Natrag

Pobune

Ustaju prezreni koje mori glad, žeđ i beznađe

Buni se Istok i Zapad, buni se...

Protesti koji se širom sveta odigravaju ovih dana, a i tokom poslednjih meseci imali su različite povode, ali su svi njihovi uzroci veoma slični: stagnacija srednje i radničke klase, gušenje demokratije i duboko ubeđenje da život može biti drugačiji, bolji, čak kada ni alternative nisu sasvim jasne. Protesti u Hongkongu i Barseloni su u osnovi politički, svi ostali su socijalni. U Libanu povod su bili porezi na korišćenje aplikacije Vacap (WhatsApp), U Čileu narod se pobunio zbog porasta cene vožnje metroom, a i zbog rastuće ekonomske nejednakosti, u Alžiru svetu je prekipeo peti predsednički termin i decenije vojne vladavine, u Londonu milion ljudi se pobunilo protiv izlaska iz Evropske Unije, u Francuskoj pobune su skoro način života, a protesti se odvijaju i u Rusiji, Srbiji, Ukrajini i Albaniji. Još jedna stvar je zajednička svim tim protestima - uglavnom su na ulicama mladi ljudi, mada i stariji priskaču u pomoć. Svi ti mladi su deca finansijske krize iz 2008. godine uz koju su rasli, tvrdi kolumnista Magazina Tabloid Milan Balinda, dugogodišnji novinar američkog dnevnika Majami Herald

Milan Balinda

Produbljujući jaz između onih koji imaju i drugih koji nemaju, radikalizuju mnogo sveta, a mlade ljude pre svega, jer su oni ti koji bi da započnu život i za taj početak niti imaju dobar posao niti imaj krov nad glavom.

Nije beznačajan podatak u ovoj priči taj da 26 najbogatijih osoba na svetu imaju isto toliko koliko najsiromašnija polovina globalnog stanovništva!

Oko 41 odsto osoba svetske populacije od 7,5 milijardi je mlađe od 24 godina! Oni su ljuti i krenuli su da to iskažu, a možda i da nešto promene. Nešto, mada žele da se mnogo toga promeni.

U Africi 41 odsto stanovništva je mlađe od 15 godina, a u Latinskoj Americi 25 odsto su deca ispod 15 godina starosti.

Za razliku, dok je 16 odsto Evropljana ispod 15 godina, a njih 18 odsto, dvostruko broju svetskog proseka, su stariji od 65 godina. Sve skupa to ipak najverovatnije nije revolucija kao što je bila Oktobarska, jer ipak se ne mogu porediti protesti zbog povećanja cene luka u Indiji sa ukidanjem kapitalizma početkom prošlog veka. Bilo kako bilo, mladi ljudi su u prvim redovima. Čak i ustanak koji je neočekivano zbacio ove godine sudanski režim bio je u suštini generacijski događaj.

Sav taj mladi svet koji već jeste, ili će ubrzo biti spreman da se osamostali, da osnuje porodice, shvatili su da im stanje u realnom svetu ne ide na ruku. A shvatili su da postoji velika ekonomska nejednakost koja je tako naštimovana da se sa ekonomskog dna teško odlepljuje, naročito ako nema posla.

U Tunisu, mestu rođenja neuspelog Arapskog proleća iz 2011, a i u susednom Alžiru, ulične demonstracije predvode nezaposleni mladi ljudi i studenti koji su ljuti zbog povećanja cena i poreza, ali i zbog izneverenih obečanja o navodnim reformama. Slično se događa u Čileu i Iraku.

Globalni fenomen neispunjenih očekivanja mladih ljudi stvorio je vremensku bombu. Primera radi, svakoga meseca u Indiji milion ljudi slavi 18. rođendan i registruje se da glasa. Bilo koja vlada, bilo da je izabrana ili nije, koja ne stvori uslove za otvaranje novih radnih mesta, pristojne plate i prihvatljivog stanovanja, naći će se pred velikim nevoljama.

Osim brojčanog stanja, mladi imaju još nešto što starije generacije nisu imale - mladi su konektovani. Takođe, više ljudi danas ima pristup edukaciji i mlađi su zdraviji, a čini se da su manje podložni društvenim konvencijama i religiji. Njihova očekivanja su zahtevnija. Mnogo toga se duguje društvenim mrežama, rasprostranjenosti upotrebe engleskog kao zajedničkog jezika, internet globalizaciji i demokratizaciji informacija.

Mladi ljudi iz svih društvenih slojeva i svih krajeva sveta otvoreniji su alternativnim životnim izborima i više u skladu sa univerzalnim pravima i normama kao što je sloboda govora i zahtevima za nadnice koje osiguravaju normalan život. Mladi su više spremni od starijih da ne prihvate ništa manje od onog što zahtevaju.

Demonstracije u Hongkongu postale su uzor za ostatak sveta. I mladi u Hongkongu imaju probleme nedovoljne zaposlenosti i nedovoljnih primanja, ali su se oni pre svega usmerili na kineski autoritarni režim. Taj njihov stav, ta njihova borba inspirisala je proteste ljude koji su ustali da se suprotstave moćnim pojedincima i njihovim sistemima svugde u svetu.

Protesti u tom kineskom gradu poprimili su međunarodnu rezonancu, a to je razlog zašto ih se kineski predsednik Si Jinping plaši.

Isto tako, uznemiravajuće je gledati i demonstrante koji reskiraju smrt i torture kada se suprotstave egipatskom diktatoru Abdeli Fatahu el-Sisiju. U Kašmiru narod se buni protiv drugog autokrate, indijskog premijera Narendra Modija.

Mladi moskovljani protestvuju protiv Putinove surove kleptokratije.

A svetskom moru demonstracija zajednički faktor je odlučnost nedemokratskih režima, vladajuće elite i bogatih oligarha da upotrebe silu protiv svih onih koji prete njihovoj moći dok hipokritski osuđuju nasilje demonstranata.

Represije se često pravdaju u ime borbe protiv terorizma, kao što je to slučaj u Hongkongu. U te moćnike koji se brane silom protiv nenaoružanog naroda spadaju i sistemi u Čileu, Saudijskoj Arabiji, Turskoj, Mjanmaru i Nikaragvi. Osim toga, a uglavnom u Sjedinjenim Državama i Evropi, očigledna je spremnost izabranih vlada da manipuliše i dezinformiše narodne mase.

Nepoverenje u autoritete jedan je od uzroka protesta Žutih prsluka (gilets jaunes) u Francuskoj i marševa protiv korupcije u Češkoj. Ovih dana nema javnih i masovnih demonstracija u Turskoj, ali oni su neizbežni čim i kada predsedniku-diktatoru Erdogenu krene loše u njegovoj avanturi u Siriji, ili iz bilo kojeg drugog razloga.

Ponekad sve krene jer je neko kamenom razbio neki prozor jer okidać nije bitan, uzroci jesu. Fantomski je mirno u gulagu Severne Koreje i kineskoj provinciji Tibet. Nije poznato kakvo je stanje u tamnim predelima Sirije, Eritreje, Irana i Azerbejdžana.

Struktura moći iz 20. veka je pod ogromnim pritiskom. Tradicionalni sistem sprovođenja moći od vrha ka dnu počeo je da se ljulja. Nazire se socijalna revolucija sa rastućim zahtevima za direktnu demokratiju. Ljudi danas znaju kako drugi ljudi žive, uključujući i onaj jedan procenat enormno bogatih. Oni maldi, na primer, učesnici Arapskog proleća poznaju najmanje jednu osobu koja živi u inostranstvu i to stvara "rođačko uskraćivanje" jer - "I ja hoću da imam to!"

Upravo zbog razmena informacija montiranje demonstracija više ne prestavlja problem, ali problem je šta da se radi nakon protesta. Kako da se postigne cilj za koji se demonstriralo. To je najteži deo.

Većina demonstracija nema lidere i to otežava autoritetima da te proteste uguše, ali s druge strane demonstracije bez vođa je teže održati. Hongkong opet može da bude uzor jer tamo demonstracije traju već više meseci i ne pokazuju znake usporavanja. Mladi iz tog grada razvili su taktiku demonstracija do savršenstva jer se pojavljuju tamo gde ih policija ne očekuje, dogovaraju se mobilnim telefonima, a i rukama čije znake policija nije još dešifrovala. Jedno pravilo iz kolonijalne ere Hongkonga da ne smeju da se nose maske na licima provociralo je demonstrante da svi nose maske.

Pre više od pet meseci demonstracije u Hongkongu počele su kada je lokalna vlast donela zakon da se Hongkonžani mogu isporučiti kineskim vlastima u Pekingu. Sada se demonstrira protiv bilo koje uvećane prisutnosti komunističkih vlasti na grad Hongkong na koga bi predsednik Si poslao i tenkove kada bi bio glup, ali on zna da bi mu to veoma skupo izašlo. Svet bi se alarmirao, a Tajvan bi bio dalje nego što je ikada bio. Uostalom, i rastuća kineska srednja klasa ne bi blagonaklono gledala na demonstraciju sile komunističkih elita.

U Libanu građanski rat koji je počeo 1975. trajao je 15 godina. Sada se samo demonstrira, rata još nema, ali Liban je komplikovana država gde bi bilo pametnije ne izazivati sreću. Na najnovijim protestima učestvovalo je 1,3 miliona ljudi što je nekih 20 odsto stanovništva. Libanci protestvuju protiv mnogih stvari, ali je okidač bila odluka da se zacepi porez od 20 centi na sve pozive preko Vacap aplikacije. Taj porez je bio deo paketa stezanja kaiša jer je državni budžet na ivici kolapsa.

Bilo kako bilo, premijer Libana, Saad Hariri, podneo je ostavku krajem prošlog meseca. Od kako su počeli protesti banke i škole su zatvorene i blokirani su glavni putevi zemlje.

U Čileu predsednik Sebastijan Pinjera još nije podneo ostavku ali je otpustio mnoge ministre svoje vlade i doveo nove. Da li će mu ta odluka pomoći ostaje da se vidi, mada mnogi tvrde da neće.

Inače, čileanska vlada pobegla je iz glavnog grada Santijaga u lučki grad Valparaiso u trenutku kada je na ulice Santijaga izašlo preko milion i 200 hiljada nakostrešenih građana. Pinjera, koji vodi desni-centar partiju, prvo je proglasio vanredno stanje i naredio hiljadama vojnika da stupe na ulice glavnog grada proglašavajući da je Čile u ratu protiv "bandi zla".

U prvom trenutku uhapšeno je preko 2.600 ljudi, a do sada je poginulo 20 osoba, većinu njih ubile su bezbednosne snage. Kasnije Pinjera je ublažio ton, sreo se sa vođama opozicije i sa TV ekrana najavio seriju novih socijalnih mera, uključujući i blago povećanje minimalnih dnevnica.

Oko Santijaga u štrajk su stupili i kamiondžije, kao i neki vozači javnog sektora. Sve je počelo kada je najavljeno poskupljenje javnog prevoza, a specijalno prevoza metroom. Ipak, "ne radi se o 30 pesosa, već o 30 godina", pojasnio je suštinu demonstracija jedan mladi Čileanac.

Arogancija čileanske vladajuće elite doprinela je povećanju besa građana. Naime, primera radi, njihov ministar ekonomije, Huan Andres Fontaine, rekao je radnicima da ustaju ranije da se ne bi prevozili u saobraćajnom špicu i tako uštedeli na ekstra cenama. To je samo jedan primer bahatosti vladajuće elite, a skoro svaki ministar je provocirao stanovništvo svojom arogancijom. Tome bi trebalo dodati i to da je predsednik Pinjera jedan od najbogatijih ljudi u Čileu. Poseduje vrednosti u visini od 2,8 milijardi dolara!

Zahtevi i očekivanja građana nisu mali: dostojanstvene penzije, smanjenje cena lekovima, smanjiti cene studiranja, pristojne plate, obuzdati troškove života, smanjiti cene transporta... Inače, Čile je južnoamerička država čija je ekonomska ultra-neoliberalna struktura najizraženija na kontinentu. Tokom protesta u bolnicama je nestalo osnovnih potrebština, kao i rezerve krvne plazme i bolničko osoblje imaju muke da se pobrinu o stotinama ranjenih, bilo od metaka, gumenih metaka ili onih koji su pogođeni konzervama suzavca.

Ove demonstracije su veće od bilo kojih koje su se odigrale u Čileu još od pada diktatora Augusta Pinočea. Mnogi Čileanci zarađuju između 560 i 760 dolara mesečno, a sa tim novcem teško je pokriti osnovne troškove. Bivša predsednica te zemlje, Mišel Bačele, sada je u Ujedinjenim Nacijama na položaju šefa za ljudska prava, rekla je da će poslati jedan tim u Čile da bi se ispitale optužbe za kršenje građanskih prava.

Aktuelni predsednik je otkazao dva značajna međunarodna skupa: samit Azijsko-pacific?ke ekonomske saradnje koji je trebalo da bude održan 16-17. novembra uz učešće američkog i kineskog predsednika, između ostalih, kao i globalni skup o klimatskim promenama planiran od 2. do 13. decembra. o Tokom oktobra dve latinoameričke zemlje koje su udaljene jedna od druge nekih 2,5 hiljada kilometara preživljavale su velike proteste usmerene na vladajuću elitu. U Ekvadoru demonstracije su trajale od prvog do 13. oktobra, a povod je bio smanjenje subvencija za gorivo. Demonstracije su bile žestoke i tokom njih poginulo je osmoro ljudi, a 1.340 je povređeno. Nakon 12 dana demonstracija, predsednik Len in Moreno i predstavnici demonstranata postigli su dogovor da se mera vlade o smanjenju subvencija povuče.

Demonstracije su počele nakon što su predsednici u svakoj od te dve zemlje najavili nove ekonomske mere koje su kao odgovor građanstva provocirale masovna neslaganja. Lenin Moreno, iz Ekvadora, bio je prisiljen da objavi mere štednje, koje su kasnije ukinute, a zbog pregovora o državnom dugu sa Međunarodnim monetarnim fondom. A u Čileu je sve privatizovano. Sve: penzije, zdravstvena nega, obrazovanje... U toj zemlji jedan odsto stanovništva ima 26,5 odsto bogatstva i takav odnos ukazuje na ekstremnu nejednakost između onih koji imaju i onih koji nemaju.

Ta nejednakost može da se vidi i u većini ostalih zemalja Latinske Amerike, a Čile nije najsiromašnija zemlja kontinenta. Samo dve zemlje izvan Latinske Amerike, Južna Afrika i Ruanda, imaju veću nejednakost nego u LA. Čile se nalazi na sedmom mestu. Da li će se rizik protesta raširiti i po drugim zemljama kontinenta je pitanje na koje analitičari imaju oprečna mišljenja.

Argentina je bila najbliže pobunama, po nekim analizama, ali tamo su se odigrali predsednički izbori pre par nedelja i pretpostavlja se da će biti potrebno neko vreme za "razotkrivanje" novih vlasti. Jedno je sigurno: u Latinskoj Americi narod je sve manje spreman da prihvati nejednakost, da prihvati siromaštvo. U Boliviji protesti su počeli 21. oktobra, dan nakon predsedničkog izbora čiji su rezultati bili na trenutak odgođeni, a onda je iznenada dosadašnji predsednik Evo Morales proglašen pobednikom u prvom krugu. Dva dana kasnije pokrenut je opšti štrajk.

Većina demonstranata koji su zauzeli ulice Barselone i drugih gradova u Kataloniji su veoma mladi ljudi, u svojim dvadesetim godinama, a i mlađi. Dosta njih.

U petak, 18. oktobra, na ulicama Barselone mirno je protestvovalo nešto preko pola miliona ljudi. Napetosti su počela nakon što je španski Vrhovni sud 14. oktobra proglasio devetoricu Katalonaca krivim za pobunu i malverzacije sa javnim fondovima, a u vezi njihovih uloga u propalom pokušaju od pre dve godine da se Katalonija proglasi nezavisna od Španije. Osuđeni su na od 9 do 13 godina zatvora, ali nisu proglašeni krivim za teža krivična dela kao što bi bila oružana pobuna.

U subotu 19. oktobra u Barseloni je marširalo nekih 350.000 ljudi. Oni su takođe podržavali izdvajanje Katalonije iz Španije. Mada su Katalonci ponosni na svoje disciplinovane proteste bez nasilja, ipak su se nakon subotnjeg velikog marša dogodile tuče između policije i nekih deset hiljada demonstranata. Na video snimcima moglo je da se vidi kako mladići sa batinama i bocama u rukama jurišaju protiv policijskih kordona i napadaju policajce koji su se branili štitovima i pendrecima.

U takvim sukobima policija nema nikakve šanse protiv mnogobrojnijih demonstranata i samo ih mogu odbraniti vodeni topovi, gas suzavac i gumeni meci. Oko 600 ljudi zatražili su medicinsku pomoć, a dvoje od njih, jedan policajac i jedan demonstrant, nalazili su se u kritičnom stanju. Više od 200 ljudi bilo je uhapšeno. Policija je bila kritikovana između ostalog i zbog napada na nevine posmatrače i članove medija.

Fotograf agencije Rojters odnesen je u bolnicu nakon što ga je u stomak pogodio ili gumeni ili "penasti" metak. Potom je u nedelju 20. oktobra na ulice izašlo 80.000 demonstranata koji su podržavali ostajanje Katalonije u okviru španske države. Nosili su transparente na kojima je pisalo "I mi smo Katalonci". Po najnovijim ispitivanjima javnog mnjenja 44 odsto Katalonaca su za proglašenje nezavisnosti, a 48,3 odsto se tome protive. o U Iraku protesti su mnogo smrtonosni. Tamo uglavnom demonstriraju mladi i nezaposleni ljudi u zemlji koja ima visoku stopu nezaposlenosti i u kojoj skoro četvrtina stanovništva živi u siromaštvu. Više od 150 ljudi je ubijeno tokom pet najžešćih dana protesta prošlog meseca. Oko 70 odsto poginulih žrtve su ranjavanja metkom u prsa ili glavu, po podacima koje je objavila iračka vlast.

Konzerve sa gasom za rasterivanje demonstranata su ubojite ako nekoga pogode u glavu, pa čak i u prsa. Postoje i dokazi da su neki demonstranti poginuli pogođeni snajperskom vatrom. Snajperisti su nišanili sa bagdadskih napuštenih zgrada. Inače, vlast je priznala da su neki oficiri izgubili kontrolu nad trupama.

Krajem oktobra, 28, u Bagdadu je uveden policijski čas od ponoći do šest sati ujutru. Demonstranti su pokušali da se u Bagdadu probiju do Zelene zone, dela grada u kojima se nalaze strane ambasade i vladine zgrade. Početkom novembra protesti u Iraku nisu jenjavali, a širili su se ne samo po Bagdadu, već i po ostatku zemlje.

U Pakistanu demonstranti žele da odstrane premijera te zemlje, Imrana Kana. Njega između ostalog optužuju i za loše vladanje. Demonstranti su uglavnom organizovani i to od strane većih religiozno-političkih partija.

Veliki marš krenuo je iz Karačija za prestonicu Islamabad i predvodio ga je Maulana Fazlur Rehman, moćna religiozna figura i vođa jedne od velikih političkih partija. Rehman tvrdi da je Kan došao na vlast uz pomoć nameštenih izbora i da je on i dalje na vlasti jer ga podržava vojska. Protest je okupio na stotine hiljada ljudi koji su se zaustavili ispred Islamabada opkolivši ga sa svih strana. o U Gvineji demonstracije su počele 7. oktobra zbog mogućnosti da će predsednik te južnoameričke države, Alfa Konde, tražiti treći mandat uprkost ustavnom ograničenju. Na demonstracijama bilo je više hiljada ljudi, došlo je do sukoba u kojima je poginulo najmanje deset ljudi. o U Rimu je u petak, 25. oktobra, bio generalni štrajk. Rimska gradonačelnica Virđinija Ragi optužila je radničke sindikate da su kidnapovali grad dok su javne službe zaustavile svoj rad. Štrajk je pokrenut pod optužbom da se italijanskom prestonicom loše upravlja. "Rim ne zaslužuje da se s njim ovako upravlja", rekao je Alberto Civika, lider iz jednog UIL sindikata. Smeće nije odnošeno, a prevoz autobusima, vozovi i tramvaji prekinuli su saobraćanje tog dana, a što su mediji nazvali "rimski crni petak". Štrajk je izazvao poteškoće školama, muzejima i socijalnim službama. Inače, štrajk se delimično proširio i širom Italije. Alitalia je obustavila 240 letova.

Inače, Rim je išaran grafitima, parkovi se ne održavaju, a gradski transport je sve haotičniji. Više od 20 autobusa gradskog prevoza se zapalilo od početka godine, a zbog lošeg i neredovnog tehničkog održavanja. Gradonačelnica Rima, čija se ostavka traži, često za stanje u tom gradu krivi prethodne administracije. U vreme kada je ona preuzela vlast, Rim je dugovao 13 milijardi evra.

ANTRFILE:

Mirni protesti takođe menjaju vlast

Pre nešto više od 30 godina milioni Filipinaca zauzeli su tokom mirnih protesta ulice Manile. Markosov režim je pao u roku od četiri dana.

Godine 2003. ljudi Gruzije oterali su Edvarda Ševardnadzea mirnom Roze revolucijom kada su demonstranti provalili u zgradu Skupštine držeći cveće u rukama.

Početkom ove godine predsednici Sudana i Alžira povukli su se sa vlasti nakon mirnih otpora. Mirnim protestima mogu da se postignu radikalne promene.

Postoje, naravno, mnogi etički razlozi za sprovođenje nenasilnih protesta, ali neka istraživanja tvrde da je građanska neposlušnost ne samo moralni izbor, već i moćni način da se oblikuje svet politike. Zaključeno je analizama stotine kampanja tokom prošlog veka da su nenasilni protesti duplo efikasniji od nasilnih.

Takođe je zaključeno da je potrebno samo 3,5 odsto populacije jedne zemlje koja aktivno učestvuje da bi se postigli željeni rezultati.

Uspešnost mirnih protesta poznata je i vlastima širom sveta i zato one nastoje da te proteste spreče, ili makar da ih pretvore u nasilne. Pre nego što se demonstracije organizovano pokrenu, vlasti sprovode preventivna hapšenja. Ljudi su privođeni i optuživani za konspiraciju da su nameravali da remete javni red i mir. Međutim, ako su ti ljudi, kao nedavno u Londonu, planirali da učestvuju u mirnim demonstracijama protiv klimatskih promena, onda je njihovo hapšenje alarmantno.

Ta hapšenja su postala globalna "moda". U Hongkongu vlasti koriste neke zakone koji zabranjuju nošenje maski na licu, a u Rusiji hapse pod bilo kojim izgovorom, toliko da se organizatori nekog planiranog protesta unapred spremaju da budu privedeni. Sve skupa, pravo na mirne i prijavljene proteste koje se nalazi u Ustavima mnogih zemalja nije samo postalo nelegalno već je i retorički napadano.

Peter Daton, na primer, australijski ministar unutrašnjih poslova rekao je krajem oktobra da bi demonstranti koji remete saobraćaj trebalo da budu u zatvoru, a i da im se oduzme državna pomoć. Takođe je izjavio da bi demonstranti trebalo da budu javno postiđeni.

U Britaniji dnevni Telegraf je nedavno objavio urednički članak u kome stoji da "Pravo da proteste ne obuhvata ponašanje kao terorista". Radilo se o najavljenim mirnim protestima protiv klimatskih promena. Niko normalan u takvim protestima ne može da zamisli da u njima učestvuju teroristi. Ti protesti u Londonu su održani, a uhapšeno je skoro dve hiljade demonstranata. Učesnici su inspirisani demonstracijama u Hongkongu koristili njihovu taktiku imitirajući neki "vodeni sistem" Brus Lia, pojavljivali su se na neočekivanim mestima, kao i repertoar znakova rukama kojima su nadmudrili bezbednosne snage države.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane