Natrag

Ravnoteža

U vremenu bez strateškog balansa

Novi ugovori moraju da sadrže nove norme

Glavni metod da se izbegne Treći svetski rat je nuklearno naoružavanje. Po nuklearnim leksikonima to je poznato pod imenom "strateški balans". Pod uslovima strateške stabilnosti svaka supersila svesna je da je njihov protivnik sposoban da masovno odgovori na prvi nuklearni napad. To se naziva "kapacitet drugog udara". Čak i nakon raspada Sovjetskog Saveza 1991. godine strateška stabilnost nastavila je da dominira u glavama i planovima onih koji su za nju bili odgovorni i koji su razvijali načine da se predvidi nuklearno reagovanje i da se ono spreči pre nego što eskalira. Kako stvari sada stoje, tradicionalni stavovi o strateškoj stabilnosti nisu više dovoljni garant za današnje rizike. Tradicionalno mišljenje pokazalo se neadekvatnim zbog novih tehnologija i sve većeg broja država sa nuklearnim bombama. Primera radi, razmišlja se da li osim nuklearnog napada u stratešku opasnost spadaju i sajber napadi ili napadi biološkim oružjem. Čini se da strateška ravnoteža više ne postoji, smatra kolumnista Milan Balinda, dugogodišnji novinar američkog dnevnika Majami Herald

Milan Balinda

Na globalnom nivou ključni elementi ustanovljenog međunarodnog poretka koji je karakterisao period nakon Drugog svetskog rata nisu više odgovarajući. Kina modernizuje svoje vojne snage i postavlja ih na nivo najnovijih tehnoloških standarda. Rusija je, a poštujući Novi START ugovor, pokazala američkim inspektorima prošlog novembra najnovije hipersonične "klizne" rakete nazvane Avangard.

To su krstareće rakete koje operišu odmah iznad guste zemljine atmosfere i to brzinom od više od 5 maha (preko 7.000 kilometara na sat). Takve rakete tog stila imaju i Kinezi, mada još nisu usavršene, a Amerikanci rade na tome, ali već imaju i druge krstareće rakete hipersoničnih brzina koje lete kroz atmosferu.

Teroristi nastavljaju da izazivaju bezbednosne snage na globalnom nivou, a slično tome su sukobi i nestabilnosti u sub-Saharskoj Africi, Bliskom istoku i severu Afrike. Ističu se ratovi u Libiji i Jemenu kojima još niko ne može da predvidi kraj.

I mada je teritorija baze Islamske države znatno umanjena, džihadisti i dalje predstavljaju ozbiljnu pretnju jer je veliki broj njih pobegao krajem 2019. iz kurdskih zatvora sa severa Sirije, a nakon što su Turci bombardovali kurdske pozicije. To se dogodilo kad što je Vašington odlučio da se povuče iz Sirije, a uz pomoć Rusije sirijski predsednik Asad i posle devet godina civilnog rata još se nalazi na vlasti.

Negde od 2011. nagomilavaju se tenzije između Amerike i Rusije, a to podstiče strepnju po pitanju realne mogućnosti da bi neke kombinacije namernih akcija, nerazumevanja, pogrešnog računanja, ili nesretnog slučaja mogle da vodi ka nuklearnoj eskalaciji i samim tim ka katastrofi.

Nakon više decenija dogovorenih pravila, normi i dogovora i mudrog ponašanja smanjen je broj nuklearnih bombi kojih je do vrhu Hladnog rata bilo preko 70.000 bojevih glava. Sada Amerika i Rusija imaju svaka između šest i 6,5 hiljada, ali su u poslednje vreme ti napori smanjenja počeli da slabe. Prošlog avgusta Vašington se povukao iz dogovora o raketama srednjeg dometa sa nuklearnim glavama i kao razlog za povlačenje Vašington je naveo da se Rusija nije držala dogovora.

Prošlog maja Amerika se povukla iz dogovora Otvorenog neba, koji dozvoljava nenaoružanim posmatraćima da iz vazduha verifikuju stanje na suparničkoj teritoriji. Jedini još važeći ugovor između Amerike i Rusije je Novi START koji ograničava broj strateških ofanzivnih raketa sa bojevim glavama, ali ako se taj ugovor ne obnovi isteći će početkom sledeće godine.

U međuvremenu, nove tehnologije predstavljaju nove izazove za održavanje balansa i sprečavanja eskalacija mogućih sukoba između Amerike i Rusije. Teorijski gledano, upotrebom oružja iz arsenala novih tehnologija moguće je protivniku onemogućiti mogućnost uzvraćanja. To je, najverovatnije, klimava teorija, ali može nekoga da navede na pogrešne poteze zbog pogrešnih procena.

U doba Hladnog rata, a kasnije i Rusije, nuklearni balans je imao samo dva igrača, a sada je situacija znatno drugačija. Vašington insistira da pregovori moraju da uključe i Kinu, ali Kina je već nagovestila da nema nameru da smanjuje svoj broj nuklearnih bombi koji je tu negde 290 komada montiranih na raketama.

Logično bi bilo da Rusija i Amerike smanje broj svojih bombi do kineskog nivoa, ali to nije ni moguća, ni ozbiljna kombinacija jer bi se onda poništila strategija uvek mogućeg drugog odgovora na prvi napad. Inače, Amerika ima, tvrdi Stokholmski međunarodni istraživački institut, 6.185 spremnih bombi, Rusija 6.490.

Na svetu ima nešto više od 14.000 nuklearnih bombi, a nekih 90 odsto pripadaju Americi i Rusiji. Oko 9.500 bombi nalazi se u rukama vojski, a ostale su na čekanju da budu razmontirane. Dakle, Kina ima 290 bombi, Francuska 300, Britanija 200, Izrael 90, Pakistan 160, Indija 140 i Severna Koreja 30. Razlog zašto zemlje kao Nemačka, Italija, Španija i slične nemaju svoje bombe leži u činjenici da im je Amerika garantovala bezbednost i to preko NATO saveza.

Zašto nema Egipat, Južna Afrika, Irak i Iran je zato što im se to ne dozvoljava, a ne dozvoljava im se iz bezbednosnih razloga jer ko bi mogao imati poverenje da neki novi predsednik sa dubokim verskim ubeđenjem ih ne bi upotrebio, na primer, da zbriše Izrael sa lica zemlje. A zašto ih ima Izrael?

Zato što je to druga sigurnosna poluga da ih niko neće zbrisati i zato što u vlade Izraela se može imati poverenje. Svojevremeno je Golda Majer rekla: "Ako bi Arapi položili oružje, više ne bi bilo ratovanja. Ako bi Izraelci položili oružje, više ne bi bilo Izraela."

Sada takođe postoji široka lepeza mogućnosti ratovanja koje mogu biti smatrane strateške, što će reći da bi njihova upotreba imala dovoljno snažni potencijal da onesposobi ili uništi metu onemogućivši je da efektivno odgovori i na taj način odvrati agresora. To je ranije jedino mogla da uradi atomska bomba.

Današnji su tehnološki napreci u nuklearnom naoružanju i njegovom "dostavljanju" stvorili neizvesnost odvraćanja neprijatelja koji može da se odluči na eskalaciju nekog sukoba mnogo ranije nego što je to bio slučaj u nekadašnjim vremenima. Takođe, kada se radi o strateškoj stabilnosti, ciljajući "mekani deo" protivnika umesto klasičnog vojnog napada, može da se postignu željeni rezultati što bi bilo uništenje protivničkog životnog ritma.

Dakle, struja, voda, komunikacije, atomske centrale, komandni centri... Ako bi se dodali i ti elementi listi razloga za rat (casus belli), onda bi nuklearni odgovor bio opravdan i svest od mogućnosti takvog odgovora takođe bi mogla da odvrati mogućeg agresora. Skraćeno: svaki sajber napad sa ciljem da mi uništi ono što može da uništi izazvaće nuklearni odgovor.

Svemir je takođe postao bojno polje i, primera radi, ukoliko bi neki neprijatelj uništio američke vojne satelite uništio bi mogućnost ranog otkrivanja klasičnog napada, nuklearnog ili ne. Isto važi ako bi se na daljinu onesposobili raketni silosi u kojima su smeštene balističke rakete sa bojevim glavama.

U takvom nekom scenariju gde Amerika izgubi mogućnost da ispali rakete sa svoje kopnene teritorije, ne bi bilo neočekivano da bi njihove podmornice odmah ispalile svoje balističke rakete ne čekajući da neprijatelj prvi krene u nuklearni napad. Naravno, uvek postoji mogućnost da neki nezavisni hakeri prodru do komandnih centara tako da komunikacija između velikih sila mora da se odvija sve vreme da ne bi poletele rakete sa podmornica.

Na klasičnom nuklearnom frontu Rusija radi na tome da postigne brze, prodorne i precizne udarce na daleke mete. Zato rade na velikim interkontinentalnim balističkim raketama sa većim brojem hipersoničnih "dostavnih vozila" i drugim novim mogučnostima dostavljanja, kao što su nuklearno naoružani dronovi na nuklearni pogon.

Kineski nuklearni arsenal je znatno manji, ali Kinezi takođe rade na na njegovom proširenju i postići će uspehe zbog investicija u napredne tehnologije sa vojnim primenama. Osim nuklearnog, sajber prostor je generisao veliki pažnju jer je ceo svet počeo da razume široku mogućnost njegove upotrebe. A u odnosu na stratešku stabilnost sajber prostor ima mogućnost da "završi posao" bez upotrebe nuklearnog oružja.

Još krajem 2016. godine američki Predsednički savet za nauku i tehnologiju uputio je upozorenje: "I dok se u ovom trenutku razvija biotehnologija koja je važna za celokupno društvo, ona takođe sadrži ozbiljne potencijale za destrukciju koju mogu da koriste i države i tehnički sposobni pojedinci koji imaju pristup modernim laboratorijskim postrojenjima."

Na primer, ako se otkrije da je smrtonosni virus "prepravljen" i napravljen za specifičnu zemlju, to bi moglo da bude protumačeno kao strateški napad i to bi zahtevalo strateški odgovor. Još ne postoji logika za realnost u kojoj bi nove tehnologije mogle da imaju neku vrstu egzistencionalne posledice koje su ranije bile samo u domenu nuklearnog oružja.

Razvoj novih tehnologija sa vojnom primenom i mogućnost da ih više zemalja koristi predstavlja značajne izazove onima koji planiraju odbranu i čije se obuke i iskustva baziraju u linearnim nuklearnim strategijama. General Džon Hajten, koji je tada bio šef Američke strateške komande, rekao je 2017. godine: "Sada je to multi-polarni problem sa mnogim nacijama koje poseduju nuklearno naoružanje... a takođe je i više-domenski...

Imamo neprijatelje koji rade na integraciji nuklearnog, konvencionalnog, svemirskog i sajber, sve kao deo strateškog odvraćanja... Ne možemo da pretpostavimo da ćemo imajući 1.550 spremnih strateških nuklearnih bombi po Novom START ugovoru na neki način odvratiti sve naše neprijatelje. Neće!"

Stručnjaci tvrde da bi trebalo razumeti Kompleksi sistem prilagođavanja (CAS), što je sistem koji je anarhičan, bez centra kontrole i koherentnog upravljanja. Ipak, elementi tog sistema se sporazumevaju, imaju uticaj jedan na drugog i na ceo sistem.

CAS je originalno razvijen po modelu kompjuterskih simulacija i može da se primeni na mnogim poljima. Pa i vojnim. Sve to znači da za razumevanje dinamike nuklearne eskalacije neće biti dovoljno razumeti, odnosno imati informacija, o pomeranju mobilnih rampi za lansiranje balističkih raketa neprijatelja. Trebalo bi razumeti šta je namera i šta se može dogoditi kada istovremenu, ili u nizu, krenu nuklearni, sajber i biološki napadi.

To je današnje polje strateškog razmišljanja i na tome se zasnivaju strategije svih velikih sila, a sasvim je druga priča šta o tome uopšte znaju, ako išta, one male zemlje koje mogu biti meta napada velikih ili samo susednih zemalja.

Sve skupa, postalo je mnogo teže predvideti ponašanje, međusobnu povezanost i moguće rezultate neprijateljskog napada.

Odvraćanje mora sada da radi preko mnogo šireg i mnogo kompleksnijeg polja, naročito jer su u igri veći broj učesnika. Ukoliko su predviđanja preterana, to može da vodi započinjanju nuklearnog rata bez jakog razloga, a sa katastrofalnim posledicama. Kontrola naoružanja među velikim silama mora i dalje da bude glavni cilj, ali moraju da se diskutuju i mnoga do sada nepoznata scenarija.

Moraju da se izgrade nove norme, u neku ruku slične onima kada su se sklapali raniji ugovori. Po njima, primera radi, SSSR je mogao da ima nešto veći broj bojevih glava jer su u ono vreme američke rakete bile mnogo preciznije i mnogo bliže Sovjetskom Savezu nego sovjetske Americi.

Tokom ranijih napetih trenutaka u relaciji Vašingtona i Moskve, razgovori su pomogli da se ponovo ustanovi predvidljivost, utvrdi način proveravanja trke u naoružanju i, što je i bio cilj, sprečiti obe strane da razvije previše samopouzdanja da može da pobedi u sukobu, a to je sprečavalo eskalatorno ponašanje i ideje o uspehu prvog udarca.

Kina, ipak, predstavlja dosta drugačiji izazov. I dok Amerika i Rusija imaju ogroman broj bojevih glava, Kina ima iznenađujuće mnogo manju nuklearnu moć. Takmičenje sa Kinom vodi se u sferi visoke tehnologije koja ima vojne primene.

Pregovori sa Kinom moraju da se vode oko tih tehnologija koje su, već je to razjašnjeno, sposobne da zamene nuklearni rat. Dodatni problem u svetskoj bezbednosti što odluka da se pokrene nuklearni odgovor mora da se donese u veoma kratkom vremenskom roku, a tako nešto će u kompleksnim uslovima biti sve teže. Dakle, doneti pogrešne i prenagljene odluke su veoma moguće.

Pitanja vezana za nuklearnu ravnotežu nakon dužeg vremena ponovo su izronila u Evropi. Države članice NATO saveza iz baltičkog regiona zabrinute su da Rusija može da upotrebi pretnju nuklearnim naoružanjem da bi postigla strateški prodor na njihovu štetu.

Neki eksperti kažu da je to malo verovatno jer, na prvom mestu, Rusija će i dalje da zaostaje u nuklearnom naoružanju na globalnom nivou i nikad neće biti sasvim uverena da bi mogla da se spase od cene kojom bi je kaznila Amerika.

Drugo, iako njihov istorijat ponašanja može da ukaže da su ruski lideri spremni da preuzimaju proračunati rizik, ipak superiornost zapadnih sila im je stalno pred očima. I treće, nuklearna pretnja je jedino moguća u situacijama kada u nekom konvencionalnom sukobu zemlja koja shvati da ne može da se odbrani i izbegne totalni poraz, a za tako nešto nema naznaka da će se dogoditi.

Osim toga, NATO članice baltičkog regiona stalno poboljšavaju i jačaju svoju odbranu i kako za sada stvari stoje ne bi trebalo da brinu. Bez sumnje, Amerika mora da poradi po pitanju NATO saveza i da očuva svoje saveznike na okupu.

Tokom prvih godina Hladnoga rata Amerika je kreirala sistem saveznika sa ciljem da ustanovi i održi ravnotežu snaga u Evropi i Aziji. Nakon pada Sovjetskog Saveza kada Amerika nije imala stvarnog suparnika, sistem savezništva služio je američkim ciljevima da postanu neprikosnoveni, a izgubio se fokus na odbrani i odvraćanju.

Skoro 30 godina kasnije moćna Kina i osvetoljubiva Rusija razvili su vojnu i ne-vojnu strategiju sa namerom da u potpunosti "odmotaju" američki sistem savezništva. Dakle, suočen sa sajber napadima, dezinformacijama, ekonomskim pritiscima i još puno toga, Vašingtonu je potrebno savezništvo sa ciljem da održi svetski poredak. Ukoliko paktovi žele da se sačuvaju, oni moraju da se prilagode savremenoj situaciji.

Drugi svetski rat ukazao je na katastrofalne rezultate u ljudskim životima svetskih sukoba, a Sjedinjene Države su dugo vreme imale koristi od njene relativne geografske izolacije. Povećanjem broja balističkih raketa, razvojem aviona bombardera, raketne tehnologije i same nuklearne inovacije, sigurnost Amerike nije više zagarantovana. Amerika ima politiku da oko sebe skupi saveznika i da gradi vojne baze na njihovim teritorijama i daleko od same sebe, a blizu zemalja mogućih neprijatelja.

Američka strategija je ne samo da vodi, ili spreči, jedan rat, već više ratova istovremeno i sve vreme. Vašington je proširio svoju bezbednosnu politiku širom sveta sa 23 države u Aziji i Evropi i to još između 1945. do 1955. Do kraja prošlog veka Amerika je bila u vojnom savezu sa 37 zemalja. Sve do terorističkog napada od 11. septembra 2001. godine ni jedna članica NATO saveza nije se pozvala na Član 5 tražeći pomoć saveznika. To je prvo uradila Amerika.

Naravno da je Amerika s vremena na vreme intervenisala u korist nekog od svojih saveznika. Pomogla je Tajvanu da prebrodi kineske agresije i nastale krize tokom 1954. i 55, kao i 1958, ali je to uradila dosta pažljivo nakon što je videla da su američki interesi u pitanju i to samo sa ciljem da se izbegnu ratni sukobu. Bez sumnje, i to je bilo dovoljno da ne dođe do bilo koje katastrofe.

Osim održavanja balansa vojne moći u Aziji i Evropi, sistem savezništva doprineo je da saveznici, pre svega Nemačka i Japan koji su postali bliski vojni partneri sa Amerikom, izgrade vibrantne ekonomije i demokratiju, a i da sami postanu vojna sila u regionu. Od 1950. saveznici Amerike učestvovali su u svim ratovima koje je Vašington vodio, a da na to nisu imali nikakve obaveze.

Dodatno, Amerika je koristila svoje garantovanje sigurnosti da bi ubedile Južnu Koreju, Nemačku i Tajvan da napuste nezakonite programe za razvoj sopstvenog nuklearnog naoružanja. To savezništvo bilo je krucijalno jer je dozvolilo Americi da projektuje svoju moć i da zbog toga se ne "pregreje". SSSR to nije uspeo jer nije imao prave saveznike, već potčinjene državne tvorevine bez sopstvenih inicijativa i sopstvenih razvoja. SSSR se zagrejao da usijanja, a onda se istopio.

Potom su u NATO ušle i zemlje kao što su Češka, Slovačka i Poljska. U jednom trenutku neki ruski političari su širili priču da bi i Rusija trebala da postane članica NATO. Onda se taj savez proširio i na zemlje Baltika - Estoniju, Litvaniju i Letoniju.

Tada se Rusija osetila ugroženom jer više nije postojala bafer zona koja bi ih odvajala od NATO. Ostala je samo Ukrajina i Belorusija. Potom su Rusi izvršili invaziju Gruziju 2008. i Ukrajinu (Krim) 2014, a da bi se osigurale da ni jedna od tih zemalja postane NATO članica.

Rusija je osmislila vojnu strategiju dizajniranu da demonstrira Americi njenu nesposobnost da odbrani Baltik. Rusi su napali sve vreme negirajući da su u te napade umešani, a na kraju je Americi ostalo dve mogućnosti: ili da eskalira sukobe, ili da se preda. Ta ruska taktika invazija takođe je proizišla iz repertoara "prikrivenih" ratova.

U međuvremenu, Kina je krenula da oslabi američki savez na Pacifiku. Početkom ranih devedesetih prošlog veka Kina je investirala u rakete i druge vojne tehnologije sa ciljem da odvrate Ameriku da interveniše u konfliktima koji bi bili blizu kineske teritorije, a pre svega kada je Tajvan u pitanju.

Kina se trudi da Americi svaki ulazak u vojne sukobe bude sve skuplji. A kineski predsednik Si Džiping postavio je još više ciljeve za svoju zemlju - da postane supersila. Peking, isto kao i Moskva, razvili su ne-vojne načine sukoba da bi napredovali ka svojim ciljevima. To bi bila ekonomija koja je u slučaju Rusije usredsređena na naftu i gas, ali su u tim sukobima Rusi već izgubili i pretrpeli štetu nakon američkih odgovora, a u savezništvu sa Saudijskom Arabijom. A 2007. ruski sajber napad paralizovao je Estoniju srušivši funkcionisanje banaka i vladine internet portale. A između 2014. i 2016.

Kina je pokušala masovnu gradnju ostrva u Južnom Kineskom moru transformišući neke grebene i stene u vojne baze. Pokušali su da pomere balans i da na taj način zaprete američkim saveznicima, specifično Filipinima. Tim akcijama su pokazali da ugovoreni paktovi među saveznicima nisu sposobni da se odbrane od ne-vojnih agresija.

U međuvremenu francuski predsednik je NATO proglasio "klinički mrtvim", a nemačka kancelarka postavlja pitanja da li američki saveznici još mogu da veruju Americi.

Ipak, iako je teorijski moguće da bi američki saveznici mogli da se nađu pred masivnim vojnim napadom, to nije strašno moguće. Kina i Rusija ipak žele da izbegnu da se neka država članica NATO se pozove na Član 5 ugovora te organizacije. Jedno je sigurno, a kako sada stvari stoje, kineske i ruske ne-vojne agresije neće, najverovatnije, izazvati konvencionalni vojni odgovor Amerike i njenog vojnog saveza.

ANTRFILE:

Trka jedrilica

Vrhunski kineski naučni institut je nedavno zabeležio veoma značajan napredak u razvoju raketnog motora i s tim bi Kina bila mnogo bliže konstrukciji hipersonične krstareće rakete, jedne od tipova hipersonične rakete pored one koja klizi iznad atmosfere i koju Kinezi već imaju i nazvali su je DF-17.

Novo hipesonično vozilo bilo bi snažnije od DF-17. Konkretan napredak je bio što su uspeli da u laboratorijskim uslovima novi motor radi 600 sekundi. Navodno je time je oboren svetski rekord koji je iznosio 210 sekundi. Kina je prikazala svoj DF-17 po prvi put na vojnoj padari povodom Nacionalnog dana, 1. oktobra 2019.

DF-17 je tip hipersonične rakete koja klizi kao ledrilica, a onda se s vremena na vreme "pogura" uključivanjem motora i ta jedrilica nastavlja let na udarnim talasima koje je motor stvorio. Da bi postigla visina iznad zemljine atmosfere podignuta je normalnom raketom i onda se ona odvoji.

Druga vrsta hipersoničnih vozila je hipersonična krstareća raketa koja kojoj motor sve vreme radi, a to joj daje veći domet i isto kao kod "hipersonične jedrilice" trajektoriju leta je teško predvideti. DF-17 je, dakle, kratko dometna i srednje dometna raketa koja može da postane interkontinentalna zahvaljujući povremeno upaljenom motoru. Kako iznad atmosfere postoji mnogo manji otpor vazduha, takve rakete imaju hipersonične brzine.

Ona je takođe manja i lakša i samim tim teža da se vidi na radarima. I Rusija i Amerika takođe razvijaju obe vrste hipersoničnih raketa i za očekivanje je da će Kina raditi na sledećem modelu nakon DF-17. Američko Ratno vazduhoplovstvo ispituje industriju te zemlje da bi videlo ko može da u roku od 17 meseci dizajnira i proizvede hipersoničnu raketu koja bi bila lansirana sa nekog aviona.

Ratno vazduhoplovstvo traži od kompanija da im se jave ukoliko misle da tako nešto mogu da urade. Prvi rok je bio prošli 11. maj, a i adresa za prijavljivanje je objavljena: lanie.bolinŽus.af.mil .

Amerika već ima hipersonične rakete oba tipa, ali ovde se radi o novim vozilima koje Ratno vazduhoplovstvo želi za svoje potrebe. Njihov predstavnik je izjavio da "U svetu konkurentnih tehnologija, ne možemo sebi da priuštimo da imamo bilo koju slepu tačku ili napustimo neku poziciju.

Zbog toga se spremamo da ne napustimo polje nove džet tehnologije i hipersoničnih krstarećih raketa..."

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane