Natrag

Pogled iz Moskve

O „crnoj čokoladi" za Evropu i o našim ljudima sa Kavkaza

Dva sveta - dva morala

Stari sovjetski slogan: „Dva sveta - dva morala", danas u epohi opasnog konflikta civilizacija, više ne zvuči tako naivno i nategnuto.

Piše: Tatjana Korsakova

tome se obično ne priča, jer je slučaj bio uvredljiv, a nije bilo odgovora. Niko tada nije znao kojom profesijom se bavim, pa čak ni koje sam nacionalnosti. Jednostavno, bilo je divno majsko jutro, a pored ograde katedrale u Amijenu hodala je krupna bela žena - mogla je biti Nemica, Šveđanka, možda Litvanka. U susret su joj išli trojica visokih lepotana u dobrim odelima, i sva trojica boje crne čokolade...

Žurila sam da stignem do turističkog autobusa gde je trebalo da se okupi naša grupa, a ova trojica su izgledali kao da su nedavno stigli u Evropu negde iz crne Afrike. Sva trojica su nosili pomorandže u rukama, a jedan je već jeo ovo voće.

Dva-tri metra ispred mene, jedan Afrikanac je na sapunom oprano srednjevekovno kamenje ispljunuo belu žvaku i nacerio se. Verovatno su ovi migranti dugo, zabavljajući se, prepričavali ovaj događaj.

- Jeste li videli kako sam joj, a?!

- Super si.

I onda su se glasno smejali.

A uoči odlaska iz Brisela, autobus je stao na semaforu, i odjednom sam na svakom prozoru obližnje trospratnice videla po jednu muslimanku u crnom nikabu, sa prorezom za radoznale oči. Na trotoaru, dokono i ležerno, u pozama privremeno nezaposlenih, ali dobro uhranjenih kraljeva, razgovarali su njihovi arapski muževi, kao nesumnjivi gospodari belgijskog života.

Bilo je to još na samom početku afro-azijske invazije na ravnodušno-naivnu Evropu. Posle 2015. godine, migrantski talas se prelio preko državnih granica, preko šina i pragova, preko polja i retkih evropskih šumica.

Zašto je odjednom psihoza beskrajne istorijske krivice naterala vlasti nekoliko bivših metropola da se sa poštovanjem klanjaju bivšim štićenicima, decenijama nakon završetka kolonijalne ere - niko ne daje jasna objašnjenja.

Francuska i Belgija nekada su vladale ogromnim teritorijama na severu i zapadu Afrike, Velika Britanija - istokom i severom kontinenta. Nemačka je u Afriku zakasnila, ponešto je na neko vreme stekla, pa ubrzo izgubila, i za uspomenu joj je ostala samo Namibija, sa delimično nemačkim stanovništvom. Ali, nemački političari misle da je kod većine njihovog naroda još uvek živo, i nakon više od 70 godina posle završetka Drugog svetskog rata, osećanje krivice i kajanja zbog nacističkih zločina.

I Nemci bi se lepo ograničili na zakon o pomoći jevrejskim migrantima, što bi bilo razumljivo: Holokaust! - ali ne, trebalo je zbog nečega pozvati ceo treći svet da živi u prosperitetnoj Evropi, da se u njoj oseća bolje nego kod kuće.

Ne, oni sigurno nisu čitali Čehovljevu priču „Činovnikova smrt". Znate li da i preterano izvinjavanje može da opterećuje i izaziva prezir prema onima kojima je izvinjenje upućeno.

Ruska novinarka je pre svih shvatila koliko će, za lokalne stanovnike, biti štetne posledice preteranog gostoprimstva. Sada naše Kasandre (prema grčkoj mitologiji, ćerka kralja Prijama koja je imala dar proricanja; zbog neuzvraćenje ljubavi Apolonu, on ju je prokleo da se na njena proročanstva niko ne obazire) idu u Zapadnu Evropu uveravajući se u ispravnost svojih stavova.

Ne tako davno, videla sam tu istinu u reportaži moje drobre prijateljice Darje Aslamove, neverovatno hrabre i talentovane novinarke koja je, čini se, bila na svim „vrućim mestima" na planeti - odavno je zovem „Hemingvejem u suknji". Ovoga puta Darja je putovala u „mirnu" Nemačku, u Minhen.

„Danas parlamentarna partija Alternativa za Nemačku (AFD) organizuje ovde akciju sećanja, neku vrstu parastosa nakon ubistva osmogodišnjeg dečaka u Frankfurtu na Majni, kojeg je pod voz koji se kretao velikom brzinom gurnuo migrant iz Eritreje. Gurnuo je i majku (ona je preživela). Pokušao je da ubije još jednu ženu, ali nije uspeo. Nije mogao da objasni zašto je to uradio: „Jednostavno sam hteo." A nedelju dana pre toga, u Fredu, jedan Albanac je takođe besmisleno gurnuo na šine 34-godišnju ženu, ženu i majku. Ona je poginula.

Albanac je svoj postupak objasnio neodoljivom „željom za ubijanjem"... Razgovarala sam sa svojim komšinicama koje su bile potpuno šokirane nedavnim zverskim ubistvom u Štutgartu „Kazahstanca" (tako lokalni mediji uporno nazivaju „ruskog Nemca" Vilhelma...).

U centru grada, usred dana, pred očima mnogih ljudi, migrant sa falsifikovanim sirijskim pasošem isekao je na komade, samurajskim mačem, „Kazahstanca" Vlihelma, dok je žrtvina jedanaestogodišnja ćerka prestravljena vrištala.

...Akcija sećanja je prekinuta kada se pojavila banda istetoviranih mladih ljudi sa šarenom kosom, u prljavim majicama i poderanim farmerkama, sa transparentima „Nacisti, napolje!": otvoriti sve granice! Pustiti da uđu svi koji žele! Apsolutno sve! To je sloboda."

„Preneražena, ćutim"

Ova situacija te, hoćeš-nećeš, natera da se suočiš sa situacijom u našoj zemlji. Rusija je vekovima bila carstvo, Ipak, pravih kolonija nije imala. Možda prekomorsku teritoriju - Aljasku. Ali, 1867. godine ruski car ju je prodao Sjedinjenim Američkim Državama i za dobijeni novac je počeo da gradi železnicu u svojoj zemlji. To se desilo šest godina nakon što je u Rusiji ukinuto kmetstvo.

U istom periodu, Amerika je proživljavala period oslobodilačke euforije i rasističke mržnje, jer je jedan od rezultata Građanskog rata (1861-1865) bila zabrana ropstva, zakonom utvrđena 1865. godine. Ali, prošlo je još sto godina do protesta Martina Lutera Kinga, baptističkog propovednika, društvenog delatnika, laureata Nobelove nagrade za mir, i konačno do njegovog ubistva 1968. godine, a još mnogo godina posle u SAD je i dalje postojala segregacija, podela društva na bele i „obojene" (u koje su spadali pre svega bivši tamnoputi robovi i američki starosedeoci, Indijanci).

Segregacija je podrazumevala odvojene učionice za bele i obojene građane, razdvojeno sedenje u javnom prevozu, posebne kafiće i restorane za jedne i druge itd.

Do oslobođenja kolonijalnih teritorija u Aziji i Africi od vlasti Evropljana došlo je još kasnije, početkom druge polovine 20. veka. Teško je zato ozbiljno smatrati Zapadnu Evropu i Ameriku kolevkama slobode.

A šta je sa Rusijom? U carsko i sovjetsko vreme naša zemlja je polako ali sigurno činila dobro delo - podučavanje naroda koji su živeli na njenoj teritoriji osnovama civiliziacije.

Naravno, nisu morali svi da se podučavaju. Rusi, Belorusi, Ukrajinci, Moldavci, Jermeni, Gruzijci, deo stanovnika Osetije, starosedeoci Baltičkih zemalja, Poljaci, Finci, Nemci, pripadali su hrišćanskoj civilizaciji, Tatari, Baškiri, Azerbejdžanci, kao i Čečeni, Inguši i drugi stanovnici Severnog Kavkaza, Uzbeci, Tadžikistanci i još niz naroda Srednje Azije pripadali su muslimanskoj, a Kalmici budističkoj civilizaciji. Ali, posle je bilo teško pobrojati sve ruske doktore i učitelje koji su imali zadatak da uvedu kulturu življenja i pismenost u svaku kolibu, jurtu, šator i druge vigvame, da oslobode svako naselje od konjuktivitisa, kuge, sifilisa, dizenterije, duševnog divljašatva i dr.

Posle Oktobarske revolucije Moskva je počela da stvara pisma za one narode koji nisu imali pisani jezik, a ovaj proces je obeležio nedavni događaj - izlazak iz štampe prvog eneckog bukvara; Enci žive na severu Krasnojarskog kraja, a ima samo 70 pripadnika ovog naroda. Zašto je to rađeno, ako svi mladi pripadnici ovog naroda, zahvaljujući školama i tv programima, mogu da govore na čistom ruskom jeziku?

Da bi se razumela istorija: postoji i takav narod, i on ima svoj pisani jezik. U sovjetsko vreme u svakoj republici Saveza i u autonomnom obrazovanju Ruske Federacije, periodika je obavezno izdavana ne samo na ruskom, već i na jezicima starosedelačkih naroda svake teritorije. Malobrojni narodi uživali su određena prava i privilegije kako bi preživeli i opstali.

„Sejanje" kulture i civilizacije u carstvu i SSSR-u trajalo je dugo, ali je bilo uspešno. Takva je „kolonizacija" na ruski način. Evo zašto migranti iz bivših sovjetskih republika, a tim pre oni koji dolaze iz autonomnih republika same Rusije, „ljudi kao ljudi", bez nekakvih poroka, ulaze u naš život na potpuno drugačiji način od afro-azijskih migranata koji stižu u Zapadnu Evropu. Da, „naši" takođe donose sa sobom svoje navike, običaje, naprimer peku roštilj na terasama ili u dvorištima, ali s tim se može izaći na kraj.

Mi se sećamo nedavnih užasa - na prelasku u novi milenijum - ere terorizma u našoj zemlji, ali ipak je to sasvim druga priča, zato što zlo nema nacionalnost.

U Ruskoj Federaciji, ako je neko zaboravio, oko 30 naših naroda ima svoje republike: Adigeja, Altaj, Baškortostan... i tako dalje azbučnim redom, kao i autonomne okruge, a Jevreji imaju svoju autonomnu oblast.

U Republici Krim odmah su utvrđena tri državna jezika: ruski, krimsko-tatarski i ukrajinski. Osim svih administrativnih finesa, tu je i običan život: u Rusiji stalno žive predstavnici najrazličitijih nacionalnosti i konfesija. Ko želi, može beskonačno da broji: Mordvini, Tuvinci, Grci, Nivhi...

Rezervate i prava geta Rusija nije poznavala, osim ako se neko ne seća zloglasnog Zatvorenog naselja (za Jevreje u carskoj Rusiji), ali i njegove granice su probijene. Nama stalno dolaze na rad iz Belorusije, Moldavije, Kirgizije, Uzbekistana, Tadžikistana, Vijetnama, Kine, prirodno iz Ukrajine, i ne samo iz tih zemalja, a od onih koji su došli traži se samo jedno - poštovanje ruskih i, jednostavno, ljudskih zakona.

Najinteresantnija ruska republika, u smislu lingvističke situacije, sigurno je Republika Dagestan (RD). Gde još možete da pronađete 14 službenih (zvaničnih državnih) jezika? Da, zamislite, prema Ustavu RD, službeni jezici u Dagestanu su ruski i jezici svih naroda koji žive u RD. Istina, među njima samo najrasprostranjeniji imaju pisani jezik i zvanični status: avarski, agulski, azerbejdžanski, darginski, kumički, lački, lezgijski, nogajski, rutulski, tabasaranski, tatski, cahurski, čečenski. To je planinska zemlja („dag" na turkijskim jezicima znači planina, „stan" na persijskom znači zemlja, država), i ovde možete sresti jezik kojim se govori samo u jednoj dolini, ili čak u jednom selu.

Strogo govoreći, da ne koriste ruski jezik, Dagestanci nikada ne bi mogli da se sporazumeju među sobom, zato što ne razumeju jezike jedni drugih: uz retke izuzetke, to su jezici različitih jezičkih porodica. „Zajednički jezik nam je ruski", kaže jedna od mojih junakinja, Salima. „Drugačije se ne bismo razumeli. 33 nacije! Na svom jeziku razgovaramo samo kod svoje kuće. Svi predmeti u školama se predaju na ruskom, osim časova maternjeg jezika."

Nastavnici ruskog jezika i književnosti koji rade u republikama Severnog Kavkaza, a posebno u višejezičnom Dagestanu, zaslužuju, po mom mišljenju, najviše državne nagrade.

Oni isto tako uspešno štite interese naše zemlje, kao što ih je štitila pre 20 godina narodna odbrana avarskog sela Botlih. Kao što je, uzgred da kažem, izjavila 12. septembra 2019. godine prilikom susreta sa V. V. Putinom, Dagestanka koja je sebe nazvala komandantom prehrambenog bloka, „mi smo štitili svoje selo, svoj Dagestan, i na kraju krajeva, svoju Rusiju".

Najpoznatiji Avar na svetu danas je, naravno, Habib Nurmagomedov, ruski MMA borac koji nastupa u UFC-u (Ultimate Fighting Championship, organizacija borbi mešovitih borilačkih veština - MMA). Prema podacima od 19. avgusta 2019. on zauzima drugo mesto na zvaničnoj UFC listi najboljih boraca nezavisno od kategorije.

I najpoznatiji dagestanski pesnik, Rasul Gamzatov, laureat Staljinove i Lenjinove nagrade, Narodni pesnik Dagestanske ASSR (autonomna sovjetska socijalistička republika), Heroj socijalističkog rada - takođe je Avar.

Naravno, Dagestan koji se odlikuje visokim natalitetom u odnosu na druge ruske regione, treba da poveća i ekonomski potencijal, kako bi novorođenčad imala kasnije gde da radi. Tamo postoje problemi. Sami Dagestanci pišu na internetu da njihova republika, nažalost, nije naročito interesantna aktivnom delu stanovništva, omladini koja odlazeći iz Dagestana ne žuri da se vrati: „Samo strukturne promene u ekonomiji i ozbiljni uspesi u borbi sa nepotizmom, lokalizmom i korupcijom generalno, mogu da promene postojeći trend."

Otprilike petina Dagestanaca živi van Dagestana. U poslednje vreme, mladi ljudi koji odlaze trude se da se nasele ili u Stavropoljskom kraju, Astrahanskoj oblasti i drugim južnim regionima, odnosno bliže domovini, ili u Hanti-Mansijskom i Jamalo-Neneckom autonomnom okrugu gde mogu da nađu dobro plaćen posao. I, naravno, u Moskvi, Moskovskoj oblasti i Sankt-Peterburgu.

Dobro poznajem nekoliko Dagestanaca koji su izabrali da žive u ruskoj prestonici. Štaviše, poznato mi je da je i Moskva, zahvaljujući kvalifikacijama i energiji ovih radnika, izabrala njih.

Kada su mi u Endokrinološkom naučnom centru u ulici Dmitrija Uljanova rekli prezime doktorke kod koje su mi zakazali pregled, F. H. Dzgoeva, zamislila sam strogu kavkasku ženu koja, zbog mojih „preskakanja" terapije, neće hteti da se pozdravi sa mnom. A ispostavilo se da je Fatima Dzgoeva najdivniji doktor kojeg sam ikad videla.

Ona ima odlično znanje, sabranost, smirenost, jednostavnost, jasnoću i savršen smisao za humor. Da... Kavkaz „u anamnezi", drugim rečima - strogi metodi vaspitanja od strane roditelja zajedno sa ličnim talentom čine čuda.

Sa Arsenom Agakerimovim sam se upoznala blizu moje kuće, u beloruskoj prodavnici. Za razliku od Belorusa, sa njihovim istočno-slovenskim manirima na radu (što znači da se na poslu ne osmehuju), ovaj mladi Dagestanac se nenametljivo, dostojanstveno osmehuje, i uvek se trudi, ne da ugodi, već da obavezno pomogne kupcima.

U jednom trenutku sam shvatila da je Arsen obrazovan čovek i da će mi najbolje od svih govoriti o Dagestanu. Tako je i bilo. Jednom sam došla sa diktafonom i ispostavilo se da je Arsen ne samo obrazovan čovek, već ekonomista-matematičar koji je završio Dagestanski državni univerzitet.

Kakve su glavne nacionalne odlike Dagestanaca? - pitam Arsena.

- Poštovanje starijih. U mojoj porodici, kad sam bio mali, ako bi neko od dece prišao blizu mestu gde stoje stariji, govorili su nam: idi tamo kod svojih vršanjaka. Prići odraslom, rukovati se sa njim, smatralo se nepristojnim. Dete je moralo da zna gde mu je mesto. Mogli ste i ćušku da dobijete ako se ne ponašate pristojno prema starešinama. A ako ne poštuješ svoje roditelje, onda se sve drugo što radiš - ne računa. Još jedna važna odlika - poštovanje žena. Ranije, niste smeli da dirate devojke. Ako bi ih neko dirao, bilo je i takvih slučajeva, gađali su ga kamenicama...

Šta Dagestanci pretežno rade u Moskvi?

- Često rade na poslovima bezbednosti. Neki imaju svoje firme, svoj biznis, uglavnom u građevinarstvu. Mnogi su trgovci. Ja sam sad trgovac, administrator. Ima i onih koji su stigli do direktorskih položaja.

U Moskvi je potrebno biti uzdržan?

- Ja sam veoma uzdržan čovek. Ali, to nije uvek moguće. Ima raznih ljudi. Ne postoje loše nacije, postoje loši ljudi. Video sam mnogo loših ljudi. Ali, dobrih ima više.

...Salima Magomedova pripada Kumicima, radi u Moskvi u firzerskom salonu u Seleznjevskoj ulici, stvara čuda na svojim mušterijama. Dođe ružna devojka - iz salona izađe lepotica. Salimin pokojni muž bio je pola Darginac, pola Kumik. Razgovarale smo o vaspitanju ćerke tinejdžerke. „Ona mora da ostane netaknuta za svog muža", kaže Salima. „To je obavezno. Bez obzira na iskušenja. Govorim joj da može da razgovara sa dečacima, ali ne više od toga. Kod muslimana „više" nije prihvatljivo. Ona već zna da treba da poštuje starije. A stariji će je osuditi ako sve nije kako treba."

„Poštovanje starijih - to nam je u krvi. Ali, to se uči. Ćerka vidi kako ja poštujem svoje roditelje, ja sam joj primer. Svakog dana razgovaram sa majkom telefonom. Trudim se da dva puta godišnje otputujem kući da bi se videla sa roditeljima", govori Salima.

I nastavlja: „Ona dobro govori ruski. Ali, uvek sa njom razgovaram na svom jeziku, kako ne bi zaboravila maternji jezik. Ona i sa mojim roditeljima razgovara na maternjem jeziku."

Hasaj Alijev, rodom iz Mahačkale, je lekar, psiholog, doktor medicinskih nauka, zaslužni doktor RD, filozof, slikar, pisac, u kojem su se sjedinile avarska i kumička krv. Ceo život je posvetio izučavanju čovekove prirode. „Još važnije je ova znanja o čoveku preneti, objasniti drugome", kaže on. „To treba preneti odraslima, ali i deci, da bi mogla da se razvije komunikacija između različitih kultura, jer bez obzira na to ko ste - Avari ili Lakci, Kumici ili Lezgini, Rusi ili Cigani, pre svega treba da budete čovek. Ako niste čovek, ako se ne rukovodite principom čovečnosti, sve ostalo nije bitno."

U Centru za obuku kosmonauta, gde su Hasaja Magomedoviča pozvali još 1981. godine, on je ismislio metod „Ključ za sebe". Kosmonauti su, po njegovom mišljenju, imali tri glavna problema: bestežinsko stanje, preopterećenje i stres. Trebalo je osmisliti metod koji bi im pomogao da se sa svim tim izbore.

- Danas je to postalo potrebno svakom čoveku - kaže Alijev. - Ubeđen sam da čovek može da pomogne sam sebi. Ljudi su se i ranije u svakoj prilici obraćali lekaru, ali nije bilo metode samopomoći, tako da se u čoveku probudi postojeća snaga kako bi mogao da utiče sam na sebe. Autogeni trening i hipnoza su odavno poznati, a ja sam odlučio da objedinim prednosti i toga i drugog. I na Pozorišnoj akademiji „Boris Ščukin" sam predavao ublažavanje stresa i opuštanje - pokazivao sam kako je lako „razlabaviti" nervno-mišićnu tenziju, tako da su studenti posle prosto leteli!

Hasaj Alijev je do danas ostao konsultant pacijenata-studenata, onih koji pate od stresa, anksioznosti, nefokusiranosti, depresije (on je lekar-psihoterapeut). Pacijente prima kod kuće, a zatim ih prati i ne propušta nijedan poziv. I ovaj razgovor sve vreme su prekidali zvonjava telefona, razgovor preko interneta, kada je Alijev, izvinivši mi se, preda mnom razgovarao sa pacijentima koji pate...

A onda je neočekovano rekao: „Sve vreme tragamo za nacionalnom idejom. A o jednostavnim stvarima niko ne govori. Dostojevski je govorio: duša ruskog čoveka otvorena je prema celom svetu. To i jeste naša nacionalna ideja."

...A možda se radi o tome da u ruskom jeziku i svakodnevnom ruskom životu ne postoji koncept „tolerancije", da ne govorimo o smešnoj „političkoj korektnosti", kada su u bioskopsku verziju starinske bajke (iz 18. veka) o lepotici i zveri autori bili obavezni da ubace junakinju crnkinju?

„Tolerantnost" se prevodi kao „trpeljivost". Trpeljivost prema drugom pogledu na svet, načinu života, ponašanju, običajima, boji kože? Drugim rečima - licemerje i laž?

Nama je bliskiji koncept „ljubavi" i kako je istakao Hasaj - otvorenosti prema celom svetu...

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane