Do poslednjeg daha

Kako je odlazeći režim Aleksandra Vučića planski uništavao domaći agrar i prehrambenu industriju

UKOPAVANJE SRBIJE

Kako je likvidirana poljoprivreda koja je bila izvor života, prihoda, i kao način života u Srbiji. Gde je nestala ona masa radnih ljudi i vrsnih stručnjaka koji su decenijama radili u agro industriji. Zašto pola miliona bivših radnika prehrambene industrije danas ne postoji ni kao statistički podatak i kako je skoro sasvim uništena ta unosna, profitabilna delatnost. Zašto samo četiri najveća tajkuna u Srbiji imaju više od 120.000 hektara oranica i koliko obradive zemlje u Srbiji drži u svom posedu feudalna arapska kompanija iz Dubaija. Zašto preostali domaći poljoprivrednici na selu nemaju ništa osim poreskih obaveza i kako režim Aleksandra Vučića smišljeno ubija građane Srbije masovnim uvozom hrane trećerazrednog kvaliteta, tačnije otpad iz zemalja Evropske unije, i to po cenama koje mogu da se mere sa onima u Njujorku ili Tokiju. Kako je tokom Vučićeve dosadašnje vladavine, za deset godina, „počišćeno" je oko 200.000 ljudi iz agroindustrije.

Nikola Vlahović

Srbija je nekada bila na vrhu evropske liste proizvođača hrane, a danas je na vrhu liste uvoznika hrane, jer je kriminalni režim Aleksandra Vučića masakrirao agrar, dakle, poljoprivredu, stočarstvo i sve srodne delatnosti, shodno tome i prehrambenu industriju.

Umesto toga, on lično i „finalni" izvršioci ovog, slobodno govoreći, zločina nad domaćim resursima, prodali su, primera radi, najkvalitetnije poljoprivredno zemljište arapskim kompanijama po bagatelnoj ceni od 4.700 evra za hektar, pa čak i od toga uzimali proviziju.

Vučiću se dopala ideja da truje Srbiju, fanatičnim forsiranjem otvaranja rudnika, dozvolivši stranim kompanijama da divljački iscrpljuju rude i njihovom tehnološki zaostalom i prljavom preradom, te da zagađuju prirodom najbogatija područja, da siledžijski, uz pomoć kriminalaca i batinaša, iseljavaju lokalno stanovništvo još gore nego što su to radili razni strani okupatori u prošlosti.

Danas prosečna porodica u Srbiji ima tri člana, prosečno živi na ivici socijalne bede, prosečno duguje preko 1.500 evra državi, bankama i nepoznatim poveriocima sa kojima je Vučić lično sklapao po državu i narod štetne poslove. Ukratko, prosečna porodica je nadprosečno u problemu, ali još uvek preživljava sa tim teretom. Na žalost, takva porodica će uskoro statistički biti mrtva, tačnje rečeno, imaće prihode ispod granice za biološki opstanak! Mnogima će i stvarno doći kraj, jer su galopirajuće bolesti obavezno prateća pojava socijalne bede.

Zločinačka narav Vučićevog režima, podrazumeva tajnost. Tako se krije i činjenica da preko 70 odsto građana Srbije uzima zelenaške gotovinske kredite (od banaka pod kontrolom Vučićevog režima) koje oni koriste da bi makar privremeno imali čime da plate za hranu i komunalne račune.

Najveći procenat radno sposobnog stanovništva u Srbiji ima zaradu do 400 evra mesečno, a od toga, barem jedna trećina ima i manje od te cifre.

Od 2012. godine, od kako se A.Vučić dokopao apsolutne vlasti uz blagoslov „spoljnog faktora", Srbija je višestruko povećala javni dug i spoljna zaduženja (najmanje dve milijarde evra ili dolara godišnje!).

Neverovatno, ali istinito: od 2012. godine do danas, uprkos besomučnoj propagandi režimskih novina i televizija da se dobro živi „kao nikad pre", skoro 600.000 ljudi je trajno izgubilo radno mesto, ostalo na ulici, a ukupan dug (dakle, spoljni i unutrašnji), prešao je 70 milijardi evra (prema računici „Financial Times").

Ukratko rečeno, Srbija se nalazi pred potpunim kolapsom: na „braniku" otadžbine ostalo je još oko 3000 preduzeća i kako statistika kaže, oko 628.000 porodičnih poljoprivrednih gazdinstava, koji se danas nalaze u katastrofalnoj situaciji. Samo ih meseci dele od potpunog bankrota, prestanka rada i potpune paralize svih poslovnih kapaciteta.

Vučićeva kriminalna mašinerija, jedina u Evropi ne dozvoljava poljoprivrednicima subvencije za najsiromšnija gazdinstva (čak i u vreme Miloševićeve vladavine, poljoprivrednici su dobijali bonove za besplatno preuzimanje 50 litara dizela po hektaru, o čemu ima dovoljno javno dostupnih dokaza).

Samo za dve godine vladavine Aleksandra Vučića subvencije za poljoprivredu su smanjene za 1.500 odsto po gazdinstvu! Samo u jednom polugodištu, njegov režim je "pojeo" čak 175 miliona evra koje je Evropska unija uputila srpskim poljoprivrednicima. Taj novac nikada nije došao do krajnjeg korisnika.

U akciji ubijanja poljoprivrede i planskog siromašenja države, Vučić je zarobio i lokaciju Industrije motora i traktora (IMT), koja je veličine 36 hektara. Sve je to pretvoreno u građevinski plac sa dozvolom gradnje na više od 50 odsto površine i izgradnju desetospratnica. Računica je krajnje jednostavna: ako kvadratni metar košta samo 1.000 evra, samo deset procenata od toga na površini od pomenutih 36 hektara, iznosi mnogo novca u džepu mafije, rodbine, prijatelja i kumova A. Vučića.

Isti postupak je bio i sa fabrikom kombajna „Zmaj" koja je sadistički, planirano uništena.

Zbog ovakvih mega-mafijaški igara, danas srpski poljoprivrednici umesto da nove traktore nabavljaju po nižoj ceni, plaćaju više za polovne, izbačene iz upotrebe u zemljama Evropske unije. Podsećanja radi, kad je Branislav Nedimović, u to vreme tek imenovan kao novi ministar poljoprivrede, dobio zadatak da „pripomogne" Vučiću u jednoj pljački, to se završilo ugovorom sa austrijskim „Girlingerom", kompanijom koja je dobila lokaciju nekada najbolje jugoslovenske mesne industrije, „Mitros Srem", za samo 800.000 evra! A, u slavu tog „poduhvata", Vučić je častio „Girlinger" subvencijom od 5.800.000 evra, odnosno 17.667 evra po radnom mestu „raportirajući" tek pristiglom direktoru iz Austrije, koji čudu nije mogao da se načudi.

I kao odgovor na sve ove „plemenite darove" koje je Vučić donosio zapadnim kompanijama, oglasio se Međunarodni monetarni fond (MMF) koji je Narodnoj banci Srbije (NBS) zabranio da radi kao i sve druge nacionalne (centralne) banke na Zapadu! Jer, u suprotnom slučaju, kad bi NBS mogla samostalno da nastupi na Zapadu, Srbija bi mogla sve krupne državne infrastrukturne projekte da radi bez stranih banaka. Sive eminencije MMF znale su da je Vučić projektovani „ekonomski ubica", te su mu pritekle u pomoć, da što brže Srbiju dovede u stanje kliničke smrti.

A, kolika beda se sručila na Srbiju i njene građane, neka kaže i činjenica da je za proteklih tri godine prosečan (godišnji) priliv takozvanih „doznaka" iz inostranstva (pomoć siromašnim rođacima), dostigao i čitavih dve milijarde evra!

Kajav je kriminalan, okupatorski i krvopijski režim Aleksandra Vučića, govori i podatak da se u preko stotinu poslednjih izveštaja Ministarstva finansija o ekonomskom stanju građana, uredno „zaračunavala" i ta humanitarna pomoć koju srpska sirotinja prima od rođaka iz inostranstva!

Besramno i kriminalno, čak je u mandatu Siniše Malog izračunat i „pravac potrošnje" te oporezovanje tpg novca!

Imali li boljeg razloga za opštu pobunu protiv „pobesnelog Maksa" iz zgrade Predsedništva, kome tri puta dnevno presvlače gaće i oblače nova odela od 3000 evra?

Istina je gorka: taj novac, ta pomoć rodbine iz inostranstva, otišao u opštu potrošnju, a odatle ide jedan deo poreza u budžet, a iz tog budžeta se sufinansiraju strani investitori!

Dakle, naši ljudi iz dijaspore, preko poreza na svoje doznake, u Srbiji sufinansiraju Vučićeve strane investitore koji deru kožu najjeftinije radne snage u Evropi, a verovatno i među tri najjeftinije u svetu!

Ako ni zbog čega drugog, onda bi zbog kriminalne prodaje nekada najveće agrokompanije u Evropi, PKB, Aleksandar Vučić već odavno trebao da trune u zatvoru. U „bratskoj" Kini, kod njegovog „prijatelja" Si Đinpinga, sigurno bi bio obešen ili streljan. Tamo to rade brzo, efikasno i sa ciljem da nauče i druge, sklone pljački, šta ih čeka.

Za prodaju najvećeg uređenog poseda i najveće mlekarske farme u Evropi, planirana je bila skandalozno mala cena od 90 miliona evra. Zbog svega što se sa tom gigantskom farmom dešavalo, ali i zbog planiranog ubijanja stočarstva u Srbiji, danas proizvođači mleka prosipaju po ulicama plodove svoga mukotrpnog rada, spremaju se na gašenje svojih gazdinstava i na masovni izlazak na ulice, auto puteve i konačno, na priključenje opštem jurišu na banditski režim koji ih je dovde i doveo.

Preko pola miliona hektara poljoprivrednog zemljišta nema više ko da koristi. To je rezultat deset godina terora nad srpskim seljakom, poljoprivrednicima i stočarima, onima koji hrane svaku državu u miru i u ratu. Većina njih je proterani sa sopstvene zemlje, a jedan manji deo se okrenuo raznim privremeno povremenim poslovima, kako bi preživeli.

Vučićeva vlada, Zakonom o zadrugama, odobrila je pljačku oko 400.000 hektara zadružnog zemljišta i sve zadružne hladnjače, klanice, mlekare, uljare, pa čak i domove kulture po selima!

To je najveća pljačka zadružne imovine u Evropi, a vrednost se procenjuje na oko 10 milijardi evra!

Sa više od 300 miliona evra iz evropskih agro-budžeta (koje je Vučićeva mafija opljačkala), Srbija je mogla da podigne više od 150 zemljoradničkih zadruga i isto toliko velikih otkupnih stanica. Ali, cilj ove mafijaške vlasti, za račun spoljnih inspiratora i, naravno, za lični račun, nije bio prosperitetna Srbija i shodno tome bogato selo. Upravo obrnuto: okupatorska strategija je bila likvidacija svega što Srbiju čini održivom.

Nije tako davno bilo kad je zbog svega ovoga, srpski seljak počeo da se ponaša kao što se nikada u svojoj istoriji nije ponašao: samoubilački! Naime, kad je naprednjačka banda zakucala na vrata uzgajivaču šljiva i ponudila samo devet dinara po kilogramu, čestiti voćar je motornom testerom posekao 460 stabala u punoj rodnosti. Eto jednog od ozbiljnih razloga zašto je za poslednjih jedanaest godina nestalo još 500 srpskih sela.

Uzroci su savršeno jasni: tokom takozvane tranzicije, iz poljoprivrede, zadruga i prehrambene industrije otpušteno je više od 100.000 radnika, što je sa članovima njihovih domaćinstava oko 400.000 onih koji su ostali bez osnovnih prihoda. Procena stranih agro stručnjaka (za šire područje Balkana), kaze da je Srbija tokom Vučićeve vladavine, za deset godina, „počistila" oko 200.000 ljudi iz agroindustrije, uključujući tu i porodice sa seoskih imanja, radnike agrokombinata, prerađivačke industrije...

U kalkulacijama A. Vučića i njegovih mafijaša, samo u jednom od nekoliko najdrastičnijih slučajeva, čak 17.000 hektara poljoprivrednog zemljišta, 70 kilometara kanalske mreže za navodnjavanje, oko 17.000 grla stoke, kao i sva mehanizacija-kombajni i traktori i 1.700 radnika, procenjeni su na mizernu cifru i stavljeni kao polovna roba „na licitaciju".

Već mnogo puta pominjana arapska kompanija Al Dahra, jedna je od onih koje se često prozivaju u izveštajima organizacija koje se bave problematikom „otimanja zemlje" (land grabbing), kao i u izveštajima Evropskog parlamenta.

U izveštaju agencije GRAIN navodi se da je Al Dahra partner Vlade UAE, da proizvodi hranu i hranu za životinje širom sveta, kroz akvizicije i združena ulaganja, da u više od 20 zemalja gazduje na 80.000 hektara, a da te zemlje najviše poseduju u Vučićevoj Srbiji i da imaju milijardu dolara godišnjeg prometa.

Kako su arapske firme koje posluju u srpskom agrobiznisu povezane? Ko je njihov vlasnik i u kakvim su vezama sa ovdašnjim biznismenima i „biznismenima"?

Čim se Vučić našao „odrešenih ruku" na vrhu vladarske piramide, 2013. godine, za račun njegovog režima potpisan je Ugovor o zajedničkom ulaganju u Abu Dabiju, a u ime R. Srbije, potpisao ga je monetarni vampir prethodnog režima, Mlađan Dinkić. Od toga ništa nije bilo, a kompaniju Al Dahra, koja je po ugovoru sa Vladom Srbije trebalo da preuzme tadašnja preduzeća u restrukturiranju (Bačka iz Sivca, Jadran iz Nove Gajdobre, Mladi Borac iz Sonte i Agrobačku iz Bača), nasledila je firma Al Ravafed.

Ona je u dugoročni zakup dobila zemljište Vojne ustanove Morović i zemljište u Karađorđevu.

Još uvek se krije zašto je i na koji način prekinut prethodni dogovor Vlade Srbije sa Al Dahrom. Na sajtu Al Dahre tada se moglo videti da ima većinsko vlasništvo u Rundap agraru, odnosno Rundap grupi u Srbiji i da namerava da navodnog u Srbiji proizvodi, a potom distribuira različite useve.

Al Dahra je u Srbiji između ostalog vlasnik plantaže sa 500.000 stabala jabuke na 130 hektara sa godišnjom proizvodnjom od 10.000 tona ovog voća.

To nijedan građanin Srbije, preduzetnik, ne bi mogao da poseduje. Jer, u pitanju je bila slobodna volja i povremene pozadinske potrebe Aleksandra Vučića na vrhu kule Burž Kalifa u Dubaiju...

Poljoprivredna industrija Srbije je pred konačnim bankrotom, a sve procene govore da će se taj bankrot istovremeno desiti padom Vučićevog režima.

Naime, poslednje vesti govore da je stočarska proizvodnja na istorijskom minimumu po broju goveda (daleko ispod 800.000 grla). Broj svinja iz uzgoja pao je ispod 2,5 miliona.

Preostala seoska domaćinstva masovno odustaju od daljeg rada u lancu prehrambene industrije (osim za minimalne lične potrebe). Razlog je jasan: nikad nije bila skuplja stočna hrana i nikada niža cena žive mere stoke i domaćih svinja. Srpski seljak ne može više ni da ih hrani, jer je sojina sačma bila 370 evra po toni, a danas je 520 evra po toni, kukuruz je koštao 140 evra, a danas je 200 evra, živa mera svinja je 125 dinara po kilogramu, a bila je 160 dinara, dok su pilići 80 dinara po kilogramu, a bili su 130. I tu je svakoj daljoj dilemi kraj.

Subvencije za tov i kvalitetna priplodna grla su mizerne, minorne, uopšte ih nema ili kasne u isplati 12-15 meseci.

Nijedna agroekonomija u Evropi niti najvećem delu sveta ne izvozi hranu, a uvozi meso. I tu je Vučićeva Srbija jedinstvena. Naopaka.

Strategija ubijanja srpskog argara i industrije hrane preko Vučićevog režima vidljiva je na svakom koraku.

Jasno je da domaće tržište preplavljeno stranom robom (preskupom i skandalozno lošom!) ubija domaću proizvodnju, ali Vučić i dalje podstiče konkurenciju iz uvoza i to još jače. Srpski seljaci nemaju ni deseti deo subvencija koja imaju ozbiljne države, a paradoks je da SNS uporno traži birače baš među ruralnim stanovništvom, tamo gde traje sistematsko uništavanje njihove glavne delatnosti-poljoprivrede.

Poljoprivreda u Vojvodini, i to mali njen deo, možda će i preživeti opšti kolaps i to prodajom soje, suncokreta i žita posejanih na velikim gazdinstvima koja obrađuju stotine i hiljade hektara, ali uz ovakav pad cena i oni će biti na velikim gubicima.

Preživeće poljoprivreda velikih brojki, dakle, strane kompanije, a seoska gazdinstva slobodno mogu da zatvore kapije i čekaju božju pomoć, ukoliko masovno ne krenu na Beograd i na jazbine Vučićeve mafije.

Šta će raditi seljaci u Šumadiji ili oni na jugu Srbije, u okolini Leskovca, Vranja? Bez investicija od 50.000 ili 100.000 evra voćarstva više nema, nema ni povrtarstva bez jeftine radne snage, koje više u selima ima sve manje ili uopšte nema.

kriminalno skupom đubrivu ili gorivu je suvišno i govoriti. A kad se to zlata vredno đubrivo doda u računicu cena hrane, onda je potpuno jasno šta čeka Srbiju.

Koliko je duboka kriza srpskog agrara i industrije hrane, dovoljno je reći da je u godini kad su cene hrane skočile i preko 40 odsto dok srpska poljoprivreda beleži stalni pad proizvodnje. Šta ce biti ako ta proizvodnja uskoro stane? Hoće li povampireni opsenar, odlazeći diktator, i dalje uporno govoriti: nikad bolja setva, nikad veća žetva, nikad veća ulaganja u navodnjavanje...

Navodno, milijarde uložene u navodnjavanje, milijarde podeljene za traktore, kombajne, plastenike, staklenike, stotine mladih porodica dobilo kuće, milijarde imamo na plodnim ravnicama, stvarnost govori da Srbija vise nema svoju poljoprivredu!?

Već dve godine, na izdisaju, ali jos uvek nekim čudom preživljava klinički mrtvi domaći agrar, a Vučićev režim ga i dalje gura u propast. Sa i bez suša, poplava, zemljotresa.

Vođa ima monstruoznu ideju da naseljavanjem 30.000 praznih kuća po selima spasi poljoprivredu i selo? Sa migrantima? Sa mladima koji masovno idu u emigraciju? Sa opljačkanim penzionerima?

Podsetimo da su cene proizvoda poljoprivrede i ribarstva u oktobru 2021. godine, u odnosu na isti mesec 2020. godine, povećane su skoro 50 odsto. Posmatrano po glavnim grupama proizvoda, u odnosu na isti mesec prethodne godine, najveći uticaj na rast cena zabeležen je u industrijsko bilje (60 odsto), žita (45 odsto) i stoka i živina (i do 20 odsto).

Sve ozbiljne države na svetu nastoje da sačuvaju familijarni karakter poljoprivrede. A Vučićevi stratezi ubijanja sela i agrara forsiraju usitnjavanjem parcela, što je i bio cilj ovoga režima: prosečna veličina gazdinstva se smanjuje, tako da se smanjuje i interes za bavljenje poljoprivredom koju je napustilo 400.000 domaćinstava, ostavljajući neobrađenu zemlju.

Drugo je pitanje zašto nema opšte pobune, kao u Francuskoj, Holandiji, Nemačkoj, Belgijj, Engleskoj, dakle tamo gde je farmer, poljoprivrednik, uvek spremam da državi i prolaznim režimima pokaže gde im je mesto i ko koga ustvari hrani.

Srpsko selo i srpski poljoprivrednik, glavna su meta Vučićevog režima. Ubijanje te, jos uvek koliko-toliko samostalne i samoodržive klase, Vučićev je prioritetni zadatak.

Koliko on srpskom seljaku dobro želi, neka kaže i ova činjenica: obećane subvencije na kredite seljacima za kupovinu mineralnog đubriva, opet otima od siromašnih a deli bogatima. Umesto da novac direktno ide domaćem poljoprivredniku, Vučićev režim plaća bankama. I tako u krug do konačnog kraja. Zakopavanje, ali duboko. Sve dok ne dodaje dan kad ni seljak neće razmišljati racionalno. A, to znači da i Vođa može da dobije "motku po grbini", što bi rekao jedan bivši bugarski mafijaš, a danas političar, B.Borisov.

Čudno, ali taj "prijatelj" ga nije opomenuo da na bugarskom i srpskom jeziku postoje slični izrazi za batinu-motku. I nije ga podsetio da Srbi imaju dugu tradiciju nasilnog "skidanja sa vlasti".

Glosa

Do 2017. godine poljoprivreda je ostvarila prosečnu stopu rasta od svega 0,47 odsto godišnje. Samo zahvaljujući tragičnoj činjenici da Srbija svake godine ima 100.000 stanovnika manje, sadašnji obim proizvodnje podmiruje potrebe za kritičnim delom prehrambenih proizvoda. Ali, ne vise od toga.

Glosa

Srbija ne uvozi samo hranu nego i struju, i to najskuplju struju u regionu (a i van njega!), i uvoziće je još tri naredne godine, o čemu govore posledice potpune kriminalizacije EPS-a i štetni ugovori sa dobavljačima sklopljeni samo u poslednjih deset meseci (2022-2023). Dok je elektroprovrednim sistemom Srbije upravljala ozbiljna država a ne današnja mafija, izvozila je viškove struje i punila budžet svih 365 dana u godini.