Natrag

(P)likovi

U potrazi za snajperom za srpskog Vođu

Malo ubistvo među sledbenicima

Svakom je suđeno da umre jednom, samo Aleksandar Vučić umire stoput na dan. Slaba inteligencija, kukavički karakter i zapuštena mentalna oboljenja uverila su ga da i morbidnu patetiku može da iskoristi za politički marketing, pa uporno izigrava mučenika koga svako hoće da skrati za glavu. Umesto psihijatara i psihologa, specijalizovanih za tu vrstu zdravstvenih problema, o diktatorovim patološkim i nekrofilskim predstavama piše zamenik urednika Magazina Tabloid Predrag Popović, bivši urednik u Dnevnom telegrafu, Nacionalu i Pravdi, nekad bliski Vučićev saradnik i prijatelj.

Predrag Popović

- Život je kratak, ja to najbolje znam, radio sam na groblju - priznao je svojevremeno Tomislav Nikolić u Skupštini.

To zna i Vučić. On je bio na više VIP sahrana nego Nikolić i bilo koji drugi ugledni grobar. Vučić je na onaj svet ispratio Vlajka Stojiljkovića, Slobodana Miloševića, mamu Vojislava Šešelja, oca Dragana Đilasa... Plakao je za svakim od njih.

Ponekad je plakao i od sreće, kad su sahranjivani Slavko Ćuruvija i Zoran Đinđić.

Tuđe smrti upotrebljavao je za svoju političku promociju. Naricanjem nad sveže upokojenim saveznicima dokazivao je posthumnu lojalnost, a proslavama ubistava političkih protivnika sokolio je sebe i svoje sledbenike. Na sahranama je bio toliko tužan što se u centru pažnje nalazi pokojnik, a ne on, da je jedva obuzdavao izlive zavisti.

Još kao mladi radikal, Vučić je shvatio da komemorativna atmosfera, kad se podgreje licemernim i patetičnim parolama, izaziva sažaljenje javnosti, što može da se dobro iskoristi za političke manipulacije.

Bolesni um je na toj proceni izgradio suicidnu koncepciju u kojoj je sam sebi dodeljivao ulogu žrtve nepostojećih zlih atentatora. Kad god bi mu zatrebao medijski spektakl, crtao je metu sebi na čelu. Miloševićeve plaćene ubice pokušavale su da ga likvidiraju na ulici, na pešačkom prelazu.

Đinđić je svojim mafijašima, najopasnijim u Evropi, naredio da Vučića iseku na komade i bace u Dunav. Boris Tadić se služio elegantnijim sredstvima, odvrnuo mu je šrafove na točkovima Škode Oktavije. Šešelj je angažovao snajperistu Niku Gajića da mu u Hrtkovicima, na prvom naprednjačkom mitingu, smesti metak u glavu. Naravno, između tih, najzvučnijih primera likvidacije, bilo je još nekoliko stotina opasnih izmišljenih pretnji.

Da bi udovoljili Vučićevoj patologiji, tužioci i sudije pokreću postupke protiv svakoga ko ga pomene žešćim ili vulgarnijim rečnikom. U zatvorskoj bolnici je, pre dve godine, umro Milorad Nikolić, koji je pritvoren zbog psovki na račun Vučića. Zbog navodnih pretnji na društvenim mrežama, progonu je izložen i Đorđe Višekruna, koji je bio prinuđen da se skloni u inostranstvo kako bi izbegao Vučićevu odmazdu. Sada se, već četvriti mesec, u pritvoru nalazi Aleksandra Janković Aranitović, kojoj se sudi jer je na Tviteru napisala da bi „natakla na kurac Danila i kljakavu Milicu". Tužilaštvo, pozivajući se na procene neuropsihijatara i sudskih veštaka, traži da joj se odredi mera obaveznog lečenja bipolarnog sindroma u instituciji zatvorenog tipa, bez vremenskog ograničenja.

Na spisku optuživanih nalaze se i mnogi novinari, među kojima su i članovi redakcije Magazina Tabloid. Vučićeva monstruozna medijska mašinerija nedavno je optužila Miodraga Sovilja, novinara Televizije N1, da je pokušao da ubije predsednika države tako što mu je gurao mobilni telefon pod nos. Naposletku, red je došao na Dragana Đilasa, koji je osumnjičen za potplaćivanje urednika NIN-a i karikaturiste Predraga Koraksića Koraksa da stvore atmosferu linča i najave ubistvo.

Novu morbidnu predstavu Vučić je režirao kako bi pažnju javnosti skrenuo s afera šverca oružja iz „Krušika", režimskog narko-kartela kome je otkrivena plantaža marihuane „Jovanjica" i dokazanog „doktorskog" lopovluka ministra Siniše Malog. Da bi izbegao pitanja na koja nema odgovor, Vučić je političku i medijsku scenu okupirao kukanjem nad vlastitom sudbinom, koja je, tobože, najavljena fotografijom na naslovnoj strani NIN-a, na kojoj on stoji ispred cevi snajperske puške. Dodatni repromaterijal za taj spin dodao je Koraks karikaturom na kojoj Vučić sam sebi crta metu na junačkim grudima. Dovoljno za pokretanje pinkoidnog mehanizma, koji po celoj Srbiji širi simptome Vučićevih mentalnih oboljenja.

Vrata ludnice otvorio je lično Vučić.

- To je odličan snajper, pogađa na kilometar, mnogo je dobar. Odličan snajper su izabrali, precizan, pogađa pravo u metu. To je sve sastavio Đilas - rekao je Vučić, a njegovi saradnici su, kao na traci, počeli da se takmiče u dokazivanju da su luđi i opasniji od svog vođe.

Ana Brnabić je zaključila da je fotografija na naslovnoj strani NIN-a „poruka Vladi Srbije i predsedniku Aleksandru Vučiću", pa je od tužilaštva zatražila da se raspita „ko ju je i zbog čega poslao, šta je iza te poruke i da li su bile konkretne aktivnosti koje su pratile ovu poruku". Maja Gojković je priznala da je pretrnula od straha kad je videla „veliki snajper koji je uperen u srce predsednika Republike Srbije". Aleksandar Martinović je presudio da je u pitanju ilustrovani „poziv na ubistvo i jasna poruka iza koje stoje Dragan Đilas, Boško Obradović i Marinika Tepić".

U zanosu, šef poslaničke grupe Srpske napredne stranke naglasio je da je u pitanju snajper „Crna strela". Iz podsvesti mu se omakla uspomena na 2009. godinu, kad je Vučić optuživao Šešelja da je angažovao ubicu iz Republike Srpske da „Crnom strelom" ubije Tomislava Nikolića. Martinović je, tada još u radikalima, jednako gorljiv kao i danas, tvrdio da je Vučić kriminalac i patološki lažov, kome se zbog nečiste savesti priviđaju atentatori.

Najkonkretnije optužbe je iznela Marija Obradović, nestašna potpredsednica SNS-a, koja je upozorila da „Đilas neće stati dok ne završi posao" i da je „jasno da je glavna poruka Đilasovih novina - kako ubiti Aleksandra Vučića".

Poseban ton naprednjačkom lelekanju dao je Čedomir Jovanović, lider Liberalno demokratske partije.

- Zna se ko je to uradio. To je uradio Đilas, on je vlasnik NIN-a, tih propalih novina, kao što je vlasnik i Danasa i Vremena - rekao je Jovanović, a optužbe je kasnije proširio na Tviteru, ocenivši da je Koraksova karikatura „dno dna, iskeširano i pušteno s lanca".

Jovanovićev mucavi glas ima izuzetan značaj u horu naprednjačkih bolesnika, on se dobro razume u prekrajanje istine o raznim zločinima, uključujući i atentat na Zorana Đinđića. Zbog toga je i potreban Vučiću, da mu pomogne u pokušaju da se napravi posthumna paralela sa Đinđićem. Da bi stvorio taj utisak, Vučić je naredio da se štampaju plakati s lažnom naslovnom stranom NIN-a, na kojima piše: „Zvezdanu Jovanoviću svečano uručena Ninova nagrada". U tom kontekstu, režimsko glasilo Alo u vrhu naslovne strane zapitalo se „Traži li Đilas novog Zvekija".

Vučić nije slučajno izabrao da se poredi sa Đinđićem. Pre 12. marta 2003. godine za predsednika DOS-ove vlade govorio je da je najveći kriminalac u Srbiji i s ponosom je isticao svoje autorstvo nad stihovima "Đinđića i Koštunicu, streljaćemo obojicu", koje su radikali i socijalisti pevali na protestima povodom hapšenja i izručenja Miloševića Haškom tribunalu.

Posle 12. marta, kad je čuo da ministar policije Dušan Mihajlović preti da će biti kažnjeni ne samo oni koji su naručili i izvršili ubistvo, nego i oni koji su se tome radovali, Vučić se naprasno oporavio od mamurluka izazvanog lošim rumunskim šampanjcem. Dok nije prošla "Sablja", nečistu savest skrivao je u Crnoj Gori. Kasnije, vraćen na radikalska fabrička podešavanja, prihvatio je Šešeljevu mantru: "Đinđić je bio mafijaški premijer, ubila ga je njegova mafija". I s objašnjenjima te teze nadšešeljio je Šešelja.

- Srbi su često, češće nego ostali narodi, ubijali svoje vladare. Različiti su motivi, načini i posledice tih atentata, ali postoji jedna konstanta. Od Karađorđa do Đinđića, uz žrtvu je uvek stajao neki engleski agent. Ovaj, koji je ispratio Đinđića u grob, zove se Beba Popović - govorio je Vučić.

Sad je Vladimir Beba Popović uz Vučića. Još se gade i stide jedan drugoga, ali postali su nerazdvojni kao Pišonja i Žuga, kao derviš i smrt.

Vučić je zanemario i zaboravio sve što je ranije govorio o Popoviću, pa zajedničkim snagama kreiraju političke i medijske spletke i intrige nalike njihovim dijagnozama. Iz te koprodukcije nastala je i aktuelna odbrana diktatora od atentatora fotografijama i karikaturama.

Iako vlada uverenje da je Beba velemajstor crne propagande, nije ni do kolena šampionu destrukcije Vučiću. Vučić se ne zadovoljava samo prljavim medijskim kampanjama, montiranjem sudskih postupaka i ostalih načina progona izabranih protivnika, već u svoje igrokaze uključuje kompletnu stranačku infrastrukturu.

Kao dokazani ljubitelj masovnih scena ludila, angažovao je sve stranačke odbore da ga brane. Prošle godine je naprednjake naterao da spavaju u opštinskim salama i prete štrajkom glađu kako bi ga sačuvali na vlasti, sad ih je isterao na ulicu, da urlaju i nose transparente s parolama poput: "Đilase, ne ubijaj Srbiju", "I ja sam Vučić" i "Stop krvavom scenariju".

Širom Srbije organizovani su mitinzi podrške bolesnom vođi. Internetom kruže presretnute sms poruke u kojima naprednjački operativci aktivistima dele uputstva gde i kad da se okupe, koliko ljudi da povedu i od koga da preuzmu hajkaške rekvizite. P

Protesti vlasti protiv opozicije, jedinstveni u svetu i u svim ustanovama za lečenje psihičkih bolesnika, održali su se u Nišu, Kruševcu, Paraćinu... Pod sloganom "Nasilje nema budućnost", proteste na jugu predvodi leskovački gradonačelnik Goran Cvetanović, osuđenik zbog nasilja u porodici.

U Subotici se nasilju suprotstavlja Bogdan Laban, onaj koji je svom saradniku pretio da će mu iščupati grkljan. Za razliku od njih, od kojih može i da se očekuje da nekoga napadnu, sablasno smešno izgleda gazda Zaječara Boško Ničić, koji najavljuje dolazak timočkih naprednjaka u Beograd, da telima brane voljenog predsednika, za koga su do juče govorili da je diktator i fašista.

Vojvodu Ničića je, pre nekoliko godina, na ulici pretukla jedna starija dama. Dok je sedeo u bašti kafića, ona je prišla, izvređala ga, lupila mu šamar i gađala žardinjerom teškom deset kilograma. Na sreću, promašila je. Uplakan, Ničić je pričao da, kao pravi džentlmen, nije hteo da se bije sa ženom, ali na muškarca bi nasrnuo. Zato sad peva Vučiću "zovi, samo zovi, svi će sokolovi za te tuđi život dati..." Dok ga takvi brane, teško Vučiću. No, oni su samo statisti u patološkoj predstavi.

Identifikacija sa Đinđićem, Vučiću je potrebna da opere savest i da iz memorije normalnih građana izbriše uspomene na njegovu ulogu, ali ni to mu nije dovoljno. Potrebno mu je da poistoveti voljenog sebe sa Srbijom. Koliko god bio primitivan, taj populizam ima dugu internacionalnu tradiciju. "Država i pojedinac su jedno, ili, bolje rečeno, država i pojedinac su pojmovi u neraskidivoj sintezi", pisao je Đordano Đentile, ideolog Musolinijeve verzije fašizma.

U tom stilu Vučić sam sebe izjednačava sa Srbijom. Napad na njega, makar i izmišljen, isto je što i napad na državu.

Vučićevo ludilo dobilo je međunarodne razmere, stiglo je i do Rusije. Dok se naprednjački fašizam valjao Srbijom, Vučić je otputovao u Soči, na sastanak s Vladimirom Putinom.

Predsednik Rusije je "dragom gostu" poklonio pušku čiji vlasnik je bio kralj Milan Obrenović. Simbolika postoji. Kralj Milan nije imao podršku naroda, zato se oslanjao na srpsku vojsku i austrougarsku diplomatiju. Na njega su izvršena četiri neuspela atentata. Posle abdikacije, napustio je Srbiju. Teško oboleo, depresivan i sklon samoubistvu, otišao je u Beč, gde je i umro od upale pluća.

Doduše, kralj Milan je imao i nekoliko ratnih i diplomatskih uspeha, što se ne može reći za aktuelnog nekrunisanog vladara Aleka. Ipak, ne bi bilo čudno da je Putin, u skladu s KGB humorom, za poklon svesno izabrao pušku kralja Milana, koju su Rusi kupili na jednoj aukciji. Teško je poverovati da je posredi obična slučajnost, baš u vreme kad je Vučić u panici zbog fotografije puške s naslovne strane jednog niskotiražnog nedeljnika.

Iako na listi zvaničnih potencijalnih atentatora vodeće mesto zauzima Đilas, jasno je da ta psihotična optužba smisao ima samo u zastrašivanju normalnih građana i testiranju lojalnosti pripadnika naprednjačkog kartela.

Vučić se zamerio svim svojim zapadnim gazdama i istočnim saveznicima. Amerikanci ga pritiskaju zbog saradnje s Rusijom i Kinom, a Rusi zbog neisupnjenih obećanja o rešavanju statusa njihovog humanitarnog centra u Nišu i otvaranja špijunskih afera.Vučić se upleo u vlastite laži, pa mu ne ostaje ništa drugo nego da pred Sarapom glumi hrabrost.

- Kad mi je rekao da Srbija ne treba da sarađuje s Kinom, rekao sam mu: "Ajde, ućuti. Vi ulažete sto milijardi dolara u saradnju s Kinom, a meni prigovarate" - opisao je Vučić izmišljeni razgovor sa bivšim američkim ambasadorom Kajlom Skotom.

Bez obzira na mentalne poremećaje, Vučić zna da nikad i ni pod kakvim uslovima ne sme tako da reži na strane diplomate. Izlivima verbalne i fizičke agresije prepušta se samo u prisustvu Zorana Drobnjaka i sličnih marioneta. Ne samo na Skota ili bilo kog drugog vašingtonskog i briselskog skota, sa "ajde, ućuti" ne sme da se brecne ni na Zvonka Veselinovića i, daleko bilo, Petra Panića.

Politički sponzori Vučića pritiskaju političkim sredstvima. Veći problem mu prave kriminogeni mangupi iz naprednjačkih redova. Tu, najopasniju vrstu poverilaca, ne može da izigra, oni mu neće dozvoliti ni da pobegne iz Srbije. A, takvih ima mnogo, na svim nivoima. Uveren da je sve njegovo, zavukao je ruku u džep kumova Slaviše Kokeze, Gorana Veselinovića i mnogih drugih, uključujući i Nebojšu Stefanovića.

- Lažu da smo Vučić i ja u sukobu. Ako hoće moju ostavku, dovoljno je samo da kaže i ja ću otići sa svih funkcija - rekao je pre neki dan ministar policije.

Malo ko se seća da je istim neistinitim rečima Vučić, samo dan-dva pre napuštanja Srpske radikalne stranke, demantovao vesti o razlazu s Vojislavom Šešeljem. U aktuelnom sukobu Vučića i Stefanovića okolnosti su sasvim drugačije, ali to ne menja utisak o rukavici koju neposlušni i nepodobni sluga baca u lice svom agresivnom gospodaru. Obojica su svesni da Vučić ne sme zatražiti Stefanovićevu ostavku, zato ovaj tako javno izaziva: "Oteraj me, čik ako smeš".

Pored uspomene na svoje laži u pučističko doba, Vučić se dobro seća i lekcije o odmeravanju snage s političkim protivnicima, koju je savladao na primeru televizijskog duela Vojislava Šešelja i Željka Ražnatovića Arkana u predizbornoj kampanji krajem 1993. godine. Iako tek stigao u sekretarijat SRS-a, Vučić se našao u Šešeljevoj pratnji na putu do Studija B. Smarao je Šešelja plačnim upozorenjima da se dobro čuva, da ne izaziva Arkana, mnogo je opasan.

Naravno, Šešelj je verbalno demolirao ratnog komandanta Srpske dobrovoljačke garde. Dok je gledao masakr pred kamerama, kojim je na froncle iseckano Arkanovo uverenje da je za Državnu bezbednost važniji od Šešelja, Vučić je shvatio da je u takvim sukobima od presudne važnosti ko stoji iza koga. Kao što je tada Šešelj imao veću upotrebnu vrednost za svemoćni DB, tako se Vučić sad nada da je Amerikancima, kojih se najviše plaši, potrebniji od Stefanovića. Iako je nada Vučićeva omiljena politička moneta, mnogo je dokaza da mu je sad bezvredna.

Izgled vara, Stefanović je pametniji i lukaviji nego što bi moglo da se proceni na prvih milion pogleda. U Srpskoj naprednoj stranci širi mrežu jataka, od Milosava Miličkovića do Miluna Todorovića i zloglasnog klana Papića, preko kojih kontroliše policiju i parapolicijske odrede. Finansijsku podršku, uz tatu Branka, dobija od kuma Dmitra Đurovića. Poput Vučića, koji do poslednjeg dana radikalskog staža nije javno talasao protiv Šešelja, Stefanović ne pušta disonantne tonove. Uglas sa ostalim naprednjacima vređa Đilasa, Jeremića i Obradovića. Istovremeno, u saradnji s američkim obaveštajnim službama, što mu je u opisu radnog mesta, raskrinkava Vučićeve narko-kombinacije.

Ohrabren podrškom iz Vašingtona i Lenglija, Stefanović se još ne zaleće u političke manipulacije, ne izdvaja svoju frakciju u SNS, ali pažljivo kreira spletke, kojima steže omču oko vrata svog dojučerašnjeg vođe.

Upravo u jeku Vučićeve kampanje, kojom se brani od nepostojećih atentatora iz Saveza za Srbiju i homogenizuje naprednjačke odbore, Stefanović je izveo sabotažu u Loznici. Udario je na Vučiću najbolnije mesto, na tasta Branu Đukanovića. Među lozničkim naprednjacima sukob traje već duže vreme. Iako je u početku izgledalo da će Đukanović, otac Vučićeve aktuelne zvanične supruge Tamare, odneti prevagu, to se nije dogodilo.

Vidoje Petrović, gradonačelnik Loznice i predsednik Gradskog odbora SNS-a, pružio je žestok otpor. Dok je sarađivao sa Mlađanom Dinkićem, Petrović je naučio kako da izbegava i zadaje udarce. Nedavno, na izborima za mesne odbore u Klupcima, formirao je svoju listu, na kojoj nije bilo mesta za kandidate Vučićevog tasta. Prva runda je završena nokautom Vladana Danilovića, prvog operativca Đukanovićeve ekipe, koji je bio prinuđen da napusti odbornički klub SNS-a u Skupštini grada.

Đukanović i Danilović uzalud su molili Vučića za pomoć, ni on nije mogao da spreči diverziju koja je kreirana u kuhinji Nebojše Stefanovića. Koliko je Vučić uzdrman najbolje pokazuje najava da će i tast Brano napustiti Srpsku naprednu stranku.

Pored klana Stefanovića, Vučić je uzdrman i odbijanjem poslušnosti Siniše Malog. Kad je afera "lažni doktorat" dobila epilog, kojim je Mali zvanično proglašen plagijatorom, Vučić mu je javno zapretio političkim sankcijama.

Svemoćni gospodar svih i svega u Srbiji malo se zaleteo, pa se sudario sa činjenicom da ipak nije toliko svemoćan. Malog ne zanima politika, samo biznis, zato ne mari za pretnje pozivanjem na političku odgovornost. Sa statusom čuvara trezora braće Vučić, uz podršku starih saveznika iz Vašingtona, i on se nalazi u bezbednoj zoni, izvan uticaja nezadovoljnog vođe.

To što je plagirao doktorsku disertaciju, njegove strane ortake zanima koliko i uzgajanje pamuka u Etiopiji. Važno im je da na visokoj poziciji u vlasti imaju čoveka koji zna ko je, kad i koliko novca prebacivao na račune stranih banaka i of šor kompanija. Dok sarađuje s njima, Vučić može da mu pljune pod prozor bilo kog od ona 24 stana u Bugarskoj.

Preslab da uđe u otvoreni sukob sa stvarim protivnicima - Amerikancima, Rusima, Stefanovićima i ostalim malim, ali opasnim tipovima iz svog okruženja - Vučić je politički i medijski udar usmerio na Đilasa.

- Neću da komentarišem optužbe o naslovnim stranama koje pozivaju na ubistvo. Vučić je organizovao najstrašniju moguću kampanju protiv novinara i karikaturista, protiv opozicije, kampanju u koju su se uključili svi funkcioneri vladajuće partije, premijerka, ministri... Ta kampanja je ugrozila novinare NIN-a i Danasa, ali i sve ostale profesionalne novinare koji još uvek rade u Srbiji. Vučić je napravio državu u kojoj se ubijaju i prebijaju politički protivnici, a sad za nasilje optužuje mene i ostale predstavnike opozicije. To ne želim ni da komentarišem, neću dozvoliti da me uvuče u ludnicu - rekao je Dragan Đilas.

Đilasov stav je logičan, ali uzaludan. Ne samo njega, nego i sve ostale građane Srbije, Vučić doživljava kao taoce svojih mentalnih oboljenja. Kad god preskoči terapiju ili proceni da mu to donosi političku korist, pokreće prljave kampanje protiv svakoga ko mu se zameri.

U aktuelnoj hajci, naročito strasno i agresivno, pored predstavnika opozicije, brutalnim lažima udario je na Milovana Brkića i Magazin Tabloid. I Vučić zna da tim napadom neće ništa postići, ali ne može da se uzdrži od borbe protiv istine.

Ipak, Vučića treba razumeti, njegov strah za goli život sigurno ima i realne razloge. On, bolje od svih, zna od koga mu preti opasnost. kao što celokupna javnost zna da to nisu fotografije koje objavljuje NIN, Koraksove karikature ili tekstovi iz našeg Magazina.

No, Vučićevi problemi su samo njegovi. Svi smo smrtni, večna je, bar tako sad izgleda, samo šteta koju su on i njegov kartel naneli Srbiji.

Da bi se to promenilo, neophodno je da Srbija postane pravna država u kojoj će, posle fer suđenja, Aleksandar Vučić dobiti adekvatnu medicinsku pomoć u zatvorenim uslovima.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane