Tik-tak

 

Sad je trenutak i trenutak je sada

 

Ljubica J. Tinska

 

Pre nekoliko dana bila sam u muzeju nauke. Fantastično, čisto, prostrano, funkcioniše, čuvari na ulazu, svi ljubazni, o eksponatima da i ne govorim. Gde god pogled doseže, osim zanimljivosti, zainteresovana i oduševljena dečja lica.

Razmišljam, blago njima, a šta je sa našom decom, ograničenom od samog početka. Naša deca su nacionalno zapuštena. Moj mali sin sigurno je mislio da je u zemlji čuda. Međutim, ono što je zaista fascinantno jeste da je ulaz bio apsolutno besplatan. Od čega onda, zapitah se, održavaju to fantastično mesto i te neprocenjive eksponate. Začuđujuće za mene: od donacija. Zamislite takvo što kod nas. Donacije, za nešto drugo osim očiglednih ličnih viših ciljeva, za umetnike na primer, za dečja igrališta u kojima ne štrče zarđali ekseri iz penjalica, ne ljušti se farba sa rasklimanih klackalica i nije opasno po život sesti na ljuljašku ili pasti - jer deca padaju, zar ne? - a kod nas ne mogu dalje od betona, i pesak nije leglo zaraze, a vlasnici pasa čiste za svojim ljubimcima - jer i kuce kake, zar ne? - a ako već ne čiste, mogli bi da ih ne izvode pa da ne čiste za njima ni po svojoj kući.

Nije teško navići se na pravila visoke civilizacije, na dečje privilegije, na jeftinije karte za bioskope, pozorišta, prevoz, zoološki vrt, na recikliranje, na primer.

U samom vrhu moje dorćolske ulice postoji jedan kavezić za plastične boce, to je pravi primer za to ko smo i kuda idemo. Izgleda da smo samo mi u Srbiji toliko bogati da ne recikliramo potrošeni materijal, besomučno bacamo savršene staklene tegle i flaše, plastičnu i papirnu ambalažu i ne zatvaramo slavine ("jer ne misliš valjda da će nestati vode za piće", što reče jedan moj poznanik).

Još uvek sam u Londonu i ne želim više da se vratim. Pre nekoliko meseci nisam želela da dođem, za koji dan neću više želeti da ostanem. Čudno je to - kad jednom odete odnekud nikada više ne pronađete svoj dom, čak ni kada se vratite. On je tu, ali vi više niste. Ja sam rano otišla od kuće.

U međuvremenu, moja domovina je promenila boga i ime, ulice mog grada su promenile nazive, beogradske kafane prestale su da postoje i ustupile mesto fensi izmišljotinama, a sve čemu sam išla u susret bilo je sasvim novo, za mene.

U mom gradu, jedino je drveće tamo gde je bilo, oronula dečja igrališta i Tašmajdanska raketa, starija čak i od mene. Kada čovek rano ode, odlazi zauvek, rastaje se od prijatelja, od voljenih, dok to ne postane navika na koju se nikada ne može navići. Ali navike se teško menjaju.

Znam neke koji su ostali, zauvek na istom mestu, kao drvo. Divno, snažno drvo sa divnim dubokim korenom, većim od krošnje kroz koju šušti vetar iz daljina za kojima čezne. Često zavidim tom drvetu. Na čežnji za daljinom, za snom koji se nikada neće ostvariti i biće sanjan zauvek.

Ja čeznem za daljinom, još daljom, još neznanijom, želim da pobegnem tamo gde ne postoji. Čeznem za svakim koga sam usput izgubila, među rastancima, i sećam se često onog prvog odlaska, kada sam još kao dete gorela od želje da krenem svojim putem i gledala uplakana lica onih koji su znali, za razliku od mene, da se nikada neću vratiti i da povratak nije reč koja postoji.

Posmatram svoju decu. Kada putujemo, oni nikada ne odlaze i ništa ne očekuju, samo putuju. Nema rastanaka, suza, žaljenja. Nema izbora, predrasuda, donošenja odluke. Deca su sjajna i samo je jedan njihov Bog, a to je trenutak koji je sada.