Tabloid je pozvan

Radnici i akcionari Zobnatice iz Bačke Topole ponovo pišu Tabloidu

šta vam Andrija neće ispričati

Hvala vam što ste imali hrabrosti da napišete istinu i o našem teškom položaju, koji je svakog dana sve teži zbog progona direktora Andrije Raičevića, šefice pravne službe Zorice Mamule i drugih članova ovog klana. Poslali smo Vam dokumente koji potvrđuju da je naše preduzeće u zadnje dve godine imalo gubitak, i da smo u blokadi. Neka direktor Raičević pokaže, ako sme, papire o licitaciji državnog poljoprivrednog zemljišta u 2007, ali i u ovoj 2009. godini.

Neka javno kaže zašto je davao garancije u ime Zobnatice poljoprivrednicima Mileta Jerkovića da će oni platiti zakupninu opštini Bačka Topola i koji je bio interes njegovog preduzeća da to radi. Neka iznese kako se to Zobnatici ne isplati da obrađuje zemlju poljoprivrednika iz sela Karađorđevo i Mali Beograd (oko 2.500) hektara, a isplati se njemu i njegovom šefu mašinske službe da je uzimaju u zakup ili da za novac rade poljoprivredne usluge.

Neka kaže zašto je usred dana pretukao na ulici, pred suprugom, svog prethodnika Mišu Mudrinića, bivšeg direktora, i kako je kažnjen samo prekršajno. Mišu Mudrinića je oterao prethodno iz preduzeća iako je ovaj mogao da radi još pet godina. Oterao je i ekonomiste  Milorada Kočića, šefa komercijalne službe Milana Ognjenovića koji je nasledio Kočića na mestu šefa komercijale vukao je za rukav, čupao za revere i pretio mu fizičkim napadima zbog čega je i policija intervenisala. 

Neka se seti kako je Natašu Kragović, šefa računovodstva, terao da vrši razne  nezakonitosti, što je ona odbila, i bila prinuđena da napusti preduzeće. Oteran je i agronom Nenad Mastilović, šef ratarstva, đorđe Klašnja, šef hotela kome je zbog prepirke uskakao u dvorište, ozbiljno pretio posle čega je policija takođe intervenisala i oduzela Raičeviću oružje...

Najbolje je da Vam Raičević odgovori zbog čega su otišli iz preduzeća agronomi Goran Cerovina,  Dušan Vitković , Branka Jelušić,  Borislav Stanković,  Goran Delić, inženjeri stočarstva Gordana Matković, željko Radošević, Stojan Sobot, Zoran Pustahija, pa onda veterinari Miškolci i Eva Lazarević, šef računovodstva posle odlaska Kragovićeve, Slađana Crnić, inženjer zaštite na radu, Branislav na koga je Raičević takođe fizički nasrtao, te   šefovi ergele Predrag Ilić i Dušan Radaković i još oko šezdeset odličnih majstora.

Neka Vam kaže koliko mu duguje preduzeće a koliko treba da naplati, kako će da deblokira preduzeće.

Dobro bi bilo kad bi Raičević mogao da Vam pošalje uverenje da nema tri kuće i farmu i fabriku i da prizna da su mu oproštene kombinacije sa Jerkovićem zato što mu je jedan od novih vlasnika Zobnatice rođak iz Crne Gore, jer to ne znaju svi radnici i akcionari. I ako može, kao direktor i ekonomista, da objasni kako se za kratko vreme sve to može kupiti i izgraditi od plate.

Ne voli Raičević da govori o svojim delima i zato će zavrnuti rukave, pripretiti svojim saradnicima da se mora reći istina kako u preduzeću nikad nije bilo bolje, a što će ovi preplašeni i uraditi.

Radnici Zobnatice i akcionari su vašim novinama zahvalni na hrabrosti da napišete istinu jer ste bili jedne od retkih novina koje žele da pomognu da se Zobnatica spase i vrati njen nekadašnji sjaj, iako od ovog čoveka i njegovog klana ne očekuju ništa dobro.

Hvala

Radnici akcionari Zobnatice

 

 

 

 

 

 

Povodom teksta "Poslednji tanjir pasulja"

 

Lažni profesor Zdeslav

 

Poštovani gospodine Brkiću,

 

U prošlom broju Tabloida, u tekstu "Poslednji tanjir pasulja", u kome ste opisali u kojim mukama je umro Vaš brat u bolnici za ortopedske bolesti "Banjica", lišen svake brige i nege lekara, osećam obavezu da Vas upoznam sa likom i delom kolege dr Zdeslava Milenkovića, načelnika Spinalnog centra ove bolnice.

Kao što ste i sami mogli da se uverite, na vratima kabineta dr Milenkovića stoji njegova titula, kojom se on predstavlja da je univerzitetski profesor. Tako se i potpisuje.

Svi profesori Medicinskog fakulteta u Beogradu zaposleni su na ovom fakultetu, ali sa jednim delom radnog vremena u zdravstvenim ustanovama.

Gospodin Zdeslav Milenković nije dobio nijedno akademsko zvanje na Medicinskom fakultetu, osim diplome lekara.

Ko to u našem zdravstvu toleriše njegovo lažno predstavljanje? Koliko se bolesnika  povede za njegovim lažnim akademskim titulama, verujući da će im njegova ruka spasti život?

Da li je lažno predstavljanje krivično delo?

Uzgred, treba reći da u ovoj ustanovi, nažalost, većina lekara zahteva od pacijenata velike novčane naknade. Ko ne plati, iznose ga iz operacione sale, da čeka dok njegova rodbina ne prikupi novac. Dvojica policijskih inspektora mogla bi za pet dana posmatranja ''poslovanja" lekara-biznismena da napune pet marica korumpiranih hirurga-ortopeda.

Javna je tajna da se operacije u ovoj bolnici papreno naplaćuju, i da su hirurški zahvati traljavi, od kojih mnogi pacijenti ostanu doživotni invalidi.

 

(Ime lekara, potpisnika pisma, poznato redakciji)

 

 

Pismo člana Demokratske stranke magazinu Tabloid

 

Konjovodac iz Obrenovca

 

 

Poštovana gospodo iz medija, dragi prijatelji i saborci iz Demokratske stranke!

 

Dugogodišnji sam član Demokratske stranke, i u njoj sam obavljao manje ili više značajne funkcije od samog njenog osnivanja. Teškom mukom sam svih ovih godina prihvatao neke nužne kompromise bez kojih je teško opstati u politici. Ali, razlog zbog koga želim da se obratim javnosti, makar i ovako, sa željom da ostanem anoniman, nije došao tek tako. Jednom rečju, dosuto je još malo soli na ranu, dodata je kap koja je prelila čašu.

Desilo se da je nedavno potpisan Sporazum o strateškoj saradnji između jedne minijaturne stranke (DHSS) i Demokratske stranke.

 Vama i srpskoj javnosti dobro je poznato da ta strančica ima samo dve poznate ličnosti: advokata iz Obrenovca Vladana Batića i istoričara iz Beograda Milana. St. Protića.

Ako je Protić jedan besmislen, dokon i potpuno neupotrebljiv čovek, to se ne može reći za Vladana Batića. Batić je služio celokupnom demokratskom pokretu, ali uvek i isključivo za debele pare. Batićevo plaćeno služenje do te mere je odvratno da sam zbog potpisivanja nekakve strateške saradnje sa njim ostao zgranut i zgađen. Ključni krivac za ovo sramotno kupovanje jednog promuklog, propalog i kompromitovanog spikera je upravo predsednik Demokratske stranke Boris Tadić. Njemu na dušu neka ide sve što je ovaj tragikomični čovek spreman da uradi na štetu stvarnih demokratskih interesa ove zemlje.

Gospodo, Vladana Batića zanimaju samo pare! A beogradskog bilmeza, nevaspitanog i priprostog Milana St. Protića, kao što svi vidimo, zanimaju ambasadorska mesta. Zar nije bilo dovoljno što su ga sami Amerikanci proterali iz Vašingtona kao jednu najobičniju budalu i proizvođača nevolja (oni su ga baš tako i nazvali: Troublemaker), nego ga je posle svega trebalo poslati u švajcarsku, da nas tamo sramoti nepoznavanjem najosnovnije kućne, a da ne govorim o diplomatskoj kulturi. Da li ga je Vuk Jeremić dobio zato što je to Tadić hteo? Vi verujete, a ja znam da jeste!

No, hajde da vidimo šta je to Vladan Batić veliko i epohalno uradio za našu srpsku i demokratsku stvar...

Nije li to onaj isti čovek koji je onako sramotno i otvoreno za pare Mila đukanovića radio na tome da sruši ondašnju Državnu zajednicu Srbije i Crne Gore? Je li zato dobio stan u Budvi i par miliona?

 Zar nije taj Vladan Batić u svojstvu ministra pravde zatražio uvođenje smrtne kazne na određeni period nakon ubistva Zorana đinđića (đinđić sigurno nikada i ni pod kakvim okolnostima ne bi takvu odluku doneo, bio je isuviše demokrata za takvo nešto)?

Zar nije taj Vladan Batić glasao za ovaj skandalozni Zakonu o informisanju (koga se mnogi naši članovi stide ali nemaju hrabrosti da to javno kažu), dopisao još jednu stranu svoga beščašća?

Uostalom, ko je uopšte Vladan Batić i zašto je tako važan Demokratskoj stranci i Borisu Tadiću? Uveravam vas da je veliki broj članova Glavnog odbora zgađen zbog potpisivanja ovog takozvanog Sporazuma o strateškoj saradnji sa čovekom kakav je on i sa njegovom nazovistrančicom koja ima par članova, ali u svakom momentu raspolaže najskupljim poslovnim prostorom i velikim parama.

Ko mu je dao, svakako se pitate? Javnost zna da se Batić nikad nije gadio ni tajkuna ni njihovih milijuna. Prodavao je sebe kao što Ciganin svoga konja prodaje.

 Ako je Tadiću strateški partner Batić, onda smo mi na silasku sa političke pozornice. Uostalom, Batić je sahranio sve koalicije u kojima se obreo do sada. Samo je on uspevao da svoj politički pazar stalno povećava.

 

Napomena: redakcija Tabloida objavljuje ovo pismo bez skraćivanja.

                           (Ime i adresa autora poznati redakciji)

 

Pismo penzionisanog radnika BIA glavnom uredniku Tabloida

 

Socijalno odgovorna prevara

 

 

Poštovani gospodine Brkiću,

 

Dugo u meni postoji dilema da li ima svrhe da Vam se obratim, kao jedinoj svetloj tački u našem analitičkom novinarstvu.

S obzirom na to da se Vaše novine bave problemima običnih građana, znam da vam nije problem da  nađete temu. Problema ima mnogo.

Ja sam jedan od penzionisanih pripadnika BIA (sa 50 godina života), i do sada sam sa obraćao skoro svim državnim organima i funkcionerima: Tadiću, Koštunici, Cvetkoviću, đilasu, Ljajiću i sadašnjem  direktoru BIA Saši Vukadinoviću, kao i prošlom - Bulatoviću.

Do sada me niko nije udostojio bilo kakvog pisanog odgovora, i jedino sam telefonskim putem iz Narodne kancelarije (br. 3618888) obavešten da je moj podnesak predsedniku Tadiću zaveden tamo pod nekim brojem.

O čemu sam im pisao? Tu temu je na neki način, u poslednjem broju Vaših novina, dodirnuo gospodin Glamočanin.

Probaću da budem kratak, pošto verujem da ste zatrpani poštom i materijalima za Vaše novine.

Penzionisani pripadnici BIA (i MUP) koji nisu rešili stambeno pitanje, iako su godinama izdvajali za stambenu izgradnju, nemaju više nikakva prava.

Nemamo pravo da konkurišemo za Vladine stanove, jer više nismo zaposleni u državnim organima! (Ovo je apsolutno protivustavno, jer po tom rezonu i onaj koji je dobio stan od Vlade, ne bi imao pravo da ga koristi, a kamoli da otkupi posle penzionisanja.)

Nas su penzionisali sa 50 godina, i  to u trenutku kada smo imali realno najveće šanse za dobijanje Vladinih stanova, da bi njihovi partijski kadrovi dobili naše stanove.

Nemamo pravo da konkurišemo za subvencionisane kredite (jer smo stariji od 45 godina), iako smo godinama izdvajali za stambenu izgradnju. U normalnoj, i kako reče predsednik (i osta živ) "socijalno odgovornoj" državi , kao vid "kompenzacije" bilo bi pravedno da subvencionisane kredite dobijaju pre svega oni koji su realno izdvajali za stambenu izgradnju.

Nemamo pravo da konkurišemo za jedan od 1.000 socijalno neprofitnih stanova u Beogradu.

Iako živim u Beogradu 35 godina i punim budžet Grada isto toliko godina, nemam nikakva prava. Naravno da je i ova uredba gradske vlade takođe neustavna. Odlukom gradske vlade, pojedine strukture su tako drastično privilegovane da kao primer (to možete lako da proverite na zvaničnom sajtu Grada Beograda, Konačna rang-lista za dodelu 1.000 neprofitnih stanova) mogu da navedem da je jedna osoba sa samo dve godine staža dobila pravo da otkupi stan. Zamislite kakva je to stambena ugroženost, već dve godine radite a nemate stan!Genijalno su to smislile ove gradske vlasti.

- Apsurd nad apsurdima je da za socijalne stanove ne mogu konkurisati penzioneri, jer su penzioneri sigurno socijalna kategorija. Iako ste izdvajali za stambenu izgradnju i punili budžet grada Beograda, nemate nikakva prava.

Hiljadu neprofitnih (socijalinih) stanova su VELIKA PREVARA. Zašto?

Problem je dodeljivanje "socijalnih" stanova bez ijednog "socijalnog" kriterijuma.

Glavni kriterijum za dobijanje jednog od 1.000 "socijalnih" ili vladinih stanova biće podstanarski staž, kao autentično nasleđe posleratnog vremena, prema kome prvo moraju da se zbrinu partizani Like, Banije, Bosne, Korduna i Crne Gore, pa ako šta pretekne, za ove iz Beograda.

Ova vlast je raskinula sa komunistima, ali nije sa komunističkim kriterijumima.

Pravo na stan se obezbeđuje na osnovu rada (u Ustavu piše da je materijalni položaj rezultat rada), ali ispada da najveći doprinos za ovu državu dajete ako ste podstanar!

Najviše se boduje podstanarski status, pa tako, na primer, veći broj bodova dobijete za dve godine podstanarskog statusa negoli za 25 ili 30 godina rada.

Zašto podstanarski status nije "socijalni" kriterijum:

1. Svojom voljom sebe dovodimo u taj status, jer (skoro) svako ima roditelje. Sami biramo  slobodno mesto života i zaposlenja.

2. U podstanare idu oni koji to mogu da plaćaju (socijalno je ugroženija jedna porodica u kojoj samo jedan od roditelja radi od one u kojoj oba roditelja rade i onda oni mogu da iznajme stan).

3.  Ekstremno visoko bodovanje podstanarskog statusa je protivustavno jer se na taj način građani dovode u neravnopravan položaj.

4. Ako imate roditelje u Beogradu i živite kod njih (što je nažalost jedino rešenje za mnoge Beograđane, jer ne mogu finansijski da podnesu iznajmljivanje stana) za dobijanje stana nema nikakve šanse, bez obzira na godine staža.

 Računa se imovina roditelja dok oni koji nisu iz Beograda (Beograd je samo primer, to važi i u drugim mestima) imaju tretman kao da nemaju nikakvu imovinu.

5. Samo dokazivanje podstanarskog statusa je vrlo sumnjivo, pogotovu u našim uslovima, kada se to radi bez ugovora, radi izbegavanja poreza.

Svedoci smo ovih dana jedne apsurdne situacije da pripadnici MUP-a koji imaju rešenja za stanove, ne mogu da se usele u te stanove, već štrajkuju ispred zgrade MUP-a.

U ovoj zemlji stvari su skroz poremećene, jer tamo ispred zgrade MUP-a treba da štrajkuju penzionisani pripadnici MUP-a, BIA i ostalih državnih organa, jer su zaista ostali bez ikakvih prava.

 Gospodine Brkiću, postavite pitanje Tadiću i ostalima zašto za socijalne stanove ne mogu da konkurišu penzioneri (jedina prava socijalna kategorija), i svi ostali koji žive i rade u Beogradu, već to mogu samo privilegovane grupe.

Postavite pitanje, kako to da načelnik generalštaba Vojske Srbije gospodin Miletić može u javnosti da kaže kako vojnim penzionerima treba da se rešava stambeno pitanje, a šef BIA ne sme da kaže koliko penzionisanih pripadnika BIA nema rešeno stambeno pitanje.

Da li u državnim organima takođe postoje dve Srbije? Jedan kriterijum za Vojsku, a sasvim drugi za MUP i BIA.       

Ko je danas u ovoj zemlji sposoban da pokrene pitanje ustavnosti Uredbe Vlade Republike Srbije o dodeli stanova, zaposlenim postavljenim i izabranim licima? Jer, ne zaboravite, tom uredbom se uskraćuje pravo penzionisanim radnicima državnih organa da konkurišu za stanove.

Sela su ostala prazna, Srbija je u Beogradu.

A zašto skoro niko iz Beograda neće da radi u MUP-u kao policajac? Jedan od proverenih razloga zašto je to tako, svakako su i kriterijumi za bodovanje stambene ugroženosti koji nude šansu da radnik MUP-a ili BIA dobije stan posle 25 godina ili da ga uopšte nikada ne dobije.

Nažalost, penzionisani pripadnici MUP-a i BIA nemaju hrabrosti da se organizuju i  upoznaju javnost sa svojom  obespravljenošću. Direktor BIA ćuti. Ipak, ministar Dačić je makar i stidljivo rekao da ima puno penzionisanih policajaca bez stana.

  

                                          Zijo Tumbul

                         Penzionisani pripadnik BIA

                             Rezervni oficir, patriota

                              Antifašističke borbe 61

                                          N. Beograd                  

 

 

 

 

Otvoreno pismo Tabloidu

 

 

Švaba je hteo da nas ubije

 

   Mi, srpski pisci: Zdravko Gojković, zadužbinar, Zoran Marčeta, predsednik Sveslovenskog književnog društva, Predrag Bogdanović Ci, dugogodišnji generalni sekretar Udruženja književnika Srbije, sada u penziji, koji smo iz smrskanog vozila vađeni krampovima, izražavamo osnovanu sumnju da je saobraćajna nesreća na Regionalnom putu R-464, Grebnice-šanac, u mestu Tišina, dana 4. 4. 2009. godine, izazvana po scenariju onih kojima smeta povezivanje slovenske kulture kao i delovanje viđenijih ljudi u srpskoj kulturi. Prethodnog dana 3. 4. 2009. na poziv opštine Modriča održali smo nadahnuto književno veče u Srpskom kulturnom centru, koje je naišlo na odličan prijem među tamošnjim piscima. Tom prilikom uručena je i specijalna povelja Modrog grada književniku Zdravku Gojkoviću.

   Sve okolnosti saobraćajne nesreće - iznenadni prelazak mercedesa E-200, nemačkih registarskih tablica, na našu kolovoznu traku u velikoj brzini i bez ikakvog pokušaja kočenja, upućuju na to da se radi o pokušaju ubistva. Samo krajnjom prisebnošću i skretanjem udesno uspeli smo da izbegnemo čeoni sudar. Ne treba da posebno naglašavamo izvesnost smrtonosnog ishoda za sve nas u vozilu Z-101 skala 55 da je došlo do frontalnog sudara.

   Postoji realna mogućnost da saobraćajna nesreća koja se dogodila 4. 4. oko 13 časova i 15 minuta u mestu Tišina nije uzrokovana samo velikom brzinom vozača mercedesa E-200, čije je ime poznato sudskim organima, državljanina Nemačke, već da je inspirisano postupcima onih koji su protiv međuregionalnog povezivanja kao i duhovnog povezivanja naroda.

   Zahtevamo, kako bi se otklonila svaka sumnja, da što pre otpočne suđenje, te da se obaveste nadležni u Nemačkoj, čiji je osiguranik osoba koja je izazvala sudar.

Zoran Marčeta, Zdravko Gojković, Predrag Bogdanović Ci