Pogled iz Moskve

Zašto Zapad stvara globalni problem sa isporukama

Cela istina o krizi hrane

U nedavnom telefonskom razgovoru Vladimir Putin, francuski lider Emanuel Makron i nemački kancelar Olaf Šolc, razmatrali su, između ostalog, situaciju sa bezbednošću hrane u svetu. Putin je otvoreno rekao da je do teškoća sa isporukama došlo zbog „pogrešne ekonomske i finansijske politike zapadnih zemalja" i sankcija protiv Rusije.

Piše: Maksim Stoletov

Smanjivanje napetosti na svetskom tržištu hrane će omogućiti i povećanje isporuka ruskih poljoprivrednih proizvoda i đubriva, zbog čega je, naravno, potrebno ukinuti odgovarajuće sankcije, piše u saopštenju Kremlja. U Jelisejskoj palati su rekli da su Šolc i Makron pozvali Putina da hitno ukine blokadu luke Odesa, kako bi bio moguć izvoz žitarica preko Crnog mora. Laž, naravno, ili bar nerazumevanje stvarnosti, ali drugih „partnera" Rusija za sada nema, pa sa njima mora i da razgovara.

Sličan je bio i scenario razgovora održanog dva dana ranije, sa italijanskim premijerom Mariom Dragijem.

Putin je rekao da je Rusija spremna da „da značajan doprinos u prevazilaženju prehrambene krize kroz izvoz žitarica i đubriva", ako Zapad ukine Rusiji „politički motivisane sankcije", saopštio je Kremlj.

Sledećeg dana Putin je imao telefonski razgovor sa austrijskim kancelarom Karlom Nehamerom, i ponovo je razgovor lidera dve države ličio na komunikaciju nemog sa gluvim: Putin je govorio da „pokušaji da se na Rusiju prebaci odgovornost za teškoće u snabdevanju poljoprivrednim proizvodima na svetskim tržištima nemaju osnova", a da su do problema dovele sankcije SAD i EU.

Odgovor: u severnoameričkoj i evropskim prestonicama se s tim ne slažu, a SAD generalno nemaju nameru da razmatraju čak ni mogućnost ukidanja antiruskih snakcija. I to uprkos činjenici da je Vašington još u martu izuzeo od „paklenih sankcija" poljoprivredne proizvode i đubrivo iz Rusije. Ali oni i dalje nedostaju. Deficit je takav da je državni sekretar SAD Entoni Blinken gotovo histerično izjavio: „Rusija treba da prestane da preti obustavom izvoza đubriva i poljoprivrednih proizvoda u zemlje koje kritikuju njenu agresiju."

Rusija, generalno, nikome nije ništa dužna. Upravo suprotno: zapadne zemlje, zajedno sa SAD (plus Japan), jednostavno su ukrali od nas 300 milijardi dolara, prinudili su svoje investitore i biznismene da zatvore kompanije u Rusiji, pokrenuli monstruoznu rusofobnu kampanju, prete svim državama sveta sankcijama drugog reda zbog bilo kakve saradnje sa Moskvom.

Ovde treba istaći da mi ne tražimo tako često uslugu za uslugu: vi nama ukinete sankcije - mi vama damo žito i đubrivo. Utisak je kao da su se zapadnoevropski lideri od takve formulacije pitanja - postideli. Kao da su se navikli. Na gotovo svaki njihov zahtev Rusija spremno sluša i

još jednom se proglašava pouzdanim dobavljačem svega i svačega, i spremna je da opet potvrdi svoju reputaciju. Čini se da na Zapadu ne žele da vide kako se promenila politika ponašanja Rusije.

I šta sad hoće od nas? Da ih, kao i pre, nesmetano snabdevamo đubrivima i svim vrstama hrane, i da pritom budemo zahvalni zbog toga, da se pokajemo i još i da dodatno platimo. Tako više nikada neće biti.

Kada je o hrani reč, sigurnost Rusije danas je obezbeđena. Podsećamo, takođe, da je Rusija danas svetski lider kada je reč o isporukama pšenice i suncokretovog ulja, a da je veliki snabdevač šećerom, kao i da izvozi ječam, raž, kukuruz, mahunarke.

Za izvoz ovih proizvoda Moskva je postavila ograničenja do 31. avgusta ove godine, kako bi se ojačala prehrambena bezbednost u našoj zemlji.

Naravno, ova ograničenja se ne dopadaju Zapadu. Isto kao i spisak neprijateljskih zemalja, u koje spadaju SAD i Velika Britanija sa svojim satelitima, kao i cela EU. I šta ćete sad? Navikavajte se, gospodo, navikavajte... Pre svega - na ravnopravne odnose.

Ranije su iz ruskog Ministarstva spoljnih poslova govorili da Moskva ne ometa izvoz žita iz Ukrajine, da su logistički problemi nastili krivicom Kijeva, da je njihova vojska minirala njihove morske luke. U Ministarstvu su istakli da „razgovori o navodnoj ruskoj blokadi izvoza ukrajinskog žita iz crnomorskih luka i deficit koji se zbog toga stvorio na tržištu žitarica nije ništa drugo do spekulacija". Stalni predstavnik Rusije pri UN Vasilij Nebenzja je istakao da se žito iz Ukrajine, ako je verovati izjavama zapadnih političara i podacima iz medija, aktivno izvozi, kako železničkim putem, tako i baržama preko Dunava. Prema njegovim rečima, Rusija osnovano sumnja da ove žitarice ne idu za potrebe zemalja koje gladuju, već idu u skladišta evropskih zemalja: tako Ukrajina plaća za oružje koje joj isporučuje Zapad.

Upravo je politika zapadnih zemalja dovela do toga da tržište prehrbambenih proizvoda bude u groznici, moglo bi se reći kao u ratu. Cene žitarica rastu grozničavim tempom. Zemlje - proizvođači poljoprivrednih proizvoda, ubrzano se ograđuju od sveta.

Nedavno je zabranu na izvoz pešnice uvela Indija. Ona se ne nalazi pod „paklenim sankcijama". Jednostavno, indijska vlada se brine o svojoj državi, a pre svega o svom, generalno siromašnom, stanovništvu. Uz to, u Indiji se dobro sećaju kako su, u ne tako dalekoj prošlosti, Britanci za nešto više od 200 godina kolonizacije poluostrva umorili glađu desetine miliona ljudi. U početku u Bengalu, a zatim i u drugim indijskim kneževinama. I sve to vreme su ih pljačkali. Do gole kože. Svaku novu generaciju. Računati na dobročinstvo Zapada, prirodno, ne treba. Osim toga, ove godine se desila i suša. Zbog toga se pod pretnjom masovne gladi nalazi ceo globalni Jug.

Ali zapadne zemlje ne žele da priznaju problem, oni ukazuju na pažnju međunarodne zajednice isključivo na temu buduće gladi u zemljama Azije i Afrike, po navici optužujući za to Rusiju. Oni čak i ne pokušavaju da shvate svu tragiku svog položaja. Jesenji rast cena hrane dovešće do gladi miliona siromašnih ljudi i u SAD i u Evropi. Istina, do jeseni je još daleko, ali proizvoda iz Rusije već nema dovoljno na svetskom tržištu. Prema mišljenju Amerikanaca, to znači da je Moskva „pretvorila hranu u svoje oružje". Do sada smo, podsećamo, pretvrali u oružje naftu i gas, zatim ugalj i drvo... Odjednom se ispostavilo da je ceo postindustrijski svet koristio naše gorivo za prevoz, jeo našu hranu, a ako se uzmu u obzir i sibirske šume, onda ispada da je i udisao ruski „autoritarni" vazduh. Zapad ove činjenice ne priznaje. Kao ni druge, slične, što veoma podseća na dečju igru žmurke: zatvoriš oči i odjednom nestaje ceo svet oko tebe. Ali kako god da žmurite, ne možete pobeći od pitanja: zašto je to potrebno Zapadu? Šta se nalazi iza toga?

Velika glad koja se nadvila nad Bliskim istokom, omogućava SAD da pokuša da preformatira taj region. Tu će njihov glavni cilj biti Iran, gde su već počele da se vide posledice prehrambene krize. Zbog teške ekonomske situacije povezane sa američkim sankcijama, Teheran je morao da ukine subvencije za stanovništvo u iznosu od 30 milijardi dolara. Hleb je poskupeo tri puta, ulje, jaja, piletina - četiri puta. Iz prodavnica su nestali mnogi artikli. Počeli su masovni protesti, koji su prerasli u nerede. Istorija se, izgleda, ponavlja, ali u obrnutom smeru. Svojevremeno je zemlja bila potčinjena američkim i britanskim interesima, ali je posle islamske revolucije (1979) Iran postao nezavisna država. Milim da će režim opstati, bez obzira koliko Amerikanci želeli da ga promene u režim lojalan SAD.

Generalno, prema podacima UN, katastrofalna situacija sa hranom je u Avganistanu, Venecueli, Haitiju, Hondurasu, Demokratskoj Republici Kongo, Etiopiji, Zimbabveu, Centralnoafričkoj Republici, Siriji, Sudanu, Ugandi - dodajmo, svuda gde korporativni Zapad radi za svoje dobro.

„Broj ljudi koji bi mogao da umre od gladi povećao se sa 135 miliona na 270 miliona - to je veoma ozbiljna situacija koja stvara veliki broj problema u celom svetu. Oko 41 milion ljudi iz 43 države već se nalazi u četvrtom stadijumu teškog nedostatka hrane. To znači da je kod njih glad već na pragu, da lupa na vrata", izjavio je Dejvid Bisli, prvi čovek Svetskog programa za hranu UN.

Glad u Severnoj Africi i na Bliskom istoku neminovno će dovesti do novog i nelegalnog talasa migracija stanovništva u Evropu. Ali ni tamo sada nije tako dobro kao pre nekoliko godina. Evropljani, koji su navikli na visok standard, sada i sami strahuju od cena struje, gasa, benzina i hrane, ali i od miliona nelegalnih migranata koji su izgubili sve. „Velika seoba naroda" u Stari svet traži čvrstu ruku da se zameni zastareli liberalizam, i tu će se, kako je primetio jedan publicista, sav u belom pojaviti „ujka Sem". On će pokrenuti Maršalov plan 2, ostvariti još veću kontrolu nad Evropom i još jače povezati NATO blok, usmerivši ga protiv „za sve krive" Rusije, a zajedno s njom i Kine. Što je, kako kažu, i trebalo da se dokaže.

U stvari, ceo problem gladi u Africi, zbog kojeg su tako tužni danas u Londonu i Vašingtonu, dobio je na zamahu nakon što su poljoprivrednu industriju afričkih zemalja preuzele i kolonizovale američke korporacije. Oni su nametnuli lokalnim farmerima žito i đubrivo koje su svake godine morali da kupuju po previsokim cenama. Uništivši poljoprivredu Crnog kontinenta, oni se sada razmetljivo brinu za Afrikance i traže isporuke hrane od Rusije.

Drugi ključni izvoznici bi mogli da spasu svetsko tržište od kolapsa žitarica - SAD (26 miliona tona), Kanada (25 miliona tona) ili skoro 12,4% svetskog izvoza, Francuska (19 miliona tona), Nemačka (9,2 miliona tona). Da li su sve ove zemlje spremne da dele svoje žito sa onima kojima je potrebno?

Celo istorijsko iskustvo pokazuje da nisu - samilost, posebno požrtvovanost, nikada nisu bili svojstveni Zapadu. Ali cilj novog „gladovanja" očigledno je sasvim drugačiji.

Nedavno je Gardijan objavio da će američka kompanija Good Meat izgraditi najveće svetske bioreaktore za proizvodnju veštačkog mesa. Oni će proizvoditi više od 13.000 tona veštačke piletine i govedine godišnje. Za proizvodnju se koriste životinjske ćelije - nema potrebe za klanjem stoke. Prema rečima predstavnika kompanije Good Meat, trenutno se gradi 10 novih bioreaktora, od kojih svaki ima kapacitet 250.000 litara i visok je četiri sprata. To će biti najveće „bačve" koje danas postoje na svetu. Izgradnja ovih objekata u SAD trebalo bi da bude završena za tri meseca, bioreaktori će biti uvedeni u eksploataciju krajem 2024. godine. Planira se da do 2026. godine obim proizvodnje dostigne 11,8 hiljada tona godišnje, a do 2030 - 13,7 hiljada tona.

Moglo bi se reći: „Ah, do kakvih visina je stigla nauka", ali jezik se ne pomera. Kada se malo dublje zaroni u temu prehrambene krize, onda se shvata da iza sve kuknjave o „krivici Rusije" stoji banalna želja SAD da istisne Rusiju ne samo sa svih tržišta prehrambenih proizvoda, nego i da postane jedini koji svet snabdeva hranom. Kako je postalo poznato, još 2014. godine, u vreme Obamine administracije, Kongres SAD je doneo zakon o formiranju Fonda za istraživanje u oblasti hrane i poljoprivrede (Foundation for Food and Agriculture Research Act - FFAR). Ovaj fond je stvorio neprofitnu organizaciju sa početnim kapitalom od 200 miliona dolara, uzetih iz državnog budžeta i iz novčanika Bila Gejtsa. U njeno rukovodstvo su ušli saradnici Fondacije Bil i Melinda Gejts. Zadatak nove organizacije je korišćenje državnih i privatnih resursa za širenje naučnih i tehnoloških istraživanja, inovacija i partnerskih odnosa, koji imaju presudan značaj za razvoj poljoprivrede u Americi.

U aprilu 2019. godine FFAR je najvio stvaranje konzorcijuma Precision Indoor Plants (PIP) - državno-privatnog partnerstva u koje ulaze poljoprivredni proizvođači, oni koji se bave selekcijom i najvažnije od svega, kompanije koje se bave genetski modifikovanom hranom, pre svega kompanija Monsanto (koja je primećena u Ukrajini), a koja je u vlasništvu jednog od velikih farmaceutskih (Big Pharma) čudovišta, koncerna Bayer. Zadatak konzorcijuma je masovno finansiranje „nove budućnosti hrane" - odnosno finansiranje tzv. urbanih vertikalnih zatvorenih farmi.

Ove farme su, u stvari, zatvoreni višespratni plastenici koji, prema zamisli Gejtsa i ministarstva za poljoprivredu SAD, treba da istisnu i unište poljoprivredu u sadašnjem obliku. Ova preduzeća liče na ogromne kuće i mogu da opslužuju milione ljudi.

Na primer, gradi se odgovarajuće preduzeće Bowery Farming u Arlingtonu, nedaleko od Dalasa (Teksas), koje može da opslužuje 16 miliona ljudi u prečniku od 200 milja.

Celokupna proizvodnja biće koncentrisana u rukama Bila Gejtsa i još jedne male grupe „vlasnika novca", koji aktivno investiraju u „gradske vertikalne zatvorene farme". Prema podacima Research And Markets, svetsko tržište takvih farmi je 2020. procenjivano na 5,5 milijardi dolara, a 2026. stići će do 19,86 milijardi dolara. Primećujemo da je upravo 2020. počela široka diskusija o problemu masovne gladi u svetu, isticalo se da je svet prenaseljen i da planeta Zemlja uskoro neće moći da hrani toliki broj ljudi.

Drugi naglasak bio je na činjenici da ima previše životinja (pre svega goveda). Krupnoj stoci ne samo da je potrebna velika količina hrane, već ona i „zagađuje" životnu sredinu i, generalno, doprinosi „globalnom zagrevanju". Reklo bi se da prave veliku štetu. A takođe i koze, patke, ovce i sva ostala živa bića. Da bi smanjio mogućnost samostalne poljoprivredne proizvodnje, Gejts namenski kupuje poljoprivredno zemljište, prema nekim izveštajima u njegovom posedu je 242.000 hektara plodne zemlje.

Nezavisni američki portal Coreysdigs.com ukazuje na to da Bil Gejts tvrdi da nam, navodno, suše i klimatske promene onemogućavaju da se bavimo poljoprivredom, a u budućnosti će se stanovništvo preseliti u megapolise, gde su vertikalne farme u zatvorenom prostoru neophodne za ishranu ljudi.

Tako jednostavno, ali, kako kažu, sa stilom, Coreysdigs.com otkriva pravu zamisao Gejtsa (i njegovih saradnika, naravno): većina stanovništva ješće genetski proizvedenu hranu sa zatvorenih farmi, koja se dostavlja u njihovu lokalnu prodavnicu i biće im dostupna samo preko digitalne lične karte. Ovo je, podsećamo, neka vrsta „pasoša", čije usvajanje već pripremaju EU i SZO.

Prema svedočenju Coreysdigs.com, Bil Gejts, u saradnji sa Svetskim ekonomskim forumom, direktno je vezan za planove da se eliminiše tradicionalno stočarstvo i da se meso proizvodi iz uzgojenih ćelija modifikovanih domaćih životinja. U martu 2019. godine Ministarstvo poljoprivrede SAD i FDA (Uprava za hranu i lekove) najavili su zajednički nadzor nad proizvodnjom prehrambenih proizvoda (namenjenih ishrani ljudi) napravljenih korišćenjem tehnologije kultivisanja životinjskih ćelija od stoke i živine, kako bi se osiguralo da takvi proizvodi koji ulaze na tržište budu bezbedni, ispravni i pravilno označeni. Nije teško pretpostaviti da će proizvodnju takvog „mesa" kontrolisati pomenuta desetina svetskih prehrambenih giganata plus veliki farmaceutski koncerni. Za takvo „stočarstvo" nije potrebna nikakva hrana, kao što nisu potrebne ni životinje.

I nemojte misliti da je reč o zaveri. Kako onda objasniti činjenicu da u svetu postoji oko 170 kompanija koje rade na stvaranju veštačkog mesa. A koliko još njih radi na stvaranju „nemlečnih" i sličnih zamenskih proizvoda?

Trenutna „pšenična" kriza, teoretski, treba da navede sve na jednu misao: samo uz pomoć genetski modifikovane hrane svet se može spasti od gladi.

Danas, po svemu sudeći, laboratorija postaju SAD. Sutra - cela planeta. Proizvodnju, distribuciju i nabavku proizvoda kontrolisaće isključivo liberalni globalistički establišment, koji teži, prema Kisindžeru, da sebi potčini sve narode. Jasno, s tačke gledišta Zapada, taj cilj opravdava sva sredstva. Pre svega, glad.

Ali, smeta im Rusija sa svojim bogatstvom prehrambenih proizvoda. Upravo Rusija treba da bude spremna za to da je za oko godinu dana, a možda i ranije, okrive za masovnu glad na planeti. To će „hegemonu" dati povod za preduzme protiv nas takve mere koje mogu da nadmaše sve što smo do sda videli. Ali unapred upozoren znači - naoružan. U principu, odavno je postalo jasno da je žitna kriza stovrena za prikrivanje stvarnih namera Zapada: da uz pomoć regulisane gladi zavlada svetom. Blažen je onaj ko veruje... Tačnije, lud je onaj ko u to poveruje.

Život u svetu iluzija može se poput bumeranga vratiti Vašingtonu, smatraju zapadni eksperti

SAD: globalni neuspeh

„Americi bi bilo bolje kada bi živela u svetu realnosti, a ne u svetu izmišljotina, u kojem zemlje poslušno slede primer američkih političara. U suprotnom slučaju, SAD su osuđene na razoračanje i eventualno neuspeh", takav zaključak je objavljen u uglednom američkom časopisu Politiko, u analitičkom tekstu pod naslovom „Zašto SAD nije uspela da pretvori Rusiju u potpunog izgnanika".

Piše: Igor Veremejev

Autori teksta, renomirani analitičari Danijel R. de Petris - kolumnista Spektejtora za spoljne poslove i saradnik analitičkog centra Defense Priorities (Odbrambeni prioriteti) i Radžan Menon - viši naučni saradnik Salcman instituta za proučavanje rata i mira Kolumbija univerziteta, pažljivo analiziraju očajničke pokušaje Vašingtona da pomoću sankcija izoluje Rusiju i nametne drugim zemljama rusofobni kurs. I na kraju teksta zaključuju da ti pokušaji nisu uspeli.

„U velikom delu ostalog sveta", pišu oni, „moralni zanos, očigledan u odgovoru Zapada na napad Rusije na Ukrajinu, primetno je izostao. Umesto toga, zemlje kao što su Indija, Brazil, Meksiko, Južna Afrika, Turska, Indonezija, u velikoj meri su ostale po strani, prvenstveno štiteći svoje ekonomske i strateške interese... Svi oni su odbili da javno kazne Rusiju, a neki, posebno Indija, oštro su kritikovali SAD. Čak je i Saudijska Arabija, koja odavno ima tesne vojne veze sa SAD, odbila molbu Vašingtona da proizvodi više nafte kako bi smanjila rast cena posle uvođenja zapadnih sankcija protiv Rusije."

Razmatrajući pitanje o tome šta spaja ove zemlje koje su odbile da daju bezuslovnu podršku SAD, eksperti ukazuju da su te države „sklone da razmatraju rat u Ukrajini kao regionalni konflikt, a ne kao ozbiljnu pretnju globalnoj stabilnosti, zakonima i normama koje se nalaze u osnovi svetskog poretka, kako to čini Zapad".

I navode primer predsednika Južne Afrike Sirila Ramafose koji, iako ne podržava invaziju Rusije, smatra da je „uporna težnja Vašingtona ka širenju NATO-a doprinela zaoštravanju krize sa Rusijom u Evropi, koja je na kraju prerasla u rat".

„Druge zemlje", konstatuju De Petris i Menon, „stavljaju svoje nacionalne interese iznad poziva SAD da izoluju Rusiju i uvedu sankcije. Izrael i Turska nisu javno osuđivali Rusiju i pokušavaju da sačuvaju važne materijalne koristi, kao i mogućnost da posreduju između Kijeva i Moskve. Indija sa svoje strane, i dalje ceni svoje ekonomske veze sa Rusijom i posle invazije iskoristila je snižene cene da bi kupila više nego duplo više ruske nafte nego za celu 2021. godinu. Ove zemlje smatraju da međunarodni napori treba da budu usmereni na unapređenje sporazumnog rešenja u Ukrajini, a ne na korišćenje rata kao povoda za izolaciju Rusije, pa i više od toga, za njeno slabljenje."

Razilaženja u stavovima, primećuju autori članka, garantuju da će pokušaji SAD da snize Rusiju do statusa izgnanika, pretrpeti neuspeh, ne zato što mnoge zemlje podržavaju invaziju Rusije na Ukrajinu, već zato što one žele da zaštite posebne koristi koje izvlače iz svojih odnosa sa Moskvom. Oni, takođe, smatraju da javna osuda Rusije neće pomoći da se završi rat u Ukrajini.

Autori članka u Politiku takođe osuđuju pokušaje Vašingtona da drugim zemljama koje su, kako oni primećuju „ljutito reagovale na zavrtanje ruku", nametne svoju politiku uz pomoć pritisaka i pretnji. Posebno dramatičan primer, pišu oni, bio je sa Imranom Kanom, donedavnim premijerom Pakistana, koji se naljutio na EU zbog zahteva da Pakistan glasa za rezoluciju Generalne skupštine UN kojom se osuđuje Rusija. „Zar smo mi vaši robovi koji će uraditi sve što kažete", zapitao je Kan.

Ne pomaže ni to što Vašington brani svoje sankcije na osnovu toga što su one navodno neophodne za kažnjavanje zemalja koje ugrožavaju svetski poredak, zasnovan na pravilima. Za veliki deo „globalnog Juga", ta linija argumentacije je licemerna, uzimajući u obzir istoriju Vašingtona, kada je odbacivao iste te principe onda kada im je to bilo zgodno.

Autori članka podsećaju na mešanje NATO na Kosovu 1999. godine, koje je preduzeto bez rezolucije Saveta bezbednosti UN; na rat u Iraku 2003 - preventivni rat za smenu režima, koji je počeo na osnovu lažne tvrdnje o tome da Sadam Husein navodno razvija oružje za masovno uništenje, kao i na intervenciju u Libiji 2011. godine, koja je izašla iz okvira rezolucije Saveta bezbednosti UN iz 1973. godine i pretvorila se u rat za smenu režima, protiv Muamera Gadafija, što je donelo anarhiju i rast terorizma u Severnoj Africi.

„Ne smemo biti zavedeni time koliko daleko će ostatak sveta ići u podršci Ukrajini", konstatuje Politiko. „U Vašingtonu postoji loša navika da se pretpostavlja da će, uz pravi pritisak ili podsticanje, druge države na kraju stati u isti stroj sa SAD, kada oni pokušaju da reše problem, izbore se sa krizom ili kazne agresora."

Na drugi aspekt neizbežnog neuspeha sadašnje politike SAD ukazao je, kako prenosi englesko izdanje RT, bivši obaveštajni oficir Korpusa mornaričke pešadije SAD, Skot Riter. On smatra da će američke inicijative u Kijevu propasti isto kao što su propale u Avganistanu, gde su SAD propustile jedan važan trenutak, a po svemu sudeći, ponoviće grešku i u ukrajinskoj kampanji.

Radi se o nivou korupcije u regionu. Zvaničnici SAD (uključujući i kongresmene), stvorili su upadljivo pogrešnu sliku Ukrajine, kao „odvažnog i plemenitog uporišta slobode i demokratije". Ali ništa nije dalje od istine. To je jedna od najkorumpiranijih država na svetu, što potvrđuju zaključci međunarodnih eksperata. „Podržavajući ukrajinsku armiju, do temelja zasićenu odvratnom ideologijom neonacizma, SAD su osudile sebe na neuspeh", ističe Riter.

Interes SAD su stabilni odnosi sa Rusijom, ipak američka politika prema Ukrajini preti Vašingtonu ozbiljnim posledicama, uveren je analitiačar časopisa National Interest Brendan Flin.

On je podsetio da su još početkom 2000-ih u SAD shvatili značaj Rusije za Zapad, u rivalstvu s Kinom, i potrebu da se Ukrajina uzme u obzir kao faktor odnosa sa Kremljom. Ipak, Vašington je odlučio da Kijev pridruži Zapadu. „Upravo ova pogrešna vizija, koja je rezultat pogrešnog tumačenja lekcija o pobedi SAD u Hladnom ratu, predstavlja razlog za pogrešnu politiku Amerike u Ukrajini", izjavio je Flin.

U SAD se već čuju glasovi protesta protiv progona onih koji se protive ovoj promašenoj politici Vašingtona. „U našoj krhkoj demokratiji, neslaganje izgleda nije zabranjeno", piše Vašington post. „Zašto onda analitičari, naučnici i novinari ne osporavaju dominantnu ideologiju? Zar ne možete ni posumnjati u to da beskonačne isporuke oružja Ukrajini zaista predstavljaju najpametniji korak? Zar ne možete želeti smisleniju diskusiju o opasnostima od nuklearnog konflikta? Zašto se neistomišljenici omalovažavaju zbog argumentovane i suštinske kritike ukrajinskih desnih radikala, i da - nacionalista? Ponovno rađanje neonacizma i fašizma danas je škakljiva tema u mnogim zemljama Evrope i Americi. Zašto narušeni ugled Ukrajine prećutkuju i čak poriču", pitaju ove novine.

I sami objašnjavaju razloge za ubrizgavanje vojne psihoze. „Američki oružani konglomerati postrojili su se kod hranilice", piše Vašington post. „Borbena dejstva odneće mnogo života Ukrajinaca i Rusa, ali će zato Raytheon, Lockheed Martin i Northrop Grumman da se obogate... Ono što jako nedostaje - bilo na televiziji, na internetu ili u Kongresu, to su alternativni pogledi... Da bi se prekinula sadašnja borbena dejstva, potrebno je novo mišljenje, sposobno da izazove opšteprihvaćena gledišta našeg vremena. Kako je jednom primetio uvaženi američki novinar Volter Lipman: Kada svi misle isto, to znači da niko mnogo ne razmišlja."

A kako i može biti drugačije, ako Amerikanci, kako i sami već priznaju, žive u svetu koji su izmislili? To se za SAD ne može završiti nikako drugačije nego neuspehom.

Svet očekuje kriza vodnih resursa

Voda skuplja od nafte?

U godišnjem izveštaju The Global Risks Reports 2022. (Izveštaj o globalnim rizicima) Svetskog ekonomskog foruma, nedostatak sveže vode označava se jednom od glavnih pretnji s kojom će se čovečanstvo suočiti u najbližoj budućnosti.Kriza vodnih resursa, prema mišljenju stručnjaka, zaista će poprimiti globalne razmere u periodu 2040-2050. godina, odnosno za svega 20-30 godina. I to će neminovno dovesti do strukturalnih promena u svetu, pa i u svetskoj ekonomiji.

Piše: Vladimir Mališev

Nedostatak vode zaista postaje jedan od glavnih izazova 21. veka, jer već sad u nekim zemljama flaširana voda košta više od nafte. Na Novom Zelandu, na primer, cena jednog litra vode Antipodes premašila je vrednost litra benzina 21 put (!). Poskupljuje i obična voda iz česme. U evropskim zemljama, na primer u Danskoj, cena „česmovače" može dostići gotovo 12 dolara za kubni metar. Zbog nedostatka vode već danas, u različitoj meri, pati oko 4 milijarde ljudi, odnosno gotovo polovina svetskog stanovništva.

Prema podacima Uneska za 2017. godinu, od nedostatka vode za piće svakodnevno je umiralo više od 800 dece u uzrastu do pet godina, a do 2040. godine oko 600 miliona dece živeće u oblastima sa krajnje ograničenim vodnim resursima, što bi moglo da nanese ozbiljnu štetu njihovom zdravlju ili dovede do smrti.

Sa problemom ograničenog pristupa svežoj vodi ne bore se samo stanovnici Bliskog istoka i Severne Afrike, već i stanovnici Srednje Azije, Indije, Koreje, Australije, Rumunije, Moldavije, Mađarske, severnih oblasti SAD. Čak i u zemljama koje nemaju nedostatak sveže vode, postoji akutni problem njenog zagađenja zbog neefikasnog korišćenja raspoloživih vodnih resursa i degradacije sistema vodosnabdevanja.

Situacija se ubrzano pogoršava. Za poslednjih sto godina korišćenje vodnih resursa na našoj planeti poraslo je za šest puta i nastavlja stalno da raste, povećavajući se za oko 1% godišnje. Do toga dolazi pod uticajem faktora kao što su demografski rast, ekonomski razvoj itd.

Pritom, vodni resursi su neravnomerno raspoređeni na planeti. Prema podacima FAO (Organizacija za hranu i poljoprivredu UN), najveće resurse sveže vode imaju Brazil (8233 kubna km) i Rusija (4507 kubnih km). Kada je reč o zemljama koje imaju najmanje vodnih resursa, prema podacima Svetskog instituta za resurse njih ima više od deset. Tu su četiri bivše sovjetske republike - Turkmenistan, Moldavija, Uzbekistan, Azerbejdžan. Rumunija, Moldavija, Mađarska i Turkmenistan dobijaju oko 75% sveže vode. Gotovo 50% potrebne sveže vode iz inostranstva dobijaju Azerbejdžan, Letonija, Slovenija, Uzbekistan i Ukrajina.

Pritom, bogate zemlje troše mnogo više vode od manje razvijenih. Tako, prema podacima SZO, da bi se zadovoljile osnovne lične potrebe, čoveku je potrebno od 50 do 100 litara vode dnevno. U seoskim regionima Afrike taj pokazatelj je znatno niži i iznosi 10-20 litara dnevno. Nasuprot tome, u SAD on dostiže 450 litara, u Kanadi - 340, Japanu - 320 litara vode dnevno. U Zapadnoj Evropi zbog visoke cene usluga vodosnabdevanja ovaj pokazatelj iznosi od 130 do 180 litara.

Nije tajna da, na primer, stanovnici Nemačke krajnje ekonomično koriste vodu, ređe peru sudove, ređe se tuširaju itd. U Evropi generalno, u većini zemalja ne peru ruke pod mlazom vode iz česme, već napune lavabo vodom i u toj prljavoj vodi peru ruke. Zato je u Rusiji potrošnja vode mnogo veća nego u Zapadnoj Evropi.

Prosečno, jedan stanovnik grada u Rusiji potroši 250 litara vode, a trošenje vode u selima niko nije računao.

Poslednjih godina u celom svetu raste tražnja za flaširanom vodom. U Evropi ona iznosi 140 litara godišnje po čoveku. U SAD i više - oko 205 litara; u periodu od 2010. do 2020. godine, potražnja za flaširanom vodom u ovoj zemlji je porasla za više od 30%. U Rusiji se pije oko 5,8 milijardi litara vode godišnje, odnosno oko 40 litara po glavi stanovnika. Rezultat ove potražnje je nagli rast cena flaširane vode. Tome je doprinela i ekološka taksa koja je uvedena u nizu zemalja na plastičnu ambalažu u koju se ova voda pakuje.

Nedostatak sveže vode često dovodi do sukoba među državama. Samo od 1950. do 2000. godine bilo je više od 500 teritorijalnih sporova zbog vode. Vodni resursi bili su jedan od glavnih razloga Arapsko-izraelskog rata 1967. godine.

Nakon što su Izraelci otvorili „Nacionalni izraelski sistem za prenos vode", Sirijci su, strahujući od nestašice vode iz ionako oskudnih izvora vode u regionu, počeli da grade odvodni kanal za skupljanje vode iz reka Hasbani i Banias. Realizacija ovog projekta ugrozila je i samo postojanje Izraela.

Sirijci su 1975. godine izgradili branu na reci Eufrat, zbog koje umalo nije došlo do oružanog sukoba između Sirije i Iraka. Sirija se 1998. našla na ivici rata sa Turskom zbog toga što je tursko rukovodstvo planiralo izgradnju sistema brana na Eufratu. Pristup vodi postao je jedan od glavnih razloga za konflikt u severozapadnoj oblasti Sudana Darfuru, koji je izbio 2003. godine i odneo oko 200.000 života. Libijski lider Muamer Gadafi je krajem prošlog veka započeo realizaciju najvećeg projekta pod imenom „Velika reka koju je stvorio čovek", sa idejom da veliki deo Sahare pretvori u cvetni vrt, koristeći ogromne vodne resurse iz podzemnog Nubijskog vodonosnog sloja. Ali, došlo je do „arapskog proleća" koje je dovelo do Gadafijevog svrgavanja s vlasti i ubistva, i raspada Libije.

Neki analitičari čak smatraju da cilj intervencije Zapada u Libiji 2011. godine nije bio samo svrgavanje „diktatora" Gadafija, pa čak ne ni uspostavljanje kontrole nad naftnim resursima te zemlje, već u dobijanju pristupa najbogatijim vodnim resursima Nubijskog vodonosnog sloja.

Jasno je da će rastuća nestašica vode neizbežno intenzivirati borbu za ove resurse. Kako smatraju mnogi eksperti, 21. vek može da postane vek ratova za vodu. Zato se već danas intenzivno traže rešenja za problem nestašice vode.

Tokom poslednjih 50-70 godina broj akumulacija (izgrađenih rezrvoara za vodu) povećao se deset puta. U svetu ih je ukupno izgrađeno više od 60.000. Zajedno pokrivaju površinu od 400.000 kvadratnih km, koja može da se uporedi sa površinom Crnog mora. Ali ni ove akumulacije ne garantuju sigurnost u vodosnabdevanju.

Akumulacije (rezervoari vode) mogu biti podložne zagađenju, uključujući namerno zagađenje, kao i uticaju prirodnih katastrofa i katastrofa koje je prouzrokovao čovek. Uvode se nove tehnologije desalinacije slane vode i tretmana otpadnih voda. Svetski lider u ovoj oblasti je Izrael, gde su izgrađene velike fabrike za desalinizaciju morske vode. Raste ekstrakcija vode iz vodonosnih slojeva. Ali najveći vodni slojevi se nalaze duboko pod zemljom i biće potrebno praviti skupe bunare da bi se došlo do njih.

Predstavljaju se fantastične ideje, na primer, da se utiče na kišne oblake ili da se maglom izvuče iz njih kondenzat vode. Razmatra se ideja o vađenju sveže vode iz santi leda i glečera, ali ekolozi strahuju da to može da ima opasne posledice na klimu cele planete. Zato je jasno da su za rešavanje globalnog problema nedostatka vode potrebni zajednički napori celog čovečanstva.

Da li Rusija treba da brine zbog nedostatka vode? Naša zemlja je jedna od onih koje su najbogatije vodom, čije rezerve sveže vode spadaju među najveće na svetu.

Površinske vode (uključujući močvare) zauzimaju 12,4% ogromne ruske teritorije. Kako je objavio Total Research, Rusija u budućnosti može da izvozi ne samo naftu i gas, već i svežu vodu. Na primer u Kinu ili u zemlje Srednje Azije i Evrope, gde se primećuje nedostatak sveže vode zbog rasta potražnje.

Ipak, 84% površinskih voda naše zemlje nalazi se istočno od Urala, a mnoge gusto naseljene oblasti evropskog dela Rusije već sada osećaju nedostatak vodnih resursa. Teškoće sa svežom vodom postoje, na primer na Krimu.

Osim toga, nivo zagađenosti rezervi vode koje obezbeđuju vodosnabdevanje gradova, ubrzano raste. Oko 70% vode za vodosnabdevanje uzima se iz reka i akumulacija. Na primer, Moskvu istovremeno obezbeđuje vodom nekoliko reka i veštačkih akumulacija. Ali, istoršenost cevovoda kojima se isporučuje voda, prema podacima Rospotrebnadzora (služba za fitosanitarni nadzor) iznosi 70%. Kritična situacija, kada više od 50% vodovodnih cevi u nezadovoljavajućem stanju, uočava se u Čečeniji, Karačajevo-Čerkeziji, Hakasiji, Tomskoj, Vologodskoj, Kostromskoj, Kurganskoj i Murmanskoj oblasti. Hitna zamena potrebna je za 45% vodovodne mreže. Kao rezultat toga, više ljudi umire od prljave vode nego od saobraćajnih nesreća. Tako da danas i u Rusiji ima dovoljno problema sa vodom.