Ekonomija

Novac i monetarna politika u funkciji razvoja (3)

Kako preživeti nametnute ekonomske mere

U monetarnoj teoriji i politici se sve manje postavlja pitanje: šta je novac, već kako se stvara, ko njime raspolaže i kako deluje na ekonomsku aktivnost i sve podsisteme ekonomskog sistema , odnosno kako njime efikasno upravljati. Znatno je češće i istraživanje mehanizma uzajamnog delovanja novčanih i realnih faktora reprodukcije. Shvatilo se , konačno, da nije bitno poreklo novca, već njegova upotreba i efekti. Moderna monetarna teorija prelazi na aktivnu ulogu novca i monetarne politike i njeno delovanje na visinu BDP i raspodelu dohotka, cene, tržište novca i kapitala, zaposlenost, potrošnju, kamatu i profit, ponašanje investicija i štednje, platnobilansnu ravnotežu i odnose u eksternoj ekonomiji. Radi se, dakle, o prihvatanju teze o brojnim i složenim uzajamnim odnosima novca i drugih realnih agregata privrede, zaključuje u svom istraživanju prof. dr Slobodan Komazec.

Prof. dr Slobodan Komazec

Uloga monetarne politike u procesu ekonomskog razvoj

SHVATANJE AKTIVNOG I PASIVNOG NOVCA

U teoriji i praksi javljaju se divergentni stavovi o mestu i mogućnostima delovanja monetarne politike. U pogledu uloge monetarne politike u literatuti mogu se izdiferencirati tri koncepcije:

Prva ističe monetarnu politiku i novčani faktor uopšte kao primarne i odlučujuće u ekonomskom razvoju. Pri tome, treba reći da ekspanzivna kreditna politika sigurno vodi u konjukturu, a restriktivna kreditna politika u depresiju i nezaposlenost. Dakle, monetarna politika ima dominantan značaj u privrednom razvoju i stabilnosti privrede.

Druga ističe pasivnu ulogu monetarno-kreditne politike i, u osnovi, ima zadatak da se samo prilagođava potrebama reprodukcije , pa ne može biti aktivan faktor privrednog razvoja.

Treća ističe u prvi plan realne faktore reprodukcije , ali ne potcenjuje ni ulogu monetarnih , koji su takođe aktivan faktor razvoja. Osnovni faktor u privrednom razvoju i stabilnosti reprodukcije su realni faktori, a monetarni faktori samo dopunjavaju i olakšavaju ili otežavaju , delovanje realnih faktora. Monetarna politika je, dakle, sekundarnog karktera i samo „dopunski" elemenat realnim faktorima reprodukcije.

Određen nivo cena, proizvodnje i prometa zahteva određenu novčanu masu, a ona se formira određenom kreditnom aktivnošću banaka. Međutim, postavlja se pitanje: da li je aktivnost adekvatna ili nije, da, li je formirana veća ili manja masa novca i kredita u privredi? U prvom slučaju nastupa inflacija, u drugom deflacija.Prema jednim shvatanjima , monetarna politika je najvažnije sredstvo ekonomske politike (ovom shvatanju je podlegla i naša praktična ekonomska politika), prema drugim , realni faktori reprodukcije su od primarnog značaja (politika ličnih dohodaka, investiciona politika, fiskalna politika, politika cena, politika platnog bilansa, politika rezervi i dr.), dok je monetarna politika sekundarnog. Ovakva shvatanja „realista" svakako su bliža stvarnosti, mada u izvesnim uslovima razvoja monetarna politika može dobiti primarni značaj.

Optimalna monetarna politika s dugoročnom razvojnom politikom

Ova koncepcija prihvata dugoročnu stratešku orijentaciju monetarne politike , s određenom optimalnom programiranom stopom monetarnog rasta, ali uz određene mogućnosti uvođenja elemenata fleksibilnosti (kratkoročnih intervencija radi otklanjanja određenih disproporcija u razvoju). Time monetarna politika istovremeno postaje instrument i aktivan faktor stabilizacione (korektivne) politike.

Istina, oscilacije stopa monetarnog rasta u odnosu prema dugoročnoj stopi ne bi smele biti velike , jer bi to predstavljalo znčajnu nesigurnost u tokovima reprodukcije i poslovnoj politici privrednih i drugih subjekata. Ovo se posebno oseća kada dolazi do odstupanja stope monetarnog rasta naniže u odnosu prema dugoročno programiranoj stopi rasta novčane mase. Sinteza kratkoročne i dugoročne monetarne politike omogućava korišćenje pozitivnih efekata monetarnih faktora u kratkom roku u dužem (odgođenom) vremenskom horizontu.

o Optimalna monetarna politika dugoročno posmatrano , predstavlja sintezu kratkoročne ili fleksibilne (prilagodljive) monetarne politike i dugoročne ili strateške politike - ugrađene u dugoročni koncept privrednog razvoja. Monetarni faktori i mere se uključuju u odgovarajući model privrednogb rasta , sa jasno izabranim strateškim uslovima razvoja (npr."ciljana" stopa inflacije i izabrana stopa rasta). Da li se pri tome bira optimalan rast (dugoročno) ili maksimalan rast u kraćoj sekvenci vremena, a ugrađivanje razvojno usmerene monetarne politike, zavisi i od drugih delova makroekonomske politike koji se kombinuju i sinhronizuju sa merama monetarne politike. U tom slučaju se izbegava odvođenje privrede stopu u visoku inflacije , ali sa visokim stopama ekonomskog rasta.

U strategiji vođenja monetarne politike danas se uzimaju sledeći pravci:

Targetiranje deviznog kursa (u privredama koje ne mogu da imaju neku valutu kao „nominalno sidro").

Monetarna targetiranja , kada se koristi upravljanje određenim monetarnim agregatima radi ostavrenja krajnjeg cilja - stabilnosti cena. Monetarno targetiranje se razlikuje od koncepcije „stalne stope monetarnog rasta" Miltona Fridmana. Radi se o tzv. „monetarnom graduelizmu" kada se planira stopa rasta M1 i kontroliše u određenom rasponu, uz postepeno snižavanje.

Prednost monetarnog targetiranja u odnosu na devizni kurs su u tome što centralna banka može da prilagodi svoju monetarnu politiku merama razvoja domaće privrede. Targetiranje deviznog kursa se usporeno, a signali nepouzdani , dok kod monetarnog targetiranja promena agregata odmah daje signale tržištima u javnosti. Ti signali ukazuju na smer monetarne politike , nameri i uspehu da se inflacija drži pod kontrolom, čime se i inflatorna očekivanja indirektno drže pod kontrolom.

Targetiranje monetarnih agregata pretpostavlja da „postoji čvrsta i sigurna veza ciljne inflacije i targetiranog agregata. Ukoliko ovde ne postoji čvrsta i sigurna veza targetiranje monetarnih agregata je obično neuspešno (npr. Kanada, SAD, V.Britanija, Švajcarska).

Targetiranje inflacije kao strategija monetarne politike u novije vreme je prihvaćeno u nizu država. O tome šire govorimo na drugom mestu.

Targetiranje nominalnog bruto domaćeg proizvoda , kao novi model, polazi od stava da orijentacija isključivo na inflaciju može da ugrozi ekonomski rast, tako da se predlaže targetiranje nominalnog bruto domaćeg proizvoda (realni rast korigovan rastom cena). Prednost modela je u tome što u procesu kreiranja monetarne politike naglašava se i privredni rast i cene. Ovaj sistem je dosta sličan targetiranju inflacije. Potrebno je uz inflaciju predvideti i potencijalnu stopu ekonomskog rasta. Kako na rast deluju brojni faktori (osim monetarnih) teško je sigurno odrediti moguću stopu rasta , zbog čega su centralne banke uglavnom usvojile targetiranje inflacije, a nijedna nije usvojila nominalni GDP kao izabrani cilj monetarne politike.

Targetiranje inflacije dozvoljava određenu fleksibilnost monetarne politike u kraćem roku, ali i veću transparentnost i odgovornost centralne banke za proces stabilizacije. Istovremeno se povećava i operativna nezavisnost centralne banke.

o Nova filozofija operativne monetarne politike preko targetiranja inflacije ističe stabilnost cena kao primaran dugoročni cilj ove politike.

o Da li se moneatrna politika (i pod kojim uslovima) može uključiti u stimulisanje određene prooizvodnje (rasta), podsticanje investicione potrošnje (osiguranjem potrebnih likvidnih obrtnih sredstava), stimulisanja izvoza, selekciju uvoza, odnose na finansijskom tržištu u formiranju odnosa štednja i investicija , platno-bilansnim odnosima, gormiranju odnosa kamatne stope i profitne stope, dislokaciji investiranja (preko selektivne kreditne politike) i dr.

o Sve su to pitanja koja se moraju postaviti u korišćenju monetarne i kreditne politike , posebno u nedovoljno razvijenoj privredi u kojoj novac, kredit i monetarna politika dobijaju posebno na značaju.

10. Razvojna i stabilizaciona monetarna politika

Mehanizam i granice delovanja monetarne politike u procesu razvoja

o Novac i stabilizacija su danas centralni problem makroekonomije i makroekonomske politike. Od velike ekonomske depresije , politika novca ili manipulisane valute dobija posebno značenje. Stvara se nu pravom smislu reči „dirigovani novac", odnosno novac potpuno podređen ciljevima nacionalne ekonomske politike.

Napuštanje automatizma zlatnog važenja u pogledu mehanizma monetarnog regulisanja , ne samo unutar privrede , već i spoljnih finansija , dovelo je do preuzimanja odgovornosti mdržave za razvoj unutrašnje monetarne situacije i sistema međunarodnih platnih odnosa, odnosno eksterne likvidnosti privrede.

Država preuzima direktno (istina, preko centralne banke, koja joj je u rukama) odgovornost za kreditno-monetarnu politiku u celini, za regulisanje novčane mase, ali i za regulisanje osnovnih robno-novčanih tokova unutar privrede, za stabilnost privrede, cena i deviznog kursa.

Monetarna politika ima danas šest osnovnih ciljeva , koje ističu predstavnici centralnih banaka razvijenih privreda: 1) Visoka stopa zaposlenosti, 2) Privredni rast, 3) Stabilnost cena, 4) Stabilnost kamatnih stopa, 5) Stabilnost finansijskih tržišta, 6) Stabilnost na deviznim tržištima.

Taj zaokret u monetarnoj politici vezan je za najnovije rasprave u teoriji o tri ključna pitanja:

Da li isključivi cilj kreditno - monetarne politike i dalje treba da ostane stabilnost cena i ravnotzeža platnog bilansa (ravnoteža i stabilnost deviznog kursa), odnosno da li da samo „dopunjava" odnos dohodak - rashodi u regulisanju zaposlenosti, ekonomskog rasta i regionalnog (strukturnog) razvoja;

Kakva je priroda monetarnog procesa i domet delovanja monetarne politike u odnosu na druge regulativne mere ekonomske politike;

Koje su granice delovanja te politike u strateškom nastupanju, na koje svaka privreda mora da računa kada počinje da primenjuje određene mere, odnosno kada se učini „generalni zaokret" u opštoj orijentaciji, odnosno da svesno reguliše novčane tokove;

Koliko monetarna politika može biti faktor podsticanja razvoja, a koliko faktor podsticanja inflacije;

Kakav je mehanizam transmisije (prenošenje, širenje) monetarnog delovanja u privredi;

Koji instrumenti monetarnog regulisanja su efikasniji u određenoj fazi razvoja privrede, koji su manje efikasni - posebno u fazi izbora strategije monetarne politike.

Ovde ćemo imajući to u vidu , da razmatramo probleme i način delovanja monetarne politike na promene ravnotežnog nivoa nacionalnog dohotka, odnosno stopu rasta i visinu zaposlenosti, a zatim intrumentarij koji poznaje savremena ekonomska politika u sprovođenju monetarno-kreditne politike.‚

Centralne banke , u većini zemalja , su institucije koje pre svega treba da brinu, prema zahtevima monetarne teorije za sledeće:

Kada konjuktura i zaposlenost padaju da ekspanzivnom monetarno-kreditnom politikom, koja će dovesti do povećanja obima novca i kredita iznad optimalne, podrže konjukturu koja je u padu i

Da smanje obim novca i kredita u periodu kada potrošnja preti da podstakne ekcesivno velika , koja daljim rastom može da izazove porast cena, odnosno inflaciju. Monetarna korektura treba da formira novčanu masu ispod optimalne - u zavisnosti od visine poremećaja ravnoteže. Dakle, da se vodi restriktivna monetarna politika.

To znači da danas i ne može više da se govori o bankama koje trteba da se brinu smo o količini novca u privrfedi, već o centralnim bankama koje treba da se brinu o celokupnoj privrednoj situaciji u zemlji, što je prihvaćeno gotovo u svim zemljama.

o Dakle, u teoriji je opšteprihvaćeno gledište da je osnovni smisao monetarne politike njeno delovanje na nivo i dinamiku privredne aktivnosti regulisanjem obima i strukture efektivne novčane tražnje, adekvatnim formiranjem visine i strukture novčane mase (ukupno i po sektorima privrede).

o Monetarna politika umesto pasivnog postaje izuzetno aktivno sredstvo koje uz fiskalnu politiku postaje sredstvo u vođenju stabilizacione , odnosno konjukturne razvojne politike.

2)Depresija, kriza i delovanje novca i kredita

Za monetarnu politiku u vreme depresije naročito su relevantni fenomeni nedovoljne potrošnje nacionalnog dohotka i neobično visoka „sklonost likvidnosti". Težnja za čuvanjem likvidnih sredstava inspirisana je nepovoljnom poslovnom perspektivom , velikom opreznošću i spekulativnim razlozima zasnovanim na daljem očekivanju pada cena. „Publika i poslovni krugovi ne žele da zajme, a želja za likvidnošću zadovoljava se smanjenjem trošenja, što pogađa proizvodnju i investicije".

Bankrotstvo banaka i nezaposlenost dovode do toga da se dalje otežavaju uslovi kreditiranja, što izaziva dalje smanjenje potrošnje. Da bi se pariralo kumulisanju depresivnog procesa i uticalo na oživljavanje privredne aktivnosti, monetarna politika mora da bude orijentisana na ekspanziju monetarne mase i stvaranje povoljnih uslova za povećanje likvidnosti.

Tražnju za likvidnim sredstvima treba zadovoljiti jevtinim kreditima , podstaći publiku da zajmi, i troši, povoljnim kreditima uticati na porast investicione potrošnje i efikasnije oplođavanje kapitala, odnosno društvene reprodukcije. To je poznata „politika jevtinog novca" ili niske kamatne stope. Nasuprot tome, na sceni je ekonomski i monetarni konzervatizam koji guše privredni sektor i razvoj.

o Radi ostvarenja takve politike u zemljama s razvijenim tržištem vrednosnih papira javnog sektora, centralna banka će pristupiti kupovini obveznica u „open - market operacijama", čime će dovesti do porasta depozita poslovnih banaka i osposobiti ih za prooširenje kreditiranja komitenata.

Intervencija može da se sastoji ne samo u uslovima globalne kreditne ekspanzije nego i posebnom favorizovanju određene vrste kredita koji imaju povoljno delovanje u pokretanju privredne inicijative ili su narošito osetljivi na sniženje kamate i na uslove kreditiranja. Iskustvo pojedinih zemalja pokazuje da to mogu biti, na primer, krediti za izvoz, krediti za stambenu izgradnju, krediti za trajna potrošnja dobra i slično.

U stvaranju povoljnih kreditnih uslova i podsticaja opšte pojedinačne sklonosti ka potrošnji, monetarne vlasti danas sve manje utiču manipulisanjem kamatnom stopom, a sve više drugim instrumentima. Istina, sniženjem eskontne stope, odnosno stope po kojoj centralna banka daje kreditom tržištu vlastite kredite, a i samim operacijama „otvorenog tržišta" pridonosi se opštem snižavanju kamatne stope i stvaranju povoljnih kreditnih uslova radi povećanja profitne stope i stvaranju povoljnih kreditnih uslova radi ekspandiranja ukupne potrošnje.

Međutim , to je samo „barometar" za publiku da je došlo do zaokreta u upravljanju novcem i kreditnoj politici i da se prešlo na liberalnu politiku, čemu treba da se prilagode i drugi instrumenti, a ne samo kamata. Određujući osnovnu orijentaciju u sprovođenju monetarne politike , vidimo da ova politika može da se vodi u dva strateška pravca :

Ekspanzivno ili razvojno- stimulativno,

Kontraktivno ili restriktivno („stabilizaciono", antiinflaciono).

To u krajnjem slučaju treba da doprinese uklanjanju neželjenih tokova konjukture , odnosno dovede do stabilizacije privrede.

o Kako postoji mogućnost globalnog regulisanja novčane mase i selektivnog regulisanja, obično se polazi od toga da se uvođenjem globalnih olakšica podstiče stopa rasta, ali uz žrtvovanje određenih selektivnih i strukturnih problema privrede. S druge strane , globalno regulisanje se obično negativno odražava na investicije, pa je nedovoljno elastično, odnosno dosta je kruto. Savremena shvatanja polaze od zahteva sve većeg selektivnijeg monetarnog regulisanja uz podržavanje aktivnosti koje doprinose razvoju privrede (npr.izvoz). Time je velikim delom monetarna ravnoteža žrtvovana visokoj stopi ekonomskog rasta.

11. Optimalna ekspanzivna monetarna politika s dugoročnom razvojnom alternativom

Monetarna politika u osnovnoj orijentaciji videli smo, može da bude ekspanzivna i kontraktivna (restriktivna). Ekspanzivna monetarna politika treba u uslovima pada proizvodnje i zaposlenosti , odnosno u skladu s našim ranijim zapažanjima, već pri samim tendencijama njihovog snižavanja , da ekspanzijom novca i kredita iznad optimalne , dovede do njihovog podizanja naviše. Instrumentima monetarne politike , liberalno postavljenim , nastoji se podstaći potrošnja, investicije i „poslovna klima" u privredi, koja treba da dovede do rasta realnog dohotka i zaposlenosti.

Ekspanzivno usmerena monetarna politika omogućava preduzećima u formiranju dovoljne likvidnosti i proces lakog ulaženja u investicije . Naime, kratkoročni krediti banaka popunjavaju obrtnu sferu, doke se sopstvena sredstva usmeravaju u investicije u osnovna i obrtna sredstva.

Monetarna politika na taj način , posebno kada se provodi i politika niske kamatne stope, podstiče realne investicije, a ukoliko se radi o tržištu kapitala dolazi i do porasta atraktivnih ulaganja u obveznice (zbog obaranja kamate na kredite).

Teorijski se polazi , istina prećutno, od pretpostavke visoke osetljivosti investitora i privrede na promene kamatne stope, što u savremenoj privredi ne mora i da postoji, posebno u privredi s visokom stopom inflacije, koja prelazi 3-5 puta visinu kamatne stope. Niska i čak negativna realna kamatna stopa javlja se kao premija za ulaz u investicije.

Porast novčane mase dakle ne mora da se odrazi na rast cena . Monetaristi smatraju da će u slučaju da je porast novčane mase „očekivan" od strane privrednih subjekata odmah doći do rasta cena, jer će oni svoja „očekivanja" odmah ugraditi u cene. Ako rast novčane mase nije očekivan i ako nije ugrađen u cenu - dolazi do pada realne kamatne stope , što vodi rastu investicija i agregatne tražnje.

Dalji rast novčane mase u uslovima kada više nema iznenađenja , cene će rasti, dok prestaje uticaj novčane mase (ekspanzivne monetarne politike) na rast bruto domaćeg proizvoda. Javlja se ograničeno stimulativno dejstvo monetarne politike.

12.Elementi koje ekspanzivna i razvojno usmerena monetarna politika mora uzeti u obzir

Ekspanzivna monetarna politika mora redovno uzeti u obzir sledeće elemente:

Ekspanzivna monetarna politika vođena u cilju podsticanja proizvodnje i mekonomskog rasta ne može se voditi linearno pa gde emitovani novac konačno završi, već isključivo selektivno - sa potpunom kontrolom monetarnih i fiskalnih tokova,

Ekspanzija novca kredita, banka podrazumeva finu selektivnu politiku kreditiranja privrede;

Ekspanzija novca treba da je praćena snižavanjem kamatne stope da bi se opšta poslovna klima izmenila, ponašanje preduzeća, snizili troškovi poslovanja (u cilju smirivanja troškovne inflacije) , a posebno eskontna stopa kao barometar za promenu ponašanja privrede i banaka;

Ekspanzija novca i kredita mora biti praćena snažnom kontrolom upotrebe kredita i ukupnih monetarnih tokova,

Ekspanzivna monetarna politika podrazumeva smirenu raspodelu, čvrsto budžetsko ograničenje, kontrolu nadnica i plata, uravnotežen uvoz i izvoz, dovoljnu snabdevenost robnih tržišta;

Ekspanzivna monetarna politika i njena efikasna upotreba u cilju podsticaja proizvodnje i rasta bez pokretanja inflacije, pretpostavlja mogućnost zadržavanja novca i kredita u sferi proizvodnih procesa (ne i raspodele i potrošnje), čime se efekti dodatne emisije ispoljavaju u sferi porasta likvidnosti privrede i banaka, porasta proizvodnje i prometa, a ne u rastu cena.

Ako postoje velike deformacije u monetarnim tokovima u odnosu na normalna kretanja i ako postoje nekontrolisani monetarni tokovi od strane centralne banke, tada monetarna politika ne može biti efikasna i davati očekivane rezultate (efekte).

Ekspanzivna monetarna politika podrazumeva i vrlo razvijeno finansijsko tržište i elastičnu strukturu imovine preduzeća, da bi se tekući novac lako pretvarao u druge oblike imovine, posebno dugoročnijeg karaktera.

o Sve to treba imati u vidu kada se pristupa ekspanzivnoj monetarnoj politici i kreiranju primarnog novca i novčane mase iznad ravnotežnog nivoa (objektivno potrebne količine novca).

Da li je monetarna politika usmerfena na stabilizaciju cena i kursa , restriktivno vođena, u stanju da budu dovoljno podsticajna na proizvodnju i privredni rast?

Da li je privreda dovoljno monetizovana, da li raspolaže sopstvenim kapitalomn, da li je likvidna i ima li mogućnost alternativnih ulaganja novca i kapitala, koliko je zavisna od kredita banaka , a banke od centralne banke, kako deluje novac i kredit u privrednim tokovima , da li su privredno-finansijski i monetarni tokovi pod kontrolom, šta je sa delovanjem kamatne stope i njena visina, kakav je mehanizam transmisije monetarnog delovanja u privredi i dr. sve su pitanja na koja se mora prethodno znati odgovor kada se kreatori ekonomske poltike odluče na dugoročno vođenje restriktivne monetarne politike u cilju stabilizacije cena i kursa.

Konačno, kakvu podršku i koordinaciju ova politika ima s fiskalnom politikom, politikom raspodele, deviznom, spoljnotrgovinskom politikom, politikom formiranja štednje i investicija. Koordinacija i sinhronizacija ovih delova makrpekonomske politike u ostavrivanju ekonomskog rasta i stabilizacije privrede je pretpostavka uspešne monetarne politike na ovim područjima.

o Da li ekspanzivna i razvojno orijentisana monetarna politika može biti efikasna - da pokrene proizvodnju i ekonomski rast, a da ne dovede do obaveznog povećanja cena? Da li je i u kojim uslovima , pod kojim pretpostavkama sinhronizovanja navedenih instrumenata monetarne politike i mera makroekonomske politike , to moguće ostvariti , pitanja su na koja želimo da potražimo odgovor u našim istraživanjima.

Zbog toga je monetarna politika u dubokoj depresiji neefikasna, posebno ako se to pokušava sa promenama kamatne stope (sniženje). Tražnja za novcem najčešće ne zavisi od kamatne stope u uslovima inflacije i inflatornih očekivanja. Međutim, u uslovima krize i pada proizvodnje troškovi kamate se snažnije osećaju i osetljivost na kamatu se povećava.

Banke se ukrizi suzdržavaju od davanja kredita, što povećava njihovu „sklonost likvidnosti" (zadržavanju novca). To još više pokreće kamate naviše. U krizi se ne isplati ni pozajmljivati zbog velikih gubitaka i poslovne neizvesnosti (rizika).

Ukoliko u uslovima krize ipk dođe do emisije novca , praćene porastom rashoda budžeta, može se očekivati rast agregatne tražnje , potrošnje i rast bruto domaćeg proizvoda , ali i rast cena, uz pojavu fenomena stagflacije.

o Kamata se često svesno drži na niskom nivou da bi se dobio puni efekat u rastu investicija i ekonomskom rastu. Ako ne postoje drugi faktori rasta i povoljna poslovna klima za investicije sama kamatna stopa je nedovoljno efikasan instrument.

o „Novi pristupi monetarnoj dinamici zahtevaju i sve složenija istraživanja teorije realnog investiranja , paralelno sa analizom delovanja osnovnih monetarnih agregata , jer se sve više operiše količinom novca umesto, kao ranije, kamatnom stopom (uticajem promena u kamatnim stopama na pojedine oblike troškova).

Tako je period dugotrajne posleratne inflacije i neosetljivost kamate na investicije i troškove reprodukcije dovelo do generalnog zaokreta od kamate ka količini novca. Monetarna teorija s jedne strane , postaje sastavni element opšte teorije reprodukcije (teorije kapitala), a, s druge strane element stabilizacije sistema i sistema planiranja formiranjem određene monetarne dinamike.

Da li kamatna stopa može da pokrene investicije , koje su u naglom padu u krizi? Da li kamata deluje na potrošnju, odnosno štednju?

Snižavanje kamatne stope u krizi i vođenje „politike jevtinog novca" da bi se dao podsticaj investicijama, uglavnom investicije ostavlja neosetljivim na ova snižavanja kamate, s druge strane , dovodi do opadanja štednje i povećanja sklonosti potrošnji. Oslobođeni dohodak uglavnom odlazi u spekulativne svrhe.

o Investicije , dakle ostaju neosteljive na promene kamatne stope, tako da ni promene štednje ne dovode do promena u krivoj investicija Investicije malo ili gotovo neznatno reaguju na kamatu, čime ona ne može da izvrši svoju funkciju regulatora investicija. Iz krive neto - efikasnosti novca proizilazi da u fazi recesije i pada nacionalnog dohotka kamata mora da bude vrlo niska i to niža od negativne stope nacionalnog dohotka.

Manipulisanje kamatnom stopom u takvim uslovima potpunoje neefikasno da bi se podigla kriva investicija naviše i da bi se time postigao nivo nacionalnog dohotka i zaposlenosti. Međutim, suprotno takvim dosadašnjim teorijskim stavovima, monetarna politika, ipak, nije samo politika kamatne stope.

Ona, videli smo, raspolaže celim nizom znatno efikasnijih instrumenata u regulisanju novčane mase i monetarne baze. S druge strane, fiskalna politika, a pre svega investicioni javni rashodi, trebalo bi da uspešno kompenzuju nedovoljan obim privatnog investiranja , kako bi ukupna kriva investicija bila pomaknuta naviše. Osim navedenog i drugi oblici poreskih olakšica trebalo bi da suzbiju politiku preterane štednje da bi brže došlo do procesa uravnotežavanja.

o Monetarna politika uz fiskalnu politiku, politiku raspodele i dohotka i spoljnotrgovinska politika, postaje osnovna poluga u dinamiziranju privrednog rasta i stabilizacije privrede. Ovo se posebno odnosi na privredu pogođenu inflatornom neravnotežom. Međutim, gaktori koji određuju tempo i kvalitet ekonomskog rasta su daleko brojniji.

13. Restriktivna ili kontraktivna monetarna politika protiv inflacije

Monetarna politika restrikcije i skupog novca

Suprotno ekspanzivno vođenoj monetarnoj politici , kontrakciona politika treba da otežavanjem uslova kredita i restriktivno postavljenim drugim instrumentima smanji količinu novca i kredita u opticaju (novčane mase). Vodi se politika „skupog novca", odnosno uobičajeno rečeno, restriktivna kreditna politika banaka.

o Sistem mera , koje danas stoje na raspolaganju restriktivnoj monetarno - kreditnoj politici, je sledeći:

Povećanje eskontne i referentne centralne banke,

Povećanje kamatne stope na kredite u bankarskom sistemu,

Kontraktivna, politika otvorenog tržišta (prodaja vrednosnih sistema od centralne banke),

Restrikcija kredita u privredi,

Restrikcija kredita stanovništva,

Povećanje stope obavezne rezerve banaka,

Povećanje stope rezerve likvidnosti,

Blokiranje uloga kod banaka , posebno uloga namenjenih investicijama,

Stimulisanje svih oblika štednje i ograničavanje određenih oblika sredstava u bankama,

Otežavanje reeskonta i smanjenje plafona reeskonta. Međutim, ukoliko se radi o blažoj restrikciji , može da se provodi i politika limitiranja nivoa kredita banaka (na određen dan, ograničavanje daljeg rasta kredita , dozvoljeni rast po određenoj stopi npr. 1% prosečno 2%, 3% itd).

Otežavanje zaduživanja banaka u inostranstvu (uz uvođenje devizne obavezne rezerve ili obavezno usmeravanje deviznog priliva u određene namene),

Upisivanje javnog duga od poslovnih banaka i otplata ranijeg duga centralnoj banci formiranim sredstvima novog duga (sterilizacija). Ovde dolazi do sinteze restriktivne monetarne i fiskalne politike (preko javnog duga) i dr.

U praktičnom vođenju restriktivne monetarne politike obično se provodi sinhronizovana politika (istosmerna) primena više instrumenata , što zavisi od težine poremećaja koji se žele ovim merama otklanjati.

Monetarna politika je pokazala dovoljnu efikasnost , kada su uzroci nestabilnosti uglavnom na strani monetarnih faktora , dok se kod drugih faktora redovno javlja potreba sa sinhronizacijom i drugih mera , posebno fiskalne politike i politike dohodaka i investicija.

Prema tome , jedan od primarnih ciljeva monetarne politike je da kod optimalne zaposlenosti očuva na određenom nivou unutrašnju i spoljnu vrednost nacionalne novčane jedinice. To, istovremeno znači da monetarna poltika ne bi smela žrtvovati stopu rasta i zaposlenosti - da bi se očuvala stabilnost ( ovo je jedna od osnovnih kontroverzi u provođenju koncepcije restriktivne monetarne politike).

Restriktivna (kontraktivna) monetarna poltika treba da dovede do smanjenja količine novca u privredi , novac postaje „ređi", opada likvidnost reprodukcije, jer se u prometu nalazi manja količina novca od optimalne za odvijanje datog obima robno-novčanih transakcija i uz dati nivo cena. Vodi se politika „skupog novca" odnosno restriktivna kreditna politika banaka. Porast kamate i povlačenje kredita , uz smanjenje likvidnosti dovodi do opadanja ukupnih privatnih i javnih investicija, kao i ukupne potrošnje. Snižavanje krive investicija uzrokuje multiplikujući pad nacionalnog dohotka i zaposlenosti. Da bi bila efikasna u svome delovanju , ovako usmerena politika novca biće „neumerena".

o Restriktivna monetarna politika može da dovede do sniženja cena (preko zastoja u realizaciji , gomilanja zaliha, nemogućnosti pokrića zaliha sopstvenim sredstvima i bankarskim kreditima) samo ukoliko dugo traje i ukoliko je dovoljno oštra. Međutim , restriktivna politika to može da postigne samo preko negativnog delovanja na procese reprodukcije.

No, to obično uzrokuje decelaraciju stope ekonomskog rasta , pa monetarne vlasti moraju da budu vrlo oprezne , jer cena koja se plaća za stabilizaciju (ne i sniženje cena) je vrlo visoka. Pokušaj da dođe do finansijske stabilnosti isključivo preko ograničavanja globalne novčane tražnje verovatno će dovesti do većeg gubitka u stopi rasta i zaposlenosti.

Opšte kreditne restrikcije , usmerene antiinflaciono , obično ne dovode do stabilnosti, ali redovno pogađaju stopu rasta , tako da se provode oprezno i veoma dozirano. Pravilno odmerena i dozirana kontraktivna politika novca i kredita treba da dovede do smanjenja ili otklanjanja inflacionog procesa, mada je to od savremene inflacije i teorijski i praktično teško očekivati.

Razvijene privrede smatraju da preko visoke kamatne stope hlade pregrejanu konjukturu i uspostavljaju brz rast privrede , koji preti rastom inflacije. Tako je centralna banka SAD sredinom 2000. godine podigla eskontnu stopu sa 5,5% na 6% što su za nekoliko minuta sledile i najveće komercijalne banke. Pooštrili su se uslovi za dobijanje bankarskih kredita .

Tražnja za robom i uslugama domaćinstava i korporacija je pre toga rasla brže od mogućnosti ponude. Pošto se rast kamatnih stopa nastavio i narednih meseci , počele su kritike ovog „gorkog leka". Mnogi ekonomisti su upozoravali da će porast kamatnih stopa „izvući životne sokove iz jedne snažne ekonomije i dovesti do opasnosti od recesije".

Problem kontraktivne politike upravo je u tome što sniženje cena nedovoljno elastično reaguje na smanjenje novčane mase i platežno sposobne tražnje , što bi trebalo da bude pretpostavka veće efikasnosti te politike.

Sa dovoljno sigurnosti može da se tvrdi da je monetarna politika pokazala potrebnu efikasnost , kada su uzroci nestabilnosti, uglavnom, monetarni faktori, dok se u drugim faktorima redovno javlja potreba za sinhronizacijom i drugih mera, posebno fiskalnom politikom. Međutim, teško je, gotovo nemoguće, da se razgraniče monetarni od realnih faktora nestabilnosti i njihova „specifična težina" u tome.

I ovde je činjenica da je jedan od primarnih ciljeva monetarne politike da, u uslovima optimalne zaposlenosti, očuva traženu unutrašnju i spoljnu vrednost nacionalne novčane jedinice. Međutim, to znači da redovno monetarna politika ne bi smela da žrtvuje stopu rasta i zaposlenosti kako bi očuvala stabilnost, što je i dalje ostala jedna od osnovnih kontroverzi u sprovođenju bilo koje osnovne koncepcijemonetarne politike.

Monetarna politika stabilizacije i fiskalna politika uravnotežavanja

Monetarna politika koja je usmerena na stabilnost cena dovodi do pojačavanja oscilacija (pada) realnog dohotka , dok monetarna politika usmerena na porast zaposlenosti - dovodi do varijacija u cenama (porast, inflacija).

Monetaristička politika, visoka kamata i oštra restrikcija ponude novca može u razvijenim privredama (da li i u nerazvijenim?) da da određene efekte u regulisanju inflacije, mada se u ekonomskoj teoriji stoji na stanovištu da za dinamizovanje proizvodnje i povećanje zaposlenosti veće efekte daje kejnzijanska politika budžetskog deficita , odnosno fiskalna politika javnih rashoda i prihoda kombinovana sa usmerenom ekspanzivnom monetarnom politikom.

Oštra restriktivna politika (visoke kamate i precenjeni devizni kurs) onemogućavaju širenje inflacije , ali i obaraju stopu rasta, investicije, potrošnju i proizvodnju, uz narastanje deficita platnog bilansa, dok budžetski deficit pokreće realne realne agregate privrede. Istina, kejnzijanski efekti regulisanja tražnje na ovaj način polaze od rigidnosti cena , pošto se realni efekti (proizvodnja, zaposlenost, izvoz) ostvaruju pre nego što dođe do procesa prilagođavanja i rasta cena.

Država budžetski deficit može da pokriva (što se obično ičini) gomilanjem duga ili inflatornim porezom, preko nove emisije novca centralne banke, kredita poslovnih banaka, čija se vrednost stalno smanjuje u inflaciji, ali i zaduženjem u inostranstvu.

Kejnzijanska teorija polazim od toga da smanjivanje poreza (oslobađanjem dohodaka poreskim obveznicima) vrlo brzo povećava tražnju i proizvodnju (zaposlenost), bez povećanja cena . Fiskalna ekspanzija je moguća, dakle, u uslovima čvrste monetarne politike , bez opasnosti od ubrzanja inflacije.

Suprotno tome , povećanje poreza i smanjivanje državnih izdataka dovodi do izvlačenja novca iz privrede i od stanovništva, što vodi padu investicija i proizvodnje.

Fiskalna politika deluje i na devizni kurs (platni bilans) preko „efekta bogatstva" izmenom pojedinih oblika imovine svih subjekata , uz pretpostavku veće mobilnosti kapitala i međusobne zamenjivosti pojedinih oblika imovine. Ekonomski mehanizam i kejnzijanski principi finansijskepolitike u nerazvijenim privredama dobijaju ponovo punu afirmaciju.

(nastavak u sledećem broju)