Natrag

Uvodnik

(Pr)osudite sami

Ćutim i čekam

Milovan Brkić

Piše mi jedan prijatelj kako ima prijatelja koji čuva posebne objekte i nekada je i u onima u kojima noćiva Vučič. Kaže da se noću budi i urla, a kada mu u sobu uđe Đušić (valjda mu je to ordonans, šta ga znam) kaže mu da je ovo odvratan narod i da nas sve treba pobiti.

Pominjao je jednom i "one grozne novinare" koji pišu protiv njega i da će njih prve da ukloni. Uvek je u panici, valjda ima noćne more i redovno u toku noći menja sobe u kojima spava, a često i objekte.

Paranoja je teška bolest, odgovaram mu.

Na početku karijere, posle Titove smrti, mog prijatelja Ristu Kuburu i mene ophrvala je manija uhođenja. Risto je bio sportski novinar RTS-a, mislio je da je stalno na meti policije, a bio je i hipohondar. Plašio se i smrti od raka.

Mene je tada spopadao strah da će me policija ubiti preko gradskih kriminalaca. Nisam se plašio toliko smrti, koliko puta do nje. U crkvi sam se uvek molio da ako je Bog odlučio da me kazni, neka me smaknu od prvog metka. Strahovao sam da me ne ubogalje, a nisam imao gde da se vratim, niti od čega da živim. Uvek sam kod jednog prijatelja držao novac za sahranu, da me ne sahrane u neobeleženom grobu.

U to vreme moji tekstovi su uveliko talasaili i dizali buru. Od novinarstva se ni tada nije moglo preživeti, te sam pomalo radio i za jednog advokata, koga bi danas opisali kao kontroverznog biznismena.

Uvidevši moje strahove, a verujući da od mene može biti čovek, poveo me sa svojim konsiljerom na groblje. Zagedali smo nadgobne ploče i glasno čitali godišta počivših.

-Vidiš - rekao mi je- svi ćemo ovde završiti. Smatraj da smo te danas sahranili i da više nemaš razloga da se plašiš. Svaki dan dalje neka ti bude božji dar.

I tako sam se izlečio od manije uhođenja.

Ristu sam lečio tako što kada bi mi rekao da ga žiga ispod vitih rebara, da je gotov, zagledajući ga potvrdio da loše izgleda i da neće dugo. Ali, rekao bih mu, ako odemo da pojedemo po jednu pljeskavicu, sigurno će ti biti bolje. I Risto posle toga nije pominjao smrt od nepostojeće bolesti ispod vitog rebra.

Od paranoje sam Ristu lečio tako što bi prethodno ugovorio da ga moji školski drugovi, koji su radili u policiji, u uniformi sreću i pozdravljaju, hvaleći ga na sva usta. Onda bih ga ja pitao - pa dobro Riki, da li ti to mene zajebavš. Vidiš da sva murija tebe vidi kao svog čoveka.

Rista bi se pravdao, pa bi danima zaboravio da ga neko iz policije proganja.

Nesrećni Vučić je oholo stvorenje. Nisam siguran da je taj u životu ikome bilo šta dobro učinio. Ako je bio u prilici, svakom je podmetnuo, naudio, tračario, pretio ili mu kakvu štetu naneo.

Svakim danom on je sve luđi i luđi. Poneli su ga poslovi, velika para. Putovao je po belom svetu i družio se, sretao i poslovao sa mnogo većim barabama od sebe. Sa Merkelovom, šeicima, te Erdoganom, Bojkom Borisovim, Tačijem, Makronom...

Sada ga jure da ga uhapse. On se plaši i bukagija i metka. Vidi smrt i nesreću u svakom pogledu onih koji ga okružuju, ili sa kojima mora da se rukuje. Oseća da su im bukagije u drugoj ruci.

Pa sad ova hapšenja od strane FBI-a zbog pranja novca. A njega jure, koliko je meni poznato, barem po deset osnova. Kada mu saberu kaznu, zaokružiće na hiljadu godina zatvora.

Razmišljam kako pomoći ovom nesretniku, koji ima i realne zdravstvene probleme. Pelene nosi...

Predlažem da pomenuti ordonans Đušić organizuje nadletanje helihoptera nad objektom u kojem se on krije. Kada ova gnjida počne da vileni, da mu kaže - ''Gospodine predsediče, na nebu je deset apača. Dolaze iz Tuzle. Molim Vas da se spremite, promenite pelene, da ih dočekamo kao dostojanstveni ljudi. Ja ću Vas predati i oprostiti se kao čovek od Vas.''

Aleksandar bi, premro od straha, shvatio da je kraj. Poneo bi se kao da je pred publikom. Kada bi video da je, za sada, još na slobodi, nasmejao bi se. Ne bi promenio ađutanta, jer je on strašljivac koji maltretira samo one koji ga se plaše. A on je, ustvari, mrtvo puvalo.

Dok čekamo da ga odvedu za Gvantanamo, prisećam se svih njegovih gadosti koji je učinio građanima Srbije. A i meni.

Pita me nedavno Mile Isakov - "druže Brko, kako izdržavaš sve ove pretnje Vučićeve mafije, grafite koji pozivaju da te ubiju i pokliče sa njegovih medija da te uhapse?

Odgovorio sam - ćutim i čekam. Smrt je prirodan kraj čoveka.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane