Ekonomija

Otvorene nacionalne privrede i svetski novac-podsticaji, ograničenja i sukobi (7)

BOGOVIMA RATA NE PRETI BESPOSLICA

Savremene ekonomije su više ili manje otvorene prema svetskom tržištu (robe,novca, rada i kapitala). Autarkičnih privreda i privreda dovoljnih samih sebi nema. Komplementarnost i uzajamna povezanost privreda postaju sve veći. Otvorenost privreda nameće i potrebu ovladavanja saznanjima o složenim tokovima novca i kapitala u međunarodnoj ekonomiji, sistemu i instrumentima plaćanja, efektima promena deviznih kurseva, garancijama, promenama kamatnih stopa na finansijskim tržištima, kursnim i valutnim rizicima, inflaciji i dr. Manipulisanje deviznim kursevima, devalvacije i revalvacije nacionalnih valuta, politika izvoza i uvoza roba i kapitala su sastavni deo svakodnevnih politika, fundamentalni problemi platnog bilansa, zaduživanje u inostranstvu, efekti upotrebe kapitala i dospeće obaveza (kumulisanje obaveza po dugovima), otežani pristup svetskom tržištu novca i kapitala, velike promene na svetkim finansijskim tržištima i u poslovnoj filozofiji međunarodnoj finasijskih institucija - kao imperativ nalažu i potrebu njihovog detaljnog izučavanja.O tome za Magazin Tabloid piše prof. dr Slobodan Komazec

Prof. dr Slobodan Komazec

Eksplozija vojnih rashoda i trkau naoružavanju - militarizacija ekonomija

„ Bogovima rata ne preti besposlica "

Vojna ekonomika, proizvodnja i prodaja (odnosno stokovi oružja) nasuprot civilnoj ekonomiji, postaje sve važniji faktor međunarodnih ekonomskih i političkih odnosa.

Centralna briga našeg vremena - pitanje koje ima odlučujući uticaj na budžete, dugove, lišavanja i glad (što zabrinjava sve nas...) to je uloga koju vojna sila igra u malim i velikim zemljama i način na koji sve veća militarizacija danas ugrožava opstanak svih dugoročno posmatrano, a preko lišavanja mnogih i u bremenitoj sadašnjosti. (Videti vrlo interesantan rad Noama Čomskog: Amerika troši na vojsku koliko ostatak sveta zajedno, Geopolitika, Beograd, januar 2011. godine) .

Specijalno zasedanje Ujedinjenih nacija o razoružanju koje se održalo sredinom 1970. godine, kao i poznati sastanak KEBS-a u Beogradu, sve su otvorenije pred svetsku progresivnu javnost postavili pitanje razoružanja.

Veći deo neprofesionalne javnosti nema gotovo nikakvu predstavu o kakvom se problemu radi, njegovoj višedimenzionalnosti, ogromnom potencijalu sredstava angažovanih u ove svrhe i sl. Zbog toga ćemo samo ukratko dati prikaz nekih aspekata savremenog militarizma, stalne trke u naoružanju i značaja vojne ekonomike danas u savremenom svetu, nasuprot sve većim problemima u okviru međunarodnih ekonomskih odnosa, finansiranja razvoja, problema krize dugova, krize i stangacije rasta, socijalnog raslojavanja društava, opadanja međunarodne trgovine, problema kurseva, kretanja svetskog finansijskog kapitala i dr.

Ekspanzija vojnih rashoda je stvanost. Trka u naoružanj od 80-tih godina se nastavlja nesmanjenim tempom. Savremeni imperijalizam je nametnuo čovečanstvu stalnu trku u naoružanju. Tako su vojni rashodi zemalja članica NATO-a od 1949. do 1986. godine dostigli iznos od tri triliona dolara. Vojni rashodi se iz godine u godinu povećavaju (kako u tekućim tako i u stalnim cenama). Direktni vojni rashodi ovih zemalja iznosili su:

Visina resursa korištenih u vojne rashode od drugog svetskog rata do 1972. godine iznosi oko 1.500 dolara na svakog stanovnika naše planete.

Direktni vojni rashodi u zemljama članicama NATO pakta do sada su se kretali sledećom dinamikom.

„Šakom i kapom se izdvaja za vojsku i ratove" iz budžeta SAD. Vojni rashodi doživljavaju astronomske iznose.

Tako su u fiskalnoj 1988.godini iznosili 283 milijarde dolara, u 2009. godini u visini 636 milijardi i u 2010. godini 701 milijarda. Finansiranje protivraketnog štita u Poljskoj i Češkoj zahteva 720 miliona dolara (u 2008. godini to je iznosilo ,,svega " 225 miliona). Celi projekat će koštati 4,7 milijarde dolara. Tu je i dva put po 70 milijardi dolara za „globalni rat protiv terorizma". Koja bi to država bez „rezervne valute"(u ovom slučaju dolara) mogla finansirati?

Samo rat u Iraku i Avganistanu koštaće 4,7 biliona (ili četiri hiljade i sedamsto milijardi dolara).

Do 2020. godine ruska armija će uložiti u proizvodnju 56 sistema S-400 i deset sistema S-500 preko 3 biliona rubalja. Za nova oružja se planira do tada uložiti preko 20 biliona rubalja, (1 evro = 43 rublje), što iznosi 465 milijardi evra. Moderna tehnika i naoružanje gutaju ogromna sredstva. Koliko košta jedan Iskander,Topolj, supersonični avion, tenk T-90 i sl? S druge strane koliko danas košta jedna atomska podmornica, nosač aviona, tenk Abrams, JAR, Sarmet, Avangard? Samo jedan avion F-117A koštao je između 5 i 6 milijardi dolara. Tu su i hipersonične rakete, nova izdvajanja za svemirsko oružje i sl.

Prema jednoj studiji UN o naoružanju, u vojne svrhe se danas godišnje troši 2.300 milijardi dolara, dok je 1976. godine to iznosilo 350 milijardi. To je ogroman iznos sredstava, nasuprot svega 29 milijardi zvanične pomoći zemljama u razvoju, to predstavlja oko 66% ukupnog nacionalnog dohotka zemalja u razvoju u kojima živi preko 60% svetskog stanovništva.

Radi se samo o vidljivim i evidentiranim troškovima naoružanja, dok se celi niz drugih oblika rashoda (materijalnih i ljudskih) uopšte ne objavljuje i nisu dostupni javnosti. Taj iznos bi trebalo da se doda u visinu od 50% na stvarne vojne rashode.

Indirektni vojni rashodi koje savremeni militarizam u skrivenim oblicima zahvata kroz razne oblike budžetskih rashoda (kosmička istraživanja, fundamentalna istraživanja, energija i sl.) ukazuje na ukupnu masu sredstava utrošenih u ove svrhe.

Javnost je malo upoznata sa izgradnjom sistema HAARP (Hightfrequency Active Auroral Research Programm) kao novom sistemu naoružanja (osmišljen od CIA i Pentagona) na Aljasci. Supermodeno oružje na bazi radiotalasne tehnologije koje proizvodi ogromnu količinu energije, koja se može usmeravati na određenu lokaciju, koja može da onemogući vođenje aviona, raketa, smetnje u komunikacionim sistemima, menjanje klime, kontrola morskih talasa, menjanje gornje atmosfere (jonosfera), preusmeravanje vetrova, topljenje glečera, manipulisanje mentalnim procesima Ijudi, izazivanje zemljotresa, veliki požari i dr. To je smrtonosno oružje sa nesagledivim efektima. Vojska SAD već 50 godina vrši eksperimente s HAARPOM (kiše u Vijetnamu, poigravanje munjama, gromovima, uraganima, predviđanje zemljotresa i upravljanje njima. Oružje je zastrašujućeg uništavajućeg i nepredviđenog delovanja, a vojni rashodi se mogu meriti neograničenim i nekontrolisanim masama novca (Dr Džin Menig: Anđeli ne sviraju na toj harfi, 2010).

Prema nekim podacima, samo u SAD od 1946. godine do 1980.godine vojni budžeti iznose preko 2.100 milijardi dolara ,,što je veća vrednost od svih stambenih zgrada i trgovinskih objekata u SAD".

Videti vrlo interesantnu studiju L. P. Pavlova: Krizis rosudarstvenih finansov sovremenogo kapitalizma, izd. Finansii i statistika, Moskva, 1982). Samo na nabavku novog naoružanja u kapitalističkim zemljama godišnje se troši od 60 do 70 milijardi dolara.

Prioritet vojnih rashođa nad socijalnim i razvojnim najbolje se vidi na primeru SAD. Samo za period od 1966. do 1976. godine za rekonstrukciju gradova (kao jednog od najtežih problema) utrošeno je 19 milijardi, a rashodi za održavanje oružanih snaga i proizvodnju novog oružja iznose 737 milijardi dolara. Na penzije veteranima rata u SAD se godišnje isplaćuje blizu 26 milijardi, dok kamata na javni dug već dostiže 538 milijardi dolara godišnje. Dinamika vojnih rashoda se ubrzava i dostiže kod SAD tempom iz vremena vijetnamskog rata.

S tim je najuže vezan rast federalnog duga sa 1.004 milijarde 1981. godine na 22.900 milijarde dolara u 2018.godini. Na kamate javnog duga i vojne rashode odlazi 51,3% ukupnog federalnog budžeta.

Prihvatajući u deklaracijama potrebu očuvanja mira i ograničavanja trke u naoružanju u duhu Helsinkija većina kapitalističkih država istovremeno nastavlja s povećanjem kvantiteta i kvaliteta svog vojnog potencijala. To se jasno vidi iz prethodnih podataka o kretanju vojnih rashoda.

Na trku u naoružanju u kapitalističkim zemljama angažuje se s više radnih, materijalnih i fmansijskih resursa. U vojno - industrijskim kompleksima angažovani su najbolji naučni i stručni kadrovi (u SAD oko 6.000.000 od oko 20 miliona ukupno zaposlenih u prerađivačkoj industriji). Pre najnovije trke u naoružanju (od 1989. odnos vojnih izdataka prema formiranju civilnog kapitala iznosio je u SAD 33%, V Britaniji 32%, Nemačkoj 20% i Japanu 3,7%. Računa se da više od 22 miliona ljudi neposredno radi u oružanim snagama, a preko 60 miliona je uključeno u vojnoindustrijski kompleks. Na militarizaciju se troši 35-40% svih sredstava utrošenih u naučno- istraživačke radove, o čemu nešto kasnije govorimo znatno šire i detaljnije.

Na rat u Vijetnamu, prema zapadnim izvorima, utrošena su sledeća sredstva: 1964-1965. godine 103 miliona (ili 0,2% ukupnih vojnih rashoda), 1965-1966. godine 5,8 milijardi (10,7%) 1966-1967. godine 20,2 milijarde (29,8%), 1967-1968. godine 26,5 milijardi (34,1%); 1968-1969. god 28,8 milijardi (37,%) i 1969-1970. godine 25,4 milijarde (32,3%). Prema novim izvorima rat u Vijetnamu koštao je SAD preko 500 milijardi ukoliko se uključe i indirektni vojni rashodi (pomoć saveznicima, izvoz oružja i sl.).

Samo radi upoređenja građanski rat u SAD koštao je 15 milijardi dolara, prvi svetski rat 55 milijardi, a drugi svetski rat 425 milijardi dolara. Radi se dakle o ogromnim utrošenim sredstvima koja je teško upoređivati s drugim agregatima svetske privrede(naravno i vrednost dolara je ovde različita).

2. „Treći svet", vojni rashodi, globalizacija i siromaštvo

Najteže posledice trke u naoružanju osećaju zemlje u razvoju. Militarizacija ekonomike razvijenih država i stalna trka u naoružanju praćeni su paralelno i s naporima reakcionarnih imperijalističkih krugova da zaustave proces oslobađanja i jačanja ovih zemalja, što ove zemlje stavlja često u položaj da i same moraju trošiti ogromna finansijska sredstva za nabavku skupog savremenog naoružanja i tehnike. To im odnosi značajna sredstva nacionalne akumulacije toliko potrebne za industrijalizaciju i intenzivniju poljoprivrednu proizvodnju, te brže rešavanje socijalnih i kulturnih potreba. Tako je u svim zemljama Azije i Afrike prosečno na jednog čoveka u armiji utrošeno godišnje: 1970 - 2.168 dolara, 1974. - 2.560 dolara. Godine 1970. na vojne potrebe odlazilo je 5%, a u 1974. godini 5,4% bruto nacionalnog proizvoda, što je nešto ispod stope neto akumulacije ovih zemalja.

Vrednost ,,kupljenog" i ,,poklonjenog" oružja i vojne tehnike samo od strane zemalja Azije i Afrike u periodu 1963-1973. godine, prema orijentacionim računicama, dostigla je 129 milijardi dolara što godišnje iznosi oko 13 milijardi (u stalnim cenama), a što je veće od ukupne međunarodne pomoći ovih zemalja iz javnih sredstava.

Prema podacima Socijalnog saveta, UN, zemlje u razvoju od 1960. do 1970.godine, dakle 10 godina, investirale za ciljeve ekonomskog razvoja svega 16,3 milijarde dolara. U isto vreme države NATO pakta imale su direktne vojne rashode kroz budžete 92 milijarde dolara. Oslobađanje samo sredstava koje ove zemlje moraju da u cilju opstanka izdvajaju za naoružanje i vojnu opremu značilo bi snažan podsticaj bržem društveno-ekonomskom razvoju ovih zemalja, a da ne računamo nove mogucnosti razvijenih industrijskih zemalja u danas sve povezanijem i uzajamno zavisnom svetu.

Direktni vojni rashodi zemalja nato-a - po jednom stanovniku -

Per capita rashodi

Najveće izdvajanje za direktne vojne rashode imaju SAD (8,8% )bruto nacionalnog dohotka), sledi Nemačka (8%), V. Britanija i Francuska. Bilo bi interesantno videti najnovije podatke o direktnim vojnim rashodima ovih država, ali i u svetu i njihovo učešće u bruto nacionalnom proizvodu, nažalost ne raspolažemo tim podacima.

Interesantni su komparativni podaci za danas najrazvijenije i najznačajnije države u svetu po dinamici ekonomskog rashoda, dohotka per capita, broju stanovnika i vojnika i učešće rashoda u bruto nacionalnom dohotku (1988).

Rast vojnih rashoda često je brži od rasta društvenog proizvoda u vodećim privredama kapitalizma.

Uzmimo samo dve vodeće države u svetu, na koje otpada, što direktnih što indirektnih vojnih rashoda, preko

60-65% ukupnih rashoda sveta, i uporedimo ih s osnovnim privrednim agregatima.

Prethodnim komparativnim podacima nije potreban nikakav komentar. Posebno je visoko učešće izdataka za

naoružanje u društvenom proizvodu, investicijama i globalnoj potrošnji. Da li je ekonomija SSSR mogla da

izdrži takve vojne izdatke? Normalno je da se SSSR raspao. Učešće vojnih rashoda u društvenom

proizvodu samo nekoliko izabranih kapitalističkih država, bilo je sledeće: SAD 1960. godine 8,0% (1975. godine

8,7%), Nemačka 3,6% (odnosno 1975. godine 7,9%), Francuska 5,5% (6,2%), V. Britanija 5,9& (7,2%).

Druge kapitalističke države imaju nešto niže učešće vojnih rashoda u društvenom proizvodu mada se radi o ogromnoj masi sredstava.

U isto vreme u zemljama u razvoju postoji ogroman deo s per capita dohotkom ispod 100 dolara godišnje. U zemljama L. Amerike dve petine stanovništva raspolaže dohotkom manjim od 100 dolara. Gotovo 500 miliona se nalazi na ivici gladi, nekoliko desetina miliona umire od gladi, bolesti, neishranjenosti. U ovim zemljama danas postoji takvih 700-800 miliona stanovnika, pri čemu se stopa nezaposlenosti kreće često između 45-50%.

3. Militarizam i teorija globalizacije

Da bi se opravdao ogroman rast vojnih rashoda, buržoaska teorija i politika, koje su sve više pod delovanjem vojnoindustrijskog kompleksa, zastupaju tezu o stimulativnom delovanju militarističkih mera i vojnih rashoda na ekonomiku u celini. Nastojanje treba da se javnost uveri da vojni rashodi stimulišu proizvodnju niza nevojnih grana industrije, da deluju stabilizaciono na privredu, da su snažno anticiklično sredstvo, da doprinose naučno- tehničkom progresu, da stimulišu zaposlenost i dr. Vojno indus- trijski kompleks i vojni rashodi takopredstavljaju jedinstveno sredstvo za oživljavanje konjunkture i smanjenja nezaposlenosti.

Međutim, razvoj kapitalističke ekonomije od 1968- 2008. godine jasno ukazuje da se protiv- rečnosti kapitalističke privrede produbljuju, da i pored ogromnog rasta javnih rashođa nije moguće stabilizacija privredu i rešiti ne samo konjunktume i ciklične oscilacije, već i duboke strukturne poremećaje iz ekonomije.

Mnogi ekonomisti spremni su i danas da brane prevladanu tezu da vojno tržište i proizvodnja igraju ulogu stabilizatora, pošto to ostaje stabilno tržište, uz tendenciju širenja i u fazi krize i depresije, kada se ostala tržišta sužavaju i kupovna snaga pada. Istina je, u slučaju velikog porasta vojnih rashoda, naročito onih koji podstiču krupne investicije u osnovni kapital, za izvesno vreme može da bude odgođena pojava krize ili njeno ublažavanje, ali ove oblike javnih rashoda nije moguće trajnije ukloniti.

S čisto ekonomske tačke gledišta, proizvodnja i zalihe oružja, kao i rashodi za njihovu proizvodnju, predstavljaju čisto izdvajanje iz procesa reprodukcije i ekonomskog obrtanja dela produkcije. Što je veća masa sredstava koja ispada iz kružnog toka reprodukcije sužavaju se mogućnosti proširene reprodukcije i ekonomski rast. (Marks je u tom pogledu smatrao da su vojni rashodi ,,u neposredno ekonomskom smislu upravo to kao kada bi nacija bacila u vodu deo svog kapitala"). U dužoj perspektivi vojni rashodi vode porastu suprotnosti i sniženju stope ekonomskog rasta. Dakle, u kapitalizmu se to u prvoj fazi javlja kao veštačko proširenje tržišta, a u drugoj kao

Pokušaj otklanjanja ekonomskih kriza i cikličnih oscilacija kapitalističke privrede kroz stalni rast javnih rashoda, redovno posle kraćeg ,,predaha" i poboljšanja, dovodi do pojave dubljih suprotnosti i teškoća u reprodukciji.

U zapadnoj literaturi i štampi često se sreću tvrdnje da bi ograničavanje vojnih rashoda i postepeno razoružanje dovelo do nezaposlenosti naučno-tehničkih kadrova, koji su danas zaposleni u vojno-industrijskom kompleksu. Međutim, zbog velike razlike u organskom sastavu kapitala u vojno-industrijskom kompleksu u odnosu na građanske grane, premeštanjem investicija i istraživanja u ove grane došlo bi do porasta ukupne zaposlenosti, mada bi u početku mogli da se pojave problemi preusmeravanja visokostručnih i naučnih kadrova, što je samo prelazna, kratka faza. Prema istraživanjima vršenim u kapitalističkim zemljama (npr.

Manpower Report of the President, Washington, 1972), najveći efekat na zaposlenost imaju investicije u građanskim granama. Preusmeravanje samo dvadeset milijardi vojnih rashoda na građanske investicije (grane) osiguralo bi godišnje 325.000 novih radnih mesta, a šta da se kaže o 2.270 milijardi godišnje.

Inflacija koja danas vlada kapitalističkim privredama velikim delom je posledica delovanja industrijskih monopola i monopola vojnog kompleksa oslonjenih na budžetska sredstva. Države sve više koriste finansije i kreditne sisteme za veće javne rashode koji postepeno dobijaju neproizvodan karakter. To su pre svega vojni, a zatim transferni rashodi. Uzroci sve većih deficita budžeta danas, uglavnom su vojni rashodi i socijalni rashodi.

Samo kod zemalja članica NATO oni u periodu 1970- 1980. iznose 877 milijardi dolara, što je za 353 milijarde iznad rashoda u razdoblju 1965-1970. godine.

Deficiti državnih budžeta i drugih razvijenih kapitalističkih država u 2010. i 2011. godini postigli su posleratni rekord po svojoj visini. Ovaj deficit u 2011. godini iznosi u Japanu 70 milijardi dolara, Nemačkoj 1.700 milijardi, Francuskoj 1.800 milijardi, SAD 1.750 milijardi dolara.

Postoji visoka korelacija između vojnih rashoda, budžetskog deficita, javnog duga i inflacije, koja se ,,izvozi" u druge zemlje (pri tome dolazi do finansiranja javnih rashoda SAD od strane drugih zemalja), a da bi apsurd bio veći, često su to upravo zemlje u razvoju, posebno kroz sadašnji međunarodni monetarni sistem i sistem držanja monetarnih rezervi - dolara - u ovim zemijama.

Sve veći vojni rashodi vode formiranju budžetskih deficita, a ovi se odražavaju na rast javnog duga. Javni dug u SAD u 1975-1986. godini povećan je za 1.586 milijardi dolara i iznosi oko 2.133 milijarde dolara, odnosno oko 51% društvenog proizvoda. U periodu 2000-2019. godina javni dug je povećan sa 5,9 biliona na 22,0 biliona.

To znači u ovom periodu od 19 godina on je porastao tačno za 17 biliona dolara.

Samo isplata kamate na javni dug u 2010. godini u SAD iznosi 536 milijardi dolara. Isplate kamata, nominalno, vrše se iz poreskih prihoda koje plaćaju svi slojevi društva, dok kamate i obveznice zajmova naplaćuju bogati slojevi društva, što dovodi daljnjem socijalnom i ekonomskom raslojavanju i diferencijaciji u okviru kapitalističkog društva.

Vojni rashodi dobijaju astronomske iznose. Trka u naoružanju je katastrofalna u celom svetu. Ovde se radi samo o direktnim vojnim rashodima. Indirektni koji proističu iz vojne industrije, angažovanja u svetu, lokalnih ratova, antiraketnog štita, atomskih istraživanja i sl. nisu javno publikovani.

Teorija na zapadu i dalje nastoji da na bazi kejnzijanskih recepata regulisanja privrede dokaže korisnost javnih rashoda, posebno vojnog karaktera. Ne uzimajući međutim, u obzir izmene uslova razvoja modernih privreda, stvarnost ih duboko demantuje. Kejnzijanska terapija i recepti anticikličnog regulisanja moderne privrede potpuno su otkazali.

Rashodi za vojne svrhe, odnosno naoružanje, postaju jedan od najvažnijih faktora stalnog rasta troškova proizvodnje koji se „društveno priznaju" (a priznaju se svi) i rasta cena, odnosno savremene inflacije. Rasipanje sredstava, neekonomičnost upotrebe i sve veći troškovi su normalan sistem poslovanja vojnog kompleksa.

Vojnoindustrijski kompleks u privredi SAD samo za izgradnju vojnih aviona i projektila iznosi 40 milijardi dolara (samo za 13 modela aviona). Na dva projekta u 1972. godini koji nisu uopšte funkcionisali, ili su za godinu dve odbačeni utrošeno je 122 milijarde dolara. Samo na 15 sistema naoružanja utrošeno je oko 19 milijardi dolara koji su napušteni pre nego što su i počeli da funkcionišu. Ukupna svota tako ,,bačenih" kapitala iznosi oko 35 milijardi.

Pitanje cena koje nemaju gotovo nikakve veze s troškovnim principom u ostalom delu ekonomije je posebno područje. Ovde se čak ide i na „naduvavanje" troškova radi izvlačenja sve veće mase sredstava iz budžeta.

Konačna cena nekog proizvoda za vojne potrebe često je, uprkos relativno kratkom roku završetka, za 3,5 putaveća od planirane početne cene. Samo u SAD premašaj troškova proizvodnje kod 45 sistema oružja iznosi više od 35 milijardi dolara u 1971. i 28,2 milijarde 1970. godine. Za ove dve godine, za koje postoje podaci, to prekoračenje iznosi 63,2 milijarde dolara. Učešće troškova u vojno-industrijskom kompleksu tih zemalja 10-15 puta je više nego u sličnim građanskim granama proizvodnje.

U SAD će se samo za 116 sistema oružja koji su se nalazili fazi usavršavanja utrošili su 153 milijarde, što još nije konačna cena već predračun koji će se menjati, ali naviše (za samo 45 sistema oružja planirani troškovi od pre nekoliko godina povećani su za 36,5 milijardi dolara.

Za deset godina (1970-1980) na 51 novi sistem naoružanja u SAD utrošeno je od 94-133 milijarde dolara.

Prelaz na nove oblike naoružanja, pošto stariji vrlo brzo zastarevaju (od 5-7 godina u celini), zahteva razradu novih tehnoloških procesa, zamenu tehnike i tehnoloških procesa, a to znači nove ogromne investicije u vojno- industrijskim kompleksima. Paralelno s tim gotovo progresivno raste vrednost i složenost vojne tennike.

Izgradnja jednog aviona pre nekoliko godina iznosila je 160 miliona dolara, a cena jednog tenka iznosila je oko dva miliona dolara.

Stvara se i začaran krug, vojni rashodi dovode do povećanja cena, a rast cena se javlja kao opravdanje za novi rast vojnih rashoda.

Gotovo svaku godinu i po troškovi izrade (cena) jednog sve složenijeg aparata se udvostručuju.

Prema raspoloživim podacima dat je i prikaz troškova nekih modernih tipova naoružanja(u koji ovde nećemo šire ulaziti).

Za vreme drugog svetskog rata nosač aviona koštao je 55 miliona dolara. Odnedavno (nosač ,,Nimitz") vredi 1.545 miliona dolara, podmornica pre 4,7miliona, danas 200 miliona, bombarder pre 218 hiljada, danas 20 miliona, lovac pre 54 hiljade, danas 6,8 miliona (F-111) puška (M1) 31, a danas 150 hiljada (M-16) itd. samo avion B-2 košta između 2 i 3 milijarde dolara.

Nosač aviona danas košta 10-20 puta više u odnosu na troškove iz Drugog svetskog rata, podmomica 40-50 puta, bombarder 130-150 puta i moderni lovac 200-230 puta.

Samo program novog eksperimentalnog, interkontinentalnog projektila (MX) koji je trebao da zameni dotadašnji ,,Minutemen" u 1980. zahtevao je 245 miliona dolara, a celokupan projekt koštaće 35 milijardi dolara, što je tada bilo tačno tri puta iznad godišnjeg iznosa pomoći zemljama u razvoju po svim oblicima sredstava koja dobijaju Radi se o proizvedenom delu društvenog bogatstva koja se zatim imobilizuju i traže dodatna sredstva za održavanje.

U trci u naoružanju sve više se angažuju i najsposobniji visokostručni i specijalistički kadrovi. U SAD je zaposlenost u vojnim kompleksima u 1974. iznosila 5,4% ukupnog broja zaposlenih, a 1968. godine 9,8%.

Državni kapitalizam danas predstavlja simbiozu političkog i ekonomskog vojno-tehnokratskog odlučivanja. U takvim uslovima u pogledu vojnih rashoda možemo rezonovati sledeće:

Vojna ekonomika ima i dalje sve klasične karakteristike parazitizma, uz istovremeno sve veći trend širenja;

Osnovna karakteristika javnih rashoda je njihova stalna ekspanzija;

Vojna ekonomika ima u savremenom državno-monopolističkom kapitalizmu veliki uticaj na celokupnu

ekonomiku tih zemalja, ali uglavnom u negativnom smislu;

Smatra se da u vodećim kapitalističkim zemljama (npr. u SAD) vojna ekonomika čak dominira nad

privatnom i proizvodnjom za ostale potrebe, što je često čini presudnim faktorom u ponašanju celokupne privrede.

4.Monopol i nova trka u naoružanju - hladni rat

NIKADA NIJE PRESTAO

U trci u naoružanju razvio se savez monopola i vojnih reakcionarnih krugova, koji je u kapitalističkim zemljama dobio poznati naziv: vojnoindustrijski kompleks.

Monopoli u kapitalističkim privredama koji su angažovani na proizvodnji oružja u vojnom snabdevanju i sl. jedan su od glavnih faktora i „gurača" trke u naoružanju. Koncerni se pretvaraju u jedan od osnovnih vojno-industrijskih kompleksa čija je moć toliko narasla da često imaju i presudan uticaj na vlade pojedinih zemalja.

Vodeće firme u SAD sudelujući u procesu vojne proizvodnje raspolažu npr. garantovanim narudžbama za 116 sistema naoružanja u vrednosti od 153 milijarde dolara. Dolazi do pojave procesa koncentracije vojnih narudžbi u nekoliko najkrupnijih korporacija vojno-industrijskog kompleksa. Samo u 1973.godini 5 najkrupnijih korporacija apsorbovalo je 20,1% narudžbi, 20 korporacija - 49% narudžbi i 100 korporacija - 69% ukupnih vojnih narudžbi.

Kod korporacija građanskog tipa od 10-20% godišnjeg obrta odnosi se na vojne narudžbe. U Francuskoj npr.75% vojnih narudžbi otpada na privatne korporacije, a u V. Britaniji i svih 90%. Javne narudžbe osiguravaju visok profil nezavisno od stanja ekonomske konjukture i inflacionog procesa. Profitne stope u vojno-industrijskom kompleksu znatno su iznad ove stope u „građanskim granama".

Tako je profitna stopa u SAD u 1970.godini u preađivačkoj industriji iznosila 21% u vojno-industrijskom kompleksu 56,1% Visoki profiti i sigurna realizacija vode velikom interesu savremenih korporacija i monopola za daljnje održavanje trke u naoružavanju i rast vojnih rashoda. Sve češće dolazi i do transformacije međunarodnih privatnih korporacija u državno-monopolističke (redovno u slučajevima kada nisu u prvom planu pitanja strogo tajnih proizvoda, nacionalne sigurnosti i nacionalnog prestiža).

„Javlja se i proces srašćivanja međunarodnih saveza vojno-industrijskih koncerna s blokovskim mehanizmom imperijalističkih država". Nove pojave su i realizacija određenih vojnih programa više kapitalističkih zemalja, posebno kada se radi o visokoj ceni novih sistema oružja.

Postoji i bespoštedna konkurentska borba između monopola za pojedine vojne narudžbe, pošto su cene, a i profit, znatno viši, narošito u uslovima kada ne postoji međudržavni ugovori. Dobar primer za to jeste i borba koja se razvila za narudžbu 350 aviona za 4 zemlje članice NATO-a („ugovor stoleća") u vrednosti od 20 milijardi dolara. Prema nekim izvorima, vojno-vazdušnim snagama potrebno je 29 hiljada aviona u vrednosti od 400 milijardi dolara (1969-1975. godina).

Vojni rashodi dovode do još veće koncentracije kapitala i proizvodnje jačajući i dalje njihovu moć, posebno savremenih korporacija vezanih za vojna istraživanja i sisteme. Možemo zamisliti koliko košta američki „rat zvezda" ili evropski „antiraketni štit"? Koliko košta američki raketni sistem SM-3, a koliko ruska raketa „jars"? Koliko košta nova nuklearna podmornica - koje se ubrzano grade, koliko interkontinentalni projektil Rusije „bulava", a koliko ruski kratko-dometni raketni sisitem „Iskander"?

Koliko koštaju najnoviji nosači aviona, radari, avioni, podmornice, stelt tehnologija, oprema za biološku i ultrazvučnu borbu itd. Monopoli u armijama i trka u naoružavanju se ubrzava iscrpljujući ogromna sredstva i opasno ugrožavajući svetski mir. Samo 1972.godine u SAD je od ukupnih narudžbi za vojne svrhe od 31,6 milijardi na 100 najkrupnijih korporacija otpalo 22 milijarde. Od njih 40 su najkrupnije međunarodne korporacije.

SAD danas ima ukupno oko 800 baza u 160 država, što ih košta preko 156 milijardi dolara godišnje. Svih pet poslednjih predsednika je iznosilo stav da je „vreme da se naše trupe vrate kući", ali posle predizbornih obećanja niko to nije i ostvario. Ide se i dalje u tvrdnji i politici da je „najbolji način da se očuva mir priprema za rat" (Tramp). I dalje se godišnje osigurava oko 700 milijardi dolara za vojne potrebe u ovoj godini i 716 milijardi u 2021.godini. Modernizacija i usavršavanje „tehnike za razarenje" i dalje je prioritet, jer se naručuje 147 lovaca najnovije kategorije (F35), ali i 235 helikoptera APAČ i „blek hok". Uz to se gradi 19 mornaričkih plovila, a za pešadiju osam hiljada „hamvija".

Dakle, vojni poklič „Ameriko vrati se kući", uz povlačenje kapitala iz sveta i „Amerika pre svega", nije praćena zaokretom ka demilitarizaciji i okretanju razvoja graćanskih nagomilanih socijalnih problema.

Od 1,3 miliona aktivnog vojnog sastava čak 200 hiljada je stacionirano u inostarnstvu širom sveta. Dobro je zapažanje (Vajthejd) da to „služi zaštiti slobode Amerikanaca, već za čuvanje naftnih polja, izgradnju strane infrastrukture i zaštitu finansijskih interesa korporativne elite".

Troši se po novim podacima oko 81 milijardu dolara godišnje za očuvanje zaliha nafte širom sveta. Pri tome SAD čine 5% svetske populacije, a troše za vojne potrebe gotov 50% svih vojnih rashoda u svetu. Na sat se troši 32 miliona dolara. Neobičan je podatak da SAD u jednoj sekundi troše u Iraku više nego što prosečan građanin SAD zaradi u toku godine. Došlo se, konačno, do spoznaje „da niko ne kontroliše kako se troše sredstva (Vajthejd).

Pri tome „svakih 12 minuta vojska SAD negde u svetu baci bombu". O direktno ubijenim, osakaćenim, zatrovanim i obolelim ljudima i uništenim privrednim resursima teško je i govoriti. Setimo se samo bombardovanja, razaranja i trovanja ljudi i prirode SRJ i NATO agresije 1999. godine.

Rusija je u 2019. zvanično utrošila za vojne potrebe 64 milijarde dolara (naravno u rubljama), isto kao i u 2018.godini. To čini oko pet odsto sredstava koje godišnje troši NATO alijansa (1.036 milijardi). U 2020. ovaj savez planira da potroši 1,2 biliona dolara, što se približava visini od 2% bruto proizvoda, kako je traženo od SAD.SAD finansira NATO sa gotovo 80%. Tramp traži da članice izvrše obavezu da uplaćuju 2% BDP u vojne potrebe (što je izvršilo samo nekoliko članica).

Nova budžetska politika i vojna strategija SAD za naredne godine „osvežava" trku u naoružanju (koja je u punom jeku). To se provodi na račun školstva, zdravstva, zaštite životne sredine, socijalnih rashoda, bonova za hranu, obnove gradova, saobraćajnice i dr. Takve „uštede" i smanjena izdvajanja iz budžeta usmeriće se na vojsku, policiju, obaveštajni sektor, čuvanje granica. U budžetu od 4,8 biliona traže se i sredstva za novi rad vojske Svemirska odbrana.

Iako je Tramp planirao da smanjI vojne rashode, srede javne finansije, smanje terete proizvodnom kapitalu, „povrati" odbegle kapitale i sl. sada se predviđa dodatno zaduživanje od bilion dolara. Umesto da se smanji, javni dug je za vreme ove administracije povećan za tri biliona (tri hiljade milijardi) dolara, tako da će preći iznos od 23 ili čak 24 biliona. Ako se ovako nastavi, prema realnim procenama dug će do 2028.godine porasti na 30 biliona dolara. Umesto plana da ukloni deficit budžeta ili ga značajno smanji, sve do 2025.godine, sada se tvrdi da će to učiniti do 2035.godine. Ko će tada biti predstavnik SAD? Kakvu će politiku voditi? Hoćemo li to uopšte dočekati?

Da li je takva projekcija uopšte realna? Projekcija je zasnovana na očekivanom privrednom rastu od 3-4% prosečno, mada je u 2019.ostvarena stopa rasta od 2,3%. Svetski finansijski, ekonomski i politički odnosi se stalno pogoršavaju (blokade, carine, sukobi, monetarna kriza, finansijska kriza, „dolarske kontroverze" i dr. tako da će se i takva stopa rasta teško ostvariti.

Putin s pravom odbija da prihvati ovu novu trku u naoružanju koja vodi iscrpljivanju privrede, ugrožava razvoj i stvara ogromne socijalne probleme. Bira se nova strategija suprostavljanja globalizmu i ofanzivnom neokolonijalizmu pod maskom globalizma.

Izvršeni rez u vojnom budžetu preko smanjenja rashoda povlačenjem iz Irana, Avganistana i Sitrije većih kontingenata vojnika, doveo je do smanjenja rashoda SAD u prethodne dve godine za 7,8%, tako dalje vojnim budžetom za 2014. predviđeno 640 milijardi dolara. Nažalost, videli smo to u 2019 raste na 700 milijardi, a u planu za 2020. čak na 790 milijardi dolara, a po nekim realnim izvorima direktni vojni i paravojni rashodi dostići će u 2020. i 890 milijardi dolara.

Dakle, planiraju se sredstva za razvoj i usavršavanje konvencionalnog oružja, ali i atomskog (novih bojevih glava, novih projektila, supersoničnog oružja). Naravno, sve će to trajati kada dugoročna istraživanja i eksperimentisanje - koje će gutati ogromna sredstva.

Tramp ne želi da produži ugovor sa Rusijom o neširenju nuklearnog oružja (koji ističe sledeće godine) dok se dogovor ne postigne i sa Kinom. „Rusija i Kina žele da sa nama pregovaraju da bismo zaustavili bezumno trošenje milijardi i milijardi dolara za nuklearno oružje" (Tramp). Dok ne postigne takav sporazum i sa Kinom „jedino što mogu da učinim jeste da stvorim najmoćnije nuklearne snage na svetu".

Sada dajemo najnovije podatke o vojnim rashodima glavnih država u svetu u 2018.godini.

Dakle, rashodi za vojne potrebe SAD su veći od svih vojnih rashoda deset sledećih država koje imaju najveće rashode u „ostatku sveta".

Najteže posledice trke u naoružanju osećaju zemlje u razvoju. Militarizacija ekonomike razvijenih država i stalna trka u naoružanju praćeni su paralelno i naporima reakcionarnih imperijalističkih krugova da zaustave proces oslobađanja i jačanja ovih zemalja.

Ove zemlje to često prisiljava da i same moraju trošiti velika finansijska sredstva za nabavku skupog savremenog naoružanja i tehnike. To im znatno umanjuje sredstva nacionalne akumulacije i mogućnosti bržeg i samostalnog ekonomskog rasta.