Izolacija

Lučonoše ulaska u Evropsku uniju i njihovo antievropsko delovanje

KP dom Srbija

Kako je u Srbiji sve drukčije od onoga kako spolja izgleda, tako su i optužbe za antievropsko ponašanje koje demokratske koalicije upućuju na imenovane i neimenovane adrese samo dim i magla iza kojih se kriju njihove pljačke, zarobljavanja tuđe imovine, vlastohleplje, pa i veleizdajničko olajavanje sopstvene domovine i naroda.

Nikola Vlahović

U deceniji zavođenja demokratije u Srbiji, nekadašnji spoljni zid sankcija odrezan od strane međunarodne zajednice devedesetih godina, zamenjen je unutrašnjom izolacijom koju intenzivno sprovode ovdašnje političke oligarhije.
 Sve koalicije od oktobarskog prevrata 2000. godine do danas, svojim antievropskim ponašanjem usporavale su napredovanje ili otvoreno radile protiv evropskog puta za koji uporno i danas govore da nema alternativu.
Na taj način su stvorene "sankcije posle sankcija", jedan unutrašnji birokratski zid u duhu varvarskih kultura precrtan u dobroj meri iz modela orijentalnih despotija.

Bezvezni i bezvizni režim

Jedno govoreći a drugo sprovodeći, sve posleoktobarske vlade, manje ili više, završno sa vladom Mirka Cvetkovića, počinile su toliko štete sopstvenom narodu i državi, da je sad već izvesna mogućnost skorašnjeg putovanja u zemlje Evropske unije bez vize (2010. godine), došla kao zakasnela terapija klinički mrtvom organizmu. A sloboda putovanja, i sve druge slobode, imaju smisla tek povratkom u život.
Može li se Srbija vratiti u život nakon lopovske tranzicije, kriminalnih monopola, korupcije, višepartijske diktature, i svega što je od građana ove zemlje napravilo uhapšenike, taoce, najamnike i dužnike koji plaćaju zelenaške kamate najsurovijim bankama u savremenoj Evropi?
Ako je takav proces uopšte moguć, on ne može proći bez revizije barem 500 najskandaloznijih privatizacija, zabrane kriminalnog otimanja gradskog građevinskog zemljišta, sprovođenja zakona o povratku imovine otete od građana posle Drugog svetskog rata, i mnoštva krivično procesnih radnji koje bi usledile nakon toga.
Svakako, povratak Srbije u život nije moguć ni bez razbijanja sprege između vodećih političkih činilaca i vlasnika prljavog kapitala koji su sebi kupili društveni ugled i potpunu kontrolu nad životom građana, medijima i politikom. No, takav proces neće doći na dnevni red bez velikih društvenih lomova, za šta ovaj umoran, rasprodat, hipnotisan i opljačkan narod više nema snage.
Sprega zelenaških banaka, surovog monopolskog tržišta i bahatih ministara-podanika, stvorila je od Srbije jedan sumoran kazneno-popravni dom za milione građana koji su željni bilo kakvih promena. Uzajamno se optužujući za antievropsko ponašanje, nekoliko vodećih parlamentarnih stranaka u Srbiji, poput DS, DSS, G-17, SNS, SRS, stvorili su neopisiv zamor i gnušanje kod miliona birača o samoj ideji i smislu ulaska u Evropsku uniju. Preciznije, javnost u Srbiji do dana današnjeg nije na pravi način obaveštena o tome šta su prednosti a šta mane ulaska u ovu veliku zajednicu naroda.
Direktor nemačke organizacije Inicijativa za evropsku stabilnost Gerald Knaus je još pre nekoliko godina skrenuo pažnju na to da u slučaju Srbije "...Evropska unija ne zna šta da radi, jer niko nije verovao da će, osam godina posle pada Slobodana Miloševića, antievropsko raspoloženje biti tako jako zastupljeno u Srbiji. Unija ne zna šta da radi i zato je, da bi pomogla proevropskim snagama, priredila glorifikovanu propagandnu vežbu posle koje su stvari u suštini ostale iste kakve su bile i pre toga."
Knaus koji važi za velikog poznavaoca prilika u Srbiji, upitao se, između ostalog: "...Da li će neki sporazum koji će stupiti na snagu tek kada Ratko Mladić bude u Hagu - što je već dugo politika Unije - zaista uticati na nezaposlenog radnika u Leskovcu ili na seljaka u Šumadiji?"
 Knaus, govoreći o političkim svađama u Srbiji zbog Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, optužuje Evropsku uniju da je propustila bar jednu priliku da situacija u Srbiji danas bude bolja nego što je to bila ranije, pa navodi i neke primere koji govore da nikakvi papiri iz Brisela ne mogu sprečiti moguće samoizolacije pojedinih zemalja:
"... Od kada su Grčka i Turska potpisale Sporazume o pridruživanju i stabilizaciji, ranih 60-ih godina, u obe zemlje su se dogodili vojni udari. Zaključak je da ovakvi sporazumi nisu baš najbolji instrument za uticanje na interne političke sukobe."
Kakvu laž saopštavaju ovdašnji vodeći političari kad govore o Srbiji kao "lideru u regionu" (te da Evropska unija jedva čeka da primi tog "lidera"), razotkriva Knaus u tri rečenice:
"...Unija je u pravu u stavu da je Srbija važan igrač u regionu. To, međutim, u Srbiji ne sme da bude protumačeno, kao što često jeste, da je, što se tiče Evropske unije, Srbija ključna za stabilnost regiona. To već dugo vremena nije slučaj."

Da su unutrašnje sankcije koje kriminalizovana državna birokratija surovo sporovodi nad svojim građanima primećene i iz toliko željene Evrope, govori podatak da je tokom prošle godine bilo govora u Briselu o uvođenju sankcija Srbiji zbog neefikasne borbe protiv korupcije. Mada je u srpskoj javnosti ta vest bila slabo zapažena, Evropska unija je potegla za sankcijama prema Bugarskoj kao svojoj članici, iz istih razloga pre samo dve godine.

Svoje pravo lice, sadašnja politička vlastela u Srbiji pokazala je upornim skrivanjem načina finansiranja svojih stranaka i upornim odbijanjem zakonskih rešenja kojima bi ova, očigledno kriminalna aktivnost, bila zaustavljena.
Razlog je više nego jasan: svaka stranka ima svoga "kuma" koji plaća, ne u dobrotvorne svrhe nego u fond za spasenje sopstvenih imperija, nastalih na pljački državne i društvene imovine, na krvi i znoju miliona radnika koji su tokom tranzicije opljačkani, prevareni, i dodatno psihološki slomljeni jer su bili svedoci uništavanja svega što su decenijama stvarali. Ako je poznato da je većina srpskih multimilionera u poslovnim i drugim vezama sa svetskim korporacijama, jasno je zbog čega takozvana politička elita ne želi, ne može ili ne sme da dotakne to osinje gnezdo. Tako stvorena sistemska korupcija, zakucala je prvi ekser u mrtvački sanduk pokojne radničke klase.
Tek kad neko zvanično u Srbiji objavi povezano vlasništvo kapitala u dvadeset najjačih kompanija, može biti govora o konačnom obračunu sa ovim mračnim čuvarima tamnice u kojoj najmanje 4 miliona ljudi živi ispod granice siromaštva, zapravo, takoreći vegetira, dok su monopolske cene osnovnih proizvoda za život veće od onih u Evropskoj uniji, negde i po više puta. Na taj način je udaren temelj unutrašnjim sankcijama koje zvanično ne postoje, a nezvanično su kamen oko vrata svakom građaninu Srbije.
Evropska unija jeste istorijski projekat objedinjavanja svih naroda i država pod istim krovom, pod istim monetarnim i tržišnim uslovima, sa istim sistemom vrednosti, na principu uravnoteženog razvoja, pa je tako, gledajući samo primer Grčke, koja je od 1987. godine iz fonda EU bespovratno dobila 115 milijardi evra, vrlo privlačno biti u tom društvu.
No, sa druge strane, u Srbiji postoje vrlo ozbiljne i na sve spremne snage koje žele dobrobit samo sebi i svojim familijama, te ih širi društveni interesi ne zanimaju. U tom smislu ih, takođe, uopšte ne zanima ni ulazak Srbije u Evropsku uniju, jer će tada pravila njihovog poslovanja biti potpuno promenjena.
Konačno, one snage koje su protiv svakog približavanje Evropi, snažno korumpiraju svaku ovdašnju političku koaliciju, ne samo iz razloga zaštite svojih ličnosti i kapitala nego i zato da kompromituju i lakše ucenjuju svakoga ko se usudi da krene na njih.

Evroazija i kurtoazija

Srpske političke svađe oko evropskih i antievropskih snaga i ponašanja, uzajamno optuživanje ko je za Aziju a ko za Evropu, predstavlja jeftino pozorište u kome igraju amaterski glumci na isto takve scenarije. Suština je, međutim, prilično različita...
Portparolka Demokratske stranke Jelena Trivan, u jednoj od ranijih izjava tokom trajanja vlade Vojislava Koštunice, optužila je i njega i njegovu stranku da vode antievropsku politiku, iznoseći pred javnost činjenicu da su se ovi politički neprijatelji borili za poništavanje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju Evropskoj uniji.
Sa druge strane, predsednik Liberalno-demokratske partije Čedomir Jovanović, govoreći o predstavnicima sadašnje koalicije, upozorio je Borisa Tadića, još pre dve godine, kako "...ne bi smeo da ugrožava evropsku budućnost Srbije zarad opstanka u Vladi Srbije".
Između ove dve izjave lako je prepoznati prećutnu saglasnost da je Demokratska stranka ona politička snaga koja ima ekskluzivno pravo na sprovođenje mera kako bi Srbija jednom postala zemlja članica Evropske unije.
Prozivani Vojislav Koštunica istina i ne skriva da je protivnik bilo kakve evropske Srbije bez Kosova, te je javno predložio da Srbija odbije najavljeno ukidanje viznog režima, ako Kosovo nije time obuhvaćeno. U savršenom ludilu koje je stvoreno povodom Kosova, Boris Tadić, u svojstvu predsednika svoje stranke, države, Vlade, nevladinih organizacija, i svega pokretnog i nepokretnog, takođe drži kao taoca celokupno građanstvo u Srbiji, vodeći štetočinsku spoljnu politiku od koje ni kratkoročne di dugoročne koristi neće biti.
Ovaj nasleđen problem je bilo lakše objasniti narodu i reći mu gorku istinu, nego ga zavaravati da živi na svojoj "celokupnoj ustavnoj teritoriji".
Tačke političkog dodirivanja Tadića i Koštunice na jedinstven način drže Srbiju u istorijskom podrumu, tamo gde ju je držao i Slobodan Milošević, zaslepljen verom u sopstvenu važnost i nepostojećim saveznicima.
 Istraživanja raspoloženja građana Srbije kažu da narod nema ništa protiv Evropske unije, niti protiv ulaska u nju, ali ima protiv ulaska u NATO pakt.
No, vršenje progandnog zastrašivanja u svakoj predizbornoj kampanji od strane onih kojima su puna usta Evrope i "evroatlantskih integracija", potpuno su u duhu svih prohujalih staljinizama, socijalizama i titoizama, a poklič da nešto ili neko nema alternativu, čuo se i sredinom devedesetih godina, takođe iz usta Slobodana Miloševića, koji je u završnici jugoslovenskog raspada tvrdio da čak ni mir nema alternativu.
  Danas, kad evropski put nema alternativu, i dok taj slogan izgovaraju na smenu ministri Đelić, Dinkić, Milosavljević i svi ostali redom, a ponajviše sam predsednik Tadić, sve deluje isto tako frustrirajuće, jer ako nema alternative onda je stanje u državi veoma loše.
Srećnije evropske zemlje, uprkos regularnom članstvu u zajednici, uvek imaju alternativu. Ličnosti iz vrha srpske politike koje danas učestvuju u proslavi svega što je evropsko, nikada nisu ni reč progovorile o manama i nedostacima kojih u toj zajednici ima i koji i Srbiju, ako jednom dotle stigne, tamo čekaju.Šta će Srbija doneti Evropskoj uniji a šta Evropska unija Srbiji, o tome takođe nema puno govora u javnosti.
 Uglavnom traje "loženje" naroda oko dolaska do evropskih "pretpristupnih" i "pristupnih" fondova, a lokalni lopovi, koji su već oteli sve što su u Srbiji mogli da otmu, jedva čekaju da "zahvate" sredstava i smišljaju prevare poput one koju je izveo Miodrag Kostić Kole, kralj srpskih šećerana, kad je na prvu ponudu Brisela za kupovinu ovog strateškog proizvoda reagovao tako što im je prodao šećer od trske umesto od repe i time sebi strpao u džep nove desetine miliona evra.
Ovakvi primeri kompromitacije celokupne srpske ekonomije rođeni u toplom demokratskom mrestilištu besprizornih ajkula kakav je Kostić i njemu slični, govore o tome ko se ovde ponaša i antievropski, i kriminalno, i bahato.
 Odgovornost za stravičnu pljačku koja se desila nad gradskim građevinskim zemljištem u Srbiji, i koja i dalje nesmetano traje, snose sve posleoktobarske demokratske koalicije i njene istaknute ličnosti.
Mada ovdašnja javnost po običaju brzo zaboravlja, slučaj pokojnog gradonačelnika Nenada Bogdanovića, njegove dokazane mahinacije sa ustupanjem tuđe imovine u centru Beograda ljudima koji su dali "časnu reč" da će "čim nešto izgrade platiti gradu u kvadratnim metrima" i mnoštvo sličnih dobročinstava koje je učinio ljudima kriminalnih namera, dovoljno govore o tome kako nove demokrate shvataju Evropu u svom dvorištu.
Još je zanimljivije kako je na samo jednoj konferenciji za štampu, sa nekoliko puštenih suza, Bogdanovićeva udovica utišala medije koji su otpočeli istraživanje njegovih nedela, ali i postavile pitanje kako te suze mogu da utiču na rad javnih tužilaca po službenoj dužnosti. Takva Srbija, sa takvom psihologijom i sa takvim običajnim pravom, koji je skoro kanonizovan kao duhovno nasleđe iznad pisanog prava, nije dobrodošla ni u Evropi ni van nje.
 Tvorci takvog društva, ovog savremenog medijsko-policijskog čudovišta, najbučnije su vođe kampanje o ulasku u "zajednicu civilizovanih naroda", oni koji igraju kolo sa lopovima ili su i sami najobičniji lopovi.
Birokratija u Briselu je, naravno, uvidela da je među pobednicima prevrata od 5. oktobra 2000. godine, nastala jedna kriminalna imperija. Tim povodom je, što lično, što diplomatskim jezikom, rečeno svakome ko je važan ili ko misli da je važan u Srbiji, da će malo pričekati na Evropu. Predočen je i spisak nepoželjnih preduzeća i ličnosti koje su se obogatile na kriminalan način, a među njima ima poveliki broj onih za koje u Srbiji niko nikada nije čuo.
Kako funkcioniše spisak persona non grata kad se takav neko pojavi na granicama Unije, najbolje govori i slučaj neuspelog hrvatskog atentatora na predsednika Slovenije Boruta Pahora, izvesnog Josipa Zagajskog, uhvaćenog nedavno na graničnom prelazu Bregana. Zagajski je bio već duže vremena na tom spisku, a javnost je zahvaljujući ovom incidentu saznala nešto više o takvim "crnim knjigama".
 Moguće je samo pretpostavljati koliko je Srba u ovom "uglednom" društvu.
Jedan od važnih faktora unutrašnjih sankcija koje drže omču oko vrata milionima građana u Srbiji jeste i ponašanje militantnog dela Srpske pravoslavne crkve i snishodljiv odnos države prema toj struji kojoj je miliji srednji vek od ovoga veka. Prilikom donošenja Zakona protiv diskriminacije, u dnevnoj štampi je osvanuo naslov: "Vlada čeka stav Sinoda".
Dakle, civilna vlada čeka odluku crkvene vlade. Takav fenomen danas je moguć još jedino u nekoliko zemalja u svetu koje su, u stvari, verske zajednice više nego što su države.
Uprkos najnazadnijim mračnjacima unutar ove crkvene struje, lažne demokrate su uvek nalazile "poslovne interese" sa njima, dodajući još jedan prilog širokoj lepezi svojih antievropskih ponašanja.
U ukupnom zbiru, nažalost, srpska politička vrhuška danas, i sa leve i sa desne strane, veoma dobro sarađuje samo kod otimanja, nametanja novih obaveza običnim građanima i pravljenja "projekata" od kojih će zaraditi vrlo uzak krug ljudi. Javno traju žestoke svađe između zvanično sukobljenih stranaka, a tajno i nezvanično, uz kurtoazne razgovore, traju nagodbe o daljoj raspodeli novca i visokih položaja u državnoj administraciji.
Naravno, i Evropska unija je već odavno izgubila izvornu ideju, pa je danas i sama zarobljena u birokratskom lavirintu. Ali, od silne želje da izađu "van sebe", nedavno su zajedničku kancelariju u Briselu otvorili gradovi Novi Sad i Niš, "...u cilju ubrzavanja evropskih integracija Srbije". Ideja je "osveštana" na sastanku predsednice Skupštine Srbije Slavice Đukić-Dejanović i predsednika vojvođanske skupštine Šandora Egerešija sa rukovodstvom grada i narodnim poslanicima iz Niša.
Kako te kancelarije u Briselu funkcionišu i kakva je korist od njih, svojevremeno je objašnjavala potpredsednica Skupštine AP Vojvodine Maja Sedlarević i predsednica Odbora za međunarodnu regionalnu saradnju predstavljajući Skupštinu evropskih regija (AER), čija je Vojvodina članica još od od 2002. godine, rekavši da je "... jedna od pogodnosti AER-a razmena i obuka stručnjaka, koja se odvija u cilju zbližavanja regiona Evrope i stvaranja atmosfere solidarnosti". Naravno, običan svet u Vojvodini o ovome ne zna ništa niti ga zanima. Kao i drugde u osiromašenoj i unutrašnjim sankcijama pritisnutoj Srbiji, narod bi radije da na delu vidi razvijanje neke domaće "atmosfere solidarnosti" a ne sumanutu i svakodnevnu otimačinu, nepriličnu državi koja stremi najboljim tekovinama civilizacije.