Nismo mi od juče

 

Epizoda 123

 

Pozivam čitaoce da dođu 11, marta u 18 časova u udruženje književnika Srbije, Francuska 7, na promociju mog novog romana "Lajanje na pse". Biće to prilika da odgovorim na razna pitanja koja mi postavljate preko ravnogorskih medija.

Poznajem desetak ljudi rođenih na Kosovu i Metohiji, koji su stariji od sedamdeset godina, a najveći deo radnog veka su tamo proveli, bili viđeniji komunistički poslenici u svojim sredinama i zahvaljujući toj činjenici zamenili po nekoliko višesobnih stanova i visoko plaćenih funkcija. Logičan sled priče je da su svi poslednje godine pred penziju proveli u Beogradu, na odgovornim funkcijama i u odgovarajućim stanovima, koje su potom otkupili za jednodnevni džeparac svoje dece.

Danas najveći deo njih prikazuje sebe kao žrtvu komunističkog sistema. Kako koji moj novi roman se pojavi i prepoznaju u priči nekog od "svojih" partijaca, zovu me i šapuću u slušalicu: "Ovo ti je prava stvar! Samo nastavi da pišeš i piši o izdajnicima!"

Kada u sledećem romanu prepoznaju priču o sebi, takav prestane da me zove i da dolazi na promocije mojih romana. Dželatu je najteže kada mu se polomi drška od sekire, a na sekiri spazi svoju glavu i počne da se oseća kao panj bez glave. A zna da mu valja umirati! Žao mi je i razumem nevolju mojih zemljaka. NIjedna sredina ne voli svedoke svojih poniženja!

Komšije Rake Ciganina ne beše neko vreme, a onda ga iznenada sretosmo ponovo Drakče Bakalin i ja. Komšija  Raka nasmejan, moderno obučen, nosi naočare, a uz njega tri momka sličnog izgleda. Drakče i ja izljubismo se s Rakom, a Drakče viče:

-Gde si bre nema te kao demokratije u Srbiji?!

-Bata komšija, veseo je Raka. Kaže malo je obišao Evropu i vratio u Srbiju mladu radnu, školovanu generaciju.

Raka potom pokaza na tri momka koji su uljudno i ozbiljno stajali kraj reke i pomno pratili svaku  njegovu reč. Drakče ne miruje:

-Šta je u pitanju, bre? Nije valjda da ti ovde omalio broj saradnika?

-Bata komšija Drakče, uozbilji se Raka  i reče: "Ovde se sporo radi mora mnogo brže da se otvaraju butici, menjačnice, kiosci, banke! Ma bre nismo Evropi ni za malić!

Raka nas obojicu potapša po leđima i izgubi se sa svojim novim saradnicima. Drakče je malo stajao nem, a onda se prekrsti, pa stavi ruke oko pasa i unezvereno izgovori:

-A ja se pitam zašto us raspisani novi izbori?!

Čiča Radenko je radni vek proveo na kapiji rakovičke fabrike. Penziju krcka na Julinom brdu, gde živi od sedamdeset i pete. Svakodnevno šeta oko solitera, čita Tabloid, čita i Crnjanskog i to po peti put. I psuje opoziciju.

Pre neki dan idem s tramvajske okretnice passarelom i na vrhu stepenica ga sretnem.

-Kako živuckate, pitam.

-Hvala je bogu, još sam bolestan!

-A, što zahvaljujete za bolest?

-Zdraviji ne mogu da budem, a bolesniji mogu!

-Pratite li predizbornu kampanju?

-Jok more, šta će ti to? Sve su to neuhvaćeni lovci u magli na guske. Džabe je sve dok neko ne odgovori Srbima na najvažnije pitanje.

-Koje pitanje?

-Dokle će, bre, u ovoj zemlji da se krade?!

Na Kosovu ništa novo! Šiptari su i dalje izvođači radova, a jedini Srbi vodaju opanke, a drugi lunjaju po Evropi, želeći da kupe takve opanke. Nalogodavac se snalazi sjajno, malo unapređuje, malo kažnjava. Nama s Kosova i Metohije, koji smo neprijatelji nalogodavaca, preostaje samo da budemo nemi svedoci vremena!