Kosovo i Metohija

Uoči "sporazuma" Srba i Albanaca o budućnosti Kosova i Metohije

Kockari u mraku

Ni dva dočeka Nove godine Srbima na Kosovu i Metohiji nisu mogla da uliju nadu ili naznače makar nekakav pomak na bolje, kada je u pitanju rešavanje najvažnijeg nacionalnog pitanja koje se direktno tiče njihove budućnosti i života uopšte. Oni, u čijoj je vlasti njihova nada, smatraju da za to nisu „nadležni" jer im to nije posao. Oni se bave tačno onim što od njih očekuju zapadni centri moći kojima i polažu račune, ubijanjem te nade upravljajući tuđim životima do kojih im uopšte nije stalo i izuzetno su tome posvećeni. Kako ovaj politički "inženjering" traje, istraživao je Ivan maksimović, dopisnik Magazina Tabloid iz Kosovske Mitrovice.

Ivan Maksimović (dopisnik iz Kosovske Mitrovice)

Istina o pregovorima o Kosovu i Metohiji u Briselu, što se srpske strane tiče, krije se tvrdo i od domaće ali i od strane javnosti. Od svih zvaničnika do sada je Ivica Dačić najviše dao da se iz njegovih izjava nasluti. One su retko kada pozitivne osim pred izbore, kada se šali ili najavljuje pesmu koju će otpevati kakvim povodom ili nekom kakvom stranom državniku. Dok one izjave koje se odnose na realan položaj Srbije i njenu budućnost najčešće to nisu. S razlogom, jer se ta budućnost redovno ispostavljala mnogo mračnijom i nepovoljnijom.

Sredinom januara, povodom Nove godine po julijanskom kalendaru, organizovan je prijem u Ministarstvu spoljnih poslova na čijem se čelu nalazi Ivica Dačić. Može se sa sigurnošću reći da ono što je tada izjavio predstavlja osnovu naše već zacrtane bliske budućnosti:

"...Dva najvažnija prioriteta Srbije u 2019. jesu očuvanje interesa na Kosovu i pristupanje Evropskoj uniji". Dakle, više nije prioritet očuvanje Kosova i Metohije u sastavu Srbije, već su u pitanju „interesi Srbije" na tom prostoru. A, koji su to interesi ako se ministar javno odriče dtržavnog integriteta, a do naroda, po svemu sudeći, im i nije naročito stalo? Ako bi smo te interese suprotstavili onome što je u praksi da sada učinjeno po Briselskom sporazumu, koga je upravo Dačić parafirao, možemo jedino da zaključimo da su oni banalni i da, na duže staze, ne predstavljaju ništa više od puke retorike.

Dovoljno je da pogledamo sa kakvom drskošću i bezobrazlukom najviši predstavnici Vlade Srbije govore o državnoj granici koju „moramo da definišemo", na primer: „...Hoćemo jasne granice, a ne provizorijum kao što je danas, u kome nam jedno piše, a sasvim drugo imamo na terenu" rekao je Vučić avgusta meseca govoreći o „terenu" na kome je po Ustavu Srbije predsednik i precizirao da „Želimo zemlju čije granice znamo, definisanu, zemlju koju čuvamo". Ovo je verovatno jedna od najsramnijih izjava državnika u svetskoj istoriji, ali, avaj, nije i jedina. Ima ih pregršt, toliko da ozbiljno prete da ugroze zdrav razum proglašavajući predaju uspehom. Očigledno, to im i jeste namera.

A, politička scena u Srbiji, uprkos svojoj šizofrenosti, dozvoljava da se „uspeh" po pitanju KiM već neko vreme jasno nazire. Naime, Aleksandar Vučić je u nekoliko navrata govorio da Srbi nemaju ništa na Kosovu i Metohiji pa bi i metar zemlje bio dovoljan ako nam daju, a ako nam ne daju to su ionako „oni pre njega" već izgubili počev od Svetog kneza Lazara pa do Vučićevog političkog ciklusa.

Najodgovorniji faktor za takvo stanje svakako jeste „NATO misija KFOR" kako je ministar Dačić precizirao suštinu vojnih snaga koje su okupirale Kosovo i Metohiju, ali... ne da bi ih kritikovao. Njima se Dačić se zahvalio rekavši da imaju „poseban značaj za srpsku zajednicu na Kosovu i Metohiji. Nažalost, bezbednosna situacija u pokrajini zahteva nesmanjeno prisustvo KFOR-a i drago nam je što i brojne članice NATO prepoznaju ovaj problem" pojasnio je ministar spoljnih poslova Srbije.

Podsećanja radi (ako je uopšte potrebno), KFOR je ona ista misija u čijem su prisustvu brojnih članica albanski ekstremisti u dva navrata 1999. i 2004. godine poterali preko 250 hiljada Srba i nealbanaca od kojih se tokom narednih 20 godina vratio oko 1% prognanih. Tek da pomenemo kidnapovane i ubijene Srbe, preko 150 porušenih pravoslavnih svetinja, 10.000 nadgrobnih spomenika, uzurpaciju privatne i državne imovine i tako dalje, i tako dalje...

No, čak i ako bi smo govorili samo o ovom trenutku, lako ćemo se setiti prethodnog leta tokom kojeg smo bezmalo svakodnevno bombardovani vestima o pripremi više oružanih napada Albanaca na Srbe na severu pokrajine a koje uvek, kako srpski zvaničnici i režimski mediji tvrde, pomaže ili priprema upravo NATO, to jest misija KFOR...Takođe, tokom nekoliko poslednjih meseci je svako kretanje većih kolona pripadnika ovih vojnih misija u srpskoj javnosti bio povod za alarm da se sprema novi pogrom Srba. Da li se onda u tome ogleda značaj te misije?...

Možda, da nije njih, jedino to što bi srpski narod na Kosovu i Metohiji još uvek živeo u zabludi i to na teritoriji na kojoj „nema ništa" a da za prethodnih 10 vekova, barem koliko smo nedavno obeležili od osnivanja Eparhije raško-prizrenske, to nije mogao da shvati. Ministra Dačića su novinari „Insajdera" ovom prilikom još pitali šta su sledeći koraci koje će Srbija da preduzme? „Sledeći koraci Srbije su da čekamo da vidimo šta će se desiti" odgovorio je Dačić.

Zatečena odgovorom, novinarka je u čudu ponovila njegov odgovor u formi pitanja što je i samog Dačića zbunilo kada je shvatio šta je rekao pa je dodao da Srbija čeka da vidi hoće li se dijalog otkočiti. Na dodatno pitanje „da li je razgraničenje i dalje na stolu", Dačić je pokušao da vrati stvar na početnu poziciju rekavši da je to nešto „o čemu se može razgovarati ako se dijalog nastavi".

Dva dana posle Dačićevih izjava, kako je na terenu već neko vreme unazad nagoveštavano u zatvorenim krugovima, najavljenim ukidanjem taksi koje su kosovki separtisti uveli na srpske proizvode, omogućeno je odmrzavanje dijaloga u sred hladne zime.

Srbi na KiM smatraju da to nije i da ne može da bude slučajno kao što nije slučajno ništa od dosadašnjih krupnih promena.

Mlađi čovek iz Kosovske Mitrovice, koji poput ogromne većine ne želi da se njegovo ime obznani jer bi mu to napravilo mnogo problema, kaže da je jako iznenađen onim što ga je nedavno snašlo u zgradi opštine po sistemu R. Srbije u Kosovskoj Mitrovici. Nije mogao da overi ni najbanalniji dokument bez ikakvog političkog ili državnog značaja osim što propisi nalažu da bude overen. Službenica mu je u prolazu rekla „ovo ćeš u Leskovcu" i okrenula se.

Mislio je da ju je gužva na poslu tog dana iznervirala i da je usled toga pribegla bezobrazluku. Povukao se i kako je uskoro trebalo da bude vreme pauze, sačekao je u hodniku ispred kancelarije. Kada je prošla on je još jednom prišao, izvinio se i zamolio da mu objasni. Službenica ga je pogledala isprva blago začuđenog izraza lica, jer ne shvata šta se dešava, a onda ljubazno odgovorila da to više ne može njihova služba da radi i da ni jedan dokument ne može da overi u Kosovskoj Mitrovici a u okviru pravnog sistema Republike Srbije već da mora da ode u nadležnu službu koja je izmeštena u Leskovac ili, kako je kasnije „ma, za pet minuta" završio u takođe izmeštenoj opštini u Raški. Još jednom, šta su onda interesi Srbije na Kosovu i Metohiji?

Mladom čoveku nije bilo potrebno da puno razmišlja, brzo je shvatio da uvek „biraju vreme za sve". Kako kaže, sa protestima protiv taksi na srpske proizvode se počelo pred zimu, „u vreme slava, praznika, kad je hladno i kad uskoro treba da nastupe raspusti" pa studenti i mnogi koji to mogu odlaze iz grada.

„...I sad ću ja da idem pre podne na protest a popodne da slavim Badnje veče? Nema šanse prijatelju, ne zanimaju me tog dana nikakvi protesti. Ne samo mene, kod svih je tako..." kaže on za Magazin Tabloid. Glasni protesti i politički vapaji protiv odluka albanskih separatista u Prištini, naglo i bez pompe su se utišali pa onda i prestali da se održavaju.

Sasvim sigurno su vremenski uslovi i praznici doprineli njihovom tihom gašenju ali je stvar nešto ranije počela da truli i iznutra. Na protestima je počelo otvoreno da dolazi do sukobljavanja direktora državnih institucija oko učešća na njima, oko toga ko redovno dolazi a ko ne i ko koliko radnika dovodi. Neki su zahtevali da se i njima popusti, drugi možda želeli još nešto od preostalih privilegija... Nekoliko puta je umalo dolazilo do tuča jer se nagomilao osećaj zloupotrebe usled odsustva svakog smisla tih protesta koji su takođe deo jednog šireg političkog dogovora koji treba da opravda Vođinu izdaju KiM, u šta su svi ubeđeni. U međuvremenu su čak i radnici počeli otvoreno da se bune i da glasno odbijaju da odlaze na proteste spremni da se suoče sa sankcijama. Igranka je dostigla svoj vrhunac i raspoloženje je počelo da opada.

Kada se tome dodaju i hladni zimski dani, kako se desilo i sa instaliranjem „integrisanih prelaza" na administativnoj liniji u zimu 2013. koji su u međuvremenu prerasli u jednu od najtvrđih graničnih prelaza u Evropi. Takođe, separatistički kvazi-izbori održavani su novembra i decembra te iste godine. Separatistička carina za robu iz centralne Srbije uvedena je upravo januara 2014. godine. Pregršt je i drugih dokaza koji pokazuju da se radi o pažljivom političkom inženjeringu koji prirodno određuje završnice svakog prelaznog čina kosovsko - metohijske drame.

Uznemirenje unosi ponajviše to što naslućujemo da do završnice uskoro treba da dođe, odnosno, da možemo očekujemo da će nam ove, 2019. godine, biti obznanjeno da je država Srbija i zvanično invalid - država. To nije tek pretpostavka niti iracionalna projekcija već pre svega realna potvrda koja stiže baš iz navedenih centara moći.

„Istorijsko rešenje" statusa Kosova i Metohije se najavljuje još od parafiranja Briselskog dijaloga ali je u poslednje vreme takvih odrednica sve više. Prethodni događaji su pokazali da se mnogo više može „verovati" albanskim pregovaračima nego srpskim, odnosno, ono što su oni najavljivali gotovo se uvek i vrlo brzo ostvarilo. Nažalost, srpski mediji se ipak odlučuju da svoju pažnju usmere ka efemernim i nebitnim ali „spektakularnim" izjavama dok se one suštinske zaobilaze.

Tako je grčka „Prototema", pozivajući se na albanski KTV, oktobra meseca navela da je Tači potvrdio da je ideja o razgraničenju došla direktno iz američke adminstracije.

"Tu ideju, naime korekciju granice sa pripajanjem Preševske doline Kosovu, predložile su mi SAD i tamošnji savetnici", rekao je Tači. On je odbio da navede imena američkih savetnika ali je naglasio da je ovaj predlog zvaničan. Ovaj uticajni grčki list zaključuje da „s obzirom na to da su SAD zainteresovane da traže konačno rešenje kosovskog pitanja na osnovu kompromisa koji bi zadovoljio i Beograd, Tačijeve tvrdnje nisu daleko od stvarnosti". Da je tako potvrdilo je i pismo koje je američki predsednik poslao Hašima Tačiju pozivajući da iskoristi „istorijsku priliku" da postigne željeni rezultat po pitanju „državnosti" otetog Kosova i Metohije. Naravno, domaći mediji su ubrzo javili da je i Vučić dobio „slično pismo" što je jedino potvrdilo da je Vučić Srbiju doveo u ponižavajući i krajnje nepovoljan položaj u kome se najvažnija državna pitanja rešavaju američkim pismima.

Rešenje do koga se treba doći predstavlja „međusobno priznanje Srbije i Kosova" kako je Tači i napisao u autorskom tekstu krajem 2018., je izgleda blizu ali su mediji na srpskom takođe delimično preneli ovaj tekst alarmantne sadržine uz obilje iskrivljenih tumačenja više nego očiglednih stvari. Između ostalog Tači piše: „...Mislim da ne postoji bolji momenat sa postizanje održivog i konačnog - završnog mira. Političke okolnosti na Kosovu i Srbiji će nam omogućiti takvo nešto. I u korist jednog takvog dogovora su u našu korist okrenuti USA i EU. Nemamo vremena za gubljenje ali trebamo mudro i jedinstveno da zatvorimo vekovne konflikte sa Srbijom i otvorimo poglavlje mira. Istorija, budućnost i buduće generacije će nam suditi o donošenju pravih odluka ili izgubljenih prilika. Želim da budem pamćen po onom prvom..."

Tekstom provejava epski ton sa primesama istorijske nostalgije koju od patetike znalački razdvaja naglašeni značaj očekivanog cilja, slično temama iz klasičnih američkih patriotskih filmova. To je, pored vokabulara visokog stila, još jedna od naznaka da ga nije pisao neko „ko je držao tezgu u Prištini" već da je i on pripremljen u istoj onoj kuhinji albanskih saveznika koja i Vučića snabdeva vešto formulisanim deprimirajućim projekcijama nacionalne budućnosti ukoliko ne postignemo dogovor sa Albancima.

U tekstu se ocenjuje da „pismo Trampa ima dva cilja. Prvo je poziv i ohrabrenje svim liderima Kosova da usvoje stvoreni momenat i postignu sveobuhvatni sporazum sa Srbijom. I takođe svestan polarizacije u ovom trenutku, koja je opasna Predsednik Tramp zahteva da budemo složni i govorimo jedinstveno u vezi toga. Drugo ključno značenje, vezano za ozbiljnost situacije i iskorištavanje jedinstvene prilike za postizanje sporazuma, predsednik Tramp je jasno stavio do znanja da eventualni neuspeh u postizanju sporazuma može imati tragične posledice ne samo po Kosovo, već i za sve ostalo. Zato nas upozorava da budemo oprezni i da se uzdržimo od odluke koja bi otežala postizanje mirovnog sporazuma".

Jedan od sagovornika Magazina Tabloid, sa bogatim iskustvom u „lokalnoj diplomatiji", kaže da tekst koji navodno piše Hašim Tači obiluje istim principima koje pred domaćom javnošću zagovara Vučić. Naravno, sa velikom razlikom u krajnjem ishodu u kome oni dobijaju sve a mi ništa, to jest gubimo sve.

„...Pretpostavljam da im saopštenja pišu one lobi grupe koje predvode Toni Bler ili ljudi bliski američkoj administraciji koje prilično dobro plaćaju. Prvi zajednički princip jeste poruka narodu da je sada taj pravi i jedini moment, kako Tači navodi, a to isto poručuje i Vučić kada kaže da problem ne treba da ostavljamo budućim generacijama. Kasnije se u istom kontekstu spominju istorijske greške i prenebregava istorijsko nasleđe kao i priznanje da su obe strane činile strašne greške, što treba da izazove neku vrstu kajanja i u narodu. Stoga je sada taj momenat u kome oba predsednika pozivaju narod da bude jedinstven u onome što se kod nas sa pravom smatra izdajom a što bi pravno važilo samo za Srbe. U istom kontekstu obojica su tobož spremna da preuzmu taj istorijski teret na svoja leđa. U drugom delu ovog teksta se takođe nazire udaljavanje od sopstvenih zakona i ustavnih povelja i kod jednog i kod drugog, prebacujući teret, uslov a stoga i moranje, na leđa velikih sila koje su rešile da do kraja izguraju taj kompromis kao jedinu alternativu u podršci koja nikad nije bila veća, prema obema stranama, svako za sebe, i koja treba da se finalizuje naravno sveobuhvatnim dogovorom koji je i glavna premisa budući da je nešto što jedino i ima težinu kao validni i međunarodni ugovor. I naravno na kraju, kao što i sam naslov govori, naglašava se navodna nezavisnost u donošenju odluka koje isključivo donosimo mi, narod a koje su u interesu šire integracije u EU. Kod Albanaca je to vizna liberalizacija a kod nas Srba članstvo u EU, ali se na kraju u istom maniru kod nastupa obojice u poslednjih par meseci spominje individualna hrabrost vođa koje će, bez obzira na to što su spominjali kolektivnu odgovornost, ipak sami i bez obzira na sve doneti individualno odluku da je tako moralo da se desi te da je to u interesu širih nacionalnih interesa" objašnjava naš sagovornik.

Jasno je da se konačni „predlog", tačnije ultimatum, krije od javnosti iako je već odavno precizno formulisan. Predstavljen javnosti naišao bi na ogroman otpor pre svega na srpskoj strani, koja jedina i ima legitimno pravo da se suprotstavi sakaćenju svog teritorijalnog integriteta, ali i kod drugih članica EU i UN koje se bi složilo sa tako bestijalnim silovanjem međunarodnog prava.

Zbog toga će momenat „postizanja istorijskog dogovora" verovatno biti obavljen munjevito, možda i prilično obmanjujuće poput Briselskog dijaloga, sve dok se, poput one nagle nemogućnosti ostvarenja ni banalnog prava u opštini u Kosovskoj Mitrovici, ne shvati da je sve već odavno gotovo.

Ako se srpski narod ne probudi iz svog zimskog sna koji predugo traje, probudiće se ne samo u tuđoj državi, već i u tuđem stanu, kraj žene i dece na koje će neko drugi imati veće pravo nego što on može da ima. Tada probuđeni Srbin više neće imati nikakvo ljudsko pravo, dostojanstvo ni slobodu. Biće to rob koji je svojim pasivnim odnosom prema sudbonosnim događajima umesto borbe i otpora, sam sebi navukao lance i bukagije na ruke.