gde se dominantno nalaze te javne nabavke - na kom nivou izvršne vlasti i budžeta.

• Ostali nivoi vlasti odnosi se na PIO fond, Fond zdravstvenog osiguranja, Služba za zapošljavanje, Fond SOVO, Javni putevi i koridori Srbije, Opštine i gradovi , AP Vojvodina. Javne nabavke dominantno se nalaze na nižim nivoima budžeta u odnosu na republički budžet. Da bi se to sagledalo dajemo najnovije podatke za 2018. godinu (period januar-juli).

Na opštine , gradove i lokalni nivo vlasti otpada oko 55 odsto svih rashoda za javne nabavke. Ako se tome doda i Fond zdravstvenog osiguranja (34,8 odsto) i javni putevi i koridori Srbije(9 odsto) tada na ove četiri namene otpada gotovo sav iznos javnih nabavki van republičkog budžeta. Tu se nalaze "caze" mogućih brojnih tokova kriminala, korupcije I zloupotreba.

Javne nabavke su izvor"čistog kriminala" preko nenamenskog trošenja sredstava , naduvavanja troškova, fiktivnih faktura, čak I poslova. Zašto? Jer, šire kontrole korišćenja i usmeravanja ovih sredstava na svim nivoima vlasti praktično nema. A uz sve to nema ni odgovornosti za promašaje, gubitke i korupciju. Uz rigorozno regulisanje procedure javnih nabavki i oštre sankcije za malverzacije, korupciju I "ugrađivanje" različitih nezakonskih oblika, svaki prekršilac gubi automatski funkciju, ostaje bez posla, a uz naknadu opljačkanih sredstava sledi I dvostruki iznos plaćanja u budžet u odnosu na kriminalom prisvojeno. Sudski postupak je obavezan uz suspenziju s posla. Izvolite igrajte se i dalje kriminalom i korupcijom.

Izgubljeni potencijali privrede i društva slabim upravljačkim kadrovima i neznanjem

Mada je teško kvalifikovati gubitke društvenog kapitala i bogatstva lošim vođenjem preduzeća i drugih institucija, ostaje činjenica da je ubitačno loša kadrovska politika jedan od najačih faktora krize, stagnacije i velikih gubitaka u društvu. Stranke na vlasti masovno dovode na rukovodeća mesta nesposobne, gotovo poluobrazovane ili "dodatno" na brzinu školovane, kada su već dobili i zauzeli određene funkcije i položaje. To su prave štetočine, koji kako vidimo, masovno odvode preduzeća u stečaj, likvidaciju ili jeftinu prodaju domaćim tajkunima ili stranim vlasnicima spekulativnog kapitala. Brojni su primeri koji povremeno "isplivaju"u javnost kada se problem ili kriminal otkriju, a tada se vidi da takve firme vode potpuno nekompetentni i nesposobni kadrovi, uglavnom članovi SNS. Ta sprega neznanja, arogancije i pritiska na okruženje(a okružuju se još gorim od sebe) stvorili su danas jedan potpuno razvojno impotentan upravljački sloj u društvu. Dajući im u ruke kapital, odlučivanje i sudbinu kolektiva u ruke (koji je uvučen u neizvesnost i strah za posao) stvoren je i parazitsko-štetočinski sloj u društvu. Njihovo "poslovno" povezivanje najvećim delom se svodi na grupno-svojinski interes, a servilnost i poslušnost prema stranci koja ih je dovela na funkciju omogućava isisavanje poslednjih životnih sokova iz preduzeća za stranačke ili privatne potrebe. Teško je zaista doći do egzaktnih podataka koliko nas ovaj loši nepotistički karakter kadrovske politike stvarno košta gubitaka bruto proizvoda i nacionalnog dohotka, ali i trajanja za rešenjem za izlazak iz krize.

Kada nesposobni i nekompetentni (uglavnom partijski) kadrovi zauzmu pozicije oni stvaraju "zaštitni pojas" prema boljim i obrazovanijim. Negativna selekcija nastaje kao "proizvodni process" koja dalje za sobom povlači proces obezvređenja znanja, sposobnosti, stvarnog obrazovanja i kvaliteta. Društvo se uvlači u stvorenu klimu stvaranja ulizica, poltrona, ćutljivaca, aplandeva, jevtinih profitera, a to je otvoreni put u moralno propadanje društva i gubitak svake kritičke misli.

Šta takvi kadrovi mogu da ponude? Neznanje i improvizacije se kao pošast živi ovim prostorima. Ništa neobično da se više ne ceni znanje i sposobnosti već veze u snalaženje. Neznanje i slabi kadrovi, posebno obrazovani u razorenom sistemu obrazovanja, postala je najveća kočnica efikasnog razvoja i stvarne reforme privrednog i političkog Sistema. Dovoljno za to govori podatak da smo u periodu 2012-2017. godine imali najnižu stopu privrednog rasta (prosečno 0,9 posto) u odnosu na sve države u okruženju, ali i EU. Istovremeno je nastala i najviša stopa nezaposlenosti (sa Grčkom I Španijom) dok su preduzeća finansijski i razvojno potpuno onesposobljena.

Slučaj Razvojne agencije Srbije, kao agencije Vlade Srbije, nastale ukidanjem Agencije za strana ulaganja i promociju izvoza (SIEPA) i Nacionalna agencija za regionalni razvoj (NARR) je tipičan primer kako se danas vode i ko vodi naša preduzeća, brojne agencije, ali i državne službe. Tragična je to stvarnost u koju su nas doveli nesposobni i korumpirani kadrovi.

Ne pomaže više metodologija friziranja podataka i takve statistike, jer stvarni život ide jednim slepim kolosekom, a naša statistika drugom u svetlu budućnost. Niko više ne veruje u zvanične statističke izveštaje i naša "istorijska dostignuća" i rezultata.

Država niti prati kadrovsku politiku, niti potrebe, a ne zna ni gde je i koliko zaposlenih (čak ni u javnom sektoru). Masovni odliv kadrova o kojima niko ne vodi računa, jer "to je njihova privatna stvar" (a nije) ostaviće nam privredu i društvo bez potrebnih kadrova. Čovek i njegovo znanje i sposobnosti, podsećamo na to, su najdugovečnija investicija i osnovni faktor razvoja. Dok se tehnološkim razvojem i modernizacijom uskraćuje rok trajanja opreme, ljudski kapital se akumulira vremenom (znanjem i stalnim usavršavanjem). Stoga su kadrovska politika, zapošljavanje i modernizacija deo jedinstvene funkcije , a ne međusobne isključivosti. Da pogledamo te funkcionalne odnose.

Poznato je javnosti kakvo je stanje u dosadašnjoj politici i odnosima rada i kapitala, kao i procesi školovanja i obrazovanja o čemu je napred bilo reči (destrukcija, neznanje). Spor i trom privredni rast i slaba apsorpcija rada (više kao stihijski proces) vezani su za kriminalnu i pljačkašku privatizaciju i uništavanje privrede. Novo zapošljavanje i apsorpcija radnih mesta vezani su za strani kapital (investicije) i javni secktor. Stoga, zbog značaja javnog sektora ovde konkursi moraju postati javni, jer zapošljavanje je društveni odnos sa punom društvenom odgovornošću. Mehanizam uključivanja u svet rada i zaposlenosti nije sistemski rešen. Ranije su konkursi bili masovni, puna dnevna štampa tražnje, danas je to partijska pripadnost i sve slabiji kvalitet znanja. Nema konkursa, ako se i raspiše tada nema kontrole. Teško je da najbolji kandidat prođe , ako ne prođe nema šansu da svoje pravo ostvari, jer institucije države ne rade svoj posao. Treba uvesti obaveznu proveru kandidata prijavljenih na konkurs, zbog devalviranog obrazovanja i masovnih falsifikovanih diploma. Kupovina radnih mesta je poznata kriminalna operacija. Aktere ovakvih kriminalnih i koruptivnih akcija, uz krivičnu odgovornost mora da prati i rešenje o zabrani njihovog novog zapošljavanja (uz gubitak radnog mesta).

Odvojenost sveta rada (školovanje i usavršavanje i usmeravanje kadrova) postaje privatna i lična stvar. nastaje proces stihijskog obrazovanja. s druge strane imamo svet kapitala - bez programa investiranja , usmeravanja i programa razvoja. to su stihijski i sholistički odnosi. sme li se desiti da stopa nezaposlenosti visoko školovanih kadrova bude 55%, da masovno odlaze u svet. svet spekulativnog i kriminalnog kapitala je zadominirao, a svet ponude - rada u otuđenju gubi istorijsku bitku. država i partokratija uzurpirajući i vršeći vlast i nju privatizaciju -stvarajući partijsku državu. sva mesta-stvarana i izmišljena popunjavaju se partiskim kadrovima. negativna selekcija i rušenje svih moralnih uzusa dovode na pozicije agresivne, poluobrazovane, pripadnike stranaka na vlasti ruše se institiucije i svi moralni principi. društvo ulazi u moralnu krizu, krizu institucija , krizu vrednosti i sveopštu krizu.

S druge strane "politikom ugledanja" na zapadne "vrednosti" uveli su preko Bolonjske deklaracije klasičan globalistički projekat (kao veliki promašaj), uz uništavanje kritičke i misaone ličnosti. Sada nam uvode dualno obrazovanje kao još veći promašaj.

Mi treba da obrazujemo i stvaramo kritičke ličnosti, širokog obrazovanja, sposobne za nove ideje i kreativne ličnosti.

Dakle, u društvenim I privrednim proceima odvijaju se dva paralelna toka - jedan je tok kapitala za razvoj (štednja, akumulacija) koji odlaze uglavnom u spekulativnu sferu ili se odliva u inostranstvo (obaveze iz dugova ili u ofšor destinaciji kao spekulativno begstvo kapitala). Država ne drži pod kontrolom ni jedan ni drugi tok kapitala. Stihijski, spekulativni i "slučajni" procesi se odvijaju I dominiraju. Istovremeno stvarni kapital koji je uglavnom nekontrolisan i bez uvida javnosti, je zadominirao kao faktor razvoja. Ponašajući se samo svojom logikom -trkom za profitom (uz visoku sigurnost povlačenja) dodatno obezvređuje domaćeg radnika do granice ugrožavanja dostojanstva ličnosti. On najčešće dovodi svoje izvođače radova i vrši selekciju radova, a država im osigurava brojne pogodnsti i sredstva, tako da dobijaju gotovo besplatnu radnu snagu. S druge strane , stranke na vlasti zapošljavanjem "svojih" nekompetentnih, slabih i na brzinu "iškolovanih" kadrova stvaraju masu "pristalica" i izbornu masu. Kvalitet, rad, uspeh u obrazovanju i zalaganju, postaju bezvredni i sve manje traženi u društvu. Nasuprot tome, razvijena je logika snalaženja, rodbinskih veza, daj-dam sistem, partijska pripadnost i slično koji potpuno poništavaju znanje, sposobnost, zalaganje i kreativnost. Sa svim tim ni kapital ne može biti efikasno korišćen. Nema projekata, nema ideja, nema vizije razvoja i kvalitetne razvojne politike.

Dubina potapanja i razaranja privrede

Bilo bi interesantno sagledati ukupne efekte najobičnije pljačke i otimanja i masovne korupcije u sistemu, no to je nemoguće sve kvantifikovati. Ovo posebno iz razloga što je taj maligni proces destrukcije i brojnost oblika i faktora takav da jasno ukazuje na činjenicu da je sistem ili bolje antisistem, omogućio te destruktivne pojave i procese. To su procesi koji su ušli u sve delove i pore Sistema i ovladali njime. Ovde su posebnoanalizirani delovi Sistema i prisustvo kriminala, korupcije i najobičnije pljačke. Branko Dragaš je to pokušao da proceni na nekoliko segmenata, jer je to nemoguće preciznoizračunati. Mnogi tokovi su "nevidljivi" ili skriveni od javnosti. Tako je autor došao do nekoliko značajnih podataka. U period 2001-2017 godine spoljnotrgovinski deficit je iznosio 87,8 milijardi evra, banke su iznele 28,5 milijardi evra, privatizacijom je opljačkano 25 milijardi, dok je siva ekonomija progutala 58,4 milijarde evra. Novac je otišao ili u ruke stranaca, tajkuna, političara na vlasti ili u of šor kompanije. Osnovno je da ih nema u procesu društvene reprodukcije i oplodnje kapitala u privredi. Ako se stavi u odnos tih 196,7 milijardi evra sa ostvarenim bruto proizvodom u tom period od 441,4 milijardi evra dolazi se do frapantnog podatka da je samo u ovih nekoliko kanala "podzemne ekonomije" otišlo oko 45% stvorenog ili deo pozajmljenog nacionalnog bogatstva. Dakle, gotovo svaki drugi evro.

Pođimo i korak dalje u analize funkcionisanja Sistema I efikasnosti razvojne politike. Da smo se samo u period krize 2008-2017. Godine umesto prosečne stope rasta bruto proizvoda od 0,9% razvijali uz prosečnu stopu od samo 4% , prirast bruto proizvoda bi iznosio umesto 6,4 milijarde evra oko 20 milijardi. Umesto 35,8 milijardi evra BDP u 2017. -imali bismo 55,4 milijarde. Gubitak u prirastu BDP u tom period iznosi oko 20 milijardi evra ili oko 47% mogućeg rasta. Sve je to posledica loše i stihijske razvojne politike i pogrešnog modela razvoja. Veoma je veliki broj kanala i operacija kojim se vrše destrukcije Sistema i koči privredni i socijalni razvoj. Ovim se samo ukazuje na funkcionisanje ovakvog destruktivnog sistema i na kanale i operacije, a to znači da se sistem iz osnove treba duboko reformisati.

Sistemska borba i represija u eliminisanju pljačke i koruptivnog delovanja protiv države, nacije i budućnosti

Srbija se ne sme pomiriti sa ovim propadanjem, otimanjem i pljačkanjem nacionalnih resursa i nacionalnog dohotka (akumulacije).

Potrebna je široka borba protiv ove bolesti društva. Jer su sve vlasti do sada žrtvovale vitalne interese stanovništva i društva u celini. Sve vlade do sada su karakteristične po opsesiji za vlašću, položajima i novcem. A negativna kadrovska politika i destrukcija institucija države - ruše sve moralne osnove društva i sigurnost građana. "Kad nepravda postane zakon, otpor postaje obaveza".(Tomas Džeferson).

Kriminalci i pljačkaši nacionalnog bogatstva kada se uhvate obično kažu "sve je rađeno po zakonu". Kakav je to zakon koji omogućava običnu pljačku i kriminal, bez odgovornosti? Ko je već godinama osuđen za teški kriminal? Gotovo niko. Otkriveni kriminalci odleže neko vreme u istražnom zatvoru, a kasnije se oslobode. Opljačkani novac i kapital im niko ne dira, a mora se kompletno oduzeti i sredstva uplatiti u Fond za antikriminalnu i antikorupcijsku delatnost. Sada ista ekipa, koja nas je uvukla u duboku krizu nametanjem neoliberalne dogme, priznaje da je navedeni "model razvoja iscrpljen" i nude novi model za koji nemaju rešenja i to model i razvoj do 2025. godine (a ne znaju šta će biti iduće godine). Možemo li verovati da su sposobni za to? Da li će ostati na vlasti do tada? Sve je navedeno normalna posledica pogrešnog koncepta razvoja i stabilizacije pljačkaške privatizacije i neoliberalizma.

Srbija nema mogućnost da se na postojećem modelu otrgne od privrednog zaostajanja i mogućeg ekonomsko-socijalnog sunovrata. Stvarno vazalna i neokolonijalna "demokratija", naizgled pluralistička, u najvećem broju nerazvijenih privreda (a tako i u našoj) nije u stanju da državu izvuče iz opšteg propadanja. Nastavila se ta pogubna politika, što je dovelo do produbljavanja i produžavanja krize (koja bi nastala i bez svetske finansijske krize). Svetska finansijska kriza je samo ubrzala i produbila našu. Ne možete ništa pojedinačno ili grupno uraditi na strateškoj izmeni stanja i odnosa u društvu (jer su nam sredstva informisanja blokirana). Nova politika i akcija moraju da imaju viziju razvoja, strategijui operativnu makroekonomsku politiku, ali i društveni konsezus za to.

(Nastavak u sledećem broju)