Natrag

Esej

Danke Handke: Povodom jednog Vučićevog odlikovanja (2)

Pesnik antibirokratske revolucije iz predsedničkog helikoptera!

Kad sam na dan državnosti Republike Srbije, čuveno Sretenje, gledao na televiziji kako predsednik države Aleksandar Vučić deli odlikovanja, šakom i kapom, prva asocijacija mi je bila na Domanovićevu "Stradiju". U ovoj čuvenoj pripoveci Domanović izvrgava ruglu opsednutost odlikovanjima u Srbiji Aleksandra Obrenovića. Njegov junak pripovetke, sin-povratnik u zemlju svojih predaka, već na prvom koraku u svojoj postojbini otkriva čudnu pojavu: svi ljudi nose ordenje! "Poneki ih toliko imaju da ne mogu da nose sve o sebi, već vuku kolica za sobom i u njima puno ordena za razne zasluge, zvezda, lenta i kakvih ne odlikovanja."

Ivan Ivanović

3.

Dakle, Milovan Vitezović i ja smo se razišli, on je otišao u "partizane" a ja u "četnike". Shodno ishodu građanskog rata, on je pobedio a ja sam izgubio. Nismo se više sretali, ja sam pored Televizije mogao samo da prođem, ni slučajno da uđem u nju.

Ipak, desio se jedan incident, umalo nisam ušao na Vitezovićevu televiziju i to na velika vrata. Ne, nije me pozvao Milovan, kao u Ježu, to su učinili drugi, ali on je igrao za taj tim, pošto se 1987. godine još jednom preumio, napustio Dražu Markovića i Ivana Stambolića i priključio se novom srpskom voždu (novom Titu!) Slobodanu Miloševiću. (Slobodane, ime ponosito / Ti ćeš nama biti novi Tito!). Postao je važan igrač u novom timu, čak toliki da na završnom mitingu istine o Kosovu na beogradskom Ušću proglasi događanje naroda. Pesnik antibirokratske revolucije iz predsedničkog helikoptera!

Milovan Vitezović je spadao u one komunističke urednike koji nisu dozvoljavali nikome drugome da se približi postolju na koje su se oni popeli. Čim je ušao u Miloševićev autobus, počeo je da viče "Vozi majstore, nema više mesta!" Tako je televizija (umetnički sektor) postala njegovo vlasništvo za igranje njegovih komada. Uspeo je da izoluje od nje čak i neke partijske vernike, nekmoli jednog disidenta. No, što se mene tiče, nije morao čak ni da se trudi, jer ja mu nisam otišao na podvorenje. (Ruku na srce, Milovan je umeo da iskoristi dobijeni dar, napisao je bar dve dobre stvari, seriju o Vuku Karadžiću i "Šešir profesora Vujića". Čak sam ja "Šešir..." gledao dvaput, sa Pavlom Vujisićem i sa Aleksandrom Berčekom. Iako se radilo o "primenjenoj književnosti", ilustraciji date istorije, moram da kažem da je to lepo. Ne znam da li se na Vitezovića može primeniti stih Gojka Đoga ''Da bi ti bio živ, svi smo mi bili mrtvi,'' koji se odnosio na Tita!)

Kad sam nekako uspeo da objavim "Jugovac...", zahvaljujući zalaganju privatnih ljudi (prva knjiga 1988, ostale dve narednih godina), upriličena je promocija u Domu omladine. Bila je to opoziciona promocija! Puna velika sala pripadnika budućih političkih stranaka! Primećujem Vuka Draškovića, Dragoljuba Mićunovića, Vojislava Šešelja... Među govornicima o knjizi bio je i Veselin Ilić, liberalistički sekretar Komiteta u Nišu. (Veselin je napisao jedno poglavlje o "Crvenom kralju", Ludički roman, u svojoj knjizi o mitu i stvaralaštvu.)

Kuriozitet ove promocije bio je da je održana na dan kad su građani Kuršumlije i Blaca rušili svoja stara komunistička rukovodstva (Korčagina i Ludog Živka)! Kud ćeš veću rehabilitaciju za izgnanog pisca!

Sa "Jugovcem..." ponovila se istorija kao sa prethodnim romanima. I "Jugovac..." je jurišao na pozorište, televiziju, film, ali opet se isprečila država. A tu postkomunističku državu na televiziji je zastupao Milovan Vitezović. Kao da nije pre desetak godina upravo on u Ježu promovisao "Jugovac..."

Jedna privatna pozorišna trupa Prizor glumca Radeta Vukovića odlučila je da "Jugovac..." (jedan deo) postavi na scenu. (Komunisti preimenivani u socijaliste, ma koliko se trudili da nastave sa komunističkom praksom zabrane i kontrole samoinicijative, ipak nisu mogli u potpunosti da kontrolišu javni život, pa im se ponešto izmaklo, kao Prizor Radeta Vukovića, inače Nišlije.)

Dramatizaciju sam napravio ja pod naslovom "Krstaški rat u Jugovcu". Režirao je Bratislav Braca Petković (pozorišni pisac i reditelj, vlasnik Muzeja starih automobila), igrali su Aleksandar Hrnjaković, Milan Panić, Branko Đurić... Odigrano je dvadesetak predstava. Glumci su mi rekli da su učestvovali na festivalu u Vrnjačkoj Banji, gde su bili izuzetno primljeni.

Nakon toga je tadašnja urednica na Televiziji Beograd Jelica Zupanc uvrstila ovu predstavu u seriju koju je upravo pripremala, pod naslovom Smešne priče. Ujedno je zainteresovala Redakciju humorističkog programa za "Jugovac...", pa su ovi ljudi pročitali 1.000 stranica romana i složili se da se po njemu može napraviti interesantna serija, a naročito je bio zainteresovan za to glavni urednik Humorističkog programa Predrag Perišić (pisac serije "Policajac sa Petlovog brda"). Posle toga mi je Televizija naručila da napišem sinopsis i da počnem da pišem seriju.

Otišao sam na Televiziju da potpišem ugovor. Bio sam pred novim vaskrsnućem! Međutim... dan pre mog povratka, na Televiziji je izvršen puč: smenjeno je čitavo rukovodstvo. Novi direktor Televizije, Prokupčanin Ratomir Vico, i novi urednik Humorističkog programa, Statovčanin (Statovac je selo pored Žitnog Potoka) Vojislav Milenković, povukli su potez da iskopaju moje četničko poreklo i da stopiraju potpisivanje ugovora sa četničkim piscem. Ode moj kambek, po ko zna koji put! Sasvim je izvesno da su Ratomir Vico i Milovan Vitezović igrali u istom timu, čiji je trener bio Slobodan Milošević, što znači da je Vitezović bio tu negde, iza zavese.

Dramaturg Miodrag Zupanc (inače Jeličin suprug) napisao je po motivima "Jugovca..." pozorišni komad "Foteljerosi" i taj projekt je primilo Pozorište na Terazijama. Podeljene su uloge, za reditelja je određen profesor na Fakultetu dramskih umetnosti Slavenko Saletović. Međutim, ovaj čovek nije došao na zakazani početak proba, pa je na taj način minirao projekat. Upravnik Pozorišta na Terazijama, pesnik Vasilije Marković, isplatio mi je otkup i skinuo predstavu sa repertoara. Zbogom, samoupravo - Dobar dan, Udbo!

No, umalo je moglo da se desi da se sa Milovanom sretnem na ulici. Naime, kad je Slobodan Milošević 1996. godine, pošto je prethodno Srbiju uveo u ratove, odbio da prizna izborne rezultate na kojima je izgubio sve velike gradove, mi tzv. opozicionari izašli smo na ulicu da priredimo tromesečne proteste kakve Srbija nije videla od 1968. godine.

Razume se da sam bio uličar, odnosno protestant, šetač pored Televizije, za koju smo rekli da je fabrika laži. Gađali smo Televiziju jajima, i ja sam bacio nekoliko mućkova. Jedan sam namenio Milovanu Vitezoviću, koji se od buntovnika iz 1968. pretvorio u uzurpatora iz 1996. godine. (Ne znam da li je tu negde bio Milovan, nemoguće je da ništa nije video i ništa nije znao, kao Tempo 1948. godine o Golom otoku, pre će biti da je novo događanje naroda, tačnije događanje građana, gledao kroz zavesu, kao Staljin Moskovske procese.) Ipak, ne mogu a da se ne zapitam da li je ovaj Miloševićev Vitez(ović) nekada pomislio na moj "Jugovac..."? Zar je moguće da je kod njega nastupila totalna amnezija?

Nekako smo stigli do 2000. godine, kad se navodno dogodio istorijski preokret i komunisti sišli sa vlasti. Kako Milošević opet nije hteo da prizna izbore, dobio je nasilno zbacivanje odnosno puč. Navodno su moji došli na vlast. Ne znam šta je bilo sa Vitezovićem, pretpostavljam da se zakamuflirao, tek nije ga potkačila Sablja, kao neke njegove saborce. Ili je od komesara postao monah (Predrag Čudić), setio se Kralja Petra da je bio veliki demokrata, koji je preveo sa Engleskog Stjuarta Mila, knjigu o slobodi. Izučio je zanat na televiziji, napisao je "Čarape kralja Petra". Pisac za svako vreme!

Nije problem u tome što je Vitezović sa "Šeširom profesora Vujića" ostao na televiziji, nego što ja sa "Jugovcem..." nisam došao na nju. Moji na vlasti su se držali komunističke šeme, što nije ni čudo kad se uzme u obzir da su bili ili svmi komunisti ili deca komunizma. U prvu demokratsku Vladu ministar unutrašnjih poslova došao je iz Udbe! (Dušan Mihajlović)

Ne znam šta je bilo sa Vitezovićem, ali komunisti su umeli da se prilagode, kao ovaj korona virus, i da se posle ubistva prvog demokratskog premijera Zorana Đinđića vrate u vlast, najpre kao manjinci (podržali su Vladu Vojislava Koštunice) a posle kao većinci, ušli su u Vladu najpre Borisa Tadića a potom Tomislava Nikolića. Štaviše, došlo je do simbioze crnih i crvenih, to je ta crno-crvena koalicija, kakve se zgražavao još ruski istoričar Nikolaj Ustrjalov iz vremena Sovjetskog Saveza. Bludni spoj nacionalizma i komunizma!

A da je Milovan Vitezović od satiričkog postao udvorički pesnik ne pokazuje samo Danke Handke, nego i vanredno promovisanje gradonačelnika (kripto-zamenika) Beograda Gorana Vesića u pisce, odnosno u počasne članove UKS, jer je kao gazda od beogradskih para obećao predsedniku UKS da će Udruženje, koje su demokrate izbacili iz budžeta, finansijski vratiti u život. Ne znam kakvu je to knjigu o Beogradu napisao konvertit iz Demokratske stranke, šef Kabineta Zorana Đinđića, rečeni Goran Vesić, da li je to novi Aleksandar Deroko, ali ni Josip Broz Tito nije bio proglašen počasnim književnikom, mada jeste počasnim akademikom. (Prvi doktor vojnih nauka u Republici Jugoslaviji, ako se ne varam takav doktor je bio u Kraljevini Jugoslaviji Živko Pavlović, ali ovaj general je napisao doktorat, a Brozu je poklonjen.)

Istina, književnici su imali za uzor slikare, koji su Dragicu Nikolić, suprugu predsednika Srbije Tomislava Nikolića, proglasili počasnom slikarkom, jer je, dok joj je predsednik ULUS-a oslikavao hram u rodnom selu Bajčetini, zadužbini porodice Nikolić, i sama lepila kamenčiće na neku ikonu, pošto je kao svaka prava domaćica umela sa testom. I Goran Vesić i Dragica Nikolić su kupili svoje počasne titule tuđim, odnosno narodnim parama, ili kako se to danas kaže parama poreskih obveznika.

Ipak, postoji razlika između likovnjaka i književnika: prvi su se bunili, drugi ćute. Ranije je bilo obrnuto, Udruženje književnika Srbije je bilo bastion slobode, poslednja odbrana slobodne reči. Mene je branilo. Ali to je bilo u vreme kad je Milovan Vitezović bio mladi pisac i zastupao ideje Šezdeset osme. Danas je UKS režimska organizacija, zato je stari pisac Milovan Vitezović došao na njeno čelo. Pošto se dokazao u crno-crvenom režimu. A taj režim plaća svoje sledbenike.

Podsetio bih Vitezovića na jednog drugog pisca, koji mu je u mladosti svakako bio ideal: na Radoja Domanovića. Kad je režim Aleksandra Obrenovića shvatio da mu ovaj satiričar nanosi veliku štetu napadajući ga u svakom tekstu, rešio je da ga kupi. Ministar policije je pozvao Domanovića i nudio mu šta zaželi: posao, odlikovanja, apanažu, blagodejanije (stipendiju) za boravak u inostranstvu, samo da ne kritikuje vlast. Domanović je to sa prezirom odbio, nastavio da gladuje i udvostručio svoju kritiku. (Kad je Aleksandar ubijen, zaverenici su kod ministra policije pronašli spisak od dvanaeset opozicionara za odstrel, među njima je bio i Radoje Domanović.)

Ali Milovan Vitezović nije Radoje Domanović, on je Pera Todorović.

Konačno, podsetio bih Milovana na onu njegovu studentsku pesmu, koju sam zdušno branio u zbornici kuršumlijske Gimnazije, a koju sam naveo na početku ovog teksta, S kolena na koleno. U njoj mladi Vitezović opisuje tri srpske generacije : deda solunac, otac partizan i sin student iz šezdeset osme. Deda solunac na svog sina komunistu šalje žandare, otac titoista na svog sina studenta šalje milicajce. Milovan se s pravom pita kako će da postupi sin student kad on dođe na vlast, hoće li da bije svog sina što se pobunio protiv njega. Pesmu završava prozom, u Napomeni kaže: Ovde nedostaje strofa koju treba da napišem kroz dvadeset ili dvadeset pet godina kako ja bijem svoga sina.)

Milovane, od studentske bune je prošlo ne četvrt nego pola veka i još dve godine. Sedi i piši tu strofu, tom pesmom bi mogao da uđeš u istoriju srpske književnosti, ali je problem kako da je završiš. Kako je šezdesetosmaš (onaj na koga je njegov otac poslao kordon milicije), kad se domogao vlasti, poslao na svog sina i na svoje saborce, koji se, kao Domanović, nisu prodali režimima, nego nastavili, kao Don Kihot, da se bore za ideale svoje mladosti, Specijalnu jedinicu, koja ne samo da je prebijala nego je i ubijala. Eskadron smrti za likvidaciju Miloševićevih političkih konkurenata.

Na kraju, Milovan Vitezović, moj nekadašnji saborac iz Ježa, sada nosilac vlasti (kakav idiotski novogovor!) mogao bi da uradi nešto dobro za Srbiju, da joj vrati Jež. Pošto se bavio devetnaestim vekom, Milovan svakako zna koji su Ćose, Nasradin hodže, Raboši, Stradije, Ježovi i Ošišani ježovi... hranili srpski narod da se odupre samodršcima, koje je u svom blaženom neznanju sam proizveo. Mogao bi da ubedi svog Novog Miloševića, koji gazduje Srbijom totalitarnije od svog uzora, da umesto nacionalnog stadiona dodeli građanima Beograda i Srbije jednu prostoriju za redakciju Novog Ježa. Gde bi se igrao šah! Jer, Srbija bez Ježa - to je meso bez soli! A ako u njemu nije umro satiričar, mogao bi da napiše satiru Radoje Domanović po drugi put među Srbima. Bila bi to indulgencija za njegove grehe! Ali, to će da uradi četvrta generacija studenata koje su vlastodršci, i kraljevi, i Titovi, i Miloševićevi, i Vučićevi ... pendrečili.

DRUGI DEO

PETER HANDKE

1.

Ako sam o Milovanu Vitezoviću znao dosta toga, o Peteru Handkeu sve do događaja sa početka priče znao sam malo. Ne znam zašto sam propustio da pročitam Rad-ovo izdanje Handkeove priče "Golmanov strah od penala", 1981. godine, kad je prevod štampan, valjda mi je u to vreme bilo dosta mojih strahova da bi me zanimali tuđi. A i moj junak Zoka King nije bio golman nego centarfor!

Kasnije, devedesetih godina, Handke me nije interesovao, iako je u mojoj državi bio veličan kao čudo od pisca, jer smo bili na suprotnim stranama istorije: Handke je podržavao Miloševićev diktatorski postkomunistički režim u Srbiji, a ja sam se protiv njega zdušno borio. Iz tog razloga Austrijanac je u Srbiji bio nagrađivan, a Srbijanac je takođe u Srbiji bio nagrđivan. Handkeov kult me nije zanimao taman koliko ni kult novog Tita Slobodana Miloševića.

Tako sam uzeo da čitam Petera Handkea tek ove, 2020. godine, kad se digla prašina oko njegove Nobelove nagrade, valjda najspornije u njenoj istoriji. O ovome ću posle, sad da kažem da je Nobel za književnost od samog početka bio kompromitovan. Švedski hemičar Alfred Nobel pronašao je barut, jedno od najstrašnijih sredstava za ubijanje ljudi. Kad je to shvatio, verovatno da bi okajao "grehe", svoje veliko bogatstvo koje je stekao prodajom baruta, zaveštao je čovečanstvu da dodeljuje nagradu svojim članovima koji su ga najviše zadužili. "Predstavili su me kao "genija zla", kao "trgovca smrću", a ja sam samo radio za dobrobit čovečanstva. Jedini cilj mog života bio je širiti znanje, uveren da to znači pre svega širiti blagostanje" - pisao je Alfred Nobel 1896 . godine, pred kraj života, svome nećaku. (U sličnoj dilemi su bili i Albert Ajnštajn i Robert Openhajmer, tvorci nuklearnog oružja.) Prva Nobelova nagrada za književnost dodeljena je 1901. godine francuskom pesniku Sili Pridomu, larpurlartisti, a ne Lavu Tolstoju, "koji se takmičio sa Bogom". (Tolstoj je bio iznad cara i iznad crkve, zbog čega ga je ova ekskomunicirala iz pravoslavlja, što je ostalo do današnjeg dana. Zato se kaže da je "Lav Tolstoj bio prvi pravoslavni jeretik".) Beležim iz Vikipedije imena velikih pisaca koji nisu dobili Nobela, pored Tolstoja: Henrik Ibzen, Marsel Prust, Franc Kafka, Anton Čehov, Džems Džojs, Bertold Breht. Ali je zato dobio Vinston Čerčil!

Poslednji dobitnik književnog Nobela je upravo Peter Handke, pošto se Nobelov komitet Kraljevske švedske akademije prethodno kompromitovao u nekakvoj seksualnoj aferi! A tamo "sede" starci!

Tek sad sam uzeo da čitam Handkea. Pročitao sam njegove dve knjige, dva romana, "Golmanov strah od penala" i "Moravska noć". Odmah da kažem da me Handke nije impresionirao. Mada je to neuputno, jer ko sam ja, nepriznati pisac u svojoj državi, koja je Handkea proglasila svojim svecem, da sudim o jednom Nobelovcu. Ali to je vrednost umetnosti (književnosti) što ne prihvata hrišćanski kanon, prvu Božju zapovest, "Nemaj drugih bogova sem mene", svaki čitalac je bog koji ima pravo da sudi o piscu koga čita. Studirajući Svetsku književnost izborio sam se za pravo paganina koji slobodno razmišlja o svetu u kojem se našao. Koristim to pravo koje je tekovina ljudske civilizacije.

Od ova dva Handkeova romana "Golmanov strah od penala" mi se donekle dopao, "Moravska noć" nimalo. Stoga, da "Moravsku noć" čitaocu samo predstavim, a da "Golmanov strah od penala" analiziram.

Vidim da je "Golmanov strah od penala" na nemačkom objavljen 1970. a na srpskom 1981. godine; "Moravska noć" je na nemačkom objavljena 2008, na srpskom ove, 2020. godine. U prvom slučaju u Srbiji je vladao liberalizam i na ceni su bili komunistički disidenti (Babelj, Pasternak, Solženjicin, Brodski, Šalamov...) a ne austrijski buntovnik "bez razloga". Stvar je u tome što kapitalistički Zapad nije svoje buntovnike proganjao, a komunistički Istok je svoje jeretike ili ubijao ili slao u logore. To je bio razlog što sam tih godina disidentsku literaturu "gutao" a za Handkea se nisam zainteresovao. Ako je Handke tad važio za buntovnika u svojoj državi, to je moglo da bude njegovo filozofsko opredeljenje, a ne etički ili socijalni čin. Činjenica je da ga njegova država nije proganjala, nego mu je dozvoljavala da bude njen otpadnik. Danas bismo rekli lažni disident.

Nego, da ispunim obećanje čitaocu da predstavim "Moravsku noć". Radnja ovog romana se dešava u Srbiji! Tačnije u Šumadiji, negde kod Velike Plane, u izmišljenom (?) selu Porodinu, koje je na reci Velikoj Moravi, glavnoj srpskoj reci. Pisac, koga Handke krsti sa On, valjda da bi mu dao opštost, ima na reci brod, koji je nazvao Moravska noć. Tu on dovodi jedne noći sedmoricu svojih prijatelja da im ispriča svoj "životopis" , dat kroz "kružno putovanje" od Srbije preko Španije, Nemačke i Austrije do Srbije. On je odlučio da se povuče sa književne scene i želi da prijateljima predoči svoje "korene" ali i predstavi "habitus" Srednje Evrope. Na brodu je uz njega jedna žena, od koje on stalno beži, ali to za roman nije važno.

Kažem, roman mi se nije svideo, isuviše je apstraktan i nedostaje mu doživljaj. Pošto mi pisac ništa novo nije otkrio, jer njegova filozofija je surogat prethodnih mislilaca, postavio sam sebi pitanje zašto sam ovo čitao. Kad čovek čita (sluša) priču koju zna, pričalac te priče je pre svega dosadan. Dozvoljavam da je problem u mojoj ličnosti, da nemam afiniteta za tu vrstu "teorijske" proze, da sam opredeljen za pisce disidente a ne epigone, pa mi je Handkeova "teorija apsurdnosti" delovala strano.

Ne bih se bavio ovim veštački konstruisanim romanom, da mi se nije nametnulo poređenje Handkea sa jednim srpskim piscem - Radomirom Smiljanićem. Razlog je u tome što su to pisci "iste škole", sa naznakom nadrealizma. Da u nekoliko rečenica predstavim Smiljanića.

Srpski pisac Radomir Smiljanić nemački je đak. Studirajući germanistiku, vezao se za pisce nemačkog jezika, a zanemario pisce srpskog jezika... Stoga mi više deluje kao "nemački" nego kao "srpski" pisac... U jednom periodu, sedamdesetih godina prošlog veka, dosta je značio. Danas je gotovo zaboravljen, ne vidim da neko ide za njim. Bio je, kao i Handke, apstraktni buntovnik.

Pošto sam tih godina sa Smiljanićem bio na istom poslu (buntovnička književna zadruga Zapis ), čitao sam njegove romane. Kao i Handke, rečit je pisac, gomila dosta reči i rečenica. Ume da piše, ali ne ume da misli, pa je njegova proza kao veštačko cveće, lepo izgleda ali ne miriše. Ima višak imaginacije, ali i manjak kontemplacije.

Za ilustraciju, da uzmemo Smiljanićev roman "Vojnikov put" iz 1967. godine. Tema je interesantna, povratak vojnika iz rata. Problem je što se ne zna ko je taj vojnik, kojoj vojsci pripada, u kojem ratu se borio.

Radomir Smiljanić je izašao u prvi plan između 1971. i 75. godine, posle osude "crnog talasa". U tom periodu je vodeći srpski državni izdavač beogradska Prosveta štampao tri njegova romana o čudaku starcu koji je uobrazio da je Hegel, oko koga se skupljaju razni tipovi i putuju sa njim od Beograda, preko Dubrovnika, do Helgolanda. Eklektička satira. Za čudo, ova trilogija (gotovo 1000 stranica) je prevedena na nemački, navodno je Smiljanić tamo hvaljen i uzdizan, ali nije postao svetski pisac (kao, recimo, Danilo Kiš). Držim da su ovi Smiljanićevi romani bolji od "Moravske noći", a i znatno ranije su napisani (pre 36 godina.) Ako je Smiljanić bio prvi, zašto Handke nije pisao o njemu, nego je bilo obrnuto, Smiljanić je 1996. godine, kad je Handke priznat za "velikog srpskog prijatelja", objavio (da li) roman "Peter Handke, nemačko-srpska rapsodija".

Kad su izbili novi balkanski ratovi, Handke i Smiljanić su se našli na istoj srpskoj strani. Koji su motivi Handkea ne znam (videćemo šta o tome kažu neki "analitičari"), Smiljanićevi su u stradanju njegovog oca, profesora muzike, koji je završio u ustaškom logoru u Jasenovcu. Šta sve nije radio Smiljanić da se "ubaci" u Miloševićevu vlast (osnovao Karadžićev ogranak Srpske demokratske partije u Srbiji, pisao romane, zaustavljao sa nekakvim Titovim kurirom Jovicom, u vreme sankcija Zapada nad Srbijom, brodove na Dunavu i naplaćivao im vodarinu u ime vlasti), nije mu pošlo zarukom da dobije rang Vitezovića i proglasi neko novo događanje naroda.

Iako se predstavio kao veliki nacionalista, Smiljanić nije uspeo da uđe u nacionalnu Srpsku Akademiju Nauka i Umetnosti, a ušli su anacionalisti Danilo Kiš i Borislav Pekić. Smiljanić je na to odgovorio osnivanjem svoje privatne akademije koju je prozvao Akademija "Ivo Andrić", u kojoj je igrao ulogu svog junaka iz trilogije, lažnog filozofa Hegela Miliradovića.

Ishod Vučićevog događanja srpskog naroda je ovaj: austrijski Nemac Peter Handke proglašen je najvećim srpskim piscem; Srbin Radomir Smiljanić otišao je iz života gotovo anonimno na periferno groblje Lešće, nije dobio mesto u Aleji zaslužnih građana, da ne govorimo o Panteonu, koji Srbija nema u stvarnosti ali ima u virtuelnosti.

podeli ovaj Ŕlanak:

Natrag
Na vrh strane