Amerika

Višespratna Amerika: san i java

Siromašan u bogatom gradu

U Americi ima bogatih, a ima i siromašnih. To ne važi samo za građane, već i za države i gradove. Što se tih 50 država tiče šest od deset najbogatijih nalaze se uz istočnu, atlansku obalu, a tu su i najbogatiji gradovi, pa i pojedinci. Osam od najsiromašnijih država nalaze se na jugu zemlje i te zone zavise od poljoprivrede. U najbogatijim državama nalaze se najveći i najprestižniji univerziteti na svetu. Kao posledica toga, visoko obrazovani ljudi žive u gradovima tih država. Postoji jasni odnos između obrazovanja i ličnog bogatstva. Na jugu su postojale mnoge fabrike tekstila i odeće i to pre svega jer je pamuk rastao u blizini tih postrojenja. Vremenom neke druge zemlje uspele su da te proizvode ponude po znatno nižim cenama bez obzira što im pamuk nije bio blizu. Radi se o Indiji i Kini, veća količina pamuka proizvodi se u Turskoj. Tako je jug Amerike izgubio solidno plaćena radna mesta. Neki podaci, a svi potiču direktno iz Amerike, tvrde da u toj zemlji živi 50 miliona siromašnih, zaključuje kolumnista Magazina Tabloid Milan Balinda, dugogodišnji novinar američkog dnevnika Majami Herald

Milan Balinda

Bez obzira na relativno visoki generalni standard života, mnoge grupe širom Amerike isključene su iz prosperiteta srednje klase. Na primer, stopa nezaposlenih za crnce i Latinoamerikance je skoro dva puta viša od one koju imaju Azijati ili belci. Isto tako, ni plate nisu jednake za belce i za sve ostale, ali i žene zarađuju manje od muškaraca. Siromaštvo se jasno primećuje u toj veoma bogatoj zemlji, ali ta vrsta siromaštva koje Amerika danas „promoviše" nije apsolutna, čak ni relativna, već nešto kao savršeno naštimovano siromaštvo, strateško siromaštvo, osnovno siromaštvo - nominalno dobrostojeći ljudi čiji novac ne stigne da pokrije sve troškove da bi dobro živeli. Oni neprestano žive na ivici ponora, finansijskog ponora. Američko siromaštvo nije kao ono u Bangladešu ili Somaliji, gde ljudi žive sa dolarom ili dva dnevno, ali u bogatoj zemlji ti američki siromašni osećaju se kao građani drugog reda jer, ili nemaju posao, a češće ga imaju, ali novac ne može da pokrije i stanarinu, i hranu, i troškove prevoza, a ponajmanje zdravstveno osiguranje. Prosečno primanje u toj zemlji je primanje na nivou bogatih zemalja, nekih pedesetak hiljada dolara, zavisi kako se računa, ali su troškovi življenja postigli astronomske visine.

Bez sumnje, nije isto živeti u državi Meriland ili u Misisipiju. U 2016. godini najbogatija država Amerike bila je Meriland i njihova prosečna primanja po domaćnstvu bila su 78.945 dolara godišnje. U Misisipiju, koja je najsiromašnija država (zavisi kako se meri) ta primanja iznosila su 41.754 dolara po domaćinstvu. Nacionalno, ta primanja iznosila su 59.039 dolara godišnje. Prosečno i srednje primanje je tačka u kojoj pola ljudi prima manje od toga, a druga polovina više. Po Pju istraživačkom centru definicija pripadnosti srednjoj klasi su svi oni čija se primanja nalaze između 67 odsto i 200 odsto srednjih primanja po domaćinstvu. Dakle, domaćinstvo koje pravi manje od 39.554 dolara godišnje imaju mala primanja, a svi oni koji zarađuju više od 118.072 dolara nalaze se u klasi sa visokim primanjima. Domaćinstvom se zove bilo koja grupa ljudi koja živi zajedno. Prosečno u Americi domaćinstvo se sastoji od 2,6 osoba, ali 25 odsto od svih žive sami i 10,4 odsto domaćinstava sastoji se od pet ili više osoba. Svi oni koji žive u bogatijim državama Amerike, ako uspeju da tamo dobiju zaposlenje, imaju više šanse da naprave više dolara od proseka.

Meriland je najbogatija država sa skoro 80 hiljada dolara po domaćinstvu. Inače, Meriland je u suštini „spavaonica" glavnog grada Vašingtona. Mnogi koji žive u Merilandu rade u Vašingtonu i zarađuju visoke federalne plate u državnoj službi. Inače,. Kolumbija distrikt, gde je glavni grad, ima prosečna primanja od 75,506 dolara godišnje po domaćinstvu. Po nekim podacima najsiromašnija država nije Misisipi već Zapadna Virdžinija, ali razlika između njih je manja od 100 dolara u godišnjim primanjima i ta razlike može da se javi u korist jedne države, a druge u korist druge. Aljaska je na drugom mestu po bogatstvu svoji građana sa primanjima od 76.440 dolara. Ta država ima velika primanja pre svega zahvaljujući velikim nalazištima nafte, ali i od turizma i morske hrane kao što je divlji salmon. Nju Džersi se nalazi na trećem mestu, ali ta država je, pre svega, spavaonica Njujorka. Masačusets se nalazi na četvrtom mestu i u njemu dominiraju najcenjeniji univerziteti i biznis škole. U toj državi cveta tehnološki centar, naročito u kompjuterima i uopšte elektronici. Najviše ljudi tako je zaposleno u sektoru edukacije i zdravstva. Odmah iza proguralo se ostrvo država Havaji koje zavisi od turizma iz kontinentalne Amerike i Japana. Takođe su značajni prihodi od vojne baze i izvoza šećera i ananasa. Konektiket je mala ali bogata država i ona je takođe spavaonica grada Njujorka.

Većina najsiromašnijih država nalaze se na jugu. One se „muče" jer su istorijski zavisile od poljoprivrede, naročito od pamuka i duvana. Od 1998. broj plantaža pamuka spao je na polovinu i jedan od razloga je i upotreba sintetike. Takođe, danas se u Americi mnogo manje puši i proizvodnja duvana takođe je drastično opala. Jug nema mnogo industrijskih fabrika koje bi mogle da generišu više radnih mesta od poljoprivrede i prodaje nekretnina. Luizijana koja se nalazi na samom vrhu siromašnih država, rame uz rame sa Novim Meksikom, nalazi se na drugom mestu po broju siromašnih stanovnika sa 19,7 odsto njih To nisu oni koji su samo ispšod proseka, već su poprilično siromašni. Međutim, u Luizijani živi 10,3 odsto ljudi koji se nalaze u grupi ekstremnog stanovništva, njih 10,3 odsto čija domaćinstva ne zaradjuju više od 10.000 dolara godišnje. U celoj Americi takvih domaćinstava ima 6,5 odsto. Stopa nezaposlenosti u toj državi takođe se nalazi na visokom nivou sa 5,1 odsto ljudi koji nemaju posao. Država Kentaki nalazi se na sedmom mestu po siromaštvu sa primanjima po domaćinstvu od 48,375 dolara godišnje. Dodatno tome, ili baš zbog toga, u Kentakiju ima dosta ljudi nedovoljno obrazovanih. Podaci govore da je „samo 86,3 odsto odraslih" iz Kentakija završilo srednju školu. Samo 24 odsto imaju završen fakultet, a to je jedan od najnižih brojeva u celoj zemlji. Među siromašnijim zemljama nalazi se i Florida u kojoj većina dobrostojećih hoće da žive kada se penzionišu. Godišnji prihod u floridi iznosi 52,594 dolara po stanovništvu. Sa 21 milionom stanovnika Florida je jedna od najmnogoljudnijih država Amerike. Uzevši u obzir da u toj državi žive mnogi sa visokim prihodom, postaje jasnije koliko ima onih siromašnih.

Prosečna primanja u Teksasu koji ima 28.304.596 stanovnika iznosi 59.206 dolara što nije malo, ali je još uvek ispod američkog proseka koji je 60,366 dolara. Mnogi Teksašani nisu kvalifikovani za bolja plaćena radna mesta. Njihovi radnici uglavnom mogu da se pronađu na poslovima gde nije potrebno visoko obrazovanje, kao što je građevinarstvo. Država Vajoming se nalazi tačno u proseku sa primanjima po domaćinstvu od 60.434 dolara. Prosečno primanje se nije mnogo promenilo tokom poslednjih godina, ali je stepen siromaštva porastao sa 5,1 odsto na 6,2 odsto. To su oni koji ne zarađuju više od deset hiljada dolara godišnje. Kalifornija je bogata država, ekonomski jaka i kada bi bila nezavisna nalazila bi se na petom mestu u svetu po ekonomskoj snazi. Nedavno su sa tog mesta istisli Veliku Britaniju. Prosečna primanja u toj državi sa najvećim brojem stanovnika, 39.536.653, iznose 71,805 dolara godišnje po domaćinstvu. Međutim, nezaposlenost je viša od američkog proseka, a siromašnih ima 13,3 odsto. Veći deo njihove ekonomije, i reputacije, zasniva se na dve industrije: zabavnu i tehnološku. Zabavna se nalazi oko grada Los Anđeles. Tamo bi se nalazio i Holivud. Tehnološki istraživački i proizvodni centri nalaze se uglavnom u Silikonskoj Dolini. U tim industrijama plate, a i ostale zarade, su poprilično visoke i to privlači mnogo ljudi, ali Kalifornija je jedna od država sa većom nezaposlenošću i većim brojem siromašnih. Bogatstvo nije „pošteno" raspoređeno na sve stanovnike Kalifornije.

Američki ekonomski indeksi i tržište rada nastavili su da se poboljšavaju i u 2017. godini. Prosečna primanja domaćinstva porasla su sa 58.820 na 60.336. Polovina od 50 država prijavilo je značajnu statistička poboljšana prosečnih primanja po domaćinstvu. Primanja ostatka država ostala su praktično nepromenjena, ili su nešto malo pala, tokom prošle godine. Jedan od boljih pokazatelja da li je neka država bogata ili to nije stepen obrazovanja. Devet od deset najbogatijih država ima više obrazovanih od onih siromašnih. Jedino Aljaska ima visoka primanja i manji broj ljudi koji pohađaju i završavaju fakultete. Svih deset siromašnih država imaju jasno izražen niži prosek obrazovanja. Bogatstvo jedne države ne može da se definiše samo po prosečnim primanjima jer jedan usamljeni statistički podatak ne govori skoro ništa, ali kada se ti podaci kombinuju dobija se verodostojnija slika. Jedan od načina je kombinacija tri podatka: stepen siromaštva, stepen nezaposlenosti i prosečno primanje. Stepen nezaposlenosti pokušava da razjasni mogućnost poboljšanja. Što je veći broj ljudi zaposleno, veće su mogućnosti napretka u budućnosti. U mnogim statističkim podacima o bogatstvu, odnosno siromaštvu, ubacuju se i cifre kolika je federalna pomoć u markicama za hranu. Te markice se ne pojavljuju kao prihodi, ali bez sumnje ublažavaju siromaštvo. Ili makar glad. Potom, tu je i državna pomoć za stanovanje jer su kirije tokom poslednjih godina, ili par decenija, nesrazmerno rasle. Bilo kako bilo, zvanični podatak je da u Americi živi 50 miliona siromašnih, ako ne baš siromašnih, ono živi znatno gore od ostatka od 260 miliona Amerikanaca.

U tih 50 miliona spadaju spadaju svi oni koji nemaju veća primanja od 25.100 dolara godišnje. Uzima se familiji od četiri osobe. Osim tih postoje i oni koji primaju nešto više, ali koji takođe muku muče da sastave kraj s krajem. Mnogi siromašni, ali i bogati, žive po gradovima i može se reći da postoje bogatiji gradovi i oni siromašniji. Jedan od tih gradova je i Selma u Alabami. Taj grad ima 20.000 stanovnika a od tog broja 41,4 odsto su ispod granice siromaštva. Prosečna primanja u tom gradu su 23.283 dolara. Posle Selme na listi siromašnih gradova nalazi se i jedan grad u jednoj od najbogatijih država - Aljasci. To je Ketčikan Siti. Na petom mestu po siromaštvu među gradovima dominira jedan grad iz Kalifornije: Kliarlake. Taj grad ima lepo ime, Bistro Jezero, ali niska primanja: 25.426 dolara godišnje po domaćinstvu.

U Bistrom Jezeru samo 9,1 odsto odraslih ima fakultetsku diplomu. Tamo živi oko 15 hiljada ljudi. Jedan gradić u Ilinoisu, Centrvile, nosi titulu najsiromašnijeg grada u Americi. To bi bilo po nekim statistikama. To je mali grad od nešto malo više od pet hiljada građana, ali polovina njih nalaze se ispod linije siromaštva. Oni sa nedovoljnim primanjima po gradovima žive u kućama i stanovima niže tržišne vrednosti. Ljudi žive tamo gde mogu da plate. Među gradovima na listi siromašnih, što nije iznenađenje, žive manje obrazovani Amerikanci. Siromaštvo je povezano sa obrazovanjem i normalno je da neke manjinske grupe u toj igri ispadnu na kraju kolone. Interesantno je da je u najsiromašnijim sredinama u Americi na vlasti republikanska partija. Nisu republikanci njih doveli do siromaštva, već siromašni glasaju za republikance ya koje isto tako glasaju i vrlo bogati jer im se isplati.

Regionalna Banka hrane u Los Anđelesu podeli 300.000 porcija mesečno, ali to je samo deo koji je potreban za 1,4 miliona gladnih u tom srezu. U tom velikom gradu takođe postoje 650 Supa kuhinja koje takođe dele sendviče jer beskućnici nemaju gde da pripreme hranu za sebe. Osim državne pomoći u Americi mnoge privatne organizacije velekodušno pomažu gladnima i siromašnima. To rade i crkve. Izvesna Dianka Espinoza nije tipični korisnik pomoći u hrani jer je diplomirala na lokalnom fakultetu, ali još pokušava da nađe posao. Nakon što su joj supruga deportirali iz zemlje ona je ostala da se sama brine o troje dece. Sve ovo se događa u jednom od najbogatijih gradova Amerike. Većina Amerikanaca bi na pitanje koja je najsiromašnija država Amerike odgovorili da je to Misisipi ili Alabama zbog njihovih niskih primanja i koncetracije siromaštva Afroamerikanaca. Međutim, država sa najvećim brojem siromašnih je Kalifornija. Kako je to država sa najvećim brojem stanovnika, tako tamo živi 7,4 miliona siromašnih. Postoje mnoga merila siromaštva, a zvanično siromaštvo se meri „linijom siromaštva" i to kao vodič za državnu pomoć. Ta linija, odnosno ispod linije, je jasno u Misisipiju, a Kalifornija se nalazi negde u sredini. Ali zvanična linija siromaštva je ista u svakoj državi i ne uzima u obzir različite troškove života ili javnu pomoć. Nešto od tog merenja promenjeno je tokom popisa stanovništva iz 2011. godine, jer, između ostalog, troškovi života su niži u nekim državama, ali ne, primera radi, u Kaliforniji.

Latinoamerikaci imaju više šansi da budu siromašniji od proseka, ali bolje merenje siromaštva je nedostatak univerzitetske diplome. Celih 35 odsto onih koji su završili samo srednju školu su siromašni. Dodatni problem je što 45 odsto sve dece živi u porodicama koje su siromašne ili blizu siromaštva. Dok stignu do svoje osamnaeste godine polovina dece koja žive u Kaliforniji već je odrasla na državnoj pomoći u hrani.

Kalifornija nije jedino država sa najvećim brojem siromašnih, ona je istovremeno jedna od najbogatijih država Amerike. To tvrdi Biro za popis stanovništva koji kaže da su prosećna primanja u Kaliforniji u 2016. godini bila za 11.500 dolara viša od proseka cele Amerike. Poznavaoci problema kažu da siromaštvo može da se pogrešno razume jer siromaštvo nije samo posledica pada ekonomije ili nedostatka radnih mesta. U slučaju Kalifornije broj novo-zaposlenih konstantno raste još od 2011. godine i sada se procenat nezaposlenih nalazi na 4,1 odsto, a to je relativno niska stopa nezaposlenosti. Kalifornija se ekonomski uzdiže, ali dobitak toga rasta nejednako je raspoređen. Po istraživanjima jednog instituta, primanja najsiromašnijih stanovnika Kalifornije padala su u realnim merenjima između 1963. i 2017. Čini se da su dve sile povećale nejednakost u Kaliforniji. Jedna od njih je ta da su milioni nedokumentovanih imigranata pristigli između 1980-tih i 2010-tih. O njihovom uticaju na život u Kalifornije dosta se diskutovalo, ali najnovija istraživanja pokazuju da je u Americi kao celini priliv emigranata bio dobar za ekonomiju. Problem u Kaliforniji je što su tamo smeštena radna mesta koja zahtevaju visoka ili veoma visoka obrazovanja.

Dakle, druga sila je uspešnost dve industrije: Holivud i Silikonska Dolina. Obe ove industrije koriste efekat širokih ljudskih mreža (imanje velikog broja ljudi koji su u istom poslu i na istom mestu) a to povećava troškove života u Kaliforniji. Takođe, tu se zahteva visoko umeće i konstatna edukacija, a to je ono što siromašni ne mogu da postignu. Ipak, kažu da najveći problem u Kaliforniji nisu stagnirajuća primanja sama po sebi, već njihovo zaostajanje u odnosu na životne troškove, a naročito na cenu stanovanja. U bogatim zemljama, to je već ustanovljeno pravilo, kućni budžet dolazi u opasnost kada cena stanovanja pređe više od trećine primanja. Siromašni u Kaliforniji se nalaze daleko preko te trećine primanja. Neka zvanična istraživanja pokazuju da siromašni troše nešto više od polovine primanja na stanovanje, a onda ono što im ostane ne može da pokrije ostale troškove. Visoke cene stambenog prostora u Kaliforniji pokazuje uspeh tog biznisa, ali takođe pokazuje na dugačak period nedovoljnih ulaganja i, najverovatnije, prestrogih regulacija za građevinske poduhvate. U Kaliforniji dažbine za građevinske projekte i uticaj na prirodu su oko tri puta veće od nacionalnog proseka. Takođe su veoma strogi zakoni o građevinskim zonama, kao i o parkiranju, odnosno mesta za parkiranje. Procenjuje se da je cena jedne stambene jedinice „skromnog standarda" porasla sa 256.000 na 425.000.

Rastuće kirije i mirujuća primanja su najveći uzroci siromaštva, ali nisu jedini. Mada velikodušnija nego u mnogim američkim državama „mreža zaštite" građana, ekonomska mreža zaštite, nije dovoljno široka, a ni duboka. Samo su se dve trećine onih koji kvalifikuju za pomoć u hrani, kroz markice za hranu, prijavili za tu pomoć. Najverovatnije zato što nedokumentovani emigranti strahuju da stave svoje ime na bilo koju zvaničnu listu. I na kraju, siromaštvo u bogatoj državi Kalifornija pogoršava se masovnim osudama na zatvorske kazne. Problem ne leži samo u tome što ta država šalje u zatvore veoma veliki broj ljudi, u poređenju sa američkim prosekom, već je Kalifornija veoma stroga po pitanjima šta neki bivši robijaš može da radi nakon što odsluži svoju kaznu. Neverovatan broj od 4.800 zakona zabranjuje bivšim osuđenicima da stanuju u javnim stanovima ili da dobiju dozvole da rade kao automehaničari ili medicinske sestre. To sveobuhvatno siromaštvo nasleđuju sledeće generacije potomaka. Zlatna Država, kako je Kalifornija poznata, osuđuje nove generacije na siromaštvo. Političari pokušavaju da promene osnovne uslove siromaštva - zakonima, mirujućem primanjima i visokim kirijama - uvodeći nove regulacije. Izglasali su novi minimum satnice koja sada iznosi 15 dolara, ali tek prestoji posao oko kontrole kirija. To se sve odnosi na lečenje simptoma siromaštva, ali ne i uzroka. A kontrola visina kirija, ako se to dogodi, smanjiće investicije u izgradnji stambenih prostora.

ANTRFILE: U proseku - nije loš prosek

Gotovo 100 odsto domaćinstava u Americi imaju struju, a 99,4 odsto imaju pristup bezbednoj pijaćoj vodi. Pored toga, 93.9 odsto domaćinstava poseduju telefonsku liniju dok 98,3 odsto imaju televiziju i 99 odsto radio. Kanalizacioni sistem pokriva 77 odsto, a ostatak domaćinstava, 22,8 odsto, koriste septičke jame jer mnogi žive na većoj udaljenosti od gradova i varošica. Automobile imaju 84,9 odsto ljudi. Prosećan Amerikanac utroši 22,4 minuta odlazeci i vraćajući se sa posla. Skoro 80 ljudi koji voze do posla voze se sami, 14,7 odsto idu sa kolegama, a 5,3 odsto koristi javni prevoz.

Bez obzira na generalno visoki standard života, mnoge grupe u zemlji su isključene iz prosperiteta većine. Stopa nezaposlenosti Afro-Amerikanaca i Latinoamerikanaca je skoro duplo više od one koju imaju Azijati i belci. Među radnicima, prosečna primanja belca muškarca iznose 600 dolara mesečno, 450 za crnce i 390 za Latinoamerikance. Plate žena ogledaju su u rasnim razlikama kao i kod muškaraca, osim što žene u proseku zarađuju 70 odsto od onoga što zarađuju muškarci.

Razlike u siromaštvu i zaradama imaju veliki uticaj na zdravlje pojedinaca. Crnci i Latinoamerikanci imaju dva puta veće šanse da nemaju zdravstveno osiguranje. Kao posledica toga belci žive duže od ostalih. Podaci iz 1977. tvrdili su da belkinje mogu da očekuju da požive 80 godina, ali za crnkinje to je bilo 74. Belac je mogao da se nada da će doživeti 75 godina života, ali crnci nisu, u proseku, živeli duže od 66 godina. U te statističke podatke utkane su i smrti koje su bile posledice nasilja i tu su crnci lošije prolazili.

Od vatrenog oružja u zemlji godišnje pogine više od 36.000 ljudi. Svakoga dana ima 90 mrtvih i 200 ranjenih, a to je samo od vatrenog oružja. Za razliku od terorizma, nasilje je u Americi prihvaćeno kao „normalna pojava". Od svih ubistava vatrenim oružjem u svetu 82 odsto se dogodi u Americi. Bilo koji Amerikanac ima 25 puta više šansi da bude ubijen iz vatrenog oružja nego građanin bilo koje visoko razvijene zemlje. Podaci pokazuju da su u gradovima crnci imaju osam puta više šansi da budu ubijeni iz vatrenog oružja nego belci. U medijima širom sveta često se objavljuju priče o tome kako je neki belac ubio crnca, ali ne toliko često kada neki crnac ubije crnca, a taj kriminal crnaca prema crncima je znatno veći nego što svet misli.