Natrag

Razaranje

Kada srpski ministar kulture zameni manastire Žiču sa Sopoćanima

Piromani koji gase požar

Kakva je međusobna veza američkog predsednika Niksona i ministra kulture Vladana Vukosavljevića.Ko je pobrkao Džemsa Stuarta a ko fotografiju Sopoćana. Ko se blamirao do kraja, a ko je blagovremeno sklonio sliku u negližeu. Na šta je straćeno 37 miliona dinara. U kakvom je stanju crkva Sv Spasa u Žiči. Ko je naprasno otkrio Ameriku priznavši da su svi dosadašnji radovi bili štetočinski. Šta je sve na crkvi upropastila Milka Čanak Medić. Kakvi su bili rezultati protivpožarne zaštite Hilandara, gde se obnova već 15 godina tegli kao crepajski rezanci i šta će trebati da se radi nakon završetka obnove

Stanislav Živkov

Bivši američki predsednik Ričard Nikson u istoriji je ostao zapamćen po raznoraznim brljotinama, od kojih mu se definitivno obila o glavu afera "Votergejt", zbog koje je na kraju bio primoran da podnese ostavku, nakon koje mu nije zafalila ni dlaka sa glave.

Međutim Nikson je bio poznat i po tome što je stalno pravio manje i veće gafove,pa je tako ostalo zapamćen i po tome što je na jednom prijemu celo veče pričao sa glumcem Džemsom Stjuartom, misleći da razgovara sa glumcem Garijem Kuperom, koji je u to vreme bio uveliko pokojan.

Iako je od tada prošlo preko 40 godina, Nikson je nedavno doživeo svojevrsnu reinkarnaciju i to u obliku ni manje ni više nego ministra kulture Vladana Vukosavljevića, koji je uoči svečane proslave autokefalnosti u manastiru Žiča, izjavio kako je Ministarstvo kulture i informisanja podržalo mere zaštite i obnove srednjovekovnog manastira Žiče nadomak Kraljeva, zadužbine kralja Stefana Prvovenčanog i prve srpske arhiepiskopije a povod je obeležavanje osam vekova autokefalnosti Srpske pravoslavne crkve.

Vukosavljević je tako izjavio da je za obnovu srpske carske lavre Manastira Sveta Žiča, koji obuhvata istraživačke radove na fasadi manastirske Crkve Svetog spasa, parterno uređenje porte i projekte statičke sanacije najugroženijih pratećih građevina kao što su obimni zid, Crkva Svetog Save sa svetosavskom trpezarijom i kapela Svetog Jovana, Ministarstvo kulture u minule tri godine izdvojilo 36,7 miliona dinara, te da je Žiča jedno od najsvetijih i najvažnijih mesta srpske duhovne i kulturne istorije jer je manastir svedočio istoriji naše države i naroda.

Bio je razaran, napuštan, obnavljan, udaran od strane okupatora, neprijatelja, a neretko i od same prirode brojnim zemljotresima i elementarnim nepogodama. Uprkos tome, ovaj dragulj srpske kulture i duhovnosti opstao je 800 godina i mi imamo razloga za ponos kada se okrenemo unazad i pogledamo svoje istorijsko trajanje što bi sve zajedno bilo jako lepo i krasno da čitava ova govorancija nije snimljena i može se pogledati na linku , pa se lepo vidi kako je gospodin ministar započeo svoju govoranciju rečima "evo ovako je izgledala Žiča" na 1 minut i 27 sekundi od početka priloga, a poput Niksona, Vukosavljević je pobrkao lončiće, pa je čitavo vreme govorancije ispred sebe mlatarao starom fotografijom manastira, ali ne manastira Žiča, već manastira Sopoćani, pošto mu je to verovatno bilo scenografski zanimljivije.

Ipak, ostalo je sasvim nejasno zašto mu niko od prisutnih nije rekao da je zabrljao ,nego su ga pustili da se blamira do kraja, što nije bilo slučaj sa direktorkom Republičkog zavoda za urnisanje spomenika kulture Mirjanom Andrić, koja je uglavnom plaćena da ćuti, pa zato dobija svoj redovni bonus od 30% na platu.

Ona se ne meša u svoj posao i samo putuje, slika prirodu i cveće i postavlja na Instagram. Kad su joj svojedobno rekli da nema smisla da za Instagram pravi selfi u kupatilu u crvenom kombinezonu, uklonila je tu sliku. Šteta, ta slika je dobila najviše lajkova!

Elem što se Vukosavljevića tiče, osoba koja je prva trebala da mu skrene pažnju da ne pravi gluposti bila je Danijela Vlanušić, pomoćnica za kulturno nasleđe. a čije je on razrešenje neposredno pre toga tražio od Vlade Srbije, ali pošto on očito misli da je najpametniji od svih, na kraju je ispao blesav!

A još je potom protomajstor Žiče Mirko Kovačević, kao mačka mačiće vucarao po Žiči fotku Sopoćana prateći ministra. A što se tiče već spomenutih 37 miliona dinara, ispostavilo se da je lova data za sve osim za obnovu crkve, jer je od svih radova do kraja juna ove godine jedino urađeno mapiranje oštećenja fasade, a od projekta statičke sanacije nema ni pisma ni razglednice!

Naime zavodski prioritet bili su najnebitniji radovi, odnosno višegodišnje praćenje terena i pukotina koje su se na crkvama i objektima pojavile posle snažnog zemljotresa, zatim su urađena geomehanička istraživanja i sačinjeni elaborati te projekat statičke sanacije velikog potpornog bedema, a u završnoj fazi je izrada projekta statičke sanacije Crkve Svetog Save i Crkve Svetog Jovana i što je očito najvažnije, parterno uređenje jednog dela porte

U takvim okolnostima došlo se do solomonskog rešenja i to tako da će fasada samo biti ušminkana, nakon čega će već postavljene skele biti demontirane kako bi se zapuštena crkva neometano mogla obilaziti i sagledavati sa svih strana, a nakon završetka proslave, predviđeno je prenošenje skele koju je Vlada Srbije poodavno kupila za rekonstrukciju Narodnog Muzeja u Žiči i njeno postavljanje oko crkve, a tek nakon svega toga uslediće dodatna ispitivanja, uklanjanje kubika propalog maltera od šljake, statička sanacija i ponovno malterisanje crkve, za šta je Vlada Srbije obećala ogromnu količinu novca samo da bi se Žiča napokon sanirala i uredila.

Međutim, ono što bode oči je činjenica da se na sajtu Republičkog Zavoda niti u prošloj, niti u ovoj godini, uopšte ne nalaze podaci o bilo kakvoj raspisanoj javnoj nabavci ili tenderu, što samo može da znači da je čitav posao, ili pogođen direktnom pogodbom, ili da je doslovce naručen ne pitajući za cenu.

Ipak, nevezano sa radovima na fasadi, u manastirskoj porti radilo se naveliko i nakon poslednjih radova manastirska porta je doslovce unakažena, zahvaljujući izvedenim radovima. Pre svega, posečeni su četinari koji su bili visine same crkve

Manastir naručuje projekat i izvodi ga projektantski biro "Biro 59". Manastir izradjeno idejno rešenje i projekat sa detaljnom razradom, u skladu sa zakonom, dostavlja Republičkom zavodu na saglasnost. Saglasnost na projekat "Parternog uredjenja porte manastira Žiča - faza I" Republički zavod za zaštitu spomenika kulture izdaje 12.06.2018.

Saglasnost bi bila uobičajena da se ne radi o projektu koji predvidja sledeće: Merama tehničke zaštite definisani su uslovi za parterno i hortikulturno uređenje manastirskog kompleksa u skladu s postojećom šemom a u cilju poboljšanja kvaliteta korišćenja prostora i odgovarajućeg dizajna i primene kvalitetnih prirodnih materijala.

Sve bi ovo bilo jako lepo i krasno za bilo koji drugi manastirski kompleks a očito je da ni Republički zavod ni projektant očito pojma nisu imali da spomeničku vrednost ima i doskorašnje popločanje manastirske porte izvedeno tridesetih godina u tehnici danas poznatoj kao Krokalia koja se i danas često izvodi u Grčkoj a potiče iz 5. veka pre nove ere, pri čemu se čitav mozaik, dakle ornamenti figuralne predstave i jednobojne površine izvode pažljivim postavljanjem oblutaka šljunka raznih boja u prethodno pripremljenu podlogu.

Ipak se na kraju pokazalo da projektnim rešenjem nije bio predviđeno zadržavanje mozaičkog urešenja pristupne staze izvedene od oblutaka kamena utisnutg u betonsku podlogu jer je navodno bila u izuzetno lošem stanju zbog korena drveća koje je izazvalo deformacije, ali i zbog toga što Zavod nije vrednovao mozaik kao element koji je potrebno zadržai prezentovati.

Međutim, nekome su ipak proradile moždane vijuge pa zato zavod donosi odluku da se u toku radova mozaici, koje su prema istom izvešaju uveliko uklonjeni, pre demontaže snime i dokumentuju a prilikom demontaže pažljivo izdvoje radi ponovne ugradnje u sklopu novog uređenja popločanja.

Takođe je naloženo da se posebna pažnja posveti predstavi paunova koje bi bilo potrebno da se geodetski snime i obeleže površie gde bi se ovi elementi trebali vratiti i kao vrhunac svega, nakon uklanjanja mozaika Zavod naglašava da je potrebno izraditi konzervatorski projekat obnove mozaika koji je već uveliko bio uklonjen i bačen na deponiju!

Međutim, najbolje od svega je tvrdnja da je tokom izvođenja radova doneta odluka da se podni mozaici u porti sačuvaju , odnosno pre demontaže snime dokumentuju, pažljivo demontiraju i odlože kako bi se nakon obrade mogli vratiti.

Ali štos je u tome što je opet u pitaju naknadna pamet jer je u u trenutku pisanja izveštaja sve već bilo uklonjeno, naravno bez nadzora Zavoda koji se prethodno proslavio davanjem saglasnosti na projekat koji ne obuhvata ispravan tretman mozaika ili je tretman nejasan. Podizanje mozaika je izvršeno u toku radova na preuredjenju, bez projekta konzervacije i restauracije.

Podizanje mozaika (naročito opus barbaricum) je komplikovan proces. Da su mozaici kojim slučajem potpuno uništeni, data saglasnost na projekat bi omogućila umanjenje odgovornosti "jer je sve u skladu sa projektom" Mozaike bi trebalo da čuva služba zaštite a ne slučaj!

Na osnovu tvrdnji iz Republičkog zavoda, mozaici su deponovani u okviru manastirskog kompleksa i biće vraćeni na originalnu poziciju koja je sada popločana kamenom. Uglavnom najveći deo od onih 37 miliona straćkan je po sistemu „čupaju pa sade"

Ipak na istoj toj konferenciji za štampu, oglasio se još jedan kapitalac a to je prof. dr Mirko Kovačević, naravno još jedan penzioner i konsultant Zavoda za urnisanje spomenika kulture i navodno renomiranz stručnjak u oblasti zaštite kulturnog nasleđa koji je izjavio kako su istraživački radovi na Crkvi Svetog spasa, bili su neophodni, budući da je fasada oštećena čime je otkrio Ameriku jer se to zna poslednjih 20 godina a ove novine o tome povremenu pišu12!

Zatim je izjavio da je potrebno mapirati sva oštećenja koja bi se sanirala u skladu sa svim principima zaštite te da će se konzervatorsko-restauratorski radovi izvoditi u saradnji sa renomiranim ekspertima i uz primenu prirodnih materijala jer takvu građevinu nije jednostavno obnoviti i konstrukcija koja je rađena prilikom prethodnih obnova je za vreme zemljotresa 1987. i 2010. pokazala znake da nije statički stabilna.

Projekat koji je vrlo bitan, osnovni za Žiču, jeste statička sanacija građevine. Taj projekat radi profesor Šekularac sa Arhitektonskog fakulteta, neka istraživanja su završena, a neka zahtevaju vreme, tako da ćemo imati kompletan projekat statičke sanacije.

Dodao je i da je drugi problem fasada, koja je prvobitno bila crvena, malterisana bojom koju je Sveti Sava doneo sa Svete Gore. Devedesetih je fasada obnovljena materijalima koji su se pokazali kao neodrživi čime je napokon potvrđeno ono što se zna proteklih 30 godina a to je činjenica da je crkva Sv. Spasa sistematski urnisana zahvaljujući štetočinstvu štetočine nad štetočinama Čanak Medić dr Milke.

U to vreme, baš kao i sada, ništa nije moralo i sve je moglo. O projektima se odlučivalo prema ličnim afinitetima, u najmanjem krugu upućenih među upućenima, u svojevrsnoj "velikoj loži" Republičkog zavoda uz neizbežno arčenje para na dnevnice, monitoring, ćevape, honorare, komisije, lozu, kisele krastavce, ptičje mleko i druge delicije.

Tako se danas, od izgleda one autentične Žiče odnosno Crkve sv. Spasa kao glavnog manastirskog zdanja - i zidova i fresaka, danas može videti jako malo, iako je od prvobitne arhitekture crkve ostalo mnogo više!

Do ovakve situacije došlo se pre svega zahvaljujući samovoljnim i diletantskim popravkama, prepravkama i dogradnjama izvedenim u okviru nestručne i štetne obnove manastirske crkve Sv. Spasa koje je nakon kopaoničkog zemljotresa kao svoje životno remek-nedelo izvodila dr Milka Čanak Medić, najveća štetočina u istoriji srpske zaštite spomenika kulture. Ovo pre svega važi za spoljašnjost crkve na kome se malo toga autentičnog može videti a i to je vidljivo samo u naznakama i tragovima, jer je Medićka gde god je mogla "kreativno" dopunjavala originalnu arhitekturu crkve kako bi na kraju danas imali Milkinu crkvu, na kojoj se treba dobro pomučiti kako bi se uopšte prepoznala lepota originalne "žička arhitekture" koja je bila jedna od najvažnijih i najlepših crkava u srednjevekovnoj srbiji.

Milka Čanak Medić je očigledno sebi stavila u zadatak da postojeću arhitekturu crkve obnovi shodno potrebama pisanja svojih knjiga, odnosno da je uklopi u postojeći obrazac te je kao rezultat ispao pravi arhitektonski falsifikat. Primera za to ima na svakom koraku.

Iz literature i sa starih grafičkih predstava je odavno poznato da je oltarski prostor nekada bio trodelan te da su delimično sačuvani zidovi proskomidije i đakonikona srušeni prilikom obnove u 19. veku.

Za vreme rekonstrukcije nakon kopaoničkog zemljotresa Medićka je te delove crkve proizvoljno graditeljski i obnovila, pri čemu je proizvoljno rekonstruisala i samu tehniku gradnje, iako za to nije bilo nikakvih podataka na samom objektu.

Kako bi se crkva scenografski doterala obnovljeni delovi oltarskog prostora namerno su ostavljeni neomalterisani kako bi vizuelni predstavljali pandan takođe neomalterisanim kupolama kapela čime je potpuno poremećena vizuelna kompozicija crkve. Kako bi se upotpunila nastojanja za vizuelnim razbijanjem inače izuzetno mirne arhitekture crkve učinjen je apsolutno najveći falsifikat izveden tokom radova prema projektu Milke Čanak-Medić!

Iako prilikom arhitektonskih istraživanja na crkvi ni na jednom jedinom mestu nije nađen nijedan jedini trag postojanja nekakvog arkadnog friza i krovnog venca Republički zavod za urnisanje spomenika kulture dozvolio je dodavanje kompletnog arkadnog friza duž svih fasada samo zato što je jedna jedina nekompletna arkada pronađena u šutu u manastirskom dvorištu bez ikakvih podataka o tome gde se mogla nalaziti.

tome koliko je čitava ova obnova friza bila proizvoljna najbolje svedoči činjenica da su u retkom trenutku lucidnosti članovi tadašnje Komisije za srednjevekovno nasleđe Republičkog zavoda pokojni dr Vojislav Đurić i takođe pokojni dr Vojislav Korać, javno izjavili da dodavanje arkadnog friza nema nikakve veze sa prvobitnim izgledom crkve, ali da se slažu sa dodavanjem tog friza kao autorskog dodatka projektanta obnove Milke Čanak Medić, a nije im na pamet palo da se zapitaju sa koliko dodatnih tona kamena je opterećena raspucala i fušerski obnovljena crkva! P

Posebna je priča slučaj rekonstrukcije glavne kupole crkve Sv. Spasa gde je prilikom obnove Milka Čanak-Medić takođe učinila pravi falsifikat. Naime iako je prema tehnici gradnje i laiku bilo jasno vidljivo da je postojeći arkadni venac plod kasnije obnove, pri kojoj je sanirana i provaljena prvobitna kalota kupole a arkade dodate kako bi se sa jedne strane utegla rastresena kupola a sa druge nosila teška i visoka konstrukcija baroknog krova, Milka Čanak Medić je namerno taj barokni nadzidak i pseudogotičke arkade na kupoli iz XVIII veka interpretirala kao izvorne.

Doduše, za ovo se znalo još i pre obnove 1938. godine pošto Pera Popović nije uklonio kasniji nadzidak nego je još dodao jednu betonsku kalotu koja je pokrivena olovnim limom tako da je danas kupola znatno viša nego što je prvobitno bila.

tome koliko je sam rad Milke Čanak Medić na Žiči proizvoljan i haotičan najbolje svedoči činjenica da se ona svojedobno naveliko raspisala o dodatom arkadnom vencu na kupoli koji je u člancima proglasila prvobitnim a u svojoj knjizi o Žiči objavila planove i preseke na kojima se vidi da je to kasnija dogradnja ispod koje se i danas nalazi rekonstruisana originalna kalota kupole.!

Takođe samo na osnovu ovog dograđenog arkadnog venca Milka Čanak-Medić je objavila naučno fantastičnu rekonstrukciju nekadašnjeg izgleda spoljne priprate, ali je ovde u svom uobičajenom maniru, po kome je smatrala da joj je sve dozvoljeno, iz dokumentacije Republičkog zavoda doslovce ukrala neobjavljenu arhitektonsku dokumentaciju sa ranijih ispitivačkih radova na Radosavljevoj priprati u Studenici te je precizno urađene crteže u tušu na kojima su se videle nekadašnje romaničke arkade na fasadama Radosavljeve priprate radirala i prepravila kako bi dokazala da su na Radosavljevoj priprati sagrađenoj 1235. godine navodno bile gotičke arkade koje su bile uzor arhitekti spoljne priprate u Žiči koja je sagrađena 1220. godine!

Inače, tokom radova na sanaciji raspucalih zidova Crkve sv. Spasa nakon zemljotresa, zbog nepotpunog poduhvatanja zidova novim temeljima, odvalile su se kamene obloge fasade tako da je jedno vreme čitava crkva spolja bila ispodupirana posečenim balvanima iz manastirske šume kako se fasade ne bi odvalile od jezgre zida.

Svojevremeno, kada su vršena ispitivanja temelja u naosu crkve, radovi su vođeni krajnje diletantski tako da se prilikom kopanja jedne od sondi u potkupolnom prostoru, severozapadni stubac koji nosi kupolu, bukvalno odvalio od zida i urušio sve sa freskama u arheološku sondu iz koje su radnici preko noći sitne komadiće zdrobljenih fresaka vadili iz šuta i sakupljali u najlon kese.

Čitav skandal je na brzinu zabašuren, stubac je na brzaka saniran u najvećoj tajnosti po projektu inž. Stojana Ribnikara iz Ljubljane koji je doveden da popravlja štetu koju je prouzrokovao loš projekat statičke sanacije da bi na kraju usledilo mukotrpno vraćanje komadića raspadnute freske na ponovo ozidan stubac i vršenje rekompoziciju fragmenata što je radio slikar konzervator Radiša Žikić - Trša koji je čak nedavno o tome objavio i knjigu.

Tokom obnove Milka Čanak Medić je namestila kapitalnu tezgu još jednoj od štetočina u službi zaštite, izvesnom Ljubinku Dragičeviću iz Instituta za ispitivanje materijala, po čijem je projektu i nebuloznoj ideji originalni plemeniti glatki krečni malter na fasadama crkve zamenjen eksperimentalnim malterom zamešenim sa velikom količinom mlevene šljake, dobivene kao škart nakon topljenja magnezijumove rude koju su Dragičević i bratija proglasili za idealan materijal za izradu novih maltera u konzervaciji, iako po svojim sastojcima ima velike sličnosti sa portland cementom za koji se odavno zna da je u konzervaciji veoma štetan!

Bilo kako bilo, iz neobjašnjivih razloga ovaj crveno obojeni malter je na fasadama Žiče postavljen krajnje nestručno te su nekada glatke i mirne fasade danas prepune džombi i neravnina a crkva doslovce izgleda upljuvana flekama maltera. Ovaj malter je zbog svoje velike tvrdoće na pojedinim mestima ubrzo počeo da se odvaja od jezgra zidova tako da je na puno mesta uveliko otpao. E sada se povodom maltera oglasio i Kovačević izjavom kako se ''To svakako mora ispraviti, ali se mora pronaći tehnološki postupak kako uraditi postojani novi malter od prirodnih materijala''.

A što se samog Kovačevića tiče ima i on dosta putera na glavi, jer je 2004 godine kao posledica veoma "uspešno" izvedenih radova na na sistematskoj "kvalitetnoj"protivpožarnoj zaštiti manastirskog kompleksa Hilandara izgorelo pola manastira, da bi nakon požara radovima na građevinskoj sanaciji kompleksa Hilandara rukovodio ni manje ni više nego isti taj dr Mirko Kovačević, penzioner Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture i Šumarskog fakulteta u Beogradu, inače rukovodilac radova na protivpožarnoj zaštiti Hilandara pre požara, a zbog čije je kriminalno loše izvedbe i izgorelo više od pola manastirskog kompleksa.

Kako bi se pitanje odgovornosti za sam požar bacilo u drugi plan, sklopljen je konsenzus - javnosti su zamazane oči, jer je ustanovljeno da je požar nastao zbog neispravnog odžaka, samim tim, ispostavilo se da osim odžaka niko ni za šta nije kriv!

A siroma odžak je kriv jer se na jugozapadnoj strani manastira tlo lagano sleže pa se zidovi naginju u polje i da je to izazvalo brojne pukotine u zidovima i lucima..., što je odavno poznato i našoj i grčkoj službi zaštite, može biti objašnjenje za neispravnost odžaka" da bi nakon toga upravo Kovačević priznao da su svi radovi zapravo bili bespravni jer je rađeno sa prećutnim odobrenjem grčkih stručnih službi, ali nije bilo nikakvih papira o tome tim pre jer se, osim retkih izuzetaka , po našoj uobičajenoj konzervatorskoj praksi projekti konzervacije ne rade korektno poslednjih deset-dvadeset godina, niti postoji dugoročni plan radova, već se sve radi stihijski i parcijalno, a u slučaju Hilandara do danas nije utvrđeno ni to ko je i kako radio projektovanje sanacije, ko je i kako revidirao projekte, da li su projekti podrazumevali protivpožarnu zaštitu i zašto nije urađen protivpožarni projekat za ceo Hilandar za 50 godina.

Doduše ponešto je priznao i sam Kovačević koji je povodom spornog sleganja tla koje je odavno bilo registrovano, priznao kako je "mnogo puta skretao pažnju na taj problem. Čak smo u Zavodu na konsultacije pozvali stručnjake za fundiranje.

Bilo je predloženo da se proširi stopa temelja, ali nismo ništa preduzeli, kao ni grčka služba koja je za to nadležna", lakonski zaključujući da "sada razmišlja na drugi način" i da je "bilo mnogo bolje i jeftinije da stabilizujemo tlo"!

Međutim, nikada nije dao odgovor na pitanje zašto u okviru "protivpožarne sanacije" sve drvene konstrukcije nisu preprskane protivpožarnim preparatom i zašto nisu pregledani odžaci i eventualne pukotine sanirane a šta tek reći na kršenje protivpožarnih pravila koja nalažu da se čak i u savremenim zdanjima na svakih 20 metara postavi pregradni zid, tako da je zdanje staro nekoliko vekova ostalo je bez pregradnih zidova i umesto 20 metara tavana izgorelo je sve što je izgorelo dok je Kovačević čak postao protomajstor obnove Hilandara u režiji hilandarske Zadužbine.

Očito je da će se radovi na obnovi Hilandara i Žiče kao crepajski rezanci tegliti još godinama. Taman kada se sanacija posledica od požara, sleganja, pucanja, Milke Čanak i Mirka Kovačevića bude završila, biće potrebno sanirati ono što će u međuvremenu propasti, a možda će napuknuti još neki odžak.

Uostalom, bilo bi lepo da neko odgovori šta se dešava kada piromanu daju da gasi požar?

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane