Natrag

Govorećo otvoreno

Vučićeva uzurpatrprska klika opsednuta predajom Kosova i Metohije

Visoka cena veleizdaje Srbije

Dolazak ultra-globalista Joea Bidena snažno je uzdrmao predsednika Srbije Aleksandra Vučića. Signali da se preuzete i obećane obaveze na Kosovu i Metohiji moraju ispuniti , i provesti hitno , toliko su jasni da je Vučic odjednom, još jednom izrazio potrebu za nekim "demarkacijama Kosova", hvatajući se za slamku spasa pred provalijom pred kojom se nalazi.

Stevan Zivlak

Umešanost Vučica u pitanje rešavanja pitanja Kosova i Metohije je protivustavna i nezakonita, jer je po srpskom ustavu i zakonima jedini legitimni izvor izvršne vlasti Vlada Republike Srbije. Predsednik ne oblikuje, ne usmerava spoljnu politiku zemlje, on je samo njen ceremonijalni predstavnik.

Njegov program (platforma, plan itd.) za oslobađanje od okupacije Kosova i Metohije nikada nije predstavljen ni Vladi ni Parlamentu. Generalno, postoji utisak po kome Vučič želi da dobije sever Kosova i Metohije, poklanjajući separatističkoj Prištini ostatak Kosmeta, Međutim, albanska strana to tumači na svoj način: Hašim Tači je više puta izjavio da Priština razume pregovore ne kao deobu Kosova i Metohije, već kao priznanje Srbije o teritorijalnom integritetu "Republike Kosovo" u svom postojećem obliku (naravno, uključujući i sever regiona), ali i "Kosovo" treba da dobije još tri područja juga centralne Srbije Preševo, Bujanovac i Medveđu.

Najmoćnija politička grupa na Kosovu, koju predvodi Ramuš Haradinaj, striktno se drži stava da "nećemo odustati niti od 2 cm kosovske zemlje". Istu poziciju deli jedna od najpopularnijih ličnosti među separatistima Albin Kurti. Separatistička elita je monolitna po tom pitanju. Za Haradinaja su sva pitanja o teritorijalnom integritetu Kosova toliko zatvorena da je već odredio kurs za ujedinjenje sa Albanijom. To jest, u geopolitičkom smislu u smeru geopolitičkog kreiranja "Velike Albanije".

Ostaje samo da se razjasni pitanje ključnih figura projekta. Njegova implementacija ne bi bila moguća da su samo Zapad i kosovski Albanci radili na stvaranju "Velike Albanije". Već sada je jasno da je ključna figura stvaranja Velike Albanije i poklanjanja srpske pokrajine KiM, nesumnjivo naš samopostavljeni diktator. To stoga, što je "Kosovo" nelegitimna, krivično kažnjiva secesija, pa čak i kao rezultat najozbiljnijeg međunarodnog kriminala , radi se o upotrebi sile protiv druge države od strane jedne države (grupe država), što je zločin protiv čovečanstva. Rezultati onoga što se jasno dogodilo ne mogu se legitimizirati. Inače, postupak držanja akcija snaga, koji stvaraju "poziciju na licu mesta" (upozorenje za Rusiju!), bit će testiran i legaliziran. Najinteresantnija stvar tog projekta da se kao rezultat nasilja legitimiše kazna same žrtve.

Žrtva mora platiti za zločin počinjen protiv nje, u ovom slučaju za vojnu agresiju NATO pakta. U ovom slučaju, deo teritorije se naplaćuje kao naknada, kao nagrada za teroriste, ubice i države koje svesno krše sve norme međunarodnog prava, a da bi se to prividno legalizovalo, vrši se pritisak na žrtvu da jednostrano izjavi da odustaje od dela svoje države. Pristalice bilo kakve forme razgraničenja treba da odgovore na pitanje: da li jevrejski narod treba da plati nacističkim zločincima za holokaust? Ili logika pripadnika SNS partije prihvata antisrpske dvostruke standarde? Čini se nemoguće da skoro million srbskih žitelja prihvata da njihova država kao krajnji rezultat "genijalne" pregovaračke sposobnosti njihovog vođe, se jednostrano odrekne velikog dela sopstvene teritorije. Pa čak i da je to tako, ko je tim ljudima dao za pravo da kolektivno učestvuju u činu veleizdaje, da li se ne boje kolektivne odmazde ili kazne od strane velike većine ostalog patriotski nastrojenog stanovništva.

Razjasnimo brojna pitanja koja se skrivaju od strane sadašnjeg predsednika Srbije. Vučić posebno insistira da je "Kosovo predao Tadić." Situacija sa bivšim predsednikom Srbije Borisom Tadićem je sledeća: tokom njegovog predsedavanja, zaista, teren za izdaju je bio u potpunosti pripremljen. Glavna svrha i uslov Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti UN formulisan je u vidu prisustva međunarodne administracije koja uređuje pokrajinu, sve do ustavnog određivanja statusa KiM u okviru Republike Srbije. Međutim, intermitentni pregovarački proces između Beograda i Prištine, koji je bio isprekidan, ali vrlo stalan, vešto je zamenio ključnu tezu: umesto određivanja statusa albanske manjine, dakle statusa pokrajine unutar Srbije, na dnevnom redu je bilo pitanje statusa Kosova i Metohija u smislu sticanja državnih atributa, sve do suvereniteta. Tadićevi "uspesi" bili su isključenje pitanja Kosova i Metohija iz nadležnosti UN-a i prebacivanje na nivo EU (koji je iskoristio primenom punog raspona pritiska sa srpske strane, što otvara pitanje značenje ovog koraka na strani Beograda). Tadić je pristao na uvođenje misije EULEX, flagrantno kršenje Rezolucije 1244 i srpskog zakonodavstva. Tadić je to pitanje pred Međunarodnim sudom pravde o nezavisnosti Kosova izneo na način na koji je odgovoreno, na način koji je bio prikladan za sve svetske advokate da ukrste koplja o smislu preporuke Međunarodnog suda pravde.

Glavna poenta je u tome da svaka grupa može bilo šta da proglasi, a ovaj proglas sam po sebi nije kršenje međunarodnog prava. Međutim, dodajmo da niko nije zaustavio međunarodne norme u vezi sa teritorijalnim integritetom i suverenitetom država, nezakonitošću secesije i pravom države na obnovu i održavanje ustavnog i pravnog reda na njenoj teritoriji. Tadićev pregovarački tim, na čelu sa Borkom Stefanovićem, inicirao je sporazum o granici između Srbije i Kosova. Prištini je predata registarska i katastarska dokumentacija, te je ušla u sporazum o međusobnom priznavanju diploma - otkazana je, ali je ponovo donesena prema Vašingtonskom sporazumu Vučić - Trump od septembra 2020. godine.

Granični sporazum je postignut u decembru 2012, nakon što je Vučićev tim došao na vlast (u proleće 2012. godine Tomislav Nikolić je pobedio na predsedničkim izborima, ali lik iz sene koji je bukvalno jahao na Nikolićevim leđima bio je Aleksandar Vučić, izabranik Mikija Rakića,šefa kabineta Borisa Tadića i glavnog američkog čoveka u Srbiji).

U aprilu 2013. godine Ivica Dačić i Aleksandar Vučić potpisali su Briselski sporazum. Bit toga je da su srpske vlasti dobrovoljno napustile policijski, sudski i sigurnosni sistem Republike Srbije širom Kosova i Metohije, uključujući sever naseljen Srbima, predaju tih funkcija relevantnim prištinskim vlastima. Policija sada upravlja jednim - "Kosovom", srbijanske sudije zaklele su se separatističkoj vlasti, srbijanske specijalne službe na teritoriji pokrajine jednostavno su prestale postojati. Sever Kosova od tada je bio potpuno ustupljen separatistima. U celom tekstu sporazuma ne pominje se Rezolucija 1244 Saveta bezbednosti UN, Ustav i zakoni Republike Srbije, ni u jednom obliku se ne pominje da su Kosovo i Metohija, u jednom delu Republike Srbije. Tu je samo spominjanje "kosovskih zakona," centralna vlast se zove vlada Prištine. Na taj način Srbija priznaje legitimnost pravnog poretka koji deluje na Kosovu. Za Srbiju ne postoji u istoriji gore rešenje od briselskog sporazuma. Potpisom Briselskog sporazuma veleizdajnici su predali separatistima jednu od četiri opštine sa srpskom većinom na severu pokrajine (opština Leposavić) koja je uključena u autonomnu regiju tek 1961. godine, nije bilo granice uopšte, održavala se uslovno duž granica opštine, ispostavilo se da to nije važno, Leposavić se "izlio" u "Republiku Kosovo", bez obzira na sve. Time je Vučić Aleksandar osim teritorije Autonomne pokrajine Kosovo i Metohije, potpisom Briselskog sporazuma, zajedno sa svojim drugom u veleizdaji, Ivicom Dačićem, predao potpuno bespravno i teritoriju opštine Leposavić koja je bila integralni deo teritorije uže Srbije.

U senci Briselskog sporazuma bio je vojno-obaveštajni sporazum sa Sjedinjenim Državama, također zaključen u aprilu 2013. godine, kojim se srpski sigurnosni aparat efektivno stavlja pod prekookeanske kontrole. Poslednja događanja u vezi afera koje izbijaju na dnevnom nivou unutar srušene piramide vlasti samozvanog i samopostavljenog diktatora, govori o tome da vojno obaveštajni sporazum Sjedinjene države primenjuju u punom kapacitetu, a da je naivnost i glupost diktatora bezgranična.

Vučič, bez ikakvih ovlaštenja, čineći čin veleizdaje, nastavlja pregovarački proces na liniji Beograd-Priština. Separatisti Prištine do sada su od Vučica dobili sledeće ustupke, a ne od Tadića:

Najvažniji atributi državnosti u obliku granica i zakona;

Od novembra 2013. izbori na Kosovu i Metohiji održavaju se isključivo po zakonima "Republike Kosovo";

Priština je dobila svoj međunarodni telefonski kod.

Glavna rudarsko-metalurška kompanija "Trepča" u regionu (proleće 2019.) preselila se posed separatista, to ne bi bilo moguće bez ulaska Prištine na sever Pokrajine);

Krajem 2020. godine Kosovo je steklo bez dinara vlastitu energetsku mrežu i, u skladu s tim, energetsku nezavisnost; to je bio lični poklon diktatora za koga neki pišu da ima albanske krvi u venama.

6 . Pravo Albanaca na ulazak u Srbiju samo ličnim kartama (kraj 2020.);

Vučić vrši pritisak na Srbe da dobiju pasoše i registarske tablice vozila Republike Kosovo;

Vučić razvija Mini-šengensku inicijativu, projekat otvoreno povezan sa izgradnjom Velike Albanije, jer je autoput Beograd-Priština-Drač od 2015. godine označen kao najviši nacionalni prioritet (ovo je logistička ruta za pomeranje najjačeg južnog krila NATO-a iz jadranske unutrašnjosti); Ova Vučićeva namera teritoriju naše domovine otvoreno stavlja na raspolaganje za razvijanje vojišta na južnoevropskom prostoru, u svetskom sukobu koji je na žalost realan. To će naše prostore, posebno grad Niš I druge gradove na toj liniji izložiti kao legitimne mete ruskim raketnim snagama, koje su veoma razorne, ali na žalost manje precizne od NATO bombi koje smo imali prilike iskusiti. Na žalost, ruske vojne snage će sigurno odmah početi sa primenom atomskih udara, u tom smislu su promenili svoje strateške planove, te će veleizdaja sumanutog diktatora proizvesti stravične posledice i po Srbe i po nesretne Albance.

Prema Vučičevom sporazumu iz Vašingtona sa Trampom iz septembra 2020. godine, Beograd se obavezao da gradi, pored navedenog puta, železničku prugu do Jadrana (pruga Niš-Priština-Drač), što znači potpuni pristup NATO-u. ( sa tim savezom Srbija je u najvišem stadijumu saradnje IPAP-a, u januaru 2015. godine, ratificirani su tehnički protokoli sa sporazumom SOFA, koji u potpunosti daje zemlju na raspolaganje NATO-u). Pruga povezuje duboku teritoriju Balkana, to jest Dolinu Vardar-Morava, koja povezuje Aziju sa Evropom. Zaključak Vašingtonskog sporazuma omogućio je albanskom premijeru Ediju Rami da tvrdi da će luku Drač pretvoriti u kosovsku luku (!), na žalost sa srpskim parama;

Po Vašingtonskom sporazumu, Priština je dobila poslednji, ranije istaknuti cilj: jezero Gazivode i čitavu strujnu mrežu regiona; tim činom, Vučić je ponovo predao veći deo jezera Gazivode , koji se nalazi na integralnoj terotiriji takozvane uže Srbije.

Diktator Vučić je stvorio svoju alternativnu partiju kosovskih Srba, Srpsku listu, koja je postala frakcija "Kosovskog parlamenta" koja je podržala izbor Ramuša Haradinaja za premijera 2017. godine;

Tokom Vučićevog predsedavanja Kosovo je formalno stvorilo vlastitu vojsku.

Tako su, pod sadašnjim predsednikom, separatisti stekli ključne atribute državnosti : teritoriju, granice, vojsku.

Vlasti Aleksandra Vučića za šest godina nisu učinile ništa da vrate 250.000 Srba proteranih sa KiM. To je uprkos činjenici da je ogromna stopa nataliteta u albanskom okruženju na Kosovu mit. Na Kosmetu nema više od 700.000 Albanaca. Rezultati izbora pokazuju da su Albanci iz Albanije i Makedonije upisani na izborne liste. Slab odaziv Albanaca na izborima u stvarnosti znači da na Kosovu jednostavno nema takvih ljudi. Trenutno je na KiM 130.000 Srba, a još 250.000 je proteranih. U skladu s tim, samo je 380.000 Srba kome treba dodati Gorance, Turke, Hrvate i Cigane. Zajedno , nealbanski broj stanovnika na KiM treba brojati najmanje 500.000. aktivnih birača. Posebno pitanje je veliki broj lojalnih albanaca, koje je srpski diktator prepustio na milost i nemilost međunarodnim terorističkim bandama, koje su dobile od navodno zapadne demokratske zajednice, ekskluzivno pravo da formiraju političke partije. Da je Srbija istinski demokratska zemlja, ili makar na nivou ljudskih prava bivše Jugoslavije, tvrdim da bi ogromni broj čestitih Albanaca koji žive od svoga rada tražio politički način da ostane u političkoj zajednici sa srbskim stanovništvom na koje su prirodno upućeni.

Surova je činjenica da albanska omladina nastoji masovno napustiti Kosovo i tamo se nikada neče vratiti (tamo živi samo vrh bivše Oslobodilačke vojske Kosova). Mladi Albanci napuštaju KiM u još većem broju od Srba iz Srbije. Albanci uništavaju svoju patrijarhalnu porodicu i stare vrednosti. Mladi Albanci su sada orijentisaniji za život po evropskom modelu, njihov natalitet pao je na nivo od 2 do 3 dece, a stopa nataliteta Srba severa KIM je viša. Treba također istaći da su akti zastrašivanja kosovskih Srba lišavanja socijalne isplate, beneficija i beneficije koje dolaze iz Beograda (a ne od Vučića ), doveli do činjenice da su se kosovski Srbi više boje srpskih vlasti nego Prištine.To se ispoljilo posebno posle zverskog ubistva gospodina Ivanovića, a nedavno premlaćivanje mladića čiji je otac u nemilosti Vučićevih partijskih odreda na KiM, je prelilo čašu strpljenja srbskog stanovništva na tim prostorima.

Vučićeva uzurpatorska klika nema drugih suprotnih konkretnih i opipljivih rezultata. Stoga je od vitalnog značaja da naduva propagandni mehur kako bi se zamaglila suština procesa . Sada je fokus na još jednom " razmišljanju ", kako sever regiona, koji je dao sam Vučic u rukama lidera Oslobodilačke

armije Kosova, niko neće vratiti, mada je do njega bio u srbskim rukama. Poslednji bastion Srbije, pregrada i spas je samo Rezolucija Veća sigurnosti UN-a 1244.

Niko nema formalno ni moralno pravo da opravda protivustavne aktivnosti predsednika Srbije Aleksandra Vučića, koji ugrožava teritorijalni integritet i suverenitet sopstvene zemlje. Krajnje je vreme da se o ovim nespornim činjenicama, počne ozbiljno razgovarati u našoj javnosti i da se zatraži od državnih organa, da rade svoj posao i spreče dalje odvijanje veleizdaje od strane jednog nenadležnog a možda i neuračunljivog čoveka, koji prodajom nacionalnih interesa pokušava da sebe amnestira od ozbiljnih krivičnih dela koja dolaze na red međunarodnim institucijama na rešavanje.

Na kraju, kada se bilans ove politike zaključi, narod Srbije će ostati i bez desetina milijardi pokradenih evra, i bez teritorije svoje istorijske pokrajine, bez pravnog sistema, sa urušenim institucijama, prezaduženi , sa započetim ali nezavršenim faraonskim projektima, ali sa mnogo ubijene omladine i najvećim procentom drogiranih mladih ljudi.

Velika je to cena veleizdaje.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane