Natrag

Oslobođenje južne Srbije (3)

NI RAT, NI MIR

Južna Srbija je kolevka Srbije, u njoj se začela Srpska država, koja je pod dinastijom Nemanjića trajala gotovo tri veka. Kad je bila u svom zenitu, pod carom Dušanom, izlazila je na tri mora. Prodorom azijatskog plemena Turaka na Balkansko poluostrvo, Srpska država je prestala da postoji. Srpskom narodu je trebalo gotovo pet vekova da ponovo formira svoju državu, ovoga puta na severu, bez svojih istorijskih oblasti na jugu, Stare Srbije (Kosovo i Metohija) i Južne Srbije (dolina Južne Morave i Vardara, odnosno Makedonija). Nova Srbija je vodila rat protiv Turske imperije (1877/78) da povrati svoje istorijske oblasti, ali je imala uspeha samo u pogledu doline Južne Morave, dok su Kosovo i Makedonija ostale u sastavu Turske. Tako se Južna Srbija priključila Srpskoj državi sa zakašnjenjem od sedamdeset četiri godine. Srbija je uspela u prvoj četvrtini XX veka da oslobodi sve svoje teritorije od stranog okupatora i stvori novu državu - Jugoslaviju, u kojoj su živeli zajedno svi južnoslovenski narodi, naravno i Srbi. Istorija je htela da se država Jugoslavija rasturi isto posle sedamdeset četiri godine, a Srbija vrati u predratne granice. Današnja Srbija nema izlaz na more a leži na tri reke Morave. Naš feljton govori o oslobođenju doline Južne Morave, koja je danas Južna Srbija.

***

Ali, srbijansko mrtvo more iznenada se zatalasalo, i to ne u narodu nego u Skupštini! Socijalne ideje Svetozara Markovića dobile su svoje interpretatore u dvojici poslanika, u Adamu Bogosavljeviću iz Zaječara i Miliji Milovanoviću iz Jagodine. Uskoro će se pokazati da Svetozar nije mrtav i da njegove ideje imaju budućnost u Srbiji.

Adam Bogosavljević bio je jedna od najinteresantnijih političkih figura nove Srbije. Rođen u selu Koprivnici kod Zaječara, svršio je Veliku školu u Beogradu, ali je u biti ostao seljak.

Kao student stajao je pod jakim uticajem Svetozara Markovića, čak nije hteo polagati završni ispit, da ne bi došao u iskušenje da sa dobivenom dilomom zatraži državnu službu. Umesto toga, vratio se u selo i obrađivao zemlju kao i ostali seljaci. Kad je kao seljak-filozof izabran u svom okrugu za narodnog poslanika, izazvao je buru u Narodnoj skupštini.

Razlika između Svetozara i Adama bila je u tome na koga su se oslanjali; Svetozar, koji je bio knjiški revolucionar, pod jakim uticajem ruskih socijalista, tražio je oslonac u đacima i zanatlijama; Adam, koji je bio više praktičar, našao je oslonac u seljacima. Zajednička im je bila kritika birokratije, a Adam ju je preveo na seljački jezik. Ta kritika je izgleadala ovako:

"Srbija je seljačka država; glavni deo njenoga stanovništva čini seljak, koji mora da radi zemlju da bi se mogao ishraniti. Iz toga razloga Srbiju valja urediti tako kako će seljaku biti dobro. Međutim naše državno uređenje nije udešeno za dobro seljaka, nego za dobro činovnika. Činovnici, koji su u prvo vreme pisali sami zakone, odredili su sebi dobre plate, a seljaka su ostavili da se muči radeći zemlju. To nije pravo. Činovnici su sluge narodne, jer ih narod plaća. Gde je to bilo da sluga živi bolje od gospodara? Ako seljak mora da se muči, onda nije pravo ni da činovnik blaguje; ako seljak mora da radi ceo dan za dva cvancika nadnice, onda nije pravo ni da činovnik, čim stupi u službu, prima sedam cvancika dnevnice. Njegov je rad mnogo lakši nego rad zemljoradnika, - i u isto vreme manje društveno koristan, manje proizvodan. Krajnje je vreme da se činovničke plate smanje; činovnicima to neće biti prijatno, ali krivi su sami. Onda kada je sva vlast bila u njih, oni nisu ništa učinili za podizanje materijalnoga blagostanja naroda. Ako su hteli velike plate, zašto nisu gledali da uvećaju narodno bogatstvo, pa da im narod može te plate davati. Kada to nisu učinili, onda moraju i oni u opštu sirotinju, zajedno sa seljakom. To će im biti za pamet; to će ih naterati da počnu jednom misliti i o tome kako će se naš seljak izvući iz sirotinje."

Razume se da je Adamova kritika birokratije imala velikog odjeka u narodu. Slobodan Jovanović je smatra demagoškom. „Adam je nameravao to učiniti survavanjem činovništva u sirotinju, primitivnost, nekulturu. Da se nijedna zemlja ne može kulturno razvijati bez jednog gornjeg sloja sposobnog za viši duhovni život, to Adam nije uviđao. (...) Kulturni napredak za njega nije značio mnogo; njegov je ideal bila što potpunija jednakost, pa makar usred opšte sirotinje. Kad seljak živi o hlebu i siru, neka tako živi i činovnik. To istina nije kultura, ali to je pravda, - pravda onakva kakvu je smatraju primitivni ljudi."

Tako je Adam Bogosavljević radikalizovao Svetozara Markovića, odnosno spustio ga na zemlju. Adam, koji je i pored svog fakultetskog obrazovanja ostao seljak, odbacio je altruističke fantazije Svetozara Markovića i sveo ih na ogoljenu istinu. Na taj način je Markovićevo učenje izgubilo svoj idealizam, ali se u prostoj i gruboj formi nezaustavivo širilo u narodu.

Ovde treba dodati psihološki aspekt Adamove demagogije. Poznato je da od vajkada seljak mrzi gospodu, odnosno selo mrzi grad. Još pre Adama, kod srpskih seljaka se začela mržnja na činovnike. Slobodan Jovanović to ovako formuliše: „To je bila ona iskonska mržnja donjih slojeva na gornje; onaj koji je živeo na selu, mrzio je onoga koji živi u varoši; onaj koji nije bio pismen, mrzio je onoga koji je prošao kroz školu; onaj koji je pripadao podaničkoj masi, mrzio je onoga koji je vršio vlast."

Na Skupštini od 1874. godine Adam i Milija podneli su nekoliko radikalnih predloga, koji su imali za cilj rušenje birokratskog sistema. Ti predlozi, dabome, nisu mogli da prođu, ali je Adamova grupa pokazala da je živa i da će sve više osvajati prostor kako u Skupštini, tako i u narodu. Iz ove grupe stvoriće se Narodna radikalna stranka, koja će postati najmoćnija politička grupacija u vremenu do komunizma i bitno uticati na istoriju Srbije.

Inače, Narodna skupština je postala poprište političke borbe.

Glavni spor se vodio oko Ustava iz 1869. godine, koji su doneli liberali. Konzervativci su ga osporavali, jer je donet za Kneževog maloletstva i tražili da se ukine. Dok su liberali branili narodnu skupštinu, konzervativci su je osuđivali kao seljačku.

Radikalna grupa oko Adama i Milije mogla je iz toga samo da profitira. Iako su im bili bliži liberali, jer su tražili ukidanje Vladinih poslanika, pojačavanje ministarske kontrole od strane Skupštine..., radikali su delovali kao jaka opoziciona grupa, koja je neprijatelj takve države.

U Skupštini je bilo stalnih svađa i sukoba, nikada nije bilo „toliko graje i inata kao pod Danilovom Vladom pomirljivosti i dobre volje." Konzervativna čiča Danilova Vlada je to iskoristila da raspusti Skupštinu. Knez se kolebao. Kalaj je to ovako izvestio u Beč: „Težak položaj u koji je Knez zapao, njegovi slabi nervi, koji mu nisu dopuštali istrajnost i napore, njegova hitromislenost i njegova sklonost za obešenjakluke - sve ga je to navodilo da spas traži, ne u snazi i kuraži, nego u lukavosti i podvali. Iz malodušnosti, on je postajao intrigant".

No ne treba potcenjivati Milana. Iako još mlad i prevrtljiv, neveran u prijateljstvu i sklon verolomstvu, nezainteresovan na prvi pogled za velike nacionalne ciljeve nego samo za očuvanje dinastije, knez je tačno znao šta hoće. Kao suveren hteo je da uveća teritoriju Srbije, a to znači da stupi u rat. Reklo bi se da je samo čekao zgodu. A za rat mu je bila potrebna stabilna Vlada, što znači da je morao da se približi liberalima, koji su bili najjača stranka. Iako je Danilovo Ministarstvo vodilo borbu protiv liberala, Milan bez njih nije mogao. Stoga je pristao na raspuštanje Skupštine, novi izbori trebalo je da potvrde njegovo opredeljenje. Za to vreme je šurovao sa Ristićem i Radivojem, jer su samo oni umeli da naprave državu za rat. Milan je lično mrzeo Ristića još iz vremena kad mu je on bio namesnik, ali bez njega nije mogao.

Kad je Ristić došao u Konak da isprati kneza na jedno od njegovih mnogobrojnih kockarskih putovanja, ovaj nije hteo da ga primi, nego mu je poručio da je „njegovo mesto na Savi (gde i ostaloj publici za ispraćaj), a ako mu se to ne svidi, neka ide preko Save". Goropadni Ristić, za koga je knežev lekar Vladan Đorđević rekao da je „knez nad kneževima", odgovorio je Milanu: „Ako moradnem ići iz Beograda, moj put ne vodi preko Save nego u Kragujevac!" Aluzija je bila jasna, u Kragujevcu je Toma Vučuć počinjao svoje bune.

Ako je knez Milan, oslanjajući se na konzervativce, sa liberalima igrao dvostruku igru, sa radikalima (Adam-Milijina stranka!) nije imao dileme: njih treba istrebiti, oni predstavljaju opasnost za dinastiju.

Kako su radikali naglo dobijali pristalice i pretili da postanu vodeća stranka u zemlji, knez Milan je naložio Danilu da ih suzbije svim sredstvima i ne dozvoli da dobiju izbore. Oko Adama i Milije okupili su se svi markovićevci, seljački tribuni kakav je bio Ranko Tajsić, ali i bivši vojnici kakav je bio Jevrem Marković. Čiča Danilo je uradio ono što je kao iskusni policajac jedino znao, primenio je silu. Tako je policija zabranila dalje izlaženje radikalskog lista Oslobođenje i naučnog časopisa Rad. Pošto je Svetozar umro u februaru 1875. godine, oba lista držao je Pera Todorović.

Obično se za Peru Todorovića kaže da je bio najbolji novinar koga smo imali, pa moramo da se upoznamo sa njim. Pera je bio iz bogate porodice iz Smederevske Jasenice (Palanke) i još kao gimnazijalac u Beogradu postao je najprivrženiji pristalica Svetozara Markovića. Ali je iz gimnazije isteran, jer se nije hteo pričestiti. Potom je bio u Cirihu, gde nije svršio ništa, ali gde je u društvu ruskih nihilista poznao rusku revolucionarnu književnost.

Kao novinar pokazao je izrazit dar da razvije priču, što je u no vreme kod publike veoma palilo. Ako je manje znao od Svetozara, lepše je od njega pisao, bio je ubedljiviji. Svetozar je bio više publicist, Pera čist novinar. U vreme kad se ovi događaji dešvaju, imao je dvadeset tri godine i policija ga je označila kao glavnog neprijatelja države. Čiča Danilo je imao da se s njim obračuna.

Ali to se izvrglo u suprotnost. Među merama Danilove Vlade valja pomenuti proterivanje sestara Ninković iz Srbije. To su bile dve mlade Novosađanke iz bogate kuće, koje su oduševljene učenjem Svetozara Markovića prešle u Srbiju i nastanile se uz njega u Kragujevcu. Policija ih je obeležila kao komunistkinje.

Ako je za čiča Danila već muškarac komunist bio nešto bezumno, žena komunist izgledala mu je kao huljenje svih zakona ljudskih i božjih. Stoga je naredio da se sestre stražarno sprovedu iz Kragujevca u Beograd i odmah proteraju preko Save kao strane državljanke.

Ali, radikali su doskočili. Naime, po srbijanskom zakonu, žena je udajom mogla da stekne srpsko državljanstvo.

Ninkovićeve su se pod hitno udale, pro forma, ali policija više nije mogla da ih uznemirava. Jedan od tih mladoženja koji je stupio u brak samo iz razloga partijske taktike i uz inat čiča Danilu, bio je Pera Todorović!

Danilova Vlada organizovala je gonjenje svih onih poslanika koji su bili opozicionari. Naravno da se na prvom mestu našao Adam Bogosavljević. Policija je pritvorila njega i Ranka Tajsića. No i Adamovo zatvaranje se izvrglo u suprotnost, okrenulo se protiv Vlade. Njegova krivica je bila u tome što je održao zapaljivi predizborni govor. Kad su Adamovi seljaci čuli da policija goni njihovog vođu, krenuli su u opasne proteste. Ubrzo se proširila vest da je Adama vlast ubila, pa su naoružani seljaci došli pred Načelstvo u Zaječaru. Da bi ih umirio, kapetan izvede pred njih Adama, a ovaj se pomeša sa narodom i ode u Koprivnicu. Policija se nije usudila da interveniše.

Bio je ovo seljački bunt. Neki mlađi ministri (Stojan Novaković i Čedomilj Mijatović!) predlagali su čiča Danilu oštre mere. „Neka seljaci vide da naša pamet caruje, a ne njihova!" - govorio je Novaković. Ali stari iskusni policajac kakav je bio Danilo Stevanović, dobro je znao da bi intervencija policije u Koprivnici dovela do krvoprolića, pa je u Adamovo selo poslao najpre kapetana, a potom ministra pravde, da slučaj reše lepim. Stvar se završila tako da seljaci nisu dali svog tribuna, a čiča Danilo se pravio nevešt.

Izbori su bili zakazani za 3. avgust 1875. godine. Danilo je vršio pritisak na izbore (promenio je načelnike, doveo svoje ljude), ali je bio umereniji nego Čumić na prethodnim izborima. A i prilike su bile drugačije, narod više nije bio onako poslušan kao u vreme kneza Mihaila i Namesništva. Seljački tribuni tipa Adama i Ranka Tajsića učili su narod da glasa po svojoj pameti, a ne po nalogu policije. Ovi tribuni su bili jači od policijskih načelnika i kapetana.

Odmah po Milanovom povratku u zemlju iz Beča (gde je išao da se ženi) izvršeni su skupštinski izbori na kojima su većinu dobili liberali. Znatno su napredovali Adam-Milijini radikali. Sa konzervativcima bilo je svršeno. Bilo je jasno da od njihove Vlade nema ništa i da knez mora da traži druge saveznike. Među konzervativcima bilo je onih (Čumić) koji su nagovarali kneza da izvrši državni udar i ukine Ustav od 1869. godine, koji mu ograničava vlast. Ali Milan nije bio spreman na takav potez.

Stvar je bila u tome što je knez Milan bio protiv rata. Zašto, teško je reći. Ne verujemo da je to bilo zbog njegove predstojeće ženidbe, niti zbog Andrašijevog ubeđivanja, pre bi se reklo da je ovaj dvadesetdvogodišnjak dublje sagledao političku situaciju od većine srbijanskih političara. Slobodan Jovanović to ovako objašnjava:

„Iako mlad čovek, Milan nije bio ponet nacionalističkim oduševljenjem koje je vladalo u Beogradu. Sve do svoje četrnaeste godine živeo je u Vlaškoj i Francuskoj; kad je posle Topčiderske katastrofe došao u Srbiju, znao je bolje francuski nego srpski - i premda je docnije naučio naš jezik dobro, govorio ga je uvek sa stranim akcentom. Ni njegova majka Vlahinja, ni njegov vaspitač Francuz, nisu ga naučili da oseća srpski; po svojim prisnim osećanjima on je bio među nama stranac. Ono ratoborno raspoloženje koje je hercegovački ustanak raspalio kod našeg sveta, knezu Milanu je bilo nerazumljivo. On je cenio političku situaciju trezvenije nego ljudi koji su bili i stariji i iskusniji od njega, ali čiji su sud pomutila ta nacionalistička osećanja za koja je on bio neprijemljiv."

„On nije imao omladinsku veru u „snagu i veličinu Srbinovu", nije držao da Srbi mogu sami tući Turke. On je predviđao našu katastrofu u slučaju rata s Turskom. Ta narodna katastrofa, držao je on, bila bi i njegova lična katastrofa; posle jednoga nesrećnog rata, on ne bi mogao ostati na prestolu. Milan nije bio kuražan čovek, - i svaku je opasnost preuveličavao. On je imao jednoga ujaka, pukovnika Katardži, koji je, iako vojnik, bio velika kukavica: taj ujak mu je neprestano govorio da pazi da ne izgubi presto."

Knez Milan je bio tako prenadražen, da je u jednome trenutku nervne iscrpenosti pao u postelju.

Sateran do duvara, knez Milan je avgusta 1875. godine pristao na jednu liberalnu Vladu, sa Stevčom Mihailovićem kao predsednikom, Jovanom Ristićem kao ministrom inostranih poslova i Jevremom Grujićem kao ministrom unutrašnjih dela. Ovome treba dodati da je za predsednika Skupštine došao Ljubomir Kaljević, vođ mlađih liberala. Ova Vlada je nazvana akcionom i trebalo je da povede rat.

Ali, akciono ministrastvo je još uvek bilo daleko od akcije. Knez i Vlada nisu mogli da se slože da li će se slušati Velike sile (Trojecarski savez) ili će se ići za javnim raspoloženjem u Srbiji.

Za južnjake je važno da je Vlada odlučila da produži četničku akciju, započetu pod Danilom. Još je knez Mihailo planirao čete za ubacivanje na tursku teritoriju, pre svega u dolinu Južne Morave. Sad su čete spremane za Bosnu i Hercegovinu. Čak je Vlada naoružavala i bugarske čete da iz Rumunije upadnu u Bugarsku. Rečju, to je imala da bude četnička akcija velikih razmera.

Pošto knez i Vlada nisu mogli da se slože po pitanju rata ili mira, odlučili su da stvar prepuste Skupštini. Ova skupština se sastala u Kragujevcu krajem avgusta. Odmah pošto je otvorio skupšinu, knez se vratio u Beograd, čime je poručio da on nije spreman da odgovara za rad Skupštine.

Skupština se takođe podelila, jer za vođenje rata potreban je novac koji Srbija nema. „Mi ne glasamo protiv pomoći ustašima zato što smo ladni prema braći, nego zato što će to koštati Srbiju i novaca i krvi, a ne znamo hoćemo li pomoći; ne znamo ni ko je pobunio ustalačku braću, pa nam izgleda da se Srbija prilepila ustanku. Braću ne osloboditi, a sebe upropastiti, nismo za to. Srbija će opet lako podići ustanak u Bosni i Hercegovini, no ako Srbija propadne, onda je nema više" - govorili su neprijatelji rata.

Adam i Milija su glasali za pomaganje ustanka, ali su tražili da teret podnesu svi jednako. „Nećemo da se činovnici i bogataši koriste ratom, pa da svu vlast i svu dobit prigrabe sebi, a sve ratne terete navale na seljaka."

Za slučaj rata Adamova grupa predlagala je da se činovnici podele na dve grupe: oni koji idu u rat, i oni koji ostaju kod kuće. Prvima se ne bi davalo ništa, oni bi se s ostalim vojnicima hranili na kazanu. Drugima se takođe ne bi davalo ništa, neka žive od gotovine kao ostali svet, a ako je nemaju, neka ih hrani opština.

Pošto ni Skupština nije mogla ništa da reši, Srbija je ostala bez Vlade, a Knez je zakazao svoju svadbu. Razume se da nije bilo zgodno da ga verenica zatekne usred ministarske krize, pogotovo ne strane diplomate koji će prisustvovati svadbi. Ponudio je ministarstvo Jovanu Marinoviću, ali se ovaj nije usudio da preuzme odgovornost ni rata ni mira. Činilo se da knez nema drugi izbor, nego da se opet obrati Ristiću, koji je u Srbiji bio glavni ruski saveznik. Ristić je udesio da knez još u maloletstvu putuje u Livadiju na podvorenje ruskom caru. Svima je bilo jasno da knez ne može bez Ristića, ma koliko omrazio svog bivšeg namesnika.

Onda se kriza odjednom rešila gotovo sama po sebi. Mlađi liberali i mlađi konzervativci tajno su se dogovorili da preuzmu stvar u svoje ruke i otarase se svojih stranačkih tutora. Oni su obrazovali Vladu u skupštinskim kulisama, na čelu sa Ljubomirom Kaljevićem. Knez je odmah na ovu Vladu pristao, čime je Skupštinu stavio pred svršen čin.

Ljubomir Kaljević je bio mlad političar, počeo je tako što je još pod knezom Mihailom pokrenuo liberalni list Srbiju, koju je ondašnja vlada zabranila; najviše da je imao trideset pet godina. „To je bio tanak i vižljav Užičanin, malen i ukrućen na suviše visokim štiklama. Imao je lepo ovalno lice, s mekom svilenom bradom mladog đakona. Bogat od kuće, školovan u Hajdelbergu i u Parizu, on je bio strastan političar, i svoje veliko imanje trošio je nemilice na javne poslove" - opisuje ga Slobodan Jovanović. Njegova velika kuća na Terazijama bila je neka vrsta političkog kluba. Umeo je da bude dobar sa svima i da gradi svoju popularnost. „Jedan od onih ljudi koji ne ostavljaju duboka traga u istoriji, ali u dnevnoj politici svoga doba predstavljaju neophodno potrebnu čiviju."

Kaljevićeva Vlada trajala je oko šest meseci. Milan je morao pristati na nju iz svojih ličnih razloga, čak je prihvatio i liberarne reforme koje je Kaljević nametnuo. Mislio je da je bolje da pusti reforme, možda će se narod njima zamajavati, da će zaboraviti Hercegovački ustanak. To je bio način da se Milan odupre ratobornoj struji, koja je ugrožavala dinastiju.

Kaljević nije mogao da promeni ustav, ali je doneo niz pratećih zakona koji su Ustav iz 1869. godine donekle poništavali. Takav je bio zakon o opštinskoj samoupravi, sa proširenjem nadležnosti opština, kako u administrativnom tako i u finansijskom smislu; zakon o „ličnoj bezbednosti" kojim se jemči lična i materijalna sigurnost građana; ali je najvažniji bio Zakon o štampi od 15. decembra 1875. godine.

Kaljevićev zakon o štampi bio je jedan od najliberalnijih u Evropi i gotovo da je ukinuo svaku cenzuru. Novine su mogle slobodno da izlaze i da ne podležu policijskoj cenzuri. Zakon su podržali mlađi konzervativci, čak je Milutin Garašanin da zakon o štampi ima samo jedan član: Štampa je neograničena, slobodna. Podržali su ga i radikali, kojima je najviše išao u prilog.

Osim u unutrašnjoj, Kaljević je uspeo da nadmudri kneza Milana i u spoljašnjoj politici. Knez je prepustio inicijativu Kaljeviću, jer nije smeo da uđe u rat zbog stava Velikih sila. Ali Kaljević nije prekidao pripremu za rat i povećavao je ratnu spremu, što je bilo po volji naroda. Ratobornost je slabila, pogotovo kod seljačkih masa. Činilo se da je Milan obezbedio miran život u državi.

podeli ovaj članak:

Natrag