Prevara

Znamo li kuda ćemo i šta nas tamo čeka

Još godinu dana V.D. stanja

 

Srbija je zamoljena da odstupi od Evrope na izvesno vreme. Ovako uneređena, u političkom i ekonomskom brlogu, ne zna šta će sa sobom, pa dok je takva, nije potrebna nikome. Finijim, diplomatskim rečnikom, sve je ovo proteklih dana saopštio našim vlastelinima visoki službenik iz Brisela Oli Ren. Njegov depresivni optimizam u Srbiji verno tumači ministar za opšte potrebe, Božidar Đelić i nekoliko manje glasnih istomišljenika. Ali, šta je to ova nacija suštinski skrivila pa je evroinkvizicija drži na specijalnim merama, u viznom zabranu, i gde se vraća stotinak hiljada Roma i Bošnjaka iz Evropske unije? 

 

Nikola Vlahović

 

Već punih osam godina, birokratija Evropske unije najtoplijim rečima podržava napore Srbije na putu pridruživanja ovoj velikoj zajednici naroda. Istovremeno, sve demokratski ofarbane partije, pa čak i njihovi nimalo demokratski sponzori i isto takvi politički partneri, popuju u predizbornim kampanjama i u skupštini o tome kako je Evropa naš jedini put, te da on "nema alternativu".

Ne tako davno, Slobodan Milošević je, takođe nadahnuto, govorio kako "mir nema alternativu", dok su ga u toj propovedi uvek, snažno i bez rezerve podržavali njegovi prijatelji u Briselu, Vašingtonu i Londonu. U stvarnom svetu, zbivalo se nešto drugo.

Taj razgovor "gluvih telefona" i danas traje i kraj mu se ne vidi.

Da bi Srbija uopšte došla na takozvanu belu šengensku listu, prema zahtevima Evropske unije, mora da se obračuna sa organizovanim kriminalom, da sredi dokumenta i modernizuje pogranične službe... No, čak i pod pretpostavkom da će srpska država sve ovo da obavi, postoji problem o kome se ovde nerado govori. Reč je o takozvanoj readmisiji, zapravo povratku u Srbiju onih građana koji su u zemlje Evropske unije tokom devedesetih godina ušli kao azilanti.

U Srbiju će morati da se vrati oko 47.000 naših državljana i to najviše iz Nemačke - oko 25.000, Holandije 12.000, Belgije, Švajcarske i Luksemburga po tri hiljade. Reč je o onima kojima je prestala da važi viza ili dozvola za boravak ili koji su na teritoriji zemalja EU boravili nelegalno.

Ovi podaci, objavljeni su prilikom potvrđivanja Sporazuma o readmisiji, pa je bivši ministar policije Dragan Jočić tokom svog mandata barem jednom pred narodnim poslanicima u Skupštini Srbije pripovedao da će oni građani koji su u Evropi postati azilanti, a koji su poreklom sa Kosova, biti vraćeni uz pomoć UNMIK-a, te obećao da će Služba za ljudska i manjinska prava Vlade Srbije obezbediti pomoć povratnicima....

Naravno, tada se počelo sa kalkulisanjem brojkama azilanata koji će se vratiti u Srbiju, pa je više narodnih poslanika pominjalo da ih ima oko 100.000.

Sadašnje procene govore da je samo broj Bošnjaka iz Sandžaka sa statusom azilanta u Evropskoj uniji oko 50.000, i to iz šest opština, na prostoru od Novog Pazara do Prijepolja. Izvesno je danas da u Srbiju mora da se vrati  tih 100.000 građana, od toga oko 50.000 pripadnika romske nacionalne zajednice. Kako će i gde će ova država naći 200 miliona evra kako bi smestila ove građane, ako je poznato da je u pitanju skoro celokupni budžet Ministarstva za rad i socijalnu politiku za tekuću godinu?

Srbija nema konkretne projekte za integraciju tih ljudi, pa onda postaje jasno da je najbolje rešenje za sve azilante da ostanu u zemaljama EU, jer tamo imaju kakvu-takvu perspektivu i osnovne uslove za život. Kako ljude iz jednog znatno ugodnijeg života preseliti u neizvesnost domovine iz koje su pobegli? Srbija nije ispitivala mogućnosti da tih 100.000 ljudi integriše tamo gde su sada, u državama članicama EU.

U međuvremenu, od kako ovaj problem postoji, pojedine nevladine organizacije, ali i sama državna administracija, dobili su znatna sredstva od Evropske unije kako bi problem bio rešen. Naravno, novac je potrošen na besmislene medijske kampanje od kojih su neki lepo profitirali, ali problem nije rešen.

Istina je i to da odgovornost  za ovih 100.000 ljudi tamo ne leži samo na Srbiji. Ono što se dešavalo u Srbiji, na Kosovu i Metohiji, jeste nešto za šta odgovornost snosi i međunarodna zajednica, pa i Evropska unija. Utoliko su srpske vlasti morale mnogo ozbiljnije da definišu obaveze i Evropske unije i međunarodne zajednice u postupku uključivanja tih ljudi u normalan i drukčiji život u Srbiji.

Treba znati da jedan građanin Srbije u proseku košta zemlje EU oko 1.000 evra, pa je računica prosta: azilanti iz Srbije  koštaju Evropsku uniju oko 100 miliona evra mesečno. To je bio dovoljan razlog da Srbija zatraži novac za njihovu integraciju. Smešne su cifre koje se danas pominju, a to su sitni projekti za readmisiju, koji se realizuju u Srbiji da bi se ti ljudi integrisali. Na konferenciji Saveta Evrope jedan učesnik je pominjao da Srbija radi projekat od 200.000 evra, a kad se to podeli na broj onih koji treba da se vrate, to je dva evra na svakog azilanta. U takvim okolnostima niko od te "krizne grupe" nije spreman da se vrati.

U jednom delu predloženog Zakona o readmisiji piše da, ukoliko postoji verovatnoća da su bili državljani Srbije, ili da su poreklom iz Srbije, oni se vraćaju ovde. Sa druge strane, u zakonu piše i to da će se, ako se posle ustanovi suprotno, ti ljudi vratiti u državu članicu EU. Poznato je da veliki procenat pripadnika romske zajednice nema dokumenta. A ukoliko ne poseduju dokumenta, niko ne može da dokaže da nisu državljani Srbije.

Bez obzira na činjenicu da Evropska unija neće dozvoliti Srbiji da dođe na takozvanu belu šengensku listu i omogući građanima Srbije da putuju bez viza, politički vrh ove zemlje i dalje priča svoju priču, iznoseći pretpostavke bez pokrića. Sam predsednik Srbije Boris Tadić govori : "Ako se postigne uspeh u borbi protiv organizovanog kriminala i korupcije mislim da možemo ostvariti taj veliki proboj i uspostaviti slobodan vizni režim". Kao dokaz da se nešto radi na planu borbe protiv organizovanog kriminala, uoči samog dolaska glavnog administrativca iz Brisela zaduženog za pridruživanje Evropskoj uniji, Olija Rena, došlo je do hapšenja grupe koja se bavila falsifikatima i prevarama u Vojsci Srbije. Cela ova grupa nije stekla veću imovinsku korist od 25. miliona dinara, pa je potpuno je smešno verovati da je reč o suštinskom obračunu sa organizovanim kriminalom u kome se vrte stotine miliona evra i dolara.

Uprkos svemu tome, Srbija je kupila 4.000 kvadratnih metara poslovnog prostora u Briselu, i tamo zapošljava sa desetak zaposlenih na čelu sa Milicom Delević, bivšom suprugom gradonačelnika Beograda Dragana Đilasa. naravno, ovde treba dodati plate u visini od 5.000 evra, plaćene stanove i druge prinadležnosti.

Kao odgovor da "još nije vreme" za preseljavanje, Delegacija Evropske komisije otvorila je ovih dana svoju kancelariju na Novom Beogradu, jer će priča o pridruživanju ''malo duže potrajati.'' Ta kancelarija inače već izvesno vreme radi i u njoj je zaposleno više od 100 ljudi. Koliko je Evropskoj uniji važno da Srbiju drži tu  gde ona realno jeste, govori i podatak da je reč o misiji koja je četvrta po veličini, posle onih u Vašingtonu, Moskvi i Ankari. 

Augijeve štale u Srbiji povoljne su za Evropsku uniju u svakom pogledu. Niti je nekome u Briselu hitno da nas prigrli, niti smo mi spremni za takvo nešto.

Samo je primer reforme pravosuđa dovoljan da se sagleda sva nemoć političkog vođstva države. Više puta je propao pokušaj osnivanja apelacionih sudova, a mnoštvo drugih problema, pre svega organizacionih i kadrovskih, svakodnevno unazađuju ideju modernizacije.

U Srbiji nema novih stranih investicija, a kriminalna privatizacija se bliži svom tragičnom kraju. Obračun sa korupcijom nije moguć čak ni na nižem nivou, jer su političke vrhuške toliko opsednute zgrtanjem novca da bi celokupan sistem pao onog trenutka kad bi zatvora dopao makar jedan od nekoliko tajkuna koji finansiraju nesmenjive stranke i njihove ministre.

Uprkos tome, postojeća koalicija na vlasti predvođena Demokratskom strankom, podržava ideju V.D. stanja u državi, pa ne bi bilo čudo da im i parola u sledećoj predizbornoj kampanji bude: Još godinu dana V.D. stanja.

Na žalost, ni politička alternativa nije ništa bolja, pa je ovaj opasan vrtlog u kome se država nalazi, sve dublji, a beznađe sve veće. Bude li se desilo, a sve govori da hoće, da radnici Zastave ne budu videli obećani novac iz Fiata, mogućnost radničkih nemira je sasvim verovatna. Odmah posle toga i novih parlamentarnih izbora.

Trenutna predsednička vladavina, haos u Skupštini Srbije i  tragikomična hapšenja "nižeg nivoa" kriminalnih grupa, rečito govore o tome zašto Evropskoj uniji ne pada na pamet da ovaj narod oslobodi makar viznog režima.

Kad je u oktobru prošle godine smenjena Tanja Miščević, dotadašnja direktorka vladine kancelarije za evropske integracije, mnogima je promaklo da je ova nenametljiva službenica razrešena  dužnosti  na sopstveni zahtev, kako bi se "…posvetila  akademskom radu na Fakultetu političkih nauka" (kako je pisalo u neveštom saopštenju Vlade Srbije).

Kako bi Miščevićevu što finije ispratili, u saopštenju je pisalo i da je "dala veliki doprinos procesu evropskih integracija Srbije, da je od početka aktivno učestvovala u pregovorima o zaključivanju Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, do njegovog potpisivanja i da je koordinirala izradu Nacionalnog programa za integraciju Republike Srbije u EU".

Ali, zašto je Božidar Đelić "izrazio nadu da će Tanja Miščević nastaviti da sarađuje sa Vladom"? Tabloidov izvor kategorički tvrdi da je ovoj tihoj i odmerenoj osobi "pukao film", jer više nije mogla da beskonačno priča prazne priče na povremenim konferencijama za štampu o "brzom ulasku u Evropsku uniju", I nije mogla u nedogled da ponavlja jednu te istu Đelićevu laž o tome da ćemo "do kraja godine" (bilo koje), putovati bez viza. Bez svečane primopredaje dužnosti njen beznadežni posao nastavila je da radi Milica Delević.

Zbog svega ovoga, Oli Ren, taj provereni srpski prijatelj, lepo je zamolio svoje sagovornike u Beogradu da ne idu nikuda, i da ne podnose zahtev za pridruživanje Evropskoj uniji. Ovdašnja javnost nije pošteno informisana o tome događaju, ali, kao i svaka istina, neće se još dugo kriti.

 

Slučaj antievropske Vojvodine

 

Početkom 2001. godine, ondašnja koalicija DOS obznanila je da će "pokretač razvoja Srbije" biti Vojvodina, te da će najhitnije investicije krenuti upravo u tom smeru. Već prvim aktivnostima pojedinih ministara iz Vojvodine, pre svega Dragana Veselinova koji je vodio resor poljoprivrede, počelo je sa antievropskim ponašanjem. Umišljeni Veselinov napravio je poznati skandal sa uvozom genetski modifikovane soje, koja je inače zabranjena za upotrebu u zemljama članicama Evropske unije. Prvi put je ozvaničena i ideja "personalne autonomije Mađara" u okviru Vojvodine, lažno predstavljana kao put prema ideji evropskih regionalizacija. Čak je i Mađarska država krenula u kampanju podrške ali je, nakon opomene iz Brisela, prestala da podržava ovu ideju. Zabeležen je i pokušaj otvaranja "Mađarskog pitanja" medijskom promocijom nekoliko ličnih obračuna na međunacionalnoj osnovi, ali je spretnom političkom akcijom tadašnjeg ministra za ljudska i manjinska prava Rasima Ljajića sve došlo na svoje mesto.

 U međuvremenu, u Novom Sadu i drugim vojvođanskim centrima je počela masovna bespravna gradnja, pa je građevinska mafija postala jedan od bitnih kreatora politike u Vojvodini. Više puta su državni organi u Srbiji upozoravani da je veliki novac od trgovine narkoticima plasiran u ovu delatnost, posebno u Vojvodini, ali to nikoga u vladajućim jaslama nije pomerilo sa mesta. Prljavim novcem, nekoliko vojvođanskih tajkuna pokupovali su ogromna količine poljoprivrednog zemljišta, pa je stvoren termin "novi latifundisti", među kojima je bilo i poznatih vojvođanskih političara poput Jožefa Kase i nekih njegovih saradnika. I tada je Evropska unija jasno stavila do znanja državnom vrhu Srbije, da ovdašnji sponzori uzalud kupuju toliku zemlju, jer Srbija pa ni Vojvodina neće tako skoro ući u veliku zajednicu naroda, te da je inače u pitanju aktivnost koja je sankcionisana od strane administracije u Briselu. Ali, ono što nije moguće u Evropi, moguće je u ovoj srpskoj pokrajini.

Sve do poslednje posete Olija Rena Beogradu i njegove tople preporuke da Srbija ne treba da podnosi nikakvu molbu za pridruživanje Evropskoj uniji, priča o Statutu Vojvodine bila je predmet žestokih rasprava u Skupštini Srbije i van nje. Danas, nakon grube istine da Evropska unija ne želi ovakvu nego neku drukčiju Srbiju, jasno je da i Vojvodini ovakvoj kakva je, tamo nema mesta. Sa ili bez Statuta.