Natrag

Desio se najgori scenario: Vlada je počela da štampa novac

I onako gladne, poješće nas inflacija

Zbog katastrofalno loše politike ove vlasti, država je ostala bez para, pa se prihodi traže u štampanju svežih dinara. To neminovno vodi u hiperinflaciju, jer postojeća ponuda roba i usluga na tržištu ne može da opravda ovaj potez. Stabilnost dinara, bar kada je kurs prema evru u pitanju, vlada pokušava da obezbedi pojačanom prodajom deviza iz rezervi. Ako bi se nastavilo ovakvim tempom, mada sve sluti na to da će ubuduće na odbranu kursa odlaziti sve više evra, do kraja godine država će potrošiti oko 3,5 milijardi evra. Taj novac teško možemo da dobijemo od kredita, jer smo već sada preopterećeni dugovima (samo na kamate mi godišnje plaćamo preko dva odsto našeg bruto domaćeg proizvoda), tako da će NBS morati da odustane od ovako striktne odbrane kusa. Ono šta nas posle toga čeka u sadejstvu sa povećanim radom štamparije novca poznato nam je sa početka devedesetih prošlog veka.

Milan Malenović

Desio se najgori scenario koji smo najavili: režim je pokrenuo štampariju novca u Topčideru i sada nas još samo Bog može spasti. O tome vlast, naravno, ćuti, ali je više nego dovoljno indicija koje na to ukazuju.

Prva je ta što Aleksandar Vučić i njegova kamarila u svemu imtiraju vlast iz devedesetih godina, jer drugačije ni ne znaju. Guvernerka Narodne banke Srbije Jorgovanka Tabaković ima, blago rečeno, veoma sumnjivo stručno obrazovanje, a ministar finansija Siniša Mali je ionako sklon plagiranju.

Svo njihovo znanje o ekonomiji i finansijama potiče iz priručnika pisanih u doba socijalizma koji ove oblasti posmatraju kroz prizmu marksizma, ne prepoznajući promene do kojih je došlo u privredi u poslednjih 50 godina.

I njihovi savetnici su u vlasti učestvovali još prošlog veka i drže se tada naučenih modela. Jednostavno, niko od njih nije u stanju da ozbiljno vodi državu.

Njihovo znanje o monetarnoj politici ne dopire ni do onoga što su od Dragoslava Avramovića čuli, kada je on svoj plan spasa dinara i izlaska iz hiperinflacije obrazlagao sa govornice Narodne skupštine u januaru 1994. godine, a što bi bio kratak kurs o postizanju i održavanju monetarne stabilnosti.

Deda Avram, kako ga je narod od milošte zvao, tada je rekao kako se kurs i stabilnost valute ne zasnivaju samo na državnim rezervama u zlatu ili devizama, već i u proizvedenoj robi. Što je više robe, a manje para u opticaju, to je i inflacija niža - i obrnuto: kada je malo robe, a puno para inflacija raste.

U suštini to se svodi na to da je neka valuta skupa i stabilna, ako je potražnja za njom veća. Današnji finansijski svet upravo i počiva na tome: ponuda i potražnja.

Onog trenutka kada se pokrene štamparija novca u jednoj maloj, nestabilnoj zemlji sa ovako slabom privredom, neminovno dolazi do poremećaja na tržištu, jer je dinar, za razliku od dolara, švajcarskog franka ili evra, striktno nacionalna valuta koja se u svetu uopšte ne traži. Naše tržište je malo i višak gotovine se odmah primeti, što su prvi registrovali trgovci koji su počeli da dižu cene najtraženijim artiklima (gorivo i hrana), a to je svako od nas koji odlazi u prodavnicu mogao da oseti na svom novčaniku.

Ne treba se zavaravati činjenicom da je dinar još uvek stabilan u odnosu na svetske valute. Kurs neke valute inflaciju oseti posle tržišta i potrošača. Osim toga, dinar je stabilan samo zahvaljujući sve masovnijim intervencijama NBS-a koja njegov kurs brani iz političkih razloga i u interesu uvozničkog lobija.

Devizne rezerve Srbije su krajem maja 2020. bile najviše od 2000 i iznosile su 14,3 milijardi evra. Od toga su neto državne rezerve (umanjene za devizna sredstva banaka po osnovu obavezne rezerve i drugim osnovima) iznosile 12,2 milijarde evra i bile su za 1,5 milijardi više od stanja sa kraja aprila. Do ove razlike je došlo zbog prodaje državnih obveznica u Londonu u ukupnoj vrednosti od dve milijarde evra. Gde je nestala razlika od oko pola milijarde evra? Izveštaj Narodne banke nam daje odgvor i na to pitanje.

Na odbranu kursa dinara i na svop aukcijama je u tom mesecu potrošeno 283 miliona evra. Svop aukcije su kupoprodaja valute koja se ugovara za neki kasniji datum, ali se cena određuje na dan dogovora. To je svojevrsna kladionica, odnosno kupac i prodavac se klade koji će kurs biti nekog dogovorenog dana kasnije, a zarađuje onaj koji to bolje proceni. Narodna banka na tim poslovima redovno gubi. Nisu njeni stručnjaci koji procenjuju buduća kretanja toliko nesposobni, već se tale sa kupcima oko kursne razlike, odnosno dele zaradu.

Svop aukcije takođe služe u svrhu odbrane kursa dinara, jer kada bi NBS prodaju deviza ugovarao po višoj ceni od one koja zvanično važi na dan trgovine, bio bi to znak da se sprema korekcija kursa i nastalo bi panično prodavanje dinara.

U aprilu je situacija na deviznom tržištu bila još dramatičnija nego u maju: na odbranu kursa NBS je potrošio 396 miliona evra, a na svop aukcijama 48 miliona evra. Ovo bi moglo dobrim delom da se objasni panikom koja je zavladala zbog vladinih mera usmerenih na navodnu borbu protiv epidemije, a koje su bankari i privrednici procenili kao pogubne po ekonomiju zemlje.

U aprilu je ukupni transfer deviza na međubankarskom tržištu iznosio 524,7 miliona, u maju 450,8 miliona evra, a u junu 582,8 miliona evra (više nego u mesecu panike, aprilu). Dinar je sve manje tražen.Treba uzeti u obzir i da su devizne rezerve banaka u prvom polugodištu narasle sa nekada prosečnih 1,5 do 1,7 milijardi evra na 2,2 milijarde evra i da su za sada stabilne na tom nivou, uprkos činjenici da su komercijalne banke skoro isključivi kupci evra na međubankarskoj berzi. Očigledno da one tako nabavljene devize troše, jer ih prodaju građanima i privredi, a svoje rezerve čuvaju.

Vidan je, dakle, izlazak iz dinara koji se odvija konstantno. Ako se ovaj trend nastavi, NBS će, ako želi da odbrani sadašnji kurs dinara, do kraja godine prodati preko tri milijarde evra iz deviznih rezervi.

Ovo potvrđuje i računica Fiskalnog saveta koji smatra kako će do kraja godine za pomoć privredi biti utrošeno tri milijarde evra, ali i upozorava da tih para u budžetu nema, niti se mogu dobiti iz realnih državnih prihoda, niti obezbediti kroz kredite. Preostaje samo još štamparija u Topčideru, a zatim odbrana kursa dinara prodajom iz deviznih rezervi.

I monetarno tržište je počelo da oseća višak dinara u opticaju.

Ministar Mali je u međuvremenu najavio novi paket mera pomoći privredi vredan 66 milijardi dinara, od čega će 36 milijardi biti izdvojeno za 60 odsto minimalne plate radnicima (koji će je od države dobijati naredna dva meseca), dok je preostalih 30 milijardi predviđeno kao podrška budžetu, jer će privreda još mesec dana moći da odlaže plaćanje poreza i doprinosa na plate.

Tih para u budžetu nema, niti su predviđene. To tvrdi i Pavle Petrović, predsednik fiskalnog saveta. Da bi se novac našao, potrebno ga je odštampati u Topčideru, što znači da se država ponovo finansira iz primarne emisije. Tako je sve krenulo i početkom devedesetih.

Iako Siniša Mali tvrdi kako je do sada za sanaciju krize država izdvojila 5,1 milijardu evra, realno je potrošeno oko 1,5 milijardi, dok je ostatak zajam privrednicima kroz odloženo plaćanje poreza i doprinosa. Najmanje za toliko je povećana ukupna masa dinara koji su u opticaju.

Našu računicu o stvarnoj pomoći privredi i stanovništvu potvrđuje i Fiskalni savet iznoseći kako je prvi paket mera vredeo 2,5 milijardi evra, računajući i podršku budžetu zbog kašnjenja uplata poreza i doprinosa. Od toga je oko 600 miliona evra potrošeno za „poklon” od po 100 evra za svakog stanovnika Srbije.

Kakav je to „poklon” najbolje se vidi kroz činjenicu kako te pare nisu uzete iz budžeta (dakle, iz realnih prihoda države), već iz zajma koji je uzet na račun svih građana, koji će na isti morati još da plaćaju kamatu i to 3,5 odsto godišnje, narednih sedam godina.

Fiskalni savet ukazuje i na to kako se novac troši potpuno nerazumno, odnosno da se država ponaša kao pijani milioner.

Prilikom planiranja budžeta za ovu godinu postojao je predlog da se plate zaposlenih u javnom sektoru ili ne poveća-

vaju, ili minimalno povećaju u skladu sa rastom privrede, a da se preostala sredstva iskoriste kako bi se privreda rasteretila smanjivanjem poreskih obaveza. Još tada je bilo uočeno kako su plate u zdravstvu male i da ih treba povećati. Za ovakvo rešenje se zalagao i Fiskalni savet.

Umesto toga, država nije smanjila fiskalne obaveze privrede, već je sve plate u javnom sektoru povećala za 10 odsto, a sredstva zamišljena da posluže za dodatno povećanje plata u zravstvu usmerila na vojsku i policiju.

Nadalje, „novac iz helikoptera”, odnosno „poklon” od 100 evra nije trebalo davati svima, pa i onima koji imaju prihode daleko iznad republičkog proseka. Postojala je čak ideja, da se tih 600 miliona evra iskoristi za povećanje socijalne pomoći, shodno preporuci Evropske komisije da se u Srbiji obezbedi da najsiromašniji mogu da prežive. Kako je Fiskalni savet izračunao, ta svota bi bila dovoljna da pokrije godišnje isplate za najmanje 500.000 ljudi koji primaju neku vrstu socijalne pomoći ili godinu dana naknada za nezaposlenost za preko 200.000 ljudi.

Tim osobama koje gladuju ovakvo povećanje bi svakako značilo, a istovremeno bi se smanjio i inflatorni udar koji je usledio pošto je sav novac isplaćen odmah, umesto da se podelio na 12 meseci.

Pomenuta suma je jednaka ukupnim budžetskim izdvajanjima za zdravstvo u trajanju od četiri do šest godina.

Ono što nas plaši još i više od dolazeće hiperinflacije je to da je Srbija postala otvorena autokratska država. I do sada je Aleksandar Vučić vladao kako je hteo kršeći svoja ustavna ovlašćenja, ali se makar trudio da to uvije u oblandu nekakve zakonitosti.

U parlamentarnim demokratijama, skupština ima isključivi monopol određivanja budžeta. Izvršna vlast ni dinara ne sme da potroši mimo odobrenog budžetskog plana, a još manje sme da ima druge prihode izvan onih budžetskih. U to spada i uzimanje para iz primarne emisije. Sve to skupština mora prvo da odobri.

Ni jednu od dosadašnjih mera pomoći Skupština Srbije nije odobrila (čak ni sredstva za kupovinu respiratora i druge medicinske opreme), ali vrh vlasti to ne interesuje, već nastavlja da i dalje vlada po sopstvenom nahođenju najavljujući nove mere i novo zahvatanje iz budžeta, kao i novo štampanje novca.

A1:

I RTS je bure bez dna

Ovaj režim je odavno prestao da polaže građanima račune šta radi sa parama uzetih od svih građana. Samo slučajno mogu da se saznaju neke informacije od javnog značaja koje pokazuju da vrh vlasti budžet obilato potkrada.

Državna revizorska institucija (DRI) nedavno je objavila kako je u poslednjih osam godina (od dolaska naprednjaka na vlast) šest milijardi evra iz budžeta (republičkog i lokalnih samouprava) ukradeno samo na razlikama u cenama. Pojedini proizvodi i usluge su plaćani i do 200 puta skuplje od tržišne cene.

tome kako se raspolaže državnim parama govorio je i Vasko Vasović, jedan od dva kandidata za novog direktora RTS-a, pozivajući se na zvanični izveštaj Duška Pejovića, člana DRI. Po tom izveštaju, koji je skrivan ne samo od javnosti, već i od članova Upravnog odbora RTS-a, samo za 2018. je utvrđena nepravilna potrošnja 440 miliona dinara, najviše kroz javne nabavke.

Memoriju od 32 GB, primera radi, RTS je platio 1,137 miliona dinara, a stvarna cena je 6.000 dinara. Za objavljivanje jednog članka u nedeljniku "Story" plaćeno je 1,15 miliona dinara, odnosno skoro 10.000 evra, a za te pare je mogao da bude objavljen afirmativni članak u nekom stranom časopisu sa daleko većim tiražom.

Omiljeni način ovog režima da javna preduzeća drži pod kontrolom je postavljanje v.d. direktora koji u slučaju nepokornosti mogu brzo i lako da budu smenjeni i zamenjeni podobnijim kadrom.

Na taj način se obezbeđuje da i deo para zarađenih preko naduvanih cena odlazi vrhu vlasti, jer se zna od koga državne ustanove, preduzeća u državnom vlasništvu i javno-komunalna preduzeća moraju da nabavljaju robu i usluge.

Zbog toga je Međunarodni monetarni fond sada ultimativno od srpske vlade zahtevao da se svi v.d. direktori do kraja godine zamene onima sa mandatom.

A2:

Smanjenje potrošnje goriva

Tri milijarde evra, koliko Fiskalni savet procenjuje da će do kraja godine biti dato za sanaciju štete prouzrokovane epidemijom, ali najviše uvođenjem policijskog časa i obustavom javnog i međugradskog prevoza, neće ni izdaleka biti dovoljno.

Potrošnja goriva je jedan od najvažnijih indikatora ekonomskih kretanja: kada privreda uspešno funkcioniše i razvija se, a građani imaju dovoljno para, gorivo se više troši nego u vremenima recesije.

Tomislav Mićović, generalni sekretar Udruženja naftnih kompanija Srbije, tvrdi da je potrošnja nafte i derivata u prvom polugodištu opala za celih 10 odsto u odnosu na potrošnju pre krize i to uprkos snažnom rastu potrošnje u prva dva meseca ove godine.

Ako kao reper uzmemo bruto domaći proizvod iz 2019. godine koji je bio 53 milijarde dolara, to znači da će, pod uslovom da ne dođe do daljeg pada potrošnje goriva (što je malo verovatno) cena ovogodišnjeg ekonomskog kraha iznositi 5,3 milijarde dolara, ili preko 4,5 milijardi evra.

A3:

Precenjeni dinar uništava domaću proizvodnju

Veštački visoki kurs dinara ne samo da troši naše devizne rezerve, već uništava domaću proizvodnju u korist uvoza.

Posle proizvođača višnje svoj vogodišnji rod su počeli da bacaju i proizvođači paradajza. Njeova otkupna cena je pala na 10 dinara po kilogramu, jer je izvoz onemogućen epidemiološkim problemima, ali je uvoz i dalje moguć, pa se na našem tržištu pored domaćeg pojavio i uvozni iz Albanije i Makedonije i to po damping cenama. Kako tvrde proizvođači paradajza sa juga Srbije, otkupljivači im nude 150 dinara za gajbicu paradajza od 12 kilograma, a sama gajbica seljaka košta 25 dinara.

Umesto da u ovim kriznim vremenima štedi i tako smanji pritisak na građane i privredu, država nastavlja sa nerazumnim razbacivanjem para i to upravo na račun građana i privatnog sektora. Ne postoji ni u najavi državna želja da se smanje javni rashodi i da se javni sekor solidariše sa privatnim od koga se finansira. Umesto solidarnosti neravnopravnost se povećava, pa su sada prosečne plate u javnom sektoru za 25 odsto veće od onih kod privatnika.

Već je najavljeno povećanje cene struje od 8 odsto kako bi se pomoglo EPS-u da smanji gubitke. Ti gubici bi bili manji kada bi se otpustili nepotrebni i nekvalifikovani kadrovi zaposleni samo zato što su članovi SNS-a i smanjile plate (prosečna plata u EPS-u je 100.000 dinara). Gubici bi se smanjili i kada bi se krenulo u prinudnu naplatu od najvećih dužnika, ali su oni zaštićeni kao režimski miljenici.

Samo ukupni dug 20 najvećih dužnika iznosi 19 milijardi dinara. Najveći dužnik je "Železara Smederevo" d.o.o (4.659.796.056 dinara), ali od njega teško da će nešto moći da se naplati, jer je u stečaju. Nije, međutim u stečaju grad Kragujevac (771 miliona), ali ni to se neće lako naplatiti, jer je dug nastao kada je gradonačelnik bio Radomir Nikolić, a po vladajuću stranku bi bilo nezgodno da se pokrene pitanje političke odgovornosti sina bivšeg predsednika Republike.

U stečaju nije "Serbia Zijin Bor Coper" (870,9 miliona), ali su Kinezi Vučićeva braća. Na listi je i "Srpska fabrika stakla" ad iz Paraćina (863,4 miliona), ali je naplata i tu škakljiva tema, jer iza svega stoji Predrag Ranković Peconi, kontroverzni biznismen. Zvanični spisak vlasnika može da zavara neupućene, posebno ako se drže onoga što stoji u dokumentaciji, ali znalci znaju ko je pravi vlasnik, bez obzira na Centralni registar hartija od vrednosti i Agenciju za privredne registre.

Među najvećim dužnicima su i "Politika" a.d. Beograd (681,5 miliona dinara) i "Jumko" iz Vranja (622,1 milion dinara), ali su i oni miljenici režima, pa se ne diraju.

Sve u svemu, umesto najvećih dužnika za finansijsku stabilnost EPS-a i visoke plate njegovih radnika pobrinuće se najsiromašniji građani ove zemlje, kojima se struja isključuje i zbog duga od 10.000 dinara.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane