Natrag

Druga strana

Džon Pildžer živi svedok zločina, u poseti najpoznatijem uzbunjivaču Džulijanu Asanžu

Kraljevski zatvor - kuća strave i užasa

Britanska vlast psihički i fizički zlostavlja Džulijana Asanža. Za sedam meseci, koliko se nalazi u zatvoru Belmarš, osnivač Vikiliksa je propao, izgleda mnogo starije, izgubio je desetak kilograma. Usled torture, mentalno stanje mu se toliko pogoršalo da priznaje kako ponekad razmišlja o samoubistvu. Tako je Asanža opisao njegov prijatelj i saradnik Džon Pildžer,australijski novinar i filmski producent, nakon što ga je nedavno posetio u zatvoru. Izveštaj s Pildžerove konferencije za medije, na kojoj je izneo utiske s tog susreta, Magazin Tabloid prenosi u celini.

Džon Pildžer

Krenuo sam u zoru. Kraljevski zatvor Belmarš nalazi se u ravnici na kraju jugoistočnog Londona. Lavirint zidova i žičanih ograda skriva horizont. U zgradi za posete predao sam pasoš, novčanik, kreditnu i zdravstvenu kartu, telefon, novac, češalj, ključeve, olovku i papir. Dozvoljeno je da se unese deset funti, za koje mogu da se kupe kafa i sendviči u kantini u kojoj rade volonteri. Zadržao sam naočari za čitanje. Setio sam se da Džulijan, prvih nekoliko nedelja u zatvoru, nije mogao ništa da čita. Naočarima, koje su mu poslate, iz neobjašnjivih razloga trebalo je nekoliko meseci da stignu do njega.

Stao sam u red tužnih, zabrinutih ljudi, uglavnom siromašnih žena i dece. Na prvom pultu su mi uzeli otiske prstiju za biometrijsku evidenciju. - Obe ruke, pritisnite" - rečeno mi je.

Na monitoru se pojavila datoteka o meni. Stigao sam do glavnog ulaza, iza koga se nalazio otvoreni prolaz do sledeće zgrade, gde se nalazi centar za posete. Kad sam poslednji put bio u Belmaršu da vidim Džulijana, padala je jaka kiša. Nisu mi dozvolili da unesem kišobran, pa sam morao da trčim. I ostali posetioci, babe i starci, imali su isti izbor. Protrčao sam kroz kišu i stigao upravo na vreme da budem ponovo biometrijski testiran.Usledilo je skeniranje i pretraga celog tela, od stopala do otvorenih usta.

Naša tiha i poslušna grupa stisnula se u maloj, klaustrofobičnoj prostoriji. Gvozdena vrata iza nas glasno su se zatvorila. "Stanite iza žute linije", čuli smo izobličeni glas. Druga elektronska vrata su se otvorila, pa smo ušli u još jednu prostoriju za kontrolu, još jednu proveru: "Pokažite prst!"

U sledećoj sobi morali smo da stojimo u redu jedan po jedan, dok su dvojica ljudi vodili dresirane pse pored nas, napred i nazad. Psi su nam njušili dupe i gurkali ruke. Zatim su se otvorila još jedna vrata iza kojih nas je čekala nova naredba: "Ispružite ruke".

Lasersko očitavanje bilo je naša ulaznica u veliku sobu, gde su zatvorenici sedeli u tišini, nasuprot praznih stolica, koje su čekale nas.

S druge strane prostorije nalazio se Džulijan. Nosio je zatvorsku odeću. Kao pritvorenik, imao je pravo na svoju odeću, ali kad su ga izvlačili iz ekvadorske ambasade, prošlog aprila, nisu mu dozvolili da ponese malu torbu sa stvarima. Njegova odeća je, rekli su, kao i njegove naočari za čitanje, dugo lutale od jedne do druge institucije, da bi se na kraju misteriozno izgubila.

Džulijan je 22 sata dnevno zatvoren u "medicinskom centru". To zapravo nije zatvorska bolnica, već mesto za izolaciju, lečenje i špijuniranje. Svakih 30 minuta su ga proveravali pogledom kroz vrata. Stražari su to nazivali "vremenom samoubistva". U susednim ćelijama su osuđene ubice, među kojima je i psihički bolesnik, koji vrišti svake noći. - Ovo je moj "Let iznad kukavičijeg gnezda" - rekao je Džulijan.

Jedina "terapija" bilo mu je povremeno igranje "monopola". Sa ostalim zatvorenicima "družio" se samo na nedeljnoj liturgiji. Sprijateljio se sa sveštenikom ljubaznim čovekom. Pre neki dan je došlo do sukoba u kapeli, jedan zatvorenik je s leđa razbio glavu drugome dok su pevali molitve.

U sali za posete nalaze se veliki televizijski ekrani. Televizori su stalno uključeni, samo se jačina zvuka povremeno pojača. Vrte se reklame za automobile, pice i pogrebne usluge. Sve izgleda savršeno za zatvor, poput vizuelnog valijuma. Na zidovima vise lepršave parole koje ohrabruju zatvorenike da "ostanu u toku" i "budu srećni", da se "nadaju i često smeju". Među veselim savetima ističe se predlog da "uživaju u busenu trave ispod stopala". U Belmaršu nema trave.

Dok smo se pozdravljali, mogao sam da osetim Džulijanova rebra. Njegova ruka nema mišiće. Od aprila je smršao možda 10 do 15 kilograma. Kad sam ga prvi put video ovde, u maju, najviše me je šokirao njegov mnogo stariji izgled. - Pada mi na pamet samoubistvo - rekao je tada. - Ne, nemojte da mislite o tome. Pogledajte koliko ih plašite, kako ste moćni!

Verujem da Džulijana štite njegov intelekt, otpornost i opaki smisao za humor - sve nepoznato bednicima koji ga kleveću. Rekao sam mu da je teško ranjen, ali neka mu samoubistvo ne pada na pamet.

Razgovaramo s rukom preko usta, da nas ne čuju. Kamere su iznad nas. U ekvadorskoj ambasadi smo se dopisivali, na papirićima smo pisali beleške, koje smo zaklanjali dlanovima, da ih kamere ne snime. Gde god je Big Brader, on je vidno uplašen.

Zatvorska uprava mu još nije dozvolila da koristi lap-top i softver s kojim bi mogao da priprema odbranu u slučaju, kojim SAD traži njegovo izručenje. Nije mu dozvoljena upotreba telefona, ne može da nazove svoju porodicu u Australiji i svog američkog advokata.

Neprekidna brutalnost Belmarša zalepi se za vas kao znoj. Ako se nagnete preblizu zatvoreniku, čuvar vam odmah naredi da se odmaknete i sednete. Ako skinete poklopac sa svoje šolje za kafu, čuvar vam odmah naredi da je zamenite.

U sobi za posete došlo je do svađe jednog zatvorenika i žene, što bi moglo da se nazove uobičajenim događajem. Stražar se umešao, a zatvorenik mu je rekao da odjebe. To je bio signal za stražare, uglavnom krupne muškarce i žene, koji su samo čekali trenutak da skoče. U ustajalom vazduhu osećalo se nasilničko zadovoljstvo tih ljudi.

Čim je taj incident završen, stražari su počeli da viču na sve nas, vreme je da krenemo. Sa starcima, ženama i decom počeo sam dug put kroz lavirint zapečaćenih prostorija, žutih linija i biometrijskih provera do izlaza. Kad sam napustio sobu za posetioce, osvrnuo sam se, kao i uvek. Džulijan je sedeo sam, sa visoko podignutom i stisnutom šakom

Tako je Džon Pildžer opisao poslednju posetu Džulijanu Asanžu. Pored filma "Godina nulta: Tiha smrt Kambodže" iz 1979, koji je Britanska filmska akademija uvrstila među deset najznačajnijih dokumentaraca 20. veka, Pildžer je srpskoj javnosti poznat po antiratnom angažmanu, kojim se suprotstavljao NATO bombardovanju SR Jugoslavije.

U brojnim tekstovima kritikovao je američki i britanski "ratni humanizam" i raskrinkavao lažna opravdanja za agresiju u proleće 1999. godine. Pildžer je javno tvrdio da američki ministar odbrane Vilijem Koen laže da je "video oko 100.000 albanskih muškaraca koji su, možda, ubijeni" i Dejvida Šefera, tadašnjeg specijalnog izaslanika za ratne zločine, koji je iznosio neistine da su srpske policijske i vojne snage ubile "225.000 albanskih muškaraca između 14 i 59 godina".

Vrlo detaljno, Pildžer se bavio neistinama koje je o Srbima plasirao Toni Bler, koji je pozivima da se zaustavi "novi holokaust koji vrše Srbi" presudno doprineo odluci da se bombarduje Srbija. Bler je danas savetnik srpskog predsednika Aleksandra Vučića, Džulijan Asanž je zatvorenik u Velikoj Britaniji, a Džon Pildžer živi svedok zločina.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane