Kontranapad

 

Savez političkih strahovlada i konačna pobuna sportista protiv politike (1)

 

 

Profesionalna pljačka amaterskog sporta

 

 

Ono što je donedavno bilo nepojmljivo, danas je sve učestalija pojava: sportski klubovi sve češće dižu glas i reaguju na vlastodržačku osionost. Poput mnogih promena koje nam je neko doneo, i društveno organizovanje u sportu našlo se u bespuću: sportske organizacije nisu više ni društvene ni privatne, a zakon o sportu i nakon devet godina nije na pomolu u Skupštini Srbije! Kako teče sunovrat srpskog sporta u Vojvodini, piše Miroslav Vislavski, ugledni sportski autoritet iz Novog Sada i komentator Tabloida.

 

 

Miroslav Vislavski

 

 

Još uvek nepostojećim zakonom o sportu, trebalo bi urediti svojinsko pitanje sportskih klubova i njihove imovine. Dok se to ne dogodi, sportske organizacije vegetiraju, u hodu se prilagođavajući realnom životu. Oslanjaju se na podršku roditelja svojih članova ili donacije retkih dobročinitelja. Tamo gde su "gazde" klubova predstavljane kao spasioci klubova, u dogledno vreme će biti i nominalni vlasnici po modelu privatizovane društvene privrede koji simbolizuje formula "tri šećerane za po tri evra"!

Sadašnje vreme svu surovost na putu iz socijalizma u kapitalizam pokazuje i u sportu.  Polako ali izvesno, nestaju sa pozornice klubovi sa tradicijom i rezultatima.

Ovih dana sportski radnici u FK Crvena zvezda sa Vidovdanskog naselja u Novom Sadu, podigli su glas pišući na sve strane vlastima u Gradu. Protive se nagoveštenom pomeranju lokaliteta njihovog igrališta koje tu živi više od šest decenija.

Niko ih nije pitao za mišljenje prilikom izrade nacrta regulacionog plana tog dela grada kako gledaju na predlagana rešenja da im se igralište premesti za stotinak metara sa postojećeg na novi lokalitet. Uostalom, da li su oni bitni u svemu tome kada postoje oni koji brinu o gradskom razvoju?

Zanimljivo je i to kako i zašto se bore da očuvaju skromne klupske odaje i igralište bez tribina. Očigledno, bolje je imati sirotinju koja je njihova, nego obećani komfor koji je u ovim okolnostima čista utopija. Uostalom, prevareni su mnogo veći i autoritativniji u odnosu na amaterski klub kao što je Crvena zvezda sa Vidovdanskog naselja.   

Primer je stadion FK Vojvodine, u međuvremenu u demokratskoj Srbiji sa sazrevanjem nacionalne svesti "velikih" vojvodinaša nazvanom KARAđORđE.

Pre pet godina, u vreme vlade Branislava Pomoriškog, posečeni su i skinuti reflektori koje je još davne 1966. godine vlastitim sredstvima postavio FK Vojvodina. Pre toga, reflektore su u nekadašnjoj Jugoslaviji imali samo stadion JNA, Marakana u Beogradu i Maksimir u Zagrebu.

Kada su skidani, tadašnje vlasti u srpskoj Atini su obećavale da će postaviti nove i savremenije. Izbori koji su iza toga održani, nisu poverili vlast "demokratsko-autonomističkim" političkim opcijama. Novi koji su došli, na čelu sa Majom Gojković, optuživali su prethodne za krađu i time pravdali svoju nesposobnost (bojkot) da se postave novi reflektori. Posečenim i uklonjenim se utro trag. Javnost je ostala uskraćena za informaciju šta se sa njima desilo, gde su odneti, kome su poklonjeni... A bili su ispravni... I imali znatno jače osvetljenje od onog pod kojim je nedavno odigrana utakmica u Kruševcu (Napredak - Crvena zvezda 1:1).

Ni sportski događaj kao što je bilo Evropsko juniorsko prvenstvo u atletici, održano polovinom jula u dane najveće žege u Novom Sadu, nije bio dovoljan kao povod za etapnu rekonstrukciju stadiona, kojom bi i reflektori bili vraćeni.

Novosađani su ponosni na savremeni semafor i uređeni jugoistočni deo tribine, ali i dalje žale što nisu postavljeni novi reflektori.

Uz dužno poštovanje urađenog i bombastična obećanja koje je dao nekadašnji gradonačelnik i danas direktor Zavoda za izgradnju grada Borislav Novaković, nije poznato čime on garantuje da će rekonstrukcija stadiona biti nastavljena i tom prilikom postavljeni  novi reflektori. Još je veće pitanje kada će se postaviti novi reflektori, ako nije ovakav povod kao što je Evropsko prvenstvo u atletici bio prilika da se stadionu vrati ono što mu je uzela nesposobna vlast.

Upravljanje stadionom je povereno SPC Vojvodina (SPENS). Koristi ga najčešće FK Vojvodina. želju rukovodstva FK Vojvodina da im se stadion preda na upravljanje, prethodna  radikalska vlast nije poštovala. Ratko Butorović, predsednik novosadskog prvoligaša, javno je tražio prava, ne bi li klub (on ili njegovi partneri) investirali u objekat od strateškog interesa za grad.

Sa druge strane, SPENS ga je prepuštao zubu vremena. Upravljao (ni)je oronulim objektom neprimerenim zahtevima evropskih sportskih federacija za organizovanje velikih sportskih priredbi.

Ovih dana i jedan amaterski fudbalski klub, Ajaks iz Novog Sada, doživljava svoju golgotu. Na osnovu Ugovora zaključenog pre deset godina, predato mu je na korišćenje igralište kod Master centra Novosadskog sajma. Igralištem (stadionom) upravlja SPENS.

Iako ima samo mlađe selekcije, dakle bez seniorske takmičarske ekipe, taj klub je primer kako se domaćinski raspolaže državnim sredstvima.

U igralište i objekte koji su bili ruglo u lepom delu grada kakav je oko Novosadskog sajma, sa Master centrom, hotelom Park i Pokrajinskom klinikom, entuzijasti organizovani oko kluba na čelu sa velikim pregaocem i pedagogom Svetozarom čičom (nekadašnji igrač Novog Sada i Veleža iz Mostara), izgradili su novu podlogu, rekonstruisali i adaptirali objekte, ulažući preko 150.000 evra da bi ga priveli nameni i mogli koristiti.

 Do pre tri godine bili su redovne platiše dažbina prema gradskom SPENSU. Zbog zanemarljivog duga koji je Ajaks imao prema SPENS-u, upravljač terenom je posegao za raskidom ugovora. Umešan je sud, po tužbi koju je podigao SPENS. Time bi se ugasio klub u kome se svakodnevno okuplja preko dvesta pedeset dečaka.

Nikakvi apeli nisu pomagali da sudski izvršitelji dođu i stave katance na objekat, oteraju Ajaksove ljude i prepuste negovani travnati tepih razornom korovu.

 Posezani su razni autoriteti i "autoriteti", ali direktor SPENSA Zvonimir Kaprocki je bio neumoljiv. Partijac koga niko iz sveta sporta, kažu ni iz sveta posla, ne poznaje izuzev njegovog predsednika Mlađana Dinkića, rukovodilac najvećeg preduzeća u kome se ostvaruje sportska delatnost, koji ne zna ko su velikani sporta koji su stali u odbranu Ajaksa kao poslednjeg moralnog bedema, nije pridavao važnost molbama velikana sporta i građana koji žive u neposrednoj blizini ovog objekta da ne poseže za sudskim instrumentima. Da je popustio, prošao bi kao njegov prethodni partijski kolega Aleksandar Ivić, jednaki sportski i poslovni anonimus, koga je njegov predsednik stranke pomerio ne bi li "efikasnije" raspolagao SPENSOM.

Agonija je prekinuta tako što je gradonačelnik Igor Pavličić pozvao velikane Tadiju i Slobodana Kačara, Slavka Obadova, Aleksandru Ivošev, Mariju Veger, Dušana Dačića, Aranku Binder, Branislava Lončara, Nemanju Mirosavljeva, Desanku Pešut, Leopolda Herenčića, Miodraga Jotića, koji su svojim potpisima i javnim nastupima apelovali da se ne uništi jedan primeran klub.

Pozvao je one koje Zvonimir Kaprocki najverovatnije ne poznaje jer ne zna ko su kovači istorije jugoslovenskog i srpskog sporta. Gradonačelnik je organizovao prijem kod svog zamenika Saše Igića, partijskog aparatčika Mlađine stranke, za tročlanu delegaciju koja je predstavljala potpisnike peticije iz redova novosadskih olimpijskih i svetskih legendi i to baš u terminu kada su sudski izvršitelji krenuli da giljotiniraju Ajaksovu iznajmljenu kuću. Poput lidera svoje stranke, ni vicegradonačelnik Novog Sada nije znao šta pametno i konstruktivno da kaže, sem što je u duhu predsednika Skijaškog saveza Srbije načinio manipulativni slalom i izbegao eventualne prepreke koje bi velikani sporta postavili pred egzekutore sudske presude.

Požurili su gejovi vojnici sa prinudom, zaboravivši da i osakaćeno pravosuđe u Srbiji ima instancu koja se zove Vrhovni sud.

 Tek sa njegovim blagoslovom, lešinari mogu da prionu na posao i komadaju svoju žrtvu koju čine generacije Ajaksovih fudbalera i entuzijasta, danas dobrih sportista i čestitih mladih ljudi. Možda je greh što među njima nema narkodilera i narkomana, alkoholičara i malih i velikih delinkvenata i kriminalaca. Mirovanjem procesa do odluke Vrhovnog suda Srbije, "umireni" su i brojni građani mesne zajednice na čijoj je teritoriji lociran Ajaks, a koji su svojim potpisima, njih preko 300 javno, zatražili zaštitu primernog kluba, koji se i moralno određuje prema vrednostima sporta. To čini negujući uspomenu na jednog od najvećih boraca za čistotu fudbala, legendarnog Velibora Vasovića, organizujući mu u čast memorijalni turnir. Izvesno je da će igralište kod Novosadskog sajma još neko vreme, a daj Bože i ubuduće, biti namenjeno mališanima Ajaksovog kluba. To je garancija i da će taj deo Novog Sada biti primeren standardima srednjoevropske kulture stanovanja i izgleda, da neće biti ruglo zaraslo u korov.

 

Nastavak u sledećem broju