Feljton

„Zanat špijunaže": Iz knjige Alena V. Dalsa, doajena američke diplomatije o tehnikama obaveštajnih službi (7)

CIA I UPOTREBA INFORMACIJA

Svi dobri poznavaoci obaveštajnih poslova i špijunaže od kraja XX veka do danas, smatraju da je knjiga The Craft of Intelligence (Zanat špijunaže), autora Alena V. Dalsa, diplomate, i vodećeg američkog obaveštajca, najbolje delo iz ove delikatne oblasti. Dals je bio visoki oficir CIA (Central Intelligence Agency) u Kancelariji za strateške usluge, a bio je i jedan od osnivača ove agencije. U njoj je proveo blizu jedne decenije na dužnosti direktora. The Craft of Intelligence (Zanat špijunaže) je skoro ispovedno delo gde Dals opisuje svoja iskustva sa obaveštajnim podacima iz skoro pola veka rada u spoljnim poslovima, a pre svega suštinu tih iskustava jer objašnjava kako se obaveštajni podaci prikupljaju i obrađuju i kako dobijene procene doprinose formiranju nacionalne politike. Ovo publicističko delo je objavljeno prvi put 1977. godine, u izdanju Greenwood Press, i opravdano se smatra „udžbenikom" špijunaže, iz koga se savršeno vidi delovanje obaveštajnih zajednica za potrebe političkih oligarhija i njihovih strategija. Magazin Tabloid u nekoliko nastavaka objavljuje najzanimljivije delove iz ove epohalno važne ispovesti bivšeg šefa američke CIA-e

Alen V. Dals

U poslednjim danima Drugog svetskog rata i u posleratnoj eri kada su hiljade obaveštajaca iz istočne Evrope pobegli iz svojih domova i potražili utočište na Zapadu, došli su da se oslone na svoju pamet kako bi našli načina da prežive. Mnogi su imali važne funkcije u zemljama iz kojih su bili primorani da odu i posedovali su široko obrazovanje i poznavanje jezika i karakter naroda.

Neki od manje skrupuloznih među njima otkrili su da je špijunaža i dalje odličan način da se zaradi za život, pa su se neki od njih jedno vreme bavili čak i fabrikovanjem obaveštajnih izveštaja zasnovanih na navodnim kontaktima sa njihovom domovinom.

Ove „fabrikacije" su morale biti pametno koncipirane, dobro konstruisane i prikladne željama potencijalnih naručilaca i zato ih je na prvi pogled bilo gotovo nemoguće odbaciti. Mnogi od onih koji su se koristili ovom prevarom imali su dobro tržište i diktirali dobru cenu tih lažnih informacija.

Nažalost po fabrikatore, često su bili previše revnosni u traženju više od jednog tržišta za svoj proizvod. U takvim okolnostima, trebalo je mnogo vremena i truda da službe SAD i druge obaveštajne službe koje su bile žrtve ovih prevara, pokrenu uobičajeni nagon za eliminisanjem sumnjivih informacija.

Informacije koje prikupljaju obaveštajne službe nisu od velike koristi ukoliko ne padnu u ruke svojih "potrošača", kreatora politike. To mora da se uradi u dobrom i jasnom, inteligentnom obliku, kako bi se određena obaveštajna informacija lako mogla pročitati i pravilno povezati sa problemom politike kojom se bavi.

Ovi kriterijumi nisu lako ispunjavani, ali za grupu pridošlih obaveštajaca, to je bilo neopisivo izazovno. Hiljade predmeta dolazilo je u sedište CIA svakog dana, direktno ili preko drugih vladinih agencija, posebno državnih i odbrambenih odeljenja. Kada razmotrimo sve što smo trebali da znamo o dešavanjima iza Gvozdene zavese i u preko stotinu drugih zemalja, ovaj volumen nije iznenađujući.

Bilo gde u svetu mogu da se dese događaji koji bi mogli da utiču na bezbednost Sjedinjenih Država. Da li je masa obaveštajnih podataka u vezi sa tim, koji se obrađuju u Stejt Departmentu, Ministarstvu odbrane i CIA, podjednako primljena i shvaćena?

Naime, između ove tri agencije postoji neposredna i često automatska razmena važnih obaveštajnih podataka. Naravno, neko mora da odluči šta znači "važno" i odredi prioritete. Pošiljalac obaveštajnog izveštaja (što može biti bilo koji od naših mnogih zvaničnika u inostranstvu-diplomatski, vojni ili čisto obaveštajni) često će ga označiti kao „od određenog značaja", ali se pitanje prioriteta uglavnom odlučuje na prijemu.

Ako je izveštaj posebno kritičnog karaktera, dotiče se opasnosti od neprijateljstava ili neke velike pretnje našoj nacionalnoj bezbednosti, pošiljalac će staviti svoju poruku u kanale koji ih automatski uoućuju na širenje u obaveštajni sektor Ministarstvu odbrane i CIA.

Ovaj drugi, kao koordinator stranih obaveštajnih službi, ima pravo pristupa svim obaveštajnim podacima koji dolaze u bilo koje odeljenje naše vlade. To je zakonom obezbeđeno.

Postoji non-stop satnica za važne obaveštajne podatke koji dolaze u državna i odbrambena odeljenja i CIA. Tokom radnog vremena (koje u obaveštajnom radu nikada nije ograničeno), službenici skeniraju dolazne informacije u potrazi za bilo čim kritičnog karaktera.

Tokom dugih noćnih sati, službenici „specijalnog nadgledanja" u tri agencije prate razvoj događaja. U bliskom su kontaktu i dobro se poznaju, i stalno razmenjuju ideje o razvrstavanje tragova o bilo kakvoj krizi u razvoju.

U slučaju da se bilo koja dramatična stavka pojavi u dolaznom noćnom toku izveštaja, napravljeni su protokoli o obaveštavanju njihovih šefova i posrednika. Oni odlučuju ko bi među visokim političarima vlade, od predsednika na vrhu do odgovornih visokih oficira u državi, odbrani i CIA-i trebalo da bude upozoreni.

Oficiri straže takođe prate izveštaje pres službe i radija, uključujući izveštaje sovjetskog i kineskog porekla. Vesti o dramatičnoj, ali ipak jasno objavljenoj smrti Josifa Staljina, pobuna u Iraku, ubistvo političkog lidera, sve će to možda prvo postati poznata sredstvima javne komunikacije.

Zvanični kanali danas imaju pristup najhitnijim sredstvima transmisije izveštaja iz naših ambasada i naših prekomorskih stanica, ali te poruke moraju da idu kroz proces ograđivanja i dešifrovanja. Kao rezultat toga, nadolazeće vesti ponekad „pregaze" onu prvu.

Nakon što se dogodio važan incident koji je uticao na našu bezbednost, onaj koji je pozivao na političke odluke i postupke, obično postaje predmet obaveštajne obdukcije koja ispituje koliko su efikasne dostupne informacije obrađene i koliko je prvih informacija dala obaveštajna služba.

Incidenti kao što su iračka revolucija 1958. je čisti primer takve obdukcije, da se dobije nešto o pripravnosti obaveštajnih službi. Ako je došlo do neuspeha, bilo u prethodnom upozorenju ili u rukovanju obaveštajnim podacima koji su već u rukama političara, traže se uzroci i ulažu se svi napori da se pronađu sredstva za poboljšanje budućih performansi.

Obrada dolaznih obaveštajnih podataka spada u tri opšte kategorije. Prva je svakodnevno, jednočasovno rukovanje aktuelnom informacijom. Drugi je istraživanje svih raspoloživih informacija o datom nizu predmeta od interesa za kreatore naše politike. Ovo bi moglo da dobije ime "osnovna obaveštajna informacija".

Na primer, jedna grupa analitičara može da se bavi informacijama dostupnim o sovjetskoj ekonomiji, druga sa njenom poljoprivredom, treća sa proizvodnjom čelika i kapitalne robe, a neka četvrta sa avionima i razvojem raketa.

Treća vrsta procena, donosi se na osnovu celog obima informacija. Naravno, nema vremena da se svaka važna stavka prosledi detaljnoj analizi pre nego što se distribuira kreatorima politike.

Međutim, "sirova" špijunska informacija je opasna stvar ukoliko se korisnik ne razume u ono što generalno jeste „neevaluirani izveštaj", koji se često šalje, a da poreklo poruke ne može konačno da utvrdi njenu tačnost i pouzdanost.

Otuda su kreatori politike koji dobijaju takvu informaciju u vidu periodičnog obaveštajnog brifinga, specijalnim biltenima (ili kao izolovana poruka ako njen značaj i hitnost zahtevaju poseban tretman) uvel upozoreni da ne deluju samo na osnovu sirove informacije.

Ovi bilteni, dnevni i nedeljni, prave rezime na svetskoj osnovi važnih novih dešavanja tokom prethodnih sati ili dana; oni uključuju takvu procenu koju pošiljalac može dati ili koliko je CIA u stanju da doda u konsultaciji sa renomeima drugih vladinih obaveštajnih agencija.

Ovi predstavnici se često sastaju u te svrhe, preslišavanje stavki koje treba uključiti u dnevni bilten. Nove informacije se i dalje mogu dodati dnevnom biltenu sve do ranih jutarnjih časova u danu na osnovu kojih se izdaju.

Kada se ova obaveštajna služba pošalje u akciju, objašnjeni materijal je često uključen u izvor, način na koji se nabavlja i pouzdanost. Neke poruke nose sopstvene akreditive o autentičnosti, ali, većina ne.

Pored trenutnih izveštaja sirove obaveštajne službe i studija "osnovne špijunaže", postoje i pozicioni papiri, generalno nazvani "nacionalne procene".

To priprema čitava obaveštajna zajednica na osnovu svih ,,obaveštajnih podataka dostupnih na određenu temu zajedno sa tumačenjem.

Ovde dolazimo do najvitalnije funkcije celokupnog rada obaveštajnih službi: kako da se nosimo sa masom informacija o budućim dešavanjima kako bi to bilo korisno našim kreatorima politike i planerima dok ispituju kritične probleme današnjice i sutrašnjice?

Berlin, Kuba, Laos, komunistički ciljevi i ciljevi sovjetskih vojnih i nuklearnih programa, sovjetska ekonomija i komunistički prioriteti.

Mogao bi ovaj spisak da bude skoro neograničeno produžen i da se, naravno, ne tiče isključivo pitanja komunističkog bloka.

Ponekad procene moraju da se izjasne na osnovu pada. Ponekad, naročito tamo gde su dalekometne procene uključene, one se izlažu posle dugih nedelja proučavanja.

Jedan od glavnih razloga zašto je CIA organizovana bio je da se obezbedi mehanizam za koordinaciju obaveštajnog rada kako bi predsednik, državni sekretar i državni sekretar odbrane mogli da imaju pred sobom jednu detaljno rezonovanu analizu faktora uključenih u situacije koje utiču na našu nacionalnu bezbednost.

Predsednik Truman je još 1947. godine rekao: „Obaveštajna informacija koja nije informativna i razumljiva, beskorisna je!"

On takođe opisuje sistem po kojem su obaveštajni podaci bili koordinirani i prosleđeni kreatorima politike: svaki put kada Savet za nacionalnu bezbednost treba da razmotri određenu politiku, recimo, politiku koja ima veze sa jugoistočnom Azijom, on odmah poziva CIA da iznese procenu efekata koje takva politika verovatno ima.

Direktor CIA sedi sa osobljem Saveta za nacionalnu bezbednost i stalno obaveštava u daljim akcijama. Procene koje podnosi predstavljaju presudu CIA i presek presuda svih savetodavnih saveta CIA. Ovo su (pod šifrom) G-2, A-2, a zatim Stejt Department, FBI i direktor obaveštajne službe AEC. Državni sekretar onda, konačno preporučuje odluku a predsednik donosi konačnu odluku.

Ono što predsednik Truman naziva "svim savetodavnim većima CIA" osnovano je 1950. godine kao „Obaveštajni Savet", skraćeno, USIB. On sada ima dodatnog člana za one koji su navedeni iznad šefa novoosnovane Odbrambene obaveštajne agencije, koja koordinira rad vojne, mornaričke i vazduhoplovne obaveštajne službe i igra sve važniju ulogu u obaveštajnoj zajednici.

Kao i obaveštajna jedinica Stejt Departmenta, čiji je šef u rangu kao pomoćnik državnog sekretara, USIB se redovno sastaje svake nedelje i češće tokom kriza ili kad god se primi bilo koja vitalna nova stavka obaveštajne prirode.

Direktor Centralne obaveštajne agencije (CIA) je ponovo podložan procenama koje je odbor već dao, ali i ako se bilo koji član ne slažu i želi da njegovo neslaganje bude zabeleženo, transkript njegovih stavova je uključen kao fusnota na procenu koja je konačno predstavljena predsedniku i zainteresovanim članovima Saveta za nacionalnu bezbednost.

Da bi olakšala svoj rad na donošenju procena, CIA je osnovala Odbor za nacionalne procene, na kojem se nalazi grupa eksperata za obaveštajne poslove, kako civilne tako i vojne.

Odbor nema fiksni broj članova ili termin funkcije, ali generalno čini desetak članova.

Ona je sastavni i vitalni deo agencije, a njeni članovi su zvaničnici agencije koja obavlja dužnosti sa punim radnim vremenom.

Pripadnici vojske su eminentni penzionisani oficiri koji duguju svoju vernost CIA, a ne određenoj vojnoj službi.

Dužnost odbora je da pripremi inicijalne nacrte većine procena i koordinira ove nacrte, na radnom nivou, uz reprezentativne ličnosti iz članstva u USIB.

Da bi se bavili visokotehnološkim subjektima, kao što su sovjetske rakete, avioni ili nuklearni programi, uspostavljeni su kompetentni tehnički pododbori USIB za rad sa Odborom za nacionalne procene u izradi ranih nacrta procena.

I, u određenim slučajevima, eksperti van vlade mogu biti konsultovani. Bulganjinova raketna pretnja je, očigledno, dovela do procedure izrade inicijalnog nacrta, prosleđivanja USIB-u, formulisanju izveštaja zajedno sa bilo kakvim neslaganjem mišljenja, i konačno podnošenja izveštaja u optimalnom roku

Postoje trenuci kada su potrebne procene "pada" u trenutku. Jedna od tih prilika bila je Suecka kriza iz novembra 1956.

Napustio sam Vašington da bih otišao na svoje biračko mesto u državi Njujork kada su me rano presreli uoči telefonske poruke generala Čarlsa P. Kabela, zamenika direktora CIA. Pročitao mi je sovjetsku notu koja je upravo došla preko žica. Bulganjin je pretio Londonu i Parizu raketnim napadima ukoliko se britanske i francuske snage ne povuče iz Egipta. Zamolio sam generala Kabela da sazove sastanak obaveštajne zajednice i odmah odleteo nazad u Vašington. USIB se sastajao tokom cele noći, i rano u izborno jutro odveo sam pred predsednika Ajzenhauera našu dogovorenu procenu sovjetskih namera i verovatnih kurseva akcija u ovoj krizi. Sadržaj ove i drugih procena se uglavnom drži u tajnosti. Međutim, činjenica da ovaj mehanizam postoji i da može brzo da funkcioniše. To bi trebalo da budeod javnog interesa za SAD. To je važan šmek u našoj nacionalnoj bezbednosnoj mašineriji. Kada se, 22. oktobra 1962. predsednik Kenedi obratio naciji o tajnom sovjetskom nagomilavanju raketa srednjeg dometa na Kubi, obaveštajna zajednica je već odavno dobila izveštaje agenata i izbeglica koji ukazuju na misterioznu izgradnju neke vrste baza na Kubi. Bila je to dobro poznata činjenica da su već neko vreme, Kastro ili Sovjeti koji su navodno delovali za Kastra, postavljali čitav niz baza za rakete zemlja-vazduh.

One su, međutim, bile kratkog dometa i njihova glavna svrha je očigledno bila da se bave mogućim upadanjem aviona.

S obzirom da su izveštaji uglavnom dolazili od osoba koje su imale malo tehničkog znanja o raketnom sistemu, sumnja je bila da je nešto zlokobnije bilo umešano.

Dokazi koji su se nagomilali bili su dovoljni, kako i kada, da se obaveštajna zajednica upozori na potrebu naučnije i preciznije analize onoga što se dešava.

Izviđački letovi su nastavljeni i dobijeni su konkretni dokazi na kojima je predsednik zasnovao svoj izveštaj naciji i njegovoj akciji. To je zahtevalo, naravno, ne samo najodlučnije analize u analizi, već i neposredne obaveštajne presude.

Kao što je predsednik naveo, vazdušno izviđanje je uspostavljeno i bez ikakve sumnje utvrdilo da je više raketnih instalacija konstruisano na kubanskom tlu. Ovo je bio slučaj kojem je očigledno bilo neophodno dati publicitet zbog mogućih obaveštajnih prevara. Hruščovljeve izjave i postupci koji su usledili, pokazivale su da je iz nekog razloga kuražan, i da to pokazuje.

Većina procena može da se uradi na uređenijoj osnovi nego u takvim situacijama, iako danas postoji osećaj hitnosti na celom obaveštajnom polju.

Neke procene zahtevaju da ih daju visoki vladini službenici u rešavanju određenih problema, ali da pre njih dobiju ideju o tome kako drugi mogu da reaguju na određenu liniju akcije koju možda razmatramo.

Drugi se pripremaju redovno, kao, na primer, periodični izveštaji o sovjetskim vojnim i tehničkim pripremama. Pre nego što se neke procene unapred raščlane, poziv za žurbu se šalje onima koji prikupljaju obaveštajne podatke, kako bi pokušali da popune određene praznine u informacijama potrebnim za kompletnu analizu određenog problema. Đ

Takve praznine mogu biti u dostupnim vojnim ili ekonomskim informacijama ili u našim analizama o namerama određene vlade u određeno vreme.

Malo polja se pokazalo težim za analizu od onih u određenim sovjetskim sistemima naoružanja.

Ovde se moramo baviti sovjetskim sposobnostima za proizvodnju datog sistema, ulogom koju je sistemu dodelila vojska i njegovim pravim prioritetom u celom vojnom sistemu.

Uvek je teško predvideti koliki će akcenat biti dat bilo kom određenom sistemu dok se ne završi faza istraživanja i razvoja, i dok ne budu sprovedeni testovi efektivnosti i dok fabrike ne dobiju naređenje da nastave sa stvarnom proizvodnjom.

Dok je sovjetski sistem još uvek u ranoj fazi, naše procene će naglasiti sposobnosti i verovatne namere; kako činjenice teško postaju dostupne, moguće je dati procenu stvarnog programiranja sistema.

Godine 1954. na primer, postojali su dokazi da je Sovjetski Savez proizvodio dalekometne interkontinentalne teške bombardere uporedive sa našim B-52.

U početku, svaki nagoveštaj je ukazao na zaključak da Rusi usvajaju ovo oružje kao glavni element svoje ofanzivne snage i planirali su da proizvode teške bombardere što je brže dozvoljeno njihovoj ekonomiji i tehnologiji.

Određene procene o nagomilavanju ove bombarderske snage u narednih nekoliko godina dolazile su od strane odbrambenog sistema SAD a time ih je snabdevala obaveštajna zajednica. Oni su bazirani na poznavanju sovjetske avionske industrije, tipa proizvodnje i vrste aviona koji su u izgradnji, i uključivali su projekcije koje se odnose na buduću stopu nagomilavanja na osnovu postojećih stopa proizvodnje i očekivanog proširenja kapaciteta.

Postojali su čvrsti dokazi o sovjetskoj sposobnosti da se bombarderi proizvedu određenom brzinom koju žele i kad god žele.

U vreme procene, dostupni dokazi su ukazivali na to da su to želeli i nameravali su da prevedu ovu mogućnost u redovan program. Sve to je dovelo do spekulacija u ovoj zemlji o "jazu bombardera". Međutim, obaveštajna služba je pažljivo pratila događaje.

Međutim, neke informacije su promicale.

Recimo, nismo znali da će Hruščov da izabere dan otvaranja Konferencije nesvrstanih država i naroda u Beogradu u septembru 1961. godine, i da na taj dan objavi preko Radio Moskve povlačenje sovjetskih raketa sa Kube ali uz garanciju da SAD neće tamo izvršiti invaziju! Ipak, to je upravo ono što je uradio.

Na Kubi je u oktobru 1962. došlo do trajnog „privremenog stanja". Svakako je ovde neko sa naše strane pogrešno procenio da, zbog rizika i teškoća održavanja tajnosti, Hruščov neće pokušati da stavi ofanzivno oružje na Kubu, ispred našeg nosa. A, ni da će ih ukloniti na ovaj način.

Kad god se desi dramatičan događaj na polju spoljnih odnosa - događaj za koji javnost možda nije bila pripremljena,obično se može računati da će se galama ponovo pojačati.

Kao što smo videli, puno informacija ponekad može biti ispravno.

Ali, postoji i mnogo prilika kada je neki događaj bio predviđen i pravilno procenjen ali obaveštajna zajednica nije bila u stanju da reklamira svoj uspeh, bar u to vreme.

(Nastavak u sledećem broju)