Natrag

Pogled iz Moskve

Da li je trenutni razvoj situacije u Siriji opasan za Rusiju?

Strasti oko Idliba

Zabrinjavajuće vesti stižu iz sirijske provincije Idlib. Tamo ne prestaju borbe između vojske Bašara Asada i naoružanih odreda nepomirljive opozicije koju uglavnom čine radikalni islamisti.

Piše: Andrej Pravov

Šta nam sve ovo nagoveštava? Kakve su moguće posledice? Kao što je poznato, Asadov režim u Damasku podržava Moskva koja je ubeđena u njegovu zakonitost, a Ankara podržava opozicione snage, grupisane u Idlibu, koje zastupaju „silazak Asada sa sirijske političke scene". Da li ova situacija postaje suviše opasna za Moskvu? Ovo pitanje, u poslednje vreme, sve češće postavljaju naši posmatrači koji pažljivo prate sve što se dešava u Siriji. Tim pre što se ozbiljnost situacije stalno ističe u ratobornim turskim saopštenjima.

Ne radi se tu samo o izjavama, već i o ozbiljnoj vojnoj pripremi od strane Ankare za mogućnost širenja konflikta u Idlibu. Tako je Turska, po podacima švajcarskih novina „Neue Zürcher Zeitung", od početka februara značajano povećala svoj vojni kontingent u Idlibu, prebacivši tamo još sedam hiljada vojnika, kao pomoć već prisutnim trupama od 15.000 ljudi. Plus, dodatnih 2.500 oklopnih transportera, tenkova i teške artiljerije.

Poslednjih nedelja situacija se ubrzano razvija. Tako je za samo nekoliko dana, sredinom februara, Asadova vojska zauzela dva najvažnija grada provincije, Marat al Numan i Sarakib, i vratila pod svoju kontrolu autoput M5 koji povezuje Damask i Alepo.

U Ankari su očigledno nervozni. Turski predsednik Redžep Tajip Erdogan, u vezi sa ofanzivom, preti svakakvim kaznama, kako Asadovom režimu, tako i Moskvi, čija avijacija, kako ističu Turci, podržava ofanzivu sirijske vojske u Idlibu.

Čuju se čak i ultimatumi - ako se do kraja februara sirijska vojska ne vrati do pređašnje linije razgraničenja, „Turska će se sama pobrinuti o svemu".

Pritom, glavni argument u korist prava da upravo ovako deluje Ankara nalazi u sporazumu o Sriji koji je potpisan pre više od godinu dana u Sočiju. Tada se na pregovorima između predsednika Rusije i Turske razgovaralo o stvaranju demilitarizovane zone u Idlibu.

Ali, ne samo to. Sporazum takođe predviđa razdvajanje naoružane sirijske opozicije koja je spremna na dijalog sa vladom u okviru političkog procesa od terorista. I taj zadatak dobila je turska vojska koja, kako je postalo očigledno, nije uspela da ga izvrši. Posledica je bila da su terorističke grupe, od početka ove godine, počele gotovo svakodnevno da iz Idliba granatiraju teritorije pod kontrolom sirijske armije. Rezultat: pogibija desetine civila.

Takvo ponašanje terorista deluje sasvim prirodno. Oni nisu ni mislili da se pridržavaju uputstava o prekidu borbenih dejstava i pokazali su jasnu nameru ne samo da pojačaju granatiranje, već i da okupe snage i krenu u ofanzivu.

Turska vojska, koja se nalazila na svojim posmatračkim punktovima, ili nije uspela da nekako utiče na smirivanje terorista ili, što odgovara mnogim ocenama, uopšte nije ni mislila da to radi. Rezultat toga bio je da je sirijska armija krajem januara počela ofanzivu na Idlib, a u februaru je postigla ozbiljne uspehe, zauzevši više od 600 kvadratnih kilometara.

Ova ofanziva je i izazvala eksploziju negodovanja u Ankari, kada je Erdogan u ljutitim zahtevima tražio od Moskve i Damaska da poštuju sporazum iz Sočija.

Usledio je prilično detaljan odgovor Moskve. Tako je, naprimer, u tv emisiji ruske tv „Moskva. Kremlj. Putin", sekretar za medije predsednika Rusije Dmitrij Peskov ukazao da upravo Ankara ne ispunjava ono što je o Siriji dogovoreno u Sočiju.

Peskov je istakao da se u dokumentima koje su potpisali Vladimir Putin i Redžep Tajip Erdogan govorilo o tome da upravo Turska mora da garantuje rastavljanje, razgraničenje i izvlačenje teškog naoružanja iz demilitarizovane zone. Ipak, teroristi i dalje ostaju u Idlibu i nastavljaju da dobijaju podršku u vidu municije i vojne tehnike.

Zauzvrat je u Ankari izjavu dao potpredsednik Turske, Fuat Oktaj. Prema njegovoj verziji, obaveze prema Idlibu koje je preuzela, njegova država ispunjava.

S druge strane, Damask izjavljuje da je jedino što su Turci ispunili iz sporazuma u Sočiju bilo stvaranje turskih posmatračkih punktova u Idlibu. Već je formiran veliki broj punktova, a u svakom je smešteno oko sto vojnika. Mnogi od ovih punktova, kao rezultat ofanzive Asadove vojske, našli su se u dubokoj pozadini Sirijaca. Postoji pretpostavka da se u njima sakrivaju borci radikalnih grupa koji nisu uspeli da pobegnu. Turci tako spašavaju saveznike.

Po mom mišljenju, potpuno je jasno da će se Erdogan žestoko boriti da zadrži svoje pozicije u Idlibu. Iz dva razloga. Prvi je želja da „odlomi" od Sirije veliki deo teritorije i da sačuva na njemu svoj potpuni uticaj. Drugi - da potvrdi u islamskom svetu svoj status „istinskog zaštitnika muslimana".

Danas se u Idlibu nalazi oko dve i po hiljade „umerenih" sirijskih opozicionara koje Erdogan sprema za mogući ulazak u organe vlasti u Damasku. Prema njegovoj zamisli, ovi Sirijci će biti ubačeni u političku sferu države putem pregovora ili izbora, a zatim će lobirati za turske interese.

Ipak, u provinciji se ne nalaze samo „umereni" Sirijci, već i oko 25 hiljada ozloglašenih razbojnika - džihadista iz raznih zemalja i radikalnih islamskih partija. Oni su svojevremeno bili prebačeni u tzv. „idlibsku zonu" iz raznih krajeva Sirije.

Ja sam, naprimer, dobro zapamtio tv emisije u kojima se govorilo o brojnim mirovnim operacijama u Siriji, čiji je rezultat bio, saglasno potpisanim sporazumima, stavljanje terorista zajedno sa porodicama u autobuse kojima su ih izvlačili iz „kotlova" u raznim sirijskim provincijama i prevozili u „idlibsku zonu". Istina, nije mi bilo sasvim jasno s kojim ciljem su tada spašavali ove teroriste od neizbežnog uništavanja. Verovatno, smatralo se, da u početku treba okončati njihovo prisustvo u drugim sirijskim regionima. A sa Idlibom će moći da se pozabave i kasnije.

Upravo ove radikalne grupe, shodno sporazumu u Sočiju, trebalo je turska strana da odvoji od „umerenih" i nekako umiri. Ali, ova ideja očigledno nije uspela. A moguće je da se „istinski zaštitnik muslimana" i nije spremao nikoga da smiruje, strahujući od osude takvog delovanja od strane radikala.

Uzgred, među džihadistima koji se sada nalaze u Idlibu, ima i podosta „naših" terorista - onih koji su došli iz Severnog Kavkaza, Povoložja, iz Rusiji susednih rejona Srednje Azije. I upravo njihovo uništavanje bio je jedan od glavnih ciljeva ruskog vojnog prisustva u Siriji. Ne može se dopustiti da se svi ovi teroristi vrate nama i da pokušaju da svoje džihadističke ideje realizuju blizu naših domova.

U početku su, kako nam je rečeno, zaista postojale ozbiljne pretpostavke da oni u Idlibu polože oružje i smire se. Ali, do toga nije došlo. Što je, po mom mišljenju, i trebalo očekivati. Postepeno, teroristi su „došli k sebi", odmorili se i ponovo krenuli u borbu. Tim pre što su, na osnovu niza podataka, radikalni odredi u Idlibu dobili novo savremeno oružje. Ko ih je naoružao, nepotrebno je pitanje. Osim granice sa Turskom, ova provincija nema druge.

A između ostalog, shodno sporazumu u Sočiju, Ankara je dužna ne da naoruža, već da razoruža sve ove radikalne elemente.

Ipak, očigledno je da Turci drugačije vide svoj zadatak u rešavanju situacije oko Idliba. Erdogan je besan. On čak i preti Rusiji. Naprimer, time da će zatvoriti vazdušni prostor svoje zemlje za ruske vojne avione koji lete u bazu vazdušno-svemirskih snaga Hmejmim u Siriji.

Čuju se u Turskoj i predlozi o mogućem uvođenju sankcija za prolaz ruskih brodova kroz crnomorske moreuze. Ali takve mere od strane Turaka još uvek imaju hipotetički karakter. Kako će se stvari razvijati, pokazaće vreme, preciznije skorašnji sastanak, bilo predsednika dve zemlje, bilo u širem formatu.

U svakom slučaju, svima je jasno da zaoštravanje situacije u Idlibu nikome nije korisno. Kao ni veliki rat u koji sa raznih strana mogu biti gurnute ruska i turska vojska.

Čini mi se da Erdogan sada, svojim izjavama, jednostavno pokušava da „ispita snagu" Rusije. Zaoštravanje situacije u Idlibu, pa tako i između dve strane, pre svega njemu samom ne bi bilo korisno. Prvo, ovo zaoštravanje bi nesumnjivo pokušali da iskoriste Kurdi - njegova posebno slaba tačka u pozadini koja preti građanskim ratom.

Drugo, ako se pojača borbeno delovanje turske armije u Siriji, to može da dovede do ozbiljnih gubitaka u ljudstvu. Između ostalog, Erdogan ima u svojoj zemlji jaku opoziciju, pa i u vojnim krugovima. Kako će se ponašati ove opozicione snage? Kako će reagovati na pogibije vojnika?

Treće, čini mi se da na ozbiljnu pomoć NATO-a, što turski predsednik danas sve češće pominje u svojim govorima, teško da može da računa. Uostalom, svi se sećaju kako se završio isprovocirani napad na ruski bombarder Su-24 u Siriji, što je dovelo našu zemlju na granicu rata. I tada, kao i sada, ako se prisetite, Erdogan je mnogo govorio o nekakvoj natovskoj solidarnosti. Ali, u Briselu ne samo da ga nisu podržali, već su mu jasno stavili do znanja da sam rešava svoje probleme.

Naravno, tu je i Vašington. Na osnovu niza procena, Amerikanci bi trebalo da podrže svaki korak usmeren na rast protivrečnosti između Ankare i Moskve. To bi doprinelo „zaustavljanju Rusije" na Bliskom istoku.

Ali, veliko pitanje je da li će SAD da se „klade" na Erdogana? Kako mi se čini, to je problematično. Svi se sećaju kako su pre nekoliko godina upravo Amerikanci pokušali da skinu ovog predsednika sa te pozicije, podržavši zaveru protiv njega u vojnim krugovima. Po mnogim ocenama, od takvih planova Vašington do danas nije odustao.

Uostalom, u toj situaciji Erdogana je podržala upravo Moskva. Jasno je, „istinskom zaštitniku muslimana" danas ne odgovara da se svađa sa Rusima. Kako ekonomski, tako i politički, za Tursku je saradnja sa našom zemljom profitabilna. Što se tiče ekonomskih odnosa, kako smo se već uverili, oni su daleko od „samo paradajz ekonomije". A politički - ipak je takva saradnja neophodna, između ostalog i kao protivteža odnosima sa SAD, koji za turskog predsednika, blago govoreći, ne idu baš glatko.

Nemoguće je da sve to ne shvataju u Ankari. A određeni oštri gestovi sa turske strane, najverovatnije su nekontrolisani diplomatski manevar, pokušaj da se posle rata dobije što bolji komad. I takođe, pokušaj da se stvori snažano uporište onih koji su odani Erdoganu i borbenih snaga, kako bi uvek imao uticaj na sve što se dešava u Siriji.

Šta raditi? Turci su pokušali da ojačaju pozicije u Siriji. Nisu uspeli. Nesumnjivo je da će ponovo pokušati. Ali, samo do određene mere. Ne očekuje se nikakav sukob dve armije. I zajednički ekonomski projekti će se nastaviti. Po svemu sudeći, postepeno će se smiriti strasti. I sve će se vratiti na staro.

Zašto Zapad za sve svoje probleme okrivljuje Rusiju?

SAD: politička paranoja

Berni Sanders, predsednički kandidat Demokratske stranke na predstojećim izborima u SAD, odgovarajući na tekstove o navodnoj zainteresovanosti Rusije da on pobedi, izjavio je da mu takva pomoć nije potrebna i pozvao Moskvu „da se drži podalje" od američkih izbora. Ranije je „Vašington post", pozivajući se na svoje izvore, objavio da se Rusija navodno sprema da pomogne Sandersu na američkim predsedničkim izborima ove godine.

Piše: Vladimir Mališev

„Zahvaljujući našoj nesvakidašnjoj ujedinjenosti, zahvaljujući našem aktivnom prikupljanju sredstava, našoj agendi koja uzima u obzir potrebe radničke klase, mi predstavljamo najjaču kampanju, sposobnu da pobedi Donalda Trampa, i to je ono što ćemo i uraditi", kaže se u Sandersovoj izjavi za medije.

„Moja poruka (predsedniku RF Vladimiru) Putinu je jasna: držite se podalje od američkih izbora, i kao predsednik, ja ću se pobrinuti za to", zapretio je Sanders, dodavši da je on „odlučno protiv" delovanja bilo koje „strane države koja želi da se meša u naše izbore".

Slične optužbe na račun Rusije, kako se približavaju izbori u SAD, čuju se sve češće. Nedavno su druge američke novine „Njujork tajms", pozivajući se na podatke američke obaveštajne službe, saopštile da će Rusija pokušati da pomogne aktuelnom predsedniku SAD Donaldu Trampu da ponovo pobedi na izborima 2020, te da će se mešati u predizbore demokrata. Demokrate i republikanci su zatražili dokaze, ali rok za njihovo podnošenje nije poznat.

Dmitrij Peskov, sekretar za štampu ruskog predsednika, nazvao je paranoičnim izjave američkih političara o navodnom mešanju šefa države u predizbornu kampanju.

„Kremlj ih smatra redovnim paranoičnim saopštenjima kojih će, nažalost, biti sve više i više kako se izbori približavaju. Podrazumeva se da oni nemaju nikakve veze sa istinom", rekao je Peskov.

Jasno je da su optužbe za „mešanje" koje se čuju preko okeana - savršena glupost. Tim pre što, ako je verovati američkoj štampi, ispada da Rusija istovremeno pokušava da pomogne na izborima i Trampu, kako smatra „Njujork tajms" i njegovom verovatnom protivniku Berniju Sandersu, kako smatra „Vašington post".

Zašto bi se Rusija mešala u američke izbore, ako su bukvalno svi kandidati za predsednika SAD - najozloglašeniji rusofobi? Zaista, osim političkom paranojom, kako se drugačije mogu nazvati takve optužbe koje nisu podržane apsolutno nikakvim argumentima.

Međutim, smatrati da su bukvalno svi američki političari sad odjednom poludeli, ipak bi bilo nepromišljeno. Takvu dijagnozu celoj političkoj klasi SAD ne bi postavio čak ni takav iskusni stručnjak iz oblasti psihijatrije, poput Bulgakovljevog doktora Stravinskog. Za stalnu rusofobnu galamu u SAD ipak postoje razlozi.

Razlozi za nerazumevanje

četiri faktora koji izazivaju mržnju američkog establišmenta prema Rusiji, pisao je npr. portal „Zero Hedge" u članku „Why the Elite hate Russia" („Zašto elita mrzi Rusiju").

Radi se o nekoliko ključnih faktora koji čine Rusiju „jedinstvenom snagom na svetu u poređenju sa sličnim zemljama", smatraju analitičari.

Prvo, „Rusija je nezavisna zemlja". Nemoguće je upravljati Rusijom pomoću „eksternog daljinskog upravljača", kako se radi sa većinom zemalja. Američkoj eliti takva nezavisnost Rusa očigledno se ne dopada. Tako je Rusija, naprimer, isterala „Fond za otvoreno društvo" američkog milijardera Džordža Soroša koji, po mišljenju Moskve, predstavlja pretnju državnoj bezbednosti Rusije.

Drugo, nije lako nauditi Rusiji pomoću tajnih sredstava koje koriste CIA, britanski MI6, kao ni pomoću direktnog vojnog konflikta. U SAD su sproveli niz strateških eksperimenata u kojima su razmatrali uslovni konflikt sa Rusijom na evropskom frontu. Oni koji su vršili eksperimente u Pentagonu došli su do tužnog zaključka o verovatnom ishodu sukoba: rezultati neće biti „ohrabrujući".

Treće, ruska kultura i jezik su suviše komplikovani da bi ih američka elita razumela. Elita može da misli da se dobro razume u spoljnu politiku, ali ta elita nije u stanju čak ni da pravilno napiše reč „iađaçaađóçea", kako se to svojevremeno dogodilo sa državnim sekretarom Hilari Klinton, kada se na tasteru pojavila reč čiji je smisao gotovo suprotan.

„Uporno smo se trudili da izaberemo pravu rusku reč. Šta mislite, da li smo uspeli", pitala je ona, smejući se, ministra Sergeja Lavrova. On je objasnio da je reč pogrešno izabrana: umesto „perazagurska" (resetovanje), Amerikanci su napisali „peregruska" (preopretećenje)

I, na kraju, američka elita je svesna da ona jednostavno nije u stanju da kontroliše današnju Rusiju, onako kako to rade sa npr. Nemačkom ili čak sa Kinom, koja u realnosti, kako smatraju analitičari portala, u potpunosti zavisi od SAD i američke valute.

Ali, takvo nerazumevanje i neprijateljstvo SAD, i Zapada generalno, prema Rusiji imaju duboke istorijske korene.

„Ako na svetu postoji zemlja koja bi bila za druge, udaljene ili susedne zemlje, više nepoznata i neistražena, više od svih drugih zemalja nerazumljiva i neshvatljiva, onda je ta zemlja, nesporno, Rusija za svoje zapadne susede", napisao je Fjodor Dostojevski još 1861. godine u časopisu „Vreme". „Nikakva Kina, nikakav Japan, ne mogu biti tako misteriozni za evropsku radoznalost, kao što je to Rusija, nekad, sad, i čak, možda, još dugo u budućnosti", primetio je veliki ruski pisac, ukazujući na to da je Rusija za Zapad „jedna od Sfinginih zagonetki".

I upravo Zapadu su bila namenjene reči drugog našeg velikog zemljaka - pesnika-diplomate Fjodora Tjutčeva koji je govorio o tome da „Rusiju umom ne možeš razumeti...", imajući u vidu „zapadni" um. Mnogo vremena je prošlo od tada, ipak u odnosu Zapada prema Rusiji malo toga se promenilo.

Evo zašto u SAD koriste Rusiju, u svojstvu „strašila" za svoje stanovnike koji nisu nigde putovali van svoje zemlje, a za rešenje svojih unutrašnjih problema.

To je zgodno, jer bi u suprotnom morali da priznaju da su, u stvari, razlozi sadašnjih problema u SAD - u degradaciji njene političke klase koja je obeshrabrena gubitkom američke prevlasti u svetu i jednostavno ne zna kako da se ponaša u takvoj situaciji.

U budžetu SAD za 2021. godinu, u kojem su Rusija i Kina proglašene glavnim neprijateljima Amerike, za „suprotstavljanje" Ruskoj Federaciji opredeljeno je 700 miliona dolara i još 24 miliona za borbu protiv ruske „propagande i dezinformacija". „Motiv je jasan", izjavio je član međunarodnog komiteta Saveta federacije Oleg Morozov agenciji RIA Novosti. „Mi smo stvarno jaki u vojnom smislu, a na nekim pozicijama smo čak i nadmašili SAD."

Za Vašington je trenutna situacija izazov i on namerava da se vrati na prvo mesto, smatra političar. Drugi motiv za takav odnos SAD prema Rusiji senator vidi u nezavisnom ponašanju Rusije u svetskoj politici. „Država pokazuje privrženost svojim nacionalno-državnim interesima i spremna je da ih zaštiti."

Zato se SAD svim silama trude da „zadrže" Rusiju i pobede u ratu informacijama koji su same povele. Upravo u okviru ove konfrontacije lansirana je propagandna „patka" o navodnom „Putinovom mešanju" u američke izbore.

Uzgred, to da je reč o lažnoj vesti priznao je i sam Donald Tramp koji je izjavio da glasine o tome da Rusija podržava predsedničkog kandidata Demokratske stranke Bernija Sandersa šire same demokrate jer ne žele da kandiduju ovog političara na izborima. O tome je pisao na svom tviteru. „Sve se opet radi protiv Bernija Sandersa!", primetio je aktuelni predsednik SAD. Prema Trampovim rečima, demokrate su ubeđene da slične glasine krajnje negativno utiču na šanse senatora da postane jedini kandidat ove partije. Tako da je američka „politička paranoja", kao što se može videti, sasvim pragmatična.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane