Natrag

Polemike

Beskrajni književni rat (6)

Mit o savršenoj biografiji - Danila Kiša

Naš poznati književnik i književni kritičar, Marinko Arsić Ivkov, napisao je neobičnu knjigu pripovedaka - "Pet detektivskih priča i jedna lopovska" - koja govori o stvarnim događajima. Iz te knjige, koja izlazi u izdanju Kulturnog centra Novog Sada, Magazin Tabloid objavljuje priču "Beskrajni književni rat". Ona je hronika našeg književnog i kulturnog života, ali i svedočanstvo o sprezi politike i umetnosti, o književnim klanovima, interesnim grupama i o netrpeljivosti prema nezavisnom, slobodnom izražavanju mišljenja. Beskrajni književni rat traje gotovo pola veka, a njegov završetak nije na vidiku.

Marinko Arsić Ivkov

Vasovićev zaključak je:

„U kanonizaciji Kišovog imena i dela nisu učestvovali samo kišolozi, strani i naši, već i srpski komunisti, srpske demokrate, srpski nacionalisti, srpske kulturne ustanove i srpska pravoslavna crkva. U stvaranju Kišovog kulta učestvovali su svi, bez obzira na tobožnje razlike u shvatanjima i političkoj orijentaciji. Konflikt između kišologa i onoga što oni nazivaju palankom ne postoji, niti je ikada postojao."

„Kiš je u Francusku otišao isključivo zbog svoje književne karijere u čemu nema ničeg lošeg, ali je loše u tome naknadno tražiti neke političke razloge za ovaj Kišov izbor. Uostalom, za jednog pisca je najvažnije da li mu se knjige štampaju u jednoj zemlji, a ne da li u njoj živi. Za vreme Kišovog boravka u Francuskoj, Kišove knjige su u Srbiji štampane, hvaljene, nagrađivane, studirane na fakultetima i konačno kanonizovane. Niko nikada nije koristio Kišov boravak u Francuskoj kao argument protiv njegovog dela. Ljude je jedino nerviralo kada je Kiš potkazivao i izmišljao nepostojeće progonitelje. Kada bi znao istoriju komunističke Jugoslavije, Oto Tolnai bi znao i to da su mnogi naši pisci i intelektualci napustili tu zemlju upravo iz razloga koji se danas pripisuju Kišu, kao i to da neki od naših najvećih pisaca, poput Crnjanskog, nisu mogli da se vrate u zemlju decenijama, a mnogi se nisu nikada ni vratili, poput Slobodana Jovanovića ili Rastka Petrovića. Nije nikakvo čudo da je Evropa koja je finansirala Titov komunizam više volela naše lažne nego naše prave disidente. Podrška pravim disidentima obavezivala bi i na preispitivanje odnosa prema Titu, a Evropa je više volela Tita nego sve naše disidente i umetnike zajedno."

„Nema nikakve sumnje da je Kišova slava u Francuskoj bila više rezultat političke afere koju je Kiš vešto orkestrirao po izlasku Grobnice za Borisa Davidoviča, nego rezultat ozbiljne kritičke precepcije koja u tako kratkom roku nije ni bila moguća."

Analizom nekoliko afirmativnih tekstova o Kišovom delu iz pera stranih autora, Vasović pokazuje da se oni sastoje od „otrcanih fraza, proizvoljnih tvrdnji i kičerskih superlativa" i da njihovi pisci i ne poznaju Kišov književni opus, a još manje srpsku književnost. „Što nas dovodi do zaključka da je kišologija svuda manje-više ista, fabrikovanje kulta i vrednosnih sudova iza kojih ne stoji snaga argumentacije i kritičkog mišljenja, apriorno ubeđenje da je reč o značajnom piscu koji piše o temama i sadržajima u koje se ne sme nijednog trenutka sumnjati."

Da bi pokazao da su, zahvaljujući takvim kritičarima i takvoj kulturnoj klimi, evropski književni standardi pali na najniži nivo, Vasović uzima za primer mađarskog pisca Petera Esterhazija, čije je delo u dobroj meri izašlo iz Kišovog šinjela.

Hajdemo u Evropu

„Da Kišov uspeh nije usamljen u okviru evropske književnosti u kojoj se osrednji pisci proglašavaju genijalnim, da su standardi te književnosti pali na najniži nivo u njenoj istoriji, pokazaće nam primer Petera Esterhazija. Ovde se nećemo baviti samo sličnošću dveju poetika, već i osvetljavanjem onih literarnih standarda koji nam se danas nude kao 'evropski' i 'svetski'. Videćemo da je u kontekstu postmodernističke poetike pojam originalnog u literaturi dobio sasvim novo značenje, gotovo suprotno izvornom značenju ove reči."

Esterhazi je poznat po tome što je toliko uzimao od drugih pisaca da se engleski izdavač njegovog romana uplašio da će morati da plaća štetu za povredu autorskih prava drugih pisaca, pa je eventualnu odgovornost prebacio na Esterhazija.

A kad se nemački pisac Zigfrid Gauh, iz čijeg je romana Esterhazi uzeo čitavo poglavlje, pobunio, ovaj je izjavio da je to poglavlje u njegovom romanu dobilo novi kontekst. „Avaj", kaže Vasović, misleći i na Kiša, „zar se dijamant ukraden iz jedne kuće ne javlja u novom kontekstu čim se unese u kuću lopova?

Zar se i imanja familije Esterhazi, oteta od komunista, nisu, činom krađe, takođe našla u jednom novom, komunističkom kontekstu? Ne, pozivanje na novi kontekst ne razrešava nijednu od dilema pomenutog stvaralačkog postupka?"

S druge strane, kao protivtežu proizvoljnim i otrcanim afirmativnim kritikama, Vasović daje panoramu negativnih kritika stranih i domaćih autora o Kišovom delu, koje su manje-više ostale nepoznate srpskom čitaocu.

Potom dovodi u pitanje i Kišovu poetiku, naročito onu izrečenu u knjizi Čas anatomije, kao i originalnost postupka i umetničku vrednost njegovih najhvaljenijih pripovedaka, „Grobnice za Borisa Davidoviča", „Psi i knjige", „Knjiga kraljeva i budala", kojima posvećuje posebna poglavlja. Prema Vasoviću, ono što dominira u tim pričama je njihova ideološka obojenost.

Vasović nije poštedeo ni jedno od najčvršćih neprijateljskih uporišta, koje u dosadašnjim sukobima nije bilo meta napada i koje nije dovođeno u pitanje. To je Kišov odnos prema Borhesu. Sam autor Grobnice za Borisa Davidoviča smatrao je sebe „borhesovcem" i isticao da se njegova poetika zasniva na Borhesovoj poetici.

Analizom Borhesovih i Kišovih poetičkih i književnoteorijskih stavova, ali i njihovih političkih pogleda, Vasović zaključuje da su njih dvojica antipodi i da se Kiš „lažno predstavljao" kao „borhesovac". Kao jednu od potvrda ove tvrdnje Vasović navodi ideološku obojenost Kišovih priča, što nije slučaj sa Borhesovom prozom.

Evo šta piše u zaključku poglavlja „Kiš i Borhes": „Borhesovo shvatanje istorije, političkog angažmana, odnosa tradicionalnog i modernog, književne kritike, estetike, fantastike, književne forme, ličnog iskustva i njegovog udela u književnom stvaranju, književnog lika, fabule, kadence, potpuno je različito, pa i dijametralno suprotno Kišovom. No, ova očigledna činjenica nimalo ne sprečava doktore kišologije da i dalje recikliraju mit o Kišovom delu kao borhesovskom. Status Kiša kao borhesovca smatra se dokazanom i neospornom činjenicom.

Jasno je da se ova 'činjenica' uzima kao sredstvo vrednovanja Kiša kao pisca, pa čak i reklame, a nikada kao polje ozbiljnog istraživanja u kojem vrednosni sud ne bi smeo biti polazna tačka."

A naslov poslednjeg poglavlja Vasovićeve knjige glasi: „Šta to beše originalnost?"

Povređenih i prozvanih je opet mnogo. Hoće li napadnuti ignorisati i prećutati knjigu i tako izbeći novi rat? Hoće li dati šansu miru? Mnogima je dosta ratovanja. Mnogi bi da bace koplje u trnje i da skinu ratnu uniformu.

Mi, koji čitavog rata brojimo mrtve, ne verujemo mnogo u pacifizam i njegove ideale.

Tim pre, što je autor knjige Zar opet o Kišu? najavio novi napad, knjigu pojedinačnih svođenja računa sa protivničkom stranom:

„Analizom modernih utopista koji su prisvojili ime ovog pisca zarad promocije svog političkog programa baviću se u mojoj sledećoj knjizi u kojoj odgovaram na pojedinačne kritike Lažnog cara, kao i na mnoga pitanja koja je povodom ove knjige pokrenula ne samo naša književna kritika već i naša javnost."

Iskustvo nam šapuće: budimo spremni. Ova najava mora da izazove nove potrese na književnom bojištu.

U varljivoj tišini, kao da čujemo škrgut zuba, oštrenje pera, pokrete bojnog grupisanja, zvuke mobilizacije.

U boj, u boj!

Dok smo u takvoj tišini čekali još jednu ratnu eskalaciju, jedna nesvakidašnja epizoda narušila je mir.

Žiri Drugog programa Radio Beograda za dodelu nagrade „Nikola Milošević" za knjige iz oblasti filozofije, estetike i teorije književnosti i umetnosti objavljene 2013. godine zasedao je 29. januara 2014. godine. Radio je tu sednicu žirija javno prenosio. Članovi žirija bili su Milo Lompar (predsednik), Mile Savić i Simo Elaković. U najuži izbor za nagradu oni su izabrali knjige Slobodana Žunjića Prirok i suštastvo, Bojana Kovačevića Skriveni federalizam i Nebojše Vasovića Zar opet o Kišu?. Žiri je u studiju raspravljao o te tri knjige. O Vasovićevoj knjizi pohvalno su se izrazila sva tri člana žirija.

Mile Savić je rekao i ovo: „Dakle, to je jedan vrlo izražen kritički odnos prema jednom stanju duha, čak ponekad mogli bismo slobodno reći da je to i kritika, ne više Kiša, nego jednog parazitizma na fantazmi o srpskom nacionalizmu, ako to postavimo u jedan širi kontekst. I ono što se meni čini da je značajno za ovu knjigu jeste činjenica da se o nečemu što je etablirana vrednost u našoj kulturi govori otvoreno kritički i da se otvara prostor za dijalog, spremno, dokumentovano na samom tekstu."

Za Sima Elakovića centralni deo knjige je Vasovićeva analiza Kišove poetike.

Predsednik žirija je govorio najduže.

Ukazao je na srodnost Vasovićevih knjiga Protiv Kundere i Lažni car Šćepan Kiš. „Kad bi se te knjige čitale zajedno, videlo bi se da Vasović Kiša smešta u jednu specifičnu optiku kojom on posmatra i svetske i naše pisce." Ta optika nije ad hominem, nego je u pitanju teorijski pogled. Prema Lomparu, Vasović u novoj knjizi o Kišu zaoštrava teze iz prve knjige i „opet demonstrira osnovnu dvostrukost svoga polemičkog stanovišta". S jedne strane, uspešno književno analizuje Kišove pripovetke, a, s druge, „analizira sam fenomen Kiš, odnosno stepen društvenog odjeka Kišovog dela, ovoga puta na vrlo širokom i razgranatom dokumentarnom materijalu koji, u dobroj metodi polemičara, uzima od Kišovih apologeta".

U zaključku svog izlaganja, profesor Lompar je naglasio: „To nije nikakva pojednostavljena negacija Kiša. To je jedno dubinsko i drukčije poetičko stanovište. U jednom vremenu zapretene originalnosti, Vasović visoko diže barjak modernističke ideje originalnosti."

Ovo izlaganje predsednika žirija ličilo je pomalo na proglašenje dobitnika nagrade, tim pre što je bilo podržano i od ostala dva člana. Međutim, vest o dobitniku nagrade je glasila: odlukom većine članova žirija (a to znači dvojice od trojice), nagradu „Nikola Milošević" dobio je Slobodan Žunjić. Vasovićevi protivnici mogli su da odahnu.

Ali ne zadugo.

Na bojištu se, neočekivano, po drugi put, pojavio usamljeni jahač, koji kao da je opet u rat ušao za svoj račun. Pomalo je na tom krvavom bojištu ličio na duha, jer se, kao i prilikom njegovog prvog pojavljivanja, niko nije usudio da na njega odapne ijednu strelicu, mada je najžešće i najdirektnije osporio vrednost Kišovih romana. Pojavio se iznenada, njegovo oštro koplje je ubojito sevnulo na poprištu, a onda se isto tako brzo izgubio na horizontu. Boško Tomašević. U jednom on-lajn časopisu, marta 2014, napisao je povodom knjige Zar opet o Kišu?:

„Kiš je prošli pisac koji je igrao na potpuno neuverljivu kartu da će nekadašnje podele sveta, na dobri Zapad i loš Istok, zauvek ostati u istim konstelacijama odnosa, da će se ono nekad loše na Istoku i danas prepoznavati isključivo u negativnom svetlu, te da loše one druge strane, zapadne, mora da bude osenčeno sa kakvim-takvim znakom jednakosti ne bi li se stvorila izveštačena ravnoteža između jednog i drugog zločina čiji su motivi bili, dakako, posve različiti.

Kiš je prepredeno igrao upravo na igru stvaranja te ravnoteže: ravnoteže između zla nemačkih nacionalsocijalista (fašista) i zla sovjetskog staljinizma, a da se jedva ikada osvrnuo na nemačko zlo i na zlo višijevske Francuske.

Kao takav bio je, dakako, dobrodošao Zapadu kao onaj pisac koji tom Zapadu na silu boga uteruje i pruža utehu o navodno postojećoj ravnoteži počinjenih zločina. Kiš je, kratkovid kao pisac kakav je bio, uzeo „na zub" Istok da bi se dodvorio Zapadu. U tome leži klica njegovog uspeha na stranama gde su ga najčešće slavili, no, istini za volju, ne i tamo potpuno slepo. Peter Handke, Gabrijel Josipovici, ili Majkl Hofman nisu baš ljubitelji Kišovog dela."

Tomašević uzima u zaštitu Vasovića i brani ga od optužbi njegovih oponenata da je antisemita zato što zamera Kišu na upotrebi svog jevrejskog porekla: „Kiš je tokom cele svoje karijere radio na 'zloupotrebi slike svog jevrejskog identiteta zarad plasmana svoga dela'.

Reći tako nešto nikoga automatski ne svrstava u antisemite. Autor Lažnog cara to jeste tvrdio i niukom slučaju isti nije antisemit, budući da je u obe svoje knjige o Kišu na tu činjenicu ne samo prosto ukazao, nego je brojnim dokumentima dokazao, izvodeći je na taj način ponovo na svetlost dana.

Tvrdnju da je Kiš zloupotrebio svoj jevrejski identitet radi plasmana svoga dela u svetu rado bih ponovio i ja, pisac ovog teksta, koji se gotovo čitavog života bavio Celanom i Deridom i izuzetno cenio kritički rad Džordža Štajnera i pesničko delo Hilde Domin, koji su svi stvaraoci jevrejskog porekla pa mu se, u najmanju ruku stoga, niukom slučaju ne može prišljamčiti etiketa antisemite."

Kišovo poreklo me ne interesuje, kaže Tomašević, "osim u kontekstu onoga što je pisac Kiš u okvirima činjenice svoga porekla, hteo da (privatno) iskoristi za sebe, za svoje delo, time nedvosmisleno i bez zazora manipulišući, a što ja ne vidim drugačije nego kao etički problematičan akt".

Kiš je za ovog usamljenog jahača manipulator i kad je reč o njegovom disidentstvu: „Kiš, s druge strane, nije ništa manje manipulisao ni sa željenim imidžom da na Zapadu bude prihvaćen kao disident pa je, kao i u prvom slučaju, na temelju o sebi tako izgrađene slike, tamo uistinu pobrao brojna divljenja koja su potom ne nekim čudom, no posve prirodno, budući da je tadašnji Zapad bio zaljubljen u disidente 's istočne strane', bila preobražena u svrhe Kišove književne karijere, iako su - opet prirodno - autorovo disidentstvo i literarna vrednost jednog dela (valjda) dve nespojive kategorije.

Kiš, dakako, nije bio jedini 'srećnik' kod koga je Zapad pronašao natruhe disidentstva da bi mu zbog te isfabrikovane činjenice, i delo tamo visoko profitiralo. Moj primer za to je uvek Josif Brodski, pisac, možda i disident, ali vlasnik posve minornog književnog opusa."

„Da se danas bavite Kišom nametnuo vam je svm nabeđeni pisac Kiš svojim brojnim izvanknjiževnim trudovima koji se ritmuju sa njegovim ogromnim samoljubljem, besomučnom željom da se bude pisac koju je pokazivao gde god se kretao, u zemlji ili u inostranstvu, svejedno, dok je, avaj, Danilo Kiš u najbolju ruku bio samo esejist i feljtonist.

Ta ogromna egotistična energija upotrebljena da bi se na silu bilo ono što se pukim književnim talentom nije moglo postići, urodila je plodom tako što je inteligentnom i šarmantnom igrom na kartu 'pisca-disidenta' zavela najpre književno glumište u prestoničkim kafanama koje je taj mladi čovek tada posećivao a potom dalje na igralištu zvanom Francuska na kome su ambicije umišljenog i uobraženog pisca uz upotrebu igre na istu kartu dale sebi na volju i našle plodno tle za zavođenje.

Čime je taj čovek tada mogao da zavodi? Najpre svojim poreklom koje se potpuno uklapalo u milje godinv oko 1968. a potom u istom smislu temama unutar kojih se okušavao. Pisati tada o staljinizmu i o staljinističkim logorima i uz to biti Jevrej koji ne piše o nacističkim zločinima, bilo je u ondašnjoj Evropi i Jugoslaviji otprilike isto kao danas pisati romansirane priče o 'jedanaestom septembru' a biti Rus. Eto jednostavne formule Kišovog uspeha i uspeha brojnih drugih pisaca sa evropskog Istoka koji su u godinama između 1960. i 1985. slavodobitno nastupali na zapadnom književnom tržištu."

U novoj knjizi Vasović je, zaključuje Tomašević, „princa Danila" sveo na „dimenzije koje mu priliče" - „Poeta minor".

On upravo s tih razloga opravdava Vasovićevo bavljenje Kišom: „Posvetiti nekome minornom piscu šeststotina stranica i trud od najmanje sedam-osam godina znak je da je posvećeni čovek bio nečim izuzetno revoltiran.

Revoltiran u najmanju ruku činjenicom da Kiš od osamdesetih godina prošlog veka do danas za srpsku književnu kritiku, ali i za onu na Zapadu, ima značaj mitske figure kanonizovanog pisca druge polovine dvadesetog veka koga krasi oreol sjajnog moderniste, 'mit velikog stiliste', 'mit velikog svedoka istorije', mit pisca koji predstavlja regulativ i standard unutar savremene srpske književnosti, 'mit disidenta' koji preuzima ulogu sudije 'koji vodi proces u ime žrtava istorije, mit kosmopolite i prosvetitelja' - što svi ovi mitovi pojedinačno i zajedno uzeti jesu i moraju da budu predmetom revolta jednog časnog kritičara spram pisca koji te počasti ne zaslužuje.

Čuđenje da je neko ko je kao pisac ograničen brojnim slabostima postao maltene mitskom figurom srpskog pisca druge polovine dvadesetog veka, čuđenje, dakle, nad isfabrikovanim mitom o Kišu kao već za života kanonizovanom piscu čemu je, dakako, uveliko kumovao svm Kiš, minhauzenovski majstor samopromocije, ali i kulturno-politički milje ondašnje Jugoslavije, bilo je, verujemo, inicijator tolikog Vasovićevog truda."

Vrh svog koplja Tomašević je usmerio i prema zabludeloj srpskoj književnoj kritici: „Konačno, reći ću i sa svoje strane, da Kišovo delo vidim kao ono koje je deo jedne od velikih zabluda srpske književne kritike (tek jedne!, dakako), tolike da su dobrovoljne pristalice te zablude u stanju da čitavu srpsku književnost od 1975. do danas terorišu na način fanatičnih pristalica jedne vere ili sekte (takođe, jednog kluba), da je mere pukom merom divljenja umetnosti kopiranja jednog kopiste (floriste), uzimajući istu vrstu umetnosti pisanja za predložak i uzor bespogovorno valjanog pisanja sa kojim će i budući srpski pisci, samo ukoliko budu prepisivali Kiša, na velika vrata poput svoga uzora ući na pozornicu savremene svetske književnosti.

Ukoliko, pak, neko tako zacrtano mišljenje sa gomilom ubeđenih prodavaca književnih magli ne deli te se usudi da o Kišu piše kritički negativno, taj u književnim krugovima Srbije postaje nepoželjni književnik, žrtva grubog ili 'prefinjenog' progona, svejedno, unutar staljinistički formirane književne javnosti, one iste protiv koje se pisac Danilo navodno sa toliko žara borio i sticao slavu.

Valjda bi se - govori nam nešto tek cum grano salis - i on svm protiv takve 'prakse' pobunio, iako znamo da isti za bunt svojevremeno nije mario, niti za njega imao snage i hrabrosti, samo je tu hrabrost na način belle esprit-a u 'slobodarskim beogradskim kafanama' a la 'Prešernova klet' imitirao. Ironija sudbine poneki put posećuje i groblja tek toliko da posednike grobljanskog mesta podseti na smeh i muku, cirkus i haos, koje su među potomstvom iza sebe ostavili."

Dok se u prvom delu teksta Tomašević više bavi Kišom i književno-društvenim miljeom koji je od njega stvorio mit, u drugom delu on analizuje Vasovićevu knjigu, ističući da je njen „glavni junak" argumentacija. „Sjajna analiza puteva koji su vodili tome da Kiš danas bude prihvaćen kao srpski klasik ukazala je da ti putevi mogu biti izgrađeni na temeljima zasnovanim izvan književnog polja."

Zbog Vasovićevog drugačijeg gledanja na kanonizovanog autora, njegova prva knjiga o Kišu je „propraćena žestokom kampanjom (ideološkog predznaka) protiv autora (sa retkim glasovima koji su bili na autorovoj strani). Druga plovi prema urotničkom zanemarivanju iste koja zbog toga svakako neće pretprpeti nikakva oštećenja, niti išta izgubiti na sjaju, budući da ju je autor pisao ne samo za današnje čitaoce, nego za one mnogo zahtevnije i nepristrasnije, buduće."

„Zašto mit o Kišu danas ne može (ili ne sme) biti problematizovan? Šta tome (i ko) stoji na putu?", pita se pri kraju teksta Tomašević i daje odgovor: „Svakako oni faktori koji se mogu nazvati salonskim (poput književnih salona iz Floberovog 19. veka) i koji imaju ogroman uticaj na stvaranje i strukturiranje književnog polja.

Danas, u konkretnom slučaju, svi pisci koji su izašli iz Kišovog Časa anatomije, njegovog (navodno) 'borgesovskog' obrasca, takozvana 'postmodernistička' oko nekakvog, recimo, Aleksandra Jerkova, okupljena klika, 'stubokulturaške', 'arhipelaške' i 'lagunske' 'zvezde', među koje je ponekad dospeo i (po)neki uistinu talentovan pisac...

Ono što Flober naziva 'sredina' i 'uzroci' to primenjeno na 'nauku' o piscu Kišu moglo bi da bude podvedeno pod opšte pojmove: 'staljinizam', 'fašizam', 'revolucija' koji su kod ovog pisca uistinu bili samo reciklirani, puka moneta sa kojom se u svetu književnosti tada veoma dobro prolazilo.

Problem Kišove 'unutrašnje poetike', pak, uvek se zaustavljao na 'Borgesu' i Džojsu, pri čemu valja reći da je Kiš bio 'borgesovac' odnosno džojsovske provenijencije jezički inovator isto onoliko koliko je svojevremeno Milovan Glišić bio postmodernistički pripovedač."

I pre napuštanja bojnog polja, Tomašević je pedagoški poručio: „Čitati obe Vasovićeve studije o Kišu podstiče na hrabrost da se i o drugim srpskim piscima, pesnicima ili romansijerima, svejedno, o kojima se pišu ne samo smešni, no, naprosto podli hvalospevi, napiše ono što stoji u temelju visokog kritičkog morala radi kojeg bi, verujemo, književna kritika trebalo da postoji."

Iako niko od Kišovih branitelja nije pokušao da se suprotstavi Tomaševićevim tvrdnjama, zatišje je ipak, kako smo se i nadali, prekinuto. Oni koji su očekivali da će Vasovićeva knjiga biti prećutana, prevarili su se. U Politikinom dodatku „Kultura, umetnost, nauka" 29. marta 2014. pojavio se tekst profesora Tihomira Brajovića „Ko se boji Kiša još?". Autor teksta ustaje protiv „kulturne diskvalifikacije autora Časa anatomije" i diskvalifikuje autora knjige Zar opet o Kišu?. Vasovićeva „neuteživa potreba" da sve „vulgarizuje i karikira" kad je u pitanju Kiš sprečila ga je, prema mišljenju Brajovića, da ozbiljno i nepristrasno analizuje autora Grobnice za Borisa Davidoviča. „Posvećujući inače ubedljivo najviše prostora baš Kišovim tumačima, a to znači braniteljima i osporavateljima, Nebojša Vasović pri tome primenjuje logički reduktivan, u osnovi manipulativan način zaključivanja."

No najveći Vasovićev zločin je apologija prokazanih Protokola sionskih mudraca:

„Pravi 'specijalitet' i svojevrsnu kulminaciju knjige ipak predstavlja apologija Protokola sionskih mudraca tokom tumačenja Kišove priče 'Knjiga kraljeva i budala'. Vasović, tako, nikako ne može da oprosti Kišu što izdavača Protokola, Nilusa, prikazuje, jednostrano, kao 'fanatika', ne slikajući detaljno sve njegove životne dogodovštine i preobražaje, da bi potom na desetinama stranica prilježno branio kulturni i profetski integritet famozne publikacije, protestujući gvozdeno dosledno zbog toga što, 'kada se istorija odvija tačno po planu koji je nagovešten Protokolima, onda je to dokaz da su čitaoci ove knjige neizlečivi fanatici'."

Ova Brajovićeva tvrdnja, ili optužba, po ko zna koji put usmerila je ratna dejstva na liniju semitizam-antisemitizam, što potvrđuje i Vasovićev odgovor u narednom broju „Kulture, umetnosti, nauke", 5. aprila 2014.

Naslov tog odgovora je „Ko se boji Protokola još?". Pošto je u osam tačaka demantovao protivnikovu tvrdnju da njegova knjiga ne donosi ništa novo u odnosu na Jeremićevu knjigu Narcis bez lica, Vasović se usmerava na Protokole: „A šta je trebalo da uradim: da analizirajući Kišovu priču o Protokolima nijednom ne pomenem Protokole, kako bih dokazao svoju političku podobnost?"

Svođenje mnogih tema i sadržaja knjige Zar opet o Kišu? na „semitsku problematiku" je politička diskvalifikacija njenog autora, tvrdi Vasović. Zašto bi se Brajović „trudio da osporava moje ideje kad može da me potkazuje istim onim moćnicima koji su već tražili zabranu Lažnog cara i koji su me na stranicama Nina (u kojem je Brajović godinama bio cenjeno kritičarsko pero) stavili na spisak autora koje treba zabraniti, preteći potencijalnim izdavačima mojih knjiga, zalažući se za najcrnji oblik cenzure, a sve u ime 'ugroženog Kiša'...

Svoju visoku stručnost na temu Protokola Brajović je dokazao u Ninu tako što je strip Vila Ajznera (koji tobože razotkriva poreklo ovog dokumenta - kažem tobože jer se dokazi o falsifikatu menjaju od prilike do prilike), promovisao kao veliko delo svetske literature, proglasivši ga najboljom prevedenom knjigom u kategoriji romana (?!) za godinu 2009, pa se tako strip o Protokolima našao ispred dela Vojnoviča, Išigure, Klezioa i drugih poznatih romanopisaca.

Šta bi mogao biti razlog za promovisanje najobičnijeg stripa u veliko delo prozne umetnosti ako ne Brajovićeva želja da se ovim gestom preporuči onoj eliti koja kontroliše srpsku književnu scenu metodama poznatim još iz vremena komunizma. Da li je slučajno što je, baš u vreme Brajovićeve pohvale Ajznerovog stripa, Filip David predlagao da se ovaj strip uvede u obaveznu školsku lektiru, kako bi se time sprečilo čitanje Protokola, a sve u nadi da onaj ko se stripovao 'čistom istinom' ne mora dalje da čita i da istražuje?"

„Fatalni 'strip' ili kako sam postao zaverenik" naslov je Brajovićevog utuka na utuk, objavljenog 12. aprila u istom Politikinom dodatku. „Autor ekstenzivne paskvile Zar opet o Kišu? u svojim kritičkim radovima već desetak godina, baš kao i u ovoj polemici, polutransparentno ali uporno, doduše i ponešto radikalizovano, zapravo zagovara delu intelektualne elite i te kako privlačan koncept etno-konfesionalno ekskluzivne, puristički samodovoljne književnosti i kulture kao odbrambenog bedema pred rastućim tendencijama i pretećim silama savremenog sveta."

Malo neuobičajeno, u narednom broju nije se pojavio odgovor protivničke strane. Prema našem otkriću, Vasoviću je iz uredništva Politikinog dodatka poručeno da završavaju s polemikom.

Međutim, nedelju dana kasnije, 26. aprila, u istom dodatku objavljen je Brajovićev tekst „Bernhard i mi", u kojem je nastavljen napad na Vasovića. Ali jedan incident desio se pre toga. Obelodanjen je u nedeljniku Pečat, 11. aprila, pod pomalo jubilarnim naslovom „Slučaj Kiš 2014." i podnaslovom „Denuncijant sa maskom znanstvenika".

(Nastavak u sledećem broju)

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane